Isidora Bjelica Pajkić

Biografija

Isidora Bjelica, udata Pajkić, je jedna od najtiražnijih srpskih književnica, filmski kritičar, režiser i autor pozorišnih komada. Važi za skandal majstora i jednu od najkontroverznijih ličnosti na Balkanu. Rođena je 10. decembra 1967. godine u Sarajevu. Osim po bestselerima, poznata je po šeširima koji su vremenom postali njen zaštitni znak.

Otac Dimitrije Bjelica, poznati šahovski pisac i novinar, ju je vaspitao da postane ultramoderna ličnost, dok ju je deda Dušan Đurović učio konzervativnim vrednostima. Bio je predsednik Udruženja književnika pa su u njihov stan svraćali pisci poput Ive Andrića i Meše Selimovića. Isidora je bila jako vezana za dedu i on ju je naučio da čita i piše kada je imala samo četiri godine. Otac je kući dovodio poznate šahiste i zvezde kao što su Liz Tejlor i Ričard Barton. Majka je bila zadužena da je izvlači iz nevolja u koje je zapadala zbog osobina i stavova koji su kontrirali primitivnoj sredini u kojoj je živela.

U prvom razredu osnovne škole je odbila da nosi kecelju pa je postala omiljena u društvu i sva deca su želela da se igraju sa njom. Gimnazijski period su obeležila Isidorina zaljubljivanja, uglavnom u pankere, i performanse koje su privlačile pažnju drugih ljudi. Vozila je se na đubretarskom kamionu obučena u roze odeću recitujući Bajronovu poeziju, prodavala je ljubičice u parku, napolju je ležala na krevetu dok joj je momak svirao violinu, itd. Često je putovala, posebno u Pariz i Njujork koje je obožavala, i prva je u Sarajevu obukla mini suknju. Dva puta je obišla zemaljsku kuglu i naučila je pet svetskih jezika.

Smatra da nije bila problematična jer je dolazila kući na vreme, nije pila, niti se drogirala. Čitala je dela velikih filozofa kao što su Kjerkegor i Šopenhauer, proučavala je mnoge religije i druge stvari koje njenim vršnjacima, a i mnogo starijim ljudima, nisu interesantne.

1986. godine je objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Prvi probuđeni“ za koju je dobila nagradu Književne omladine Jugoslavije. Iste godine je organizovala „Bal crnih košulja“, rođendansku žurku koja je njoj i njenoj porodici promenila život. Isidora je tvrdila da su je ljudi iz tadašnje vlasti prisluškivali i pratili jer se zalagala za demokratiju, ukidanje vojnog roka i prestanak diskriminacije gej populacije. Osumnjičena je da namerava da sa stranim silama sruši režim zbog čega su je ispitivali 18 sati pretivši da će je silovati, ubiti, itd. Zaplenili su im većinu stvari nakon čega se književnica sa roditeljima zaputila u Beograd.

Prvi put se suočila sa nemaštinom jer u stanu nisu imali krevete i frižider, oduzeti su im pasoši, a Isidora je sa nepunih dvadeset godina postala prvi jugo disident. Odluka da se presele u Beograd se pokazala ispravnom jer su četiri godine kasnije granate srušile stan koji su prodali i tako sačuvali živote i imovinu. U Beogradu je lepo prihvaćena i bila je rado viđena na zabavama. Upisala je Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Magistrirala je sa tezom „Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije“. Jedno vreme je radila kao asistent na predmetu Scenario.

1989. godine je napisala knjigu „Gospodar sretnih predmeta“ koju je objavila izdavačka kuća Sfairos.

1992. godine je izašao roman „Ozloglašena“ u kome je Isidora opisala situaciju u kojoj se našla.

1993. godine je napisala srpsku tragediju u tri čina pod nazivom „Ljotić“.

