Matija Bećković

Biografija

Matija Bećković je srpski pisac, pesnik i akademik. Rođen je 29. novembra 1936. godine u Senti (Kraljevina Jugoslavija). Jedan je od najčitajnijih pesnika današnjice. Živi i radi u Beogradu. Iz braka s pokojnom suprugom Verom Pavladoljskom ima ćerke Ljudmilu i Olju.

Bećković je prvu pesmu napisao još kao gimnazijalac, a do danas je objavio desetine zbirki pesama, beseda i dramskih tekstova. Od 1991. godine je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, poput Oktobarske nagrade grada Beograda, nagrade Milan Rakić, Njegoševe nagrade za književnost, nagrade Desanka Maksimović i mnogih drugih.

Detinjstvo i obrazovanje

Matija Bećković je rođen 1936. godine u Senti gde je njegov otac Vuk Bećković boravio kao oficir vojske Kraljevine Jugoslavije. Ime mu je dala majka Zorka (rođena Taušan) i bio je to prvi Matija u lozi Bećkovića. Ona je dok je bila trudna sanjala kako je neki  Mađar pokušao da je nožem ubode u stomak, a sprečio ga je njen pokojni brat Milan Taušan. Brat joj je tada rekao da će roditi sina i dati mu ime Matija. Iako mu je kum Jovan Vuković dao ime Radoslav, otac Vuk je popustio majčinoj želji te je dečak rođen na Svetog Mateja kršten kao Matija.

Početkom rata Matija je s ocem i majkom Zorkom odselio u Velje Duboko kod Kolašina (Crna Gora) odakle Bećkovići vode poreklo. Tu su se rodili Matijini brat Ljubomir i sestra Ljubica, koja je preminula po rođenju.

Otac mu je nestao 1945. godine pa je odrastao sa majkom, bratom i sestrom u Velju Dubokom. Gubitak oca i svoje odrastanje opisao je u pesmi „Čiji si ti mali?“.

Niko nije veći od oca

Kamoli sin

Niti je ijedan otac

Ravan ocu

Ako ima sina

Koji zna šta je otac

Jedino ako ga nema…

U Veljem Dubokom je završio četiri godine osnovne škole, a u Kolašinu upisao gimnaziju. Kako bi mu obezbedila što kvalitetnije školovanje majka ga je poslala kod tetke Jelene Jele Udovičić u Slavonski Brod gde je nastavio školovanje. Nakon toga tetka se s porodicom preselila u Valjevo gde je Matija završio Višu gimnaziju.

Godine 1958. upisao je Filološki fakultet u Beogradu, smer jugoslovenska i opšta književnost.

Privatni život

Matija Bećković je detinjstvo proveo u Veljem Dolu, a mladost u Valjevu gde je upoznao Veru Pavladoljsku, njegovu veliku ljubav. Upoznali su se na valjevskom korzu 1956. godine. Verin otac bio je Rus sa Kavkaza koji je kao dete stigao u Srbiju. Matija priznaje da se veoma dobro slagao sa Verinim ocem, te da je on bio zadovoljan ćerkinim izborom. To ga je ohrabrilo da se od stidljivog tihog Crnogorca pretvori u slobodnog pesnika. Kada je Matija preselio u Beograd na studije, pridružila mu se i Vera. Za njen 21. rođendan poklonio joj je primerak njegove poeme „Vera Pavladoljska“. U Beogradu je upoznao pesnika Stevana Raičkovića, te su postali veoma dobri prijatelji.

Zbog čira na dvanaestoplalačnom crevu Matija je bio oslobođen služenja vojnog roka.

Polovinom februara 1964. godine venčao se s Verom. Kumovi su bili Branimir Šćepanović i Bojana Raičković, supruga Stevana Raičkovića. Već 1. maja Matija i Vera su dobili ćerke Ljudmilu i Olju. One su dobile ime po stihovima Vladimira Majakovskog „Pozdravite sestru Ljudmilu i Olju…“. Vera je radila u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Ljudmila je završila studije na Muzičkoj akademiji, a Olja na Pozorišnoj akademiji. Ipak umesto glume, odlučila je da se bavi novinarstvom, a širokoj javnosti je postala poznata kao urednica i voditeljka emisije „Utisak nedelje“. Matija ima troje unučadi – unuke Alekseja i Luku, te unuku Anđeliju.

