Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borges)

Biografija

Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo), najpoznatiji kao Horhe Luis Borhes je bio argentinski pisac. Rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu. Preminuo je 14. juna 1986. godine u Ženevi. Smatra se jednim od najuticajnijih književnika 20. veka.

Njegova su dela bila od presudne važnosti za latinoameričku književnost. Ogroman uticaj imao je na brojne pisce, kao i na svetske književne pravce.

Osim proznih dela, pisao je poeziju i književne kritike. Uradio je mnoga dela u žanru latinoameričke fantastike. Redovno je radio na časopisu „Sur“. Godine 1978. dobio je nagradu „Servantes“.

Detinjstvo i odrastanje

Horhe Luis Borhes je rođen 1899. godini u Argentini, u porodici engleskog, španskog i portugalskog porekla. Ostalo je zabeleženo da su pojedini članovi njegove porodice odigrali bitnu ulogu u argentinskoj istoriji.

Osnovno obrazovanje je stekao od roditelja, koji su ga u početku sami obrazovali u kućnoj varijanti. U kući su posedovali ogromnu biblioteku, gde je većina dela pisana na engleskom jeziku.

Redovno je čitao knjige iz porodične biblioteke, jer je odlično poznavao engleski jezik, za čije je uspešno učenje zasluge nosila njegova baka, Engleskinja. Od malih nogu je formirao svoju intelektualnu i umetničku ličnost, zahvaljujući predanom radu i urođenoj želji za novim saznanjima.

Sa samo devet godina preveo je delo Oskara Vajlda (Oscar Wilde) „Srećni princ“. Kada je napunio petnaest godina, sa porodicom se preselio u Pariz.

Nakon toga je najveću pažnju usmerio učenju francuskog jezika. U ovom periodu njegovog života najviše se interesovao za filozofiju i značajne književnike 19. veka. Maturu je pripremao iz ovih područja.

Kada je počeo Prvi svetski rat bili su primorani da se presele u Švajcarsku, gde su živeli punih pet godina. Iz Švicarske se porodica preselila u Španiju. Upravo se u Španiji Horhe aktivnije posvetio karijeri pisca, tačnije 1923. godine objavom prvih pesama.

Po povratku u rodnu Argentinu pokrenuo je časopise „Proa“ i „Prizma“.

Zrele godine

Borhes je 1927. godine primetio prve znakove slabljenja vida, što je u narednim godinama sve više dolazilo do izražaja. Potpuno je oslepio na samom kraju pedesetih godina.

Aktivno se zanimao za politiku. U mladosti je bio pristalica nekadašnjeg argentinskog predsednika Ipolita Irigojena (Hipólito Yrigoyen). Tada je bio u član Komiteta mladih intelektualaca.

Kada je Ipolito zbačen sa vlasti od strane vojne hunte, Borhes se razočarao u politiku, do te mere, da se određeno vreme uopšte nije bavio političkim pitanjima.

Nakon nekog vremena, redovno je pisao političke članke za argentinski magazin „El Ogar“, ne izražavajući pristrasnost nijednoj političkoj struji. Članke je pisao u kritičkom tonu.

Na njegovoj kritičkoj meti u prvom planu se našao nacizam. Njegovi politički članci bili su dobro propraćeni, te je za pisanje dobio brojna priznanja. Osim priznanja, oni su mu doneli i brojne probleme, nakon što su fašisti preuzeli vlast.

Kada je 1946. godine na vlast došao Huan Domingo Peron (Juan Domingo Peron), Borhes je dobio posao u Buenos Ajresu, na poziciji sanitarnog inspektora za kontrolu životinjskog mesa.

Svoje nezadovoljstvo totalitarnim režimom iskazao je podnošenjem ostavke na mesto sanitarnog inspektora. Smatrao je da karijera pisca sa sobom nosi odgovornost borbe protiv ovakve vrste režima.

Cela njegova porodica je ispaštala zbog pružanja otpora vlasti. Njegova majka i sestra su bile učesnice jednog od mnogobrojnih protesta, nakon čega su uhapšene, a potom je sestri dosuđena zatvorska kazna, a majci kućni pritvor. Borhesova predavanja u ovom periodu odvijala su se pod policijskim nadzorom.