1994. godine je objavila: „Nove srbske dame“, „Verenica ratnog zločinca“, špijunski roman koji govori o velikoj strasti u pozadini građanskog rata i raspada Jugoslavije,

„Protokoli politart mudraca ili kontrainicijacije“ koji govori o masoneriji, komunizmu, fašizmu, judeizmu, itd.

1996. godine je sa Suzanom Lunom Lu napisala delo „Pisma: seks(e)pistolarni roman“ koji je objavila izdavačka kuća Mlečni put.

1998. godine je u izdanju Narodne knjige izašao roman „Tajni život slavnih Srpkinja“ u kome se pominju nepoznanice iz života Desanke Maksimović, Isidore Sekulić, Teodore Marković alias Dore Mar, Ksenije Atanasijević, Milene Pavlović Barili, Anice Savić Rebac, itd.

2000. godine je objavila: „Princeze di Montenegro“, priču o četiri Crnogorke koje su odredile budućnost savremene Evrope više nego svi muškarci zajedno i „Sajber Aristotel“ koju jedni smatraju stručnom literaturom, drugi drskim izazovom nauci, treći utemeljenjem tehno-trilera u umetničku klasiku. Potpisala je prvi srpski nezavisni film „Dorćol-Menhetn“.

2001. godine je napisala dela: „Sentimentalno putovanje“, putopis sa ocem Dimitrijem Bjelicom, „Virtuelna kurva“ koja razbija iluziju da je traženje ljubavnika na internetu bezazleno, „Ženske priče“, zbiku sa 23 ženske teme, „Nepristojna pisma muškarcima“ koja obuhvataju pisma koja je slala mužu, prijateljima i ljubavnicima u periodu od 1984.-2001. godine, „Kraljice Serbske“ u kome otkriva kolika je važnost ženskih aktera u našoj istoriji, „Psovači i druge drame“, „Šta žene hoće“ i „Teorija srpske zavere“.

2002. godine su u izdanju Knjiga komerca izašle: „Ko je ko stvarno u Srbiji“, knjiga koju je napisala sa suprugom Nebojšom Pajkićem i „Tajne vladara Serbskih“, prvi deo istorijske trilogije u kome govori šta se dešavalo pre, za vreme i posle kosovske bitke.

2003. godine je napisala: „Ljubav u Kairu“ u kojoj otkriva tajni, šokantni, ljubavni i špijunski život Jovana Dučića za vreme njegovog poslanstva u Kairu, „Ljubav u Bejrutu“ u kome demistifikuje ljubavni život Milana Obrenovića, „Ljubav u Tunisu“, roman o bračnim predumišljajima i požudama u kome, između ostalog, otkriva tajnu seksualnu biografiju Oskara Vajlda i Andrea Žida. Usledili su romani: „Isidora, moj život, moj skandal“, „Srbija bez orgazma“ koja predstavlja veliku studiju o seksu i orgazmu, „Tajni život P. P. Njegoša“ koji je i danas nepoznanica puna kontroverzi, „Kako preživeti porođaj u Srbiji“, knjigu u kojoj opisuje svoje porođaje i savetuje žene kako da im to iskustvo ne bude traumatično i frustrirajuće i „101 muškarac u četiri godišnja doba“ koja predstavlja knjigu ženskih inicijacija i tajni. Počela je da piše kolumnu u Kuriru pod nazivom Blek sabat. To je radila narednih četiri godine.

2004. godine su izašle knjige: „Kazablanka“, „Ljubav u Emiratima“, krimi špijunsko-ljubavni triler, koji govori o svetskom džet-setu koji je obuzet magijom i ezoterijom, „Tajna društva u Srbiji od srednjeg veka do danas“, „Apostoli urbanog Beograda“ koji govori o umetnicima koji su stupili na scenu osamdesetih godina, „Poslednji Hrišćanin“, roman o povratku Adama i Eve u raj, „Tajna Titovog kreveta“ u kome opisuje Brozov boravak u misterioznom hotelu Pera Palas u Carigradu, ljubavni život pre Jovanke, dvojnike, itd. Časopis Lisa je objavio tri Isidorina romana: „Vrele noći na Sinaju“, „Ljubavnik iz Loh Nesa“ i „Ljubavna lavina“.

