Janko Veselinović

Biografija

Janko Veselinović je bio srpski književnik. Rođen je 13. maja 1862. godine u Salašu Crnobarskom, a preminuo 26. juna 1905. godine u Glogovcu.

Za dve decenije književnog stvaralaštva objavio je 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana, dva započeta romana i dva pozorišna komada, te se s pravom može uvrstiti u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Porodica Veselinović je u Mačvu doselila iz Hercegovine u 18. veku i nastanila se u tadašnjem Aginom Salašu, koji danas nosi ime Salaš Crnobarski, nedaleko od Bogatića. Jankov otac Miloš Veselinović rođen je 1837. godine i za razliku od svog dede i oca nije postao ratar, nego sveštenik. Oženio je Jelisavetu Popović, ćerku sveštenika iz Badovinaca.

Jelisaveta i Miloš imali su šestoro dece, tri sina i tri ćerke. Janko Veselinović je rođen u maju 1862. godine i bio je njihovo prvo dete. S obzirom da je Miloš svoju dužnost obavljao u Glogovcu, cela porodica se preselila u to susedno selo kada je Janku bilo par godina. Tu je završio Osnovnu školu. Iako je bio vrlo nestašan, bio je i odličan đak. Voleo je muziku i knjige, pa je redovno pevao u crkvi.

Nakon osnovne škole upisao je gimnaziju u Šapcu. Maturirao je 1878. godine, a pošto je otac želeo da nastavi njegov poziv, upisao ga je na bogosloviju u Beogradu. Međutim, to mu se nije svidelo pa je vrlo brzo napustio školu i vratio se u Beograd.

Nakon toga izrazio je želju da postane učitelj, pa se Miloš potrudio da ga upiše na Učiteljsku školu u prestonici. Ipak, njegov nemirni duh nije mu dozvoljao da se posveti učenju, pa se priključio jednoj pozorišnoj grupi i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Otac je uspeo da ga vrati u Beograd, ali ni to nije bilo dugog veka. Od knjiga i pedagogije više ga je zanimalo pozorište, te je često radio kao statista.

Prosveta, politika, novinarstvo

Iako nije završio niti jedan razred, potražio je posao učitelja. Zbog nedostatka učitelja Ministarstvo prosvete mu je 1880. godine dodelilo službu u selu Svileuva kod Koceljeva. Tada je počeo da piše svoja prva dela, iako reči nisu dolazile lako, upornost i predanost mu se kasnije isplatila.

Osim književnog rada, aktivno se uključio u politiku, podstaknut idejama Svetozara Markovića. Pridružio se radikalima, a od njihovih ideja nije odustao do kraja života.

Godinu dana po dolasku u Svileuvu oženio je Jovanku Joku Jovanović. To nije bio klasičan brak jer je već nakon nekog vremena Janko pisao, radio i vreme provodio u šabačkim i beogradskim kafanama, a Joka je bila sa njegovim roditeljima u Glogovcu. Imali su nekoliko dece, ali su sva osim ćerke Perse umrla u ranom detinjstvu.

U decembru 1882. iz Svileuve je premešten u Glogovac, ali mu se život u porodičnoj kući s roditeljima i suprugom nije sviđao, pa je sam zatražio premeštaj negde drugo. Ministarstvo prosvete je uslišilo njegovu molbu, te mu dodelilo posao privremenog učitelja u selu Kostur kod Pirota. Ni tu nije bio preterano srećan, pa je u septembru 1884. godine napustio posao u želji da nastavi školovanje u Beču.

Upisao je telegrafski kurs u austrijskoj prestonici, ali ga je početni entuzijazam vrlo brzo napustio, pa je vreme provodio u bečkim kafanama. Već u februaru 1885. godine vratio se u Beograd ne bi li tu završio telegrafski kurs, ali mu boemske navike nisu dozvolile da diplomira.