Borhes je bio član Društva argentinskih pisaca (Sociedad Argentina de Escritores) za čijeg predsednika je izabran 1950. godine. Na njihovim prvim sastancima tačke dnevnog reda bile su književnog i filozofskog karaktera.

Kasnije su se sve više uključivale rasprave o raznim političkim pitanjima. Borhes je bio učesnik ultraizma, vrste književnog pokreta.

Kada je oslepio, svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. Pomagala mu je u karijeri tako što je bila njegova lična sekretarica.

Borhesova prva supruga zvala se Elsa Miljan (Elsa Millian). Poznavali su se od detinjstva. Negovali su prijateljski odnos koji je prerastao u ljubavnu vezu, a sve je rezultiralo brakom 1967. godine.

Po mišljenju mnogih njihovih poznanika i prijatelja, ovaj brak je sklopljen na insistiranje njegove majke, kojoj se nametala briga oko staranja za slepog sina, kada nje više ne bude. Ovaj brak nije dugo potrajao.

Nakon samo tri godine Borhes se vratio majci. On i njegova majka živeli su u malenom stanu, sve do majčine smrti.

Jedno vreme rad Društva je ukinut i tada je Borhes prihvatio poziciju direktora Nacionalne biblioteke.

Godine 1973., nakon što je Huan Peron ponovo izabran za predsednika, Borhes je podneo ostavku na mestu dužnosti direktora Nacionalne biblioteke i vratio se aktivnostima u Društvu, koje je u to vreme ponovo počelo sa radom.

U par navrata se vraćao aktivnom političkom radu, ali svaki put se sve više razočaravao novonastalom situacijom, što ga je iznova navodilo na još jedno u nizu povlačenje iz politike.

U godinama nakon majčine smrti mnogo je putovao. Ulogu njegove lične sekretarice preuzela je Marija Kodama (Maria Kodama). Venčali su se 1986. godine. Marija je bila Argentinka japanskog i nemačkog porekla.

Zanimljiva je činjenica da su žene bile bitan oslonac tokom čitavog njegovog života, ali ih je skoro u potpunosti, lišio svojih dela. Veoma mali broj njegovih dela tematizuje ljubav, kao na primer u pričama „Zahir“, „Alef“ i „Ulrike“

Borhes je bio protivnik marksizma, peronizma i komunizma, te je svoje neslaganje sa tim ideologijama javno iznosio. Ljudi koji su ga poznavali smatrali su ga liberalistom. Ponekad je izjavljivao da je anarhista.

Najveći problem je uviđao u velikom uticaju države na delovanje pojedinaca. Totalitarne režime je izjednačavao sa tiranijom. Bio je pobornik etičke humanosti.

Svoja politička viđenja prikazao je u brojnim esejima. Najpoznatiji njegovi politički eseji su „Ja Argentinac“ (Yo, Argentino) i „Ja, Jevrejin“ (Yo, Judío).

Poslednja godina i smrt

Borhes je po verskom opredeljenju bio agnostik, pa je pred kraj života izrazio želju da ga sahrane na groblju u Ženevi. Umro je 1986. godine, u 87. godini života, od posledica neizlečive bolesti, raka jetre. Nakon njegove smrti, sva prava na njegova dela preuzela je njegova udovica Marija Kodama.

Sahranjen je na groblju u Ženevi, po vlastitoj želji. Godine 2009. pokrenuta je inicijativa o prenošenju njegovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Projekat premeštanja je propao, zahvaljujući velikoj angažovanosti njegove udovice Marije Kodame.

Karijera pisca

Borhes je najprepoznatljiviji po svojim kratkim pričama, ali nisu zanemarive njegove pesme, scenariji, eseji i književne kritike. Poezijom je počeo karijeru pisca, a ostao joj je veran tokom celog života.

Negovao je modernistički stil, a naročito se pronalazio u simbolizmu. Neka je dela stvarao pod uticajem naturalizma.