2005. godine je objavila knjige: „Novac, strasti i laži“ koji se bavi ženama koje su rešile da svoj život uzmu u svoje ruke, šokantan putopisno-ljubavni triler „Dama iz Santorinija“, „Srpski demokratksi kupleraj“ koji se sastoji od kolumni koje je pisala za Kurir u kojima bogatima suprotstavlja siromašne, moćnima nemoćne, grešnicima uzore, itd. Usledio je roman „Najveće misterije Srbske istorije“ u kome raspravlja o temama kao što su: tajna misija Svetoga Save, zašto je Vuk Branković oklevetan, zašto je Jerina nazvana prokletom, da li se Tito ili Draža borio protiv Nemaca, itd.

2006. godine su u izdanju Knjige-komerc-„Bazar“ izašle: „Najveće ljubavi: Isidora Dankan i Sergej Jesenjin“, „Najveće ljubavi: Džon F. Kenedi u Merilin Monro“, „Najveće ljubavi: Napoleon i Žozefina“, „Najveće ljubavi: Elizabez Tejlor i Ričard Barton“, „Najveće ljubavi: F. M. Dostojevski“, „Najveće ljubavi: Car Nikolaj i Aleksandra Romanov“, „Najveće ljubavi: Lord Bajron i Ledi Karolajn“, „Najveće ljubavi: Princeza Dajana i Dodi Al Fajed“. Takođe je napisala: „Mali vodič za ljubavnu sreću“ u kome odgovara na pitanja čitaocima jednog časopisa, „Voleti i umreti na Karibima“ koji govori o njenim strahovima koji će se osam godina kasnije obistiniti i „Dama iz Monaka“ koji otkriva misteriju smrti slavne Grejs Keli.

2007. godine je objavila roman „Srpkinja“ u kome opisuje život Milice Stojadinović Srpkinje, naše izuzetno darovite i zaboravljene pesnikinje. U izdanju Lagune je izašap putopis „Put oko sveta za 25 dana“ u kome čitaoce vodi kroz egzotične prostore i brojne vremenske zone poigravajući se sa ljudskom sudbinom.

2008. godine je u knjizi „Magija šešira“ opisala šta oni za nju predstavljaju, a pet godina kasnije je svoju kolekciju prikazala u okviru 13. Jakobs Fešn Selekšna (Jacobs Fashion Selection). Dizajnirala je šešire i dobila je mnoga internacionalna priznanja. Za izdavačku kuću Draganić je objavila „Poslednju ljubav“, roman koji govori o Srpkinji koja je velikog engleskog pesnika Bajrona naučila da voli. Takođe je objavila knjige: „Deda Mraz, debeli i mršavi“ i „Tajna knjiga“ koja spada u jedan od najšokantnijih romana koji se pojavio u Srbiji. U njemu govori o pravim biografijama, nastranostima i drugim tajnama poznatih i cenjenih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije.

2009. godine je izdavačka kuća Laguna objavila knjigu „Moj deda Luj Viton“ koju je dve godine kasnije izdala Matica iz Skoplja. U njoj Isidora priča o tome kako je upoznala ženu koja je imala strasnu vezu sa slavnim kreatorom i koja je na samrti otkrila porodičnu tajnu. Zograf iz Niša je objavio „Seks, ostrva i druge priče“.

2010. godine je izašao roman „Biblija za šopingholičarke“ ili „Sve o putovanjima i kupovini širom kule zemaljske“ u kojoj savetuje kako, po posebnim cenama, doći do garderobe poznatih kreatora.