Posle teške bolesti Vera je preminula, a sahranjena je 2. marta 1998. godine na Novom groblju u Beogradu.

Književnost, novinarstvo, pozorište, televizija

Bećković je prve pesme napisao još u gimnaziji, a u šestom razredu pobedio je na konkursu čija tema je bila „Moj kraj u revoluciji“. Matija je osvojio prvo mesto i novčanu nagradu od 15 000 dinara. Od tog novca kupio je svoj prvi karirani sako po kome je poznat i danas.

Tokom gimnazijskih dana počeo je da se uključuje u rasprave o tradicionalizmu i modernizmu u književnosti. U stihovima Oskara Daviča, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope i Stevana Raičkovića pronalazi pravac koji njemu najviše odgovara.

Prva njegova pesma „Preludium“ objavljena je 1957. godine u časopisu „Mlada kultura“.

Opčinjen Verom Pavladoljskom, gimnazijalkom iz Valjeva, Bećković je napisao pesmu s njenim imenom koja je objavljena nekoliko godina kasnije, a našla se i na naslovnoj strani njegove prve knjige koja je objavljena 1962. godine.

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska…

Njegova poema je vrlo brzo izazvala ogromnu pažnju književnika i književnih kritičara u Beogradu, ali i šire. Knjiga se našla u Gutenbergovom muzeju i Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Iste godine je primljen u Udruženje književnika Srbije, te se tako „upisao“ među ozbiljne stvaraoce svoga vremena.

Godine 1963. objavio je knjigu „Metak lutalica“, a godinu dana kasnije „Tako je govorio Matija“. Njegove stihove objavljivali su „Invalidski list“, „Književne novine“, „Mladost“, „NIN“, „Politika“ i brojni drugi časopisi.

Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za decu koje su emitovane na Televiziji Beograd tokom 1966. i 1967. godine

U periodu od 1968. do 1970. godine objavio je tri knjige poezije – „O međuvremenu“, „Če – tragedija koja traje“ i „Reče mi jedan čoek“. Poema „Če – tragedija koja traje“ je 1969. godine prevedena na nemački jezik pod nazivom „Che – tragödie, die andauert“, a godinu dana kasnije i na engleski jezik pod naslovom „Permanent tragedy“. Delovi knjige „O međuvremenu“ su 1970. godine prevedeni na engleski jezik pod nazivom „Random Targets“.

Osim poezije pisao je i monodrame i pozorišne tekstove. Godine 1978. u Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu izvedena je predstava „Međa Vuka Manitoga“, te monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. Osim ovog pozorišta predstave s Bećkovićevim tekstovima igrane su u zagrebačkom teatru “&TD“, sarajevskom „Pozorištu mladih“, banjalučkom pozorištu „Jazavac“ i drugim.

Zajedno sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom adaptirao je „Gorski vijenac“, a predstava je prvi put izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Matija Bećković je radio kao novinar u magazinima „Čik“, „Zum“ i „Čik pogodi“, te kao saradnik na Televiziji Beograd u periodu kada je urednik dečjeg programa bio pisac i njegov veliki prijatelj Dušan Radović.

Početkom jula 1989. godine dobio je „Sedmojulsku nagradu“ uprkos protivljenima onih koji su ga osporavali jer mu je otac bio četnik. Prilikom dodele nagrade rekao je da „pristaje da nagradu nije zaslužio, ali ne pristaje da je kriv što ju je dobio“. Rekao je da su podele na četnike i partizane ratne podele, a da bi s ratom sve to trebalo da se završi. U jednom od svojih intervjua rekao da je su mu oni koji su ga panjkali po novinama, zapravo činili uslugu, jer je sticao veću slavu nego što je zaslužio.

Godine 1983. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1991. godine stekao je status redovnog člana Akademije.