Kao četni intendant se iste godine pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-bugarskom ratu. Neuspeli pokušaj kralja Milana da ratom reši nesuglasice s Bugarima, doveo je do sloma srpske vojske koja se morala povući sve do Niša.

Veselinović se nakon toga ponovo obratio Ministarstvu prosvete da mu dodeli posao učitelja. 11. aprila 1886. godine postao je učitelj u Osnovnoj školi u Svileuvi, u kojoj je i počeo učiteljsku karijeru.

Nemirni duh i radikalne ideje i istupi rezultovali su premeštajem u Osnovnu školu u Šapcu, a pošto ga ni to nije „umirilo“ premešten je u Koceljevu. Zbog napada na sresku vlast je u novembru 1888. godine uhapšen, te je u šabačkom zatvoru proveo mesec dana. Tu je napisao dve pripovetke „Siroče“ i „Zakletva“.

Po izasku iz zatvora vratio se u Koceljevu i nastavio da radi kao učitelj. Krajem marta 1889. godine izabran je za predsednika opštine. Nakon godinu i po dana smenjen je zbog deficita u opštinskoj kasi u iznosu od preko 11 hiljada dinara. Naime, pred izbore mu je vrh Radikalne stranke naložio da njihovim biračima i simpatizerima izda potvrde da su platili dospele poreske obaveze, što je napravilo je ogroman manjak u opštinskoj blagajni. Kada su nepravilnosti otkrivene Veselinović je uhapšen i osuđen na kaznu zatvora, a vrh stranke je „oprao ruke“ od njegovih postupaka. Zahvaljujući intervenciji književnika Stevana Sremca i Vojislava Ilića kod kralja Milana, Veselinović je oslobođen krivične odgovornosti.

U oktobru sledeće godine seli u Šabac gde se bavio pisanjem i novinarstvom. Bio je urednik lokalnog političkog lista „Radikal“ preko koga se vodila oštra borba s političkim protivnicima. U januaru 1892. ponovo je postao učitelj, ali je veći deo svog slobodnog vremena provodio u kafani. Polovinom 1893. godine postavljen je za pomoćnika urednika „Srpskih novina“, ali ga je u aprilu 1895. godine ministar prosvete smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji.

U međuvremenu Veselinović je pokrenuo list „Zvezda“, koji je ugašen nakon samo tri meseca. On nije odustajao, pa je 1895. pokrenuo list za zabavu i književnost koji je nazvao „Pobratim“. Ni ovaj list nije opstao, a nakon tri godine postao je urednik „Dnevnog lista“.

U to vreme Milorad Pavlović Krpa je u „Dnevnom listu“ objavio članak u kome optužuje predsednika Vlade Vladana Đorđevića da „zavodi lični režim i brani slobodu štampe“. Taj broj lista je zabranjen, a Veselinović je osuđen na tri meseca zatvora. U oktobru je se vratio na poziciju urednika lista „Zvezda“ za koji su uglavnom pisali opozicioni književnici, ali ovaj put bez političkih tema i iznošenja kritike na rad vladajućih.

Krajem 1898. godine donesen je zakon po kome su posao korektora Državne štamparije mogli da obavljaju samo ljudi iz određene struke, pa je Janko Veselinović koji nije završio nikakvu visoku školu morao da bude otpušten.

Krajem jula 1900. godine njegov kum Pavle Marinković je imenovan za ministra prosvete, te je bio u mogućnosti da mu pomogne pri pronalasku posla. Veselinović je uskoro postao vršilac dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji.

Uporedo s ovim poslom radio je i u pozorištu. Pisao je drame, a glumio je u predstavama „Podvala“, „Đida“ i „Devojačka kletva“. Samostalno je napisao drame „Potera“ i „Đida“, a zajedno sa Branislavom Nušićem veselu igru „Čučuk Stana“ koja nikada nije doživela svoju premijeru. U pozorištu su u to vreme, ali i mnogo godina kasnije igrane Veselinovićeve predstave „Jadac“, „Kod vračare“, „Hajduk Stanko“, „Deoba“, „Momče“, „Dukat na glavu“ i „Kumova kletva“.