2011. godine je objavila dve knjige. Prva je „Kada kume kuvaju“ koji predstavlja prvi srpski roman kuvar. U njemu, pored recepata, sa Vesnom Radusinović priča o životu, izneverenim očekivanjima, problemima koje muče svaku ženu, devojku i devojčicu. Druga je „Roman o preljubi“ koji odgovara na večito pitanje: „Da li ima ljubavi posle preljube“ i da li se iz tog vrtloga može izaći kao pobednik.

2012. godine je napisala najprovokativniji roman u karijeri čiji je naziv „Avato“. On ima elemente trilera i bavi se temom zabranjene zemlje za žene. Govori o tome kako je Srbija od cara Dušana koji je caricu Jelenu odveo u Hilandar došla do toga da je Tviter (Twitter) ženi postao jedina slobodna zona u koju beži od diktature perverznog i narcisoidnog muža.

2013. godine je izašla knjiga „Spas“ koja predstavlja potresnu ispovest žene koja je saznala da boluje od neizlečive bolesti. U prvom delu opisuje svoje emocije u najtežim životnim trenucima, ali kroz humor i ironiju pokazuje snagu koju nije znala da poseduje. U drugom delu, na osnovu sopstvenog iskustva, daje savete svima kako da se izleče i kako da se ne razbole. Isidora je za ovo ostvarenje rekla: „Spas je moja lična mala inicijacijska knjiga, moja golgota, put mog telesnog stradanja i napor ka duševnom vaskrsenju… Uz svaki bol, uz svaku tugu, ide i novo otkrivanje sreće, radosti, blagodati koju sam nažalost bila zagubila zbog svog nemara i tako dobila ovo najteže iskušenje.“ On joj je doneo nagradu „Zlatni hit liber“.

2015. godine izdavačka kuća Laguna je objavila Isidorin autobiografski roman „Sama“. On govori o ženi koja odlazi u Meksiko kako bi pronašla ljubav i smisao života, ali na kraju shvata da se svi odgovori nalaze u njenom srcu. Pošto spisateljica nije mogla da prisustvuje promociji zbog bolesti, njen izdavač i druge javne ličnosti su došle na ideju da joj omoguće internet promociju. Čitaoci su slikali svoje primerke romana sa dirljivom porukom „Nisi sama“.

Isidora je napisala preko 40 knjiga koje su prevođene na engleski, ruski, francuski, slovenački, makedonski i španski jezik. Autor je više pozorišnih komada i radio drama od kojih je najveći uspeh imala ona o Isidori Sekulić. Režirala je komediju „Sarajka u Beogradu“ koja je deset godina punila hale. Donela joj je prestižnu nagradu za najbolji tekst i režiju na internacionalnom festivalu u Sarajevu. Ostali komadi su: „Ozloglašena“, „Psovači“, „Tako je govorio Broz“, komedija njegog supruga „Marhatana“ koju je režirala, itd.

Zapažene kolumne je imala i u časopisima Duga, Student, Blic nedelje, Pravda, Ekspres, Lisa, Tina, Ona, Stori, Objektiv, Tabloid, Srpska reč, itd. Godinama je pisala putopise i reportaže za Profil i Damu. Imala je dva TV projekta: Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodič na televiziji Metropolis. Sa suprugom je imala izložbu „Egzibicija nacionalnog pomirenja“ u Muzeju savremene umetnosti.

Dobitnica je: dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karić nagrade za publicistiku, nagrade „Dragiša Kašiković“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i drugih nagrada za humanitarne angažmane.

Isidora je udata za 14 godina starijeg profesora dramaturgije i filmskog scenaristu Nebojšu Pajkića. On iza sebe ima dva braka, ali jedino je ovaj sklopio u crkvi. Upoznali su se kada je bila devojčica, a ponovo su se sreli na prijemnom ispitu na FDU. Zajedno su pisali dramu kada su shvatili da ne mogu jedno bez drugoga. Pošto joj je bio profesor, vezu su započeli tek kada je Isidora završila fakultet. Venčali su se kada je on imao 41, a ona 27 godina. Često su bili na ivici razvoda, ali razgovorom su uspeli da reše sve nesuglasice.