Poemu „Ćeraćemo se još“ koju je proslavio glumac Petar Božović, Bećković je objavio 1996. godine. Za nju je osvojio nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić.

Bećković je jedno vreme bio predsednik Udruženja književnika Srbije, a dugogodišnji je član Srpskog PEN centra. Od 2009. godine je predsednik Fonda Slobodan Jovanović, a 2016. godine izabran je za počasnog građanina Subotice.

Politički angažman

Matija Bećković je jedan od retkih književnika koji su javno kritikovali politiku Slobodana Miloševića još početkom 90-ih godina. Štaviše, tokom Miloševićeve vladavine učestvovao je u brojnim protestnim skupovima. Bio je blizak prijatelj Vojislava Koštunice, bivšeg predsednika Vlade Srbije. Aktivno je podržavao Demokratsku stranku Srbije (DSS), te često učestvovao na njenim mitinzima.

Bibliografija

• 1962. Vera Pavladoljska
• 1963. Metak lutalica
• 1964. Tako je govorio Matija
• 1968. O međuvremenu
• 1969. Dr. Janez Paćuka o međuvremenu
• 1969. Če – Tragedija koja traje
• 1970. Reče mi jedan čoek
• 1976. Međa Vuka Manitoga
• 1980. Lele i kuku
• 1980. Dva sveta
• 1986. Poeme
• 1989. Služba Svetom Savi
• 1988. O Njegošu
• 1988. Kaža
• 1989. Čiji si ti mali?
• 1990. Nadkokot
• 1990. Služba
• 1992. Sabrane pesme
• 1989. Kosovo – najskuplja srpska reč
• 1996. Ćeraćemo se još
• 2006. Misli
• 2007. Bez niđe nikoga
• 2010. Put kojeg nema
• 2013. Kad budem mlađi
• 2013. Služba pustinjaku cetinskom
• 2013. Besede
• 2015. Tri poeme
• 2017. Prahu oca poezije

Nagrade i priznanja

• 1970. Oktobarska nagrada grada Beograda
• 1971. Nagrada „Milan Rakić“
• 1989. Zmajeva nagrada
• 1988. Sedmojulska nagrada
• 1990. Disova nagrada
• 1997. Nagrada Vukove zadužbine za umjetnost
• 1998. Njegoševa nagrada za književnost
• 1998. Nagrada „Desanka Maksimović“
• 1998. Nagrada Drainac
• 2001. Godišnja nagrada Prosvete
• 2006. Nagrada „Radoje Domanović“
• 2008. Književni vijenac Kozare
• 2014. Umetnički venac

Osim toga, Matija Bećković je dobitnik nagrade Disovo proleće, nagrade Vukove zadužbine, Zlatnog krsta kneza Lazara, te Belovudske rozete. Nosilac je ordena Belog orla koju dodeljuje kraljevska kuća Karađorđević i povelje Karađorđa.

Citati

• Glupost je starija od pameti. Da prvi čovek nije bio glup, drugi se ne bi ni pojavio.
• Šta sve još čoveku nedostaje, najbolje pokazuju obećanja. Narodima za koje se tvrdi da su slobodni – obećava se sloboda, onima za koje se mislilo da su siti – obećava se hleb.
• Bruka nikad ne ide na životinju, nego na čoveka.
• Danas medicina može od čoveka napraviti sve osim čoveka.
• Čovek lako prihvata da je neko srećniji, a teško pristaje da je iko nesrećniji od njega. Začudilo bi nas ko bi se sve prijavio za konkurs za najvećeg mučenika.
• Mene ne zanima istina. Ja znam ko je u pravu.
• Kad sretneš ženu koja plače, priđi joj, to je moja draga.
• Lopovi se kriju i od fotografa, a pošteni ljudi koji kradu pojavljuju se u štampi i na televiziji.
• Naše sveto pismo je Gorski vijenac. Delo koje ne stari i čije reči ne trule. Znati ga napamet i čuvati svako slovo, jedini je način da ne izgubimo sebe.
• Kad bi se spalio u ime gladnih prvo bi ti gladni rekli da si idiot: zašto si se spaljivao kad si bio sit.