Henrik Ibsen

Biografija

Henrik Ibsen (Henrik Johan Ibsen) je bio norveški dramski pisac, reditelj i pesnik. Rođen je 20. marta 1828. godine u Skienu. Preminuo je 23. maja 1906. godine u Oslu.

Kao jedan od osnivača modernizma u pozorištu, Ibsen se često naziva ocem realizma. Smatra se za jednog od najuticajnijih dramskih pisaca svoga vremena. Najvažnija dela su mu „Brand“, „Peer Gynt“, „Narodni neprijatelj“, „Cezar i Galilejci“, „Lutkina kuća“, „Hedda Gabler“, „Divlja patka“, „Stubovi društva“, „Žena s mora“, „Rosmersholm“ i „John Gabriel Borkman“.

Ibsen je, posle Šekspira, najizvođeniji dramski pisac u pozorištu, a „Lutkina kuća“ je zahvaljujući tome postala njegovo najpoznatije delo.

Nekoliko njegovih drama smatralo se skandaloznim. Tada se mislilo da pozorište treba da predstavlja strog, moralni porodični život, to jest, da bude ogledao pristojnosti, što u njegovim dramama nije bio slučaj.

Ibsenov rad često je izražavao surovu stvarnost koja je ležala iza brojnih fasada. Kroz svoja dela otkrivao je mnogo toga što je bilo zabrinjavajuće, pisao je o temama koje se nisu smele javno isticati. Kritički je pristupio pitanju morala i uslova života u Norveškoj.

Jedan je od najistaknutijih dramatičara evropske tradicije. Uticao je na rad mnogih dramatičara i romanopisaca kao što su Oskar Vajld (Oscar Wilde), Artur Miler (Arthur Miller) ili Džejms Džojs (James Joyce).

Nominovan je za Nobelovu nagradu za književnost 1902, 1903. i 1904. godine.

Napisao je svoje drame na danskom jeziku. Većina njegovih predstava izvođena je u Norveškoj – često na mestima koja podsećaju na Skien, lučki gradić gde je odrastao.

Ibsen je živeo 27 godina u inostranstvu i retko je posećivao Norvešku tokom svojih najplodnijih godina. Rođen u trgovačkoj patrijarhalnoj porodici, oblikovao je svoje drame po iskustvu koje je stekao u porodici. Njegove drame imaju snažan uticaj na savremenu kulturu i film.

Lični život i početak karijere

Otac mu se zvao Knud Ibsen (Knud Ibsen), a majka Marien Altenburg (Marichene Altenburg). Rođen je u dobrostojećoj trgovačkoj porodici, u malom lučkom gradu Skienu. Oba roditelja vode poreklo iz uglednih i uticajnih porodica.

Ibsenov deda, brodski kapetan, Henrik Ibsen (Henrik Ibsen), umro je na moru 1797. godine. Njegova majka bila je umetnica, pa je od malena zavoleo slikarstvo, muziku i pozorište.

Otac mu je bio, kao i deda, brodski kapetan, danskog porekla, ali je odlučio da ipak postan trgovac. Posao trgovca mu je napredovao. Dobro je zarađivao, pa je porodica u to vreme dobro i živela.

Kada je Henrik Ibsen imao oko sedam godina, u njegovoj porodici dogodile su se velike promene. Otac je, suočen sa finansijskom propasti, napustio porodicu, koja je na kraju bila prisiljena da proda kuću u Skienu i preseli se u svoj mali letnikovac van grada.

U to vreme je bila velika sramota ako muškarac napusti svoju porodicu. Teret te sramote Ibsen je nosio celi svoj život i ona je prisutna u njegovom literarnom radu. Njegove kritike morala u delima, ponekad su bile odraz kritike vlastitog oca.

Financijska propast porodice takođe je imala jak uticaj na Ibsenovo kasnije stvaralaštvo; likovi u dramama su često odražavali njegove roditelje, a bavio se pitanjima financijskih problema kao i moralnih sukoba koji proizlaze iz mračnih tajni, a koje su vešto skrivene od društva.

Ibsen je svoje likove formirao i imenovao po ugledu na svoju porodicu. Osnovna tema njegovih drama je prikaz žena koje pate, prikaz njegove majke; Ibsenovo saosećanje sa ženama bilo je opširno prikazano u dramama kao što su „Lutkina kuća“ i „Rosmersholm“.

U petnaestoj godini Ibsen je napustio školu. Preselio se u gradić Grimstad kako bi radio u apoteci. Morao je rano početi da traži izvore prihoda, zbog loše finansijske situacije u porodici.

Ovaj period smatra se početkom njegove karijere, gde je osim dramskih tekstova, napisao i veliki broj pesama. „Terje Vigen“ je njegova najpoznatija pesma.

Godine 1846., kada je Ibsen imao 18 godina, bio je u vezi sa ćerkom vlasnika apoteke, sa kojom je imao vanbračnog sina. Plaćao je alimentaciju za dete do njegove 14. godine.

Ibsen je otišao u Oslo na studije. Uskoro je odustao, jer nije položio prijemne ispite. Tada je odlučio da se posveti samo pisanju.

Njegovo prvo delo je „Catilina“ (1850. godine). Prva predstava nije skrenula pažnju javnosti. Ipak, Ibsen se nije odrekao karijere dramskog pisca, iako su brojne predstave koje je pisao u narednim godinama i dalje bile neuspešne.

Radio je kao saradnik u novinama „Arbejderforeningens blad“ i „Manden“. Bio je i urednik novina „Samfundsbladet“.

Ibsenova glavna inspiracija u ranom periodu stvaranja, sve do „Peer Gynt“, bio je norveški pisac Henrik Vergeland (Henrik Wergeland). Tada je Vergeland bio najcenjeniji i najčitaniji norveški pesnik. Takođe, inspiraciju za stvaranje pronašao je i u norveškim narodnim pričama.

Oženio se sa Suzanom Torensen (Suzannah Thoresen), 18. juna 1858. godine, a 23. decembra 1859