Krajem 1900. godine menjao je Branislava Nušića na poziciji dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu.

Tih godina neuredan život počeo je da utiče na njegovo zdravlje. Sve više vremena je provodio u svom stanu preko puta „Kolarca“. Zimske praznike provodio je kod sestara u Nišu, a proletnje u Glogovcu.

Krajem maja 1905. otputovao je u Glogovac, a preminuo je od tuberkouloze 27. juna iste godine. Njegovoj sahrani prisustvovali su brojni meštani, ali i književnici i novinari Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Milorad Mitrović, Milorad Garilović, Milan Grol, Radoje Domanović i mnogi drugi.

Janko Veselinović se smatra jednim od najboljih srpskih romansijera, pripodača i dramskih pisaca 19. veka.

Književni rad

Janko Veselinović je počeo da piše vrlo rano i to dok je boravio u Svileuvi. Godine 1882. je svoju pripovetku „Vika na kurjaka, a lisice meso jedu“ poslao uredniku socijalističkog časopisa „Misao“. Tadašnji recenzent Panta Tucaković priču je ocenio „posve ništavnom“ čudeći se hrabrosti mladih ljudi da „pišu katkad take gluposti“. Ovakva reakcija potpuno je razočarala mladog pisca, pa je jedno vreme odustao od namere da se bavi tim poslom. Ipak, nije bacio svoje pripovetke nego se četiri godine kasnije pridružio uredništvu „Šabačkog glasnika“ koji su njegove tekstove ocenili kao vrlo dobre. Štaviše, urednik Andrija Slavuj zatražio je da donese i ostale svoje pripovetke kako bi se pripremile za objavljivanje.

Glavne teme njegovih priča su selo i seljaci. U njima on opisuje Mačvu i njene ljude trudeći se da ih predstavi onakve kakvi zaista jesu. Ipak, ne uspeva da se otrgne idealizaciji patrijahalnih odnosa. Vrlo mali broj njegovih dela bavi se temama iz gradskog života.

U periodu od 1890. do 1899. godine najviše je pisao pozorišne tekstove. Jedan od njih koga je nazvao „Potera“ premijerno je izveden u septembru 1895. godine u Beogradu. Reč je o predstavi u kojoj su glavni motivi narodni običaji i verovanja. „Potera“ je od tada odigrana više od 150 puta na sceni beogradskog Narodnog pozorišta, kao i teatara širom zemlje. Pozorišni komad „Đido“ koji je prvi put predstavljen nekoliko godina pre toga, takođe je bio veoma popularan, te je doživeo više od trideset izvođenja u Beogradu i regionu.

Dok je živeo u Beogradu skup život i kafana „naterali“ su ga da piše tekstove po narudžbi. Njegovo najpoznatije delo je roman „Hajduk Stanko“ koji je objavio 1896. godine u Beogradu. U njemu Veselinović opisuje Prvi srpski ustanak u svom mestu. Roman je naišao na pozitivne reakcije kritike i publike, ali je neslućen uspeh postigao tek posle Drugog svetskog rata. Do 1963. godine „Hajduk Stanko“ je doživeo 24 izdanja. Preveden je na mnoge svetske jezike.

1897. godine godine je u listu „Delo“ objavio prvi deo političkog romana „Junak naših dana“. Međutim, drugi nastavak izašao je tek šest godina kasnije u istom listu. Godine 1889. je u listu „Kolo“ objavio deo autobiografskog romana „Borci“, ali čitaoci nikada nisu imali priliku da pročitaju celo delo. Naime, ni jedan od ova dva romana Veselinović nikada nije završio.

