Milovan Glišić

Biografija

Milovan Glišić je bio srpski književnik. Rođen je 7. januara 1847. godine u selu Gradac kod Valjeva, a preminuo 20. januara 1908. godine u Dubrovniku. Smatra se tvorcem srpske realističke pripovetke o selu i začetnikom realizma u srpskoj književnosti.

„Glava šećera“, „Roga“, „Svirač“, „Raspis“ i mnoge druge danas su deo školskih udžbenika i obavezne lektire u osnovnim školama u Srbiji i regionu. Zahvaljujući njegovim prevodima brojna značajna dela ruske, francuske i nemačke književnosti prvi put su postala dostupna i na srpskom jeziku.

Biografija

Milovan Glišić je rođen 7. januara 1847. godine u selu Gradac, nedaleko od Valjeva. Iako su njegovi roditelji bili nepismeni poljoprivrednici, ljubav prema narodnoj umetnosti i bajci su mu usadili vrlo rano. Od oca je čuo narodne epske pesme koje je pevao uz gusle, a od majke narodne priče i predanja. Da piše i čita naučio je sam, a nakon toga je upisao osnovnu školu u Valjevu. Sa 17 godina se preselio u Beograd i upisao gimnaziju. Kako bi preživeo u prestonici služio je po kućama, a gimnaziju je završio 1871. godine.

Nakon toga dve godine je učio tehniku u Velikoj školi u Beogradu, ali je ipak odlučio da upiše filozofski fakultet. Učio je ruski, nemački i francuski jezik, te rusku filozofiju i književnost. Filozofiju je studirao sve do 1875. godine kada je napustio fakultet. Tokom školovanja sprijateljio se sa Svetozarom Markovićem, te uređivao satirični časopis „Vragolan“. Prijateljstvo s Markovićem dovelo ga je u neprilike. Naime, zbog rasturanja njegove knjige „Srbija na istoku“ završio je u zatvoru.

U toku srpsko-turskog rata (1876-1877) služio je u presbirou, a 1878. godine izabran je za korektora Državne štamparije. Godine 1881. postao je dramaturg u Narodnom pozorištu, a u nekoliko navrata biran je za pomoćnika urednika „Srpskih novina“. U Narodnom pozorištu je ostao sve do 1898. godine kada je penzionisan. Ipak, već sledeće godine izabran je za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke.

Književni radovi

Glišić je veoma rano počeo da piše i prevodi sa nemačkog jezika. Njegov prvi učenički rad objavljen je u đačkom listu „Zora“. Godine 1872. je u Novom Sadu objavio zbirku narodnih pesama koje je tih godina sakupljao.

Družeći se sa Svetozarom Markovićem pao je pod uticaj njegovih ideja, pa je i sam počeo da piše satirična dela. Objavljivao ih je u humorističnim časopisima „Vragolan“, „Vrzino kolo“ i „Preodnici“. Upravo je list „Preodnici“ objavio njegovu prvu originalnu priču pod naslovom „Noć na mostu“. Ipak, prve pripovetke počeo je da objavljuje 1875. godine u listu „Otadžbina“. Dela koja je u tom periodu objavio štampana su u dvema sveskama „Pripovedaka“ 1870. i 1882. godine.

U periodu od 1885. do 1908. godine objavio je još samo šest pripovedaka koje su štampane u raznim časopisima i kalendarima. U međuvremenu je 1891. godine štampana seoska idila „Prva brazda“, a 1904. godine Srpska književna zadruga objavila je izbor njegovih pripovedaka.

Osim toga, Glišić je pisao i pozorišne komade. Predstava „Dva cvancika“ premijerno je predstavljena beogradskoj publici u Narodnom pozorištu 1883. godine, a „Podvala“ je izvedena dve godine kasnije.

Glišićev značaj ogleda se u tome što je u srpsku književnost uveo realističku pripovetku iz seoskog života. Uveren da je idilična predstava o selu netačna i lažna, odbacio je sentimentalno predstavljanje života, događaja i ljudi na selu. Istina, stvarnost i služba narodu bile su mu glavne vodilje, što se delom može objasniti i kao posledica učešća u pokretu Svetozara Markovića.

Na savet profesora počeo je da čita ruske pisce, a naročito ga je impresionirao Gogoljev (Никола́й Васи́льевич Го́голь) „Revizor“ koji će mu kasnije poslužiti kao model za pokvarenog i lenjog, te glupog birokratu. Prvo je čitao Gogolja i prevodio na srpski jezik njegove knjige, a potom je i sam počeo da piše. U njegovim pripovetkama možete da „osetite Gogolja“, ali su one svakako vredne i originalne same po sebi. Njegova dela puna su smeha i satire. On ismeva i sveštenike i činovnike, seljake, zelenaše, trgovce i sve one koji su stvorili krizu koja je godinama mučila selo. Glišić staje na stranu prevarenih i izmučenih seljaka, kojima su birokratija i velike gazde uzeli sve. Jovan Skerlić je napisao da je Milovan Glišić razradio ideje Svetozara Markovića i primenio ih u književnosti.

Jasna, glatka i prijatna priča, dobro upakovana u savršenu celinu i obogaćena interesantnom anegdotom, učinila je Glišićeve pripovetke bezvremenim, a zdrav i vedar humor i danas se rado čita.

Dramaturški rad

Glišić je godinama radio u Narodnom pozorištu. Prevodio je komade sa stranih jezika i pripremao ih za izvođenje na domaćoj sceni. Ipak, dve drame – pozorišna komada pod naslovom „Dva cvancika“ i „Podvala“ napisao je lično upravo za pozorište.