Krajem pedesetih godina u potpunosti je oslepio, što je uticalo i na pravac njegovog stvaralaštva. Neretko su u njegovim delima bili prisutni matematički, mitološki i teološki segmenti, pošto se u velikoj meri interesovao za nauku.

Prvu zbirku pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (Fervor de Buenos Aires) objavio je 1923. godine. Pojedine svoje priče Borhes je objavljivao u novinama „Kritika“. Na ovim novinama je radio kao urednik.

Delo „Opšta istorija gadosti“ (Historia universal de la infamia) sadrži neke od tada objavljenih priča.

Po mnogim kritičarima najbolja dela stvarao je na samom početku svoje karijere. Značajni su njegovi doprinosi na polju književne kritike i prevođenja, naročito kada je radio za magazin „El Hogar“.

Prevodio je dela sa francuskog, nemačkog i engleskog govornog područja. Između ostalih, prevodio je dela Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), Vilijema Foknera (William Faulkner), Franca Kafke (Franz Kafka), Hermana Hesea (Hermann Hesse), Volta Vitmana (Walt Whitman) i mnogih drugih.

Godine 1939. preživeo je tešku nesreću nakon koje je objavio zbirku kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ (El jardín de senderos que se bifurcan).

Jedna od kratkih priča „Čekanje“ (La espera), koja je objavljena 1950. godine, smatra se njegovim najpoznatijim i najboljim delom.

U mnogim njegovim delima prisutan je idealizam, kao na primer u kratkoj priči „Preciznost nauke“ (Del rigor en la ciencia) ili u pesmi „Golem“ (El Golem). Tokom celog života je neumorno radio i stvarao.

Godine 1967. objavio je delo „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (El libro de los seres imaginarios). Delo „Brodvijev izveštaj“ (El informe de Brodie) objavio je  1970. godine.

Naredne godine objavio je svoje najduže prozno delo „Kongres“ (El Congreso), dok je četiri godine posle izdao delo „Peščana knjiga“ (El libro de arena).

Citati i mudre misli

„Neki se ponose knjigama koje su napisali, a ja se ponosim knjigama koje sam pročitao“.

„Smatram da je jedina moguća osveta zaboravljanje“.

„Osim čoveka, sva bića su besmrtna, jer ne znaju za smrt“.

„Kada čovek već napuni četrdeset godina, svaka promena postaje odvratni simbol prolaska vremena“.

„Mislim da se za jednu ženu ne može reći da je najlepša ili najružnija na svetu. To zavisi od očiju koje je posmatraju“.

„Bilo koja sudbina, bez obzira na njenu dužinu i složenost, sastoji se od jednog jedinog trenutka, trenutka u kome čojek jednom za sva vremena shvati ko je“.

Bibliografija

Priče

• „Univerzalna istorija beščašća“ (Historia universal de la infamia, 1935. godine)
• „Maštarije“ (Ficciones, 1944. godine)
• „Alef“ (El Aleph (1949. godine)
• „Čekanje“ (La espera, 1950. godine)
• „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (El libro de los seres imaginarios, 1967. godine)
• „Brodijev izveštaj“ (El informe de Brodie, 1970. godine)
• „Kongres“ (El Congreso, 1971. godine)
• „Peščana knjiga“ (El libro de arena, 1975. godine)
• „Sećanje na Šekspira“ (La memoria de Shakespeare, 1983. godine)

Poezija

• „Vrućina Buenos Ajresa“ (Fervor de Buenos Aires, 1923. godine)
• „Mesec prekoputa“ (Luna de enfrente, 1925. godine)
• „Sveska San Martin“ (Cuaderno San Martín, 1929. godine)
• „Drugi, isti“ (El otro, el mismo, 1964. godine)
• „Pohvala senke“ (Elogio de la sombra, 1969. godine)
• „Peščana knjiga“ (El libro de arena, 1975. godine)
• „Istorija noći“ (Historia de la noche, 1977. godine)
• „Šifra“ (La cifra, 1981. godine)

Antologije

• „Lična antologija“ (Antología personal, 1961. godine)
• „Nova lična antologija“ (Nueva antología personal, 1968. godine)
• „Sanjarenje“ (Libro de sueños, 1976. godine)