Isidora i Nebojša imaju sina Lava Grigorija i ćerku Vilu Evanđelinu. Trude se da direktno ne utiču na njihov ukus i izbor muzike, filmova, i drugih stvari. Spisateljica tvrdi da ćerka ima iste osobine kao ona, a da je sin romantik i džentlmen.

Mediji su više puta pisali da se par razvodi, ali Isidora je to demantovala tvrdeći da za tako nešto nema dovoljno novca. Nije bila u dobrim odnosima sa Vericom Rakočević, Stanijom Dobrojević koju je nazvala kokoškom i Sekom Aleksić za koju je rekla da je seljančura jer nije htela da pokloni haljinu u humanitarne svrhe. Ipak, nakon bolesti se pomirila sa mnogima smatrajući da je: „Gubljenje energije na svađu najgluplje potrošena energija u kosmosu, iako je konkurencija velika“.

2012. godine joj je dijagnostikovan rak zbog čega su joj odstranjena oba jajnika, materica i trbušna maramica. Osim mukotrpnih bolova, morala je da se bori i sa psihom jer kancer smatra elegantnim samoubistvom. Bolest ju je naterala da proda oko 3.000 retkih knjiga da bi platila lečenje u inostranstvu. Iako krhkog zdravstvenog stanja, bila je primorana da radi zbog čega se bolest nekoliko puta vraćala.

2015. godine pevač Vlado Georgiev je održao humanitarni koncert kako bi sakupio novčana sredstva da Isidora ode na terapiju u Švajcarsku. Od toga trenutka, mnoge poznate ličnosti su joj ponudile pomoć, a neke od njih su Jelena Karleuša, Aleksandar Šapić, Svetlana Ražnatović, Milica Dabović, Ognjen Amidžić, Mirjana Bobić Mojsilović, itd.

Spisateljica je bolest doživela kao iskušenje koje joj pomaže da svakim danom postane bolja osoba. Motivaciju pronalazi u svojoj porodici i nema mnogo vremema za kukanje i prenemaganje. Zalaže se za alternativnr metode lečenja, posebnu upotrebu kanabisa i marihuane za koju smatra da bi trebala da bude legalizovana u Srbiji.

Isidora je pasionirani tviteraš, a jedan od njenih najemotivnijih tvitova glasi: „Nisam jela ni kobasice ni slaninu, niti pusila cigarete, ni pila alkohol. Tuga je ta koja je najkancerogenija, nje sam pak imala u galonima…“

U martu 2016. godine se zahvalila klinici u Skoplju jer je, posle 70 metastaza, pet sken pokazao da nema više aktivnih. Želi da svojim primerom i drugima ulije nadu i da im poruči da nikada ne odustanu.

Najpoznatiji citati iz knjiga koje je napisala:

• „Uvek misliš da se preljuba, kao i smrt, dešava nekom drugom. A onda jednog jutra shvatiš da je došao red i na tebe.“
• „Postoji samo jedna prava tragedija u životu žene – činjenica da je njena najveća ljubav njena prošlost, a njen muž neumitno njena budućnost.“
• „Verovala sam da smo dve pronađene polovine, sa njim sam mogla da trpim sve, i besparicu, i bedu, i bolest, i policijsko proganjanje… Prvi put sam shvatila šta znači kada nekog voliš potpuno, do kraja, bez zadrške, predumišljaja…“
• „Nama ženama potrebna je lepota da bi nas muškarci voleli, a glupost da bismo mi njih volele.“
• „Prvi znak starosti je kada ne mozes vise da kontrolises svoje misli, poslednji kad ne mozes da kontrolises svoju mokracu“.