Bibliografija

Romani

• 1888. Seljanka
• 1889. Borci
• 1896. Hajduk Stanko (istorijski roman u tri dela)
• 1897-1898. Junak naših dana
• 1901-1902. Seljak
• 1905. Mašići
• Pozorišni komadi
• 1895. Potera
• 1908. Đido
• Zbirke pripovetki
• 1886. Slike iz seoskog života
• 1889. Slike iz seoskog života
• 1890. Slike iz učiteljskog života
• 1890. i 1891. Poljsko cveće
• 1892. Pripovetke
• 1893. Od srca srcu
• 1893. Adamsko koleno
• 1893. Božja reč
• 1894. Rajske duše
• 1894. Zeleni vajati
• 1896. Stari poznanici
• 1899. Slike iz seoskog života II
• 1899. Za Janka
• 1902. Male priče
• 1902. Male priče II

Pripovetke

• 1886. Na prelu
• 1886. Odbegla
• 1886. Sve zbog dukata
• 1886. Kod samrtnika
• 1886. Mali Stojan
• 1886. Kumova kletva
• 1887. Samrtna čaša
• 1887. Čini
• 1887. Roditelji
• 1887. Braća
• 1887. Momče
• 1887. Seljanka
• 1887. Ljubav
• 1887. Preslava
• 1887. Luda Velinka
• 1887. Siroče
• 1887. Zakletva
• 1888. Devojče
• 1889. Posle kiše sunce
• 1889. Krle
• 1889. Bela vrana
• 1889. Rvač
• 1889. Smetenjak
• 1890. Kmet Ilija
• 1890. Surep
• 1890. Mali pevač
• 1890. Ašikov grob
• 1890. Pionir
• 1890. Strelac
• 1890. Caja
• 1892. Jogunica
• 1892. Adamsko koleno
• 1893. Kako je postao kajišarluk
• 1893. Idiot
• 1894. Slepi deda
• 1894. Tuđi sluga
• 1894. Suđenica
• 1894. Božji sluga
• 1894. Nedelja
• 1894. Čudan čovek
• 1894. Hristos se rodi, Hristos voskrese
• 1894. Muškobanja
• 1894. Divljak
• 1894. Jevtina posla
• 1895. Radni dan
• 1895. Stari kov
• 1895. Pionir
• 1895. Kućanik
• 1895. Beležnik jednog učitelja
• 1895. Nekrolog Ivanu Filipoviću
• 1895. Čedo ljubavi
• 1895. Nemirni duh
• 1896. Domaći sud
• 1896. Ratar
• 1896. Siguran lek
• 1897. Zavet
• 1897. Probisvet
• 1897. Lopov
• 1897. Nametljivac
• 1897. Nad popom pop
• 1897. Otac i sinovi
• 1897. Dedine priče
• 1897. Krsni znak
• 1897. Domuz — arabe
• 1897. Serdar i vladika
• 1897. Megdan
• 1897. Ciganče
• 1898. Čiča Boško
• 1898. Sveta voda
• 1898. Svekrva
• 1898. Žetva
• 1899. Jadac
• 1899. Pop i delija
• 1899. Baća
• 1899. Bože pomozi
• 1899. Siročići
• 1899. More
• 1899. Bez primorja
• 1900. Pod krovinjarom
• 1901. Proroci posle Hrista
• 1902. Punica
• 1902. Neprilika
• 1902. Tuk na luk
• 1902. Otac
• 1902. Ženskonja
• 1902. Čiča Gavrilova tragedija
• 1902. Luda
• 1903. Junačko srce
• 1093. Čiča Damnjan
• 1903. Mudrac
• 1903. Šegrt Mita
• 1904. Živančić
• 1904. Jadan čovek
• 1904. Prve laste
• 1904. Kokan
• 1904. Komordžija
• 1904. Čudno pobratimstvo
• 1904. Rajko od Ljubovije
• 1904. Dućandžija
• 1905. Svoja krv