U „Dva cvancika“ Glišić je pomalo površno oslikao seoski život, dok je u drami „Podvala“, osim humora ubacio upravo ono na šta je ukazivao u svojim propovetkama – stradanje seljaka od strane zelenaša.

Ono što je naročito zanimljivo jeste to što su obe drame pisane narodnim, tj. seljačkim jezikom. Pojedini istoričari književnosti tvrde da su „Podvale“ prvi srpski komad iz savremenog života Srba, te prva komedija iz seoskog života u našoj književnosti. O njegovom kvalitetu i značaju dovoljno govori podatak da se ovaj komad i danas priprema i izvodi u mnogim pozorištima.

Prevodilački rad

Milovan Glišić je bio jedan od najboljih prevodilaca stranih dela na srpski jezik. Za potrebe pozorišta preveo je čak 31 komad različitih nemačkih, francuskih i ruskih pisaca.

• 1881. Zla svekrva, Ostrovski (Николай Алексеевич Островский)
• 1882. Kola mudrosti, dvoja ludosti, Ostrovski
• 1892. Nov posao, Dančekov (Владимир Иванович Немирович-Данченко)
• 1883. Sve za sina, Emil Ožje
• 1884. Naslednik, Emil Ožje
• 1888. Gavran, Dode (Alphonse Daudet)
• 1888. Šagrinska koža, Balzak (Honoré de Balzac)
• 1897. Kneginja Malena, Metelink (Maurice Polydore-Marie-Bernard Maeterlinck)
• 1891. Komedije i vodvilje francuskih pisaca Viktorijana Sardua (Victorien Sardou), Labiša (Eugène Labiche), Halevija (Ludovic Halévy)
• 1881. Luiza Sanfeliće, Aleksandar Dima (Alexandre Dumas)
• 1882. Plemićka, Fos

Skoro deceniju i po Glišić je bio glavni prevodilac u Narodnom pozorištu. Za to vreme preveo je mnoge značajne drame ruskih pisaca.

• 1872. Mrtve duše, Gogolj
• 1876. Taras Buljba, Gogolj
• 1876. Oblomov, Gončarov (Иван Александрович Гончаров)
• 1890. Krajcerove sonate, Tolstoj (Лев Никола́евич Толсто́й)
• 1899. Rat i mir, Tolstoj

Preveo je još i „Narodnog borca“, „Polkanove memoare“.

Francuski prevodi

• 1877. Kolombo, Prosper Marime (Prosper Mérimée)
• 1878. Brđani, Erkman Šatrijan (Émile Erckmann-Chatrian)
• 1878. Dva brata, Erkman Šatrijan
• 1878. Crna kuga, Erkman Šatrijan
• 1878. Doktor Oks i njegova posla, Žil Vern (Jules Gabriel Verne)

Objavio je i brojne prevode manje poznatih dela Puškina (Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин), Gogolja, Ševčenika (Тара́с Григо́рович Шевче́нко), Marije Vilinskaje (Мария Александровна Вилинская) poznatije pod pseudonimom Marko Vovčok (Марко́ Вовчо́к), Ščedrina (Михаи́л Евгра́фович Салтыко́в-Щедри́н), Čehova (Ант́он П́авлович Ч́ехов), Dodea (Alphonse Daudet), Edgara Alana Poa (Edgar Alan Poe), Marka Tvena (Mark Twain) i drugih.

Značaj

Milovan Glišić je preminuo u Dubrovniku gde je otputovao na lečenje. Po vlastitoj želji sahranjen je u „lepoti drevnog grada“. Srpska vlada je upravo zbog toga odustala od namere da njegove posmrtne ostatke prenese u Beograd. Sahranjen je o trošku države u Dubrovniku i to uz najveće državne počasti i u pristustvu brojnih znamenitih ljudi tog vremena kao i običnih ljudi koji su ga veoma cenili.

U njegovu čast se od 1971. do 2007. godine u Valjevu dodeljivala „Nagrada Milovan Glišić“. Mnoge škole, biblioteke i druge kulturne i obrazovne ustanove danas nose ime slavnog srpskog pisca, oca srpskog realizma.

Glišić je ostavio traga ne samo u književnosti, pozorištu i prevodilačkim radovima, nego i u popularnoj kulturi. Naime, prema njegovoj pripovetki „Posle devedeset godina“ 1973. godine snimljen je televizijski film „Leptirica“. Film je rađen u režiji Đorđa Kadijevića i to u produkciji Radio-televizije Vojvodina (RTV). Uloge su tumačili Mirjana Nikolić, Petar Božović, Slobodan Perović, Vasja Stanković, Tanasije Uzunović i mnogi drugi.

Godine 1991. premijerno je prikazan televizijski film „Glava šećera“ po motivima istoimene pripovetke Milovana Glišića. I ovaj film je rađen u produkciji RTV-a, a režiju potpisuje Dejan Ćorković. Glavne uloge dodeljene su Aleksandru Berčeku, Miši Janketiću, Nikoli Simiću, Marku Nikoliću i Gorici Popović.

Sedam godina kasnije Ćorović je režirao film „Svirač“, takođe rađen po motivima Glišićeve pripovetke. Scenario potpisuje Jovan Radulović, a glavne uloge su poverene Marku Nikoliću, Borisu Pingoviću, Danijeli Neli Mihailović, Nikoli Simiću, te Bati Paskaljeviću. Svi ovi filmovi imaju značajnu ulogu u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.