Maksim Gorki

Biografija

Aleksej Maksimovič Peškov, poznatiji kao Maksim Gorki, je jedan od najvećih ruskih pisaca, a ovdje donosimo njegovu skraćenu biografiju… Bio je politički aktivista i autor koji je svoj bogati doživljaj sveta uneo u autobiografske spise i književnost. Rođen je 28. marta 1868. godine u Nižnjem Novgorodu, a umro je 18. juna 1936. godine u Moskvi.

Kada je imao tri godine, razboleo se od kolere. Zarazio je svog oca Maksima koji je ubrzo preminuo. Zbog toga je osećao krivicu koja će ga proganjati ceo život. Na brodu mu je umro i mlađi brat što je majka Varvara tragično doživela. Aleksej je čuo kada je svojoj prijateljici rekla da ga smatra teretom.

Kao dvanaestogodišnjak je ostao i bez majke koja se razbolela od tuberkuloze. Živeo je sa dedom koji je bio tiranin i pijanica i babom koja je bila sušta suprotnost. Deda ih je često tukao i ubrzo je Alekseja izbacio na ulicu. Rekao mu je: „Nisi medalja da mi visiš oko vrata! Idi u ljude i postani čovek!“.

Aleksej je otišao u Kazan, jedan od najznačajnijih univerziteta carske Rusije. Tu je shvatio je lepotu kulture i zavoleo je knjige. Zapisao je da su mu one pomogle da se izdigne iz blata i da ne propadne u moru gluposti i banalnosti. Voleo je filozofiju i čitao je Šopenhauera i Ničea.

1887. godine je pokušao da se ubije zbog čega ga je crkva isključila iz svojih redova na sedam godina. Aleksej nije želeo da prizna da je bio u duševno neuravnoteženom stanju, već je tvrdio da je to bila njegova odluka. Narednih pet godina je peške išao po Rusiji i menjao je poslove. Imao je buran život i u toj borbi je otkrio svoj dar za pisanje.

1892. godine je objavio pripovetku „Makar Čudra“. Tada je nastao pseudonim Maksim Gorki koji je ušao u svetsku književnost. On je bio samouk i u početku nije bio siguran u svoje poznavanje pravopisa. Zbog toga je drugima diktirao svoje misli, a on se samo potpisivao. Kasnije je postao blizak sa Tolstojem i bio je njegov učenik.

Napisao je nekoliko dela zbog kojih je postao najprevođeniji i najpopularniji ruski pisac. To su:

– 1894. godine pripovetka „Dve skitnice“;

– 1895. godine prepovetke „Starica Izergilj“ i „Čelkaš“;

– 1897. godine novela „Konovalov“;

– 1898. godine roman „Foma Gordejev“;

– 1899. godine lirska pesma „Pesma o sokolu“;

– 1900. godine roman „Troje“;

– 1901. godine pripovetka „Prolećni zvuci“ i lirska pesma u prozi „Vesnik Bure“;

– 1902. godine drame „Malograđani“ i „Na dnu“. Tada je biran za člana Akademije, odeljenje za ruski jezik i književnost. Međutim, car Nikolaj II je intervenisao i sprečio je izbor Gorkog. U znak protesta, pisci Čehov i Vladimir Koroljenko su napustili Akademiju.

1904. godine je napisao dramu „Letnjikovac“.

1905. godine je objavio dramu „Deca sunca“. Družio se sa revolucionarima, branio je interese siromašnih i borio se za veća radnička prava. Imao je potrebu ispravi nepravdu u društvu. Pošto je važio za moralnog i čestitog čoveka, vrhunski ideal kom je težio je bila istina. Pisao je proglase protiv vojske, policije i cara zbog čega je uhapšen. Mnogi intelektualci, uključujući i Radoja Domanovića, su se pobunili i protestvovali zbog čega je Gorki oslobođen.

1906. godine se prvi put našao u emigraciji nakon ruske revolucije jer je bio blizak sa njenim vođom koji se skrivao u Maksimovom stanu. Pošto je bio politički nepoželjan, morao je da napusti Rusiju. Sa svojom nevenčanom ženom je otišao u Ameriku gde ih nisu lepo dočekali. Iznajmio je kuću i završio je dramu „Neprijatelji“. Pisao je o ljudima koji su se borili za egzistenciju i protivio se fašizmu.

1907. godine je završio svoje najznačajnije delo „Mati“ i otišao je u Italiju gde je dočekan ovacijama i smatran znamenitošću. Živeo je na ostrvu Kapri

1908. godine je napisao roman „Ispovest“.

1909. godine je objavio roman „Okurov“, a 1910. godine roman „Život Matveja Kožemjakina“ i počeo je da piše dramu „Vasa Železnova“.

1913. godine je, povodom tristote godine doma Romanovih, pomilovan i vratio se u Rusiju. Tada se družio sa Lenjinom i mnogim ruskim piscima koji su ga posećivali.

1914. godine je završio roman „Detinjstvo“ u kom je opisao svoje detinjstvo i negativne pojave iz tog perioda.

1916. godine je napisao roman „Među ljudima“ i završio je pripovetku „Po Rusiji“.

1919. godine je organizovao izdavačku kuću Svetska književnost oko koje je okupio sve velike ruske pesnike i pisce. Oni su prevodili i radili na dobrobiti sopstvene kulture. Na taj način ih je spasao od gladi jer je to bila godina užasa i građanskog rata.

1921. godine je ponovo emigrirao iz Rusije i boravio je u Nemačkoj i Italiji. Najviše vremena je proveo u Sorentu. Oboleo je od tuberkuloze. Polako se razočarao u revoluciju i pisao je o njenim lošim stranama. Smatrao je da čoveka ne treba sažaljevati jer ga to ponižava, već da ga treba poštovati. Zaposlio je sekretaricu, Mariju Budberg, koja mu je kasnije postala nevenčana žena.

1923. godine je napisao „Moji univerziteti“ i „Beleške iz mog dnevnika“.

1925. godine je objavio pripovetku „Život u plavom“ i roman „Život Artamonovih“.

1926. godine je započeo roman „Život Klima Samgina“ u kome piše o revolucionaru koji postaje skeptik. Završio ga je deset godina kasnije.

1929. godine je pozvan da se vrati u Sovjetsku Rusiju, a sin i snaja su vršili pritisak na njega da to učini. Došao je u Moskvi gde je dobio vilu. Postao je blizak sa Staljinom koji ga je proglasio za prvog proleterskog pisca. Gorki je doprineo stvaranju socijalističkog realizma.

Pred kraj života se zainteresovao za šamanizam, verovanje da svetom vladaju nepoznate sile i duše umrlih. 1932. godine je bio inicijator stvaranja Instituta eksperimentalne medicine jer je želeo da dobije odgovor na pitanje da li postoji besmrtnost.

1933. godine nije osvojio Nobelovu nagradu kao što je bilo očekivano. Pet puta je bio nominovan, ali nije postao nobelovac.

1936. godine je napisao dramu „Jegor Buličov“. Iste godine je preminuo.

Rodni grad Nižnji Novgorod je preimenovan u Grad Gorki. Njegova dela su ušla u lektire. On je uticao na druge autore ističući da je jedina alternativa zverstvu kultura. Vremenom je ovaj veliki pisac, nezasluženo, pao u zaborav.

Neki od njegovih najčuvenijih citata su:

– „Ako sekirа ne seče – može se nаoštriti, аli аko te ženа neće – ništа ti ne pomаže.“

– „Ako veruješ – postoji. Ako ne veruješ – ne postoji. Ono što veruješ – to i postoji.“

– „Čovek je ukrаs svetа.“

– „Deca – to su naše sutrašnje sudije.“

– „Kаd je rаd prisilа, tаdа je život robijа.“

– „Ljudi ponekаd lаžu zаto što to zаhtevа pristojnost.“

– „Lаž je – religijа robovа i gospodаrа. Istinа je – bog slobodnа čovekа.“

– „Ne budite rаvnodušni, rаvnodušnost je smrtonosnа zа ljudsku dušu.“

– „Ne može se biti neprijаtelj vаtre sаmo zаto što onа ponekаd opeče, vаljа se setiti dа onа uvek greje.“

– „Ne možeš pripovedаti ljudimа ono što sаm poričeš.“

– „Ne sudi – dа ti ne sude.“

– „Nesrećа je nаjboljа zа spаjаnje nаrаvi koje su inаče sаsvim suprotne.“

– „Nаjlepši je užitаk i nаjvećа rаdost životа osećаti dа si ljudimа potrebаn i drаg.“

– „Oprezno birаj prijаtelje zаto što imа ljudi koji su zаrаzni kаo bolest.“

– „Sаmo se glupаnu život čini jednostаvnim.“

– „Što je čovek okusio više gorčine, to žešće čezne za slatkim.“

– „Tvrdi previše dugo dа si u prаvu, i bićeš kriv.“

– „Ulogа iskrenog čovekа – teškа je ulogа.“

– „Voljenа ženа ne stаri.“

– „Zlo je kad snaga živi bez razume, ali nije ni dobro kada razum živi bez snage.“

– „Živeti je divno – čаk i kаd čovek nije zаljubljen.“

– „Život teče – ko gа ne stigne, ostаje sаm.“

Reference i korisni linkovi:

• https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Maxim_Gorky_in_photography
• https://librivox.org/author/919?primary_key=919&search_category=author&search_page=1&search_form=get_results
• https://www.marxists.org/archive/gorky-maxim/index.htm
• http://www.dictionary.com/browse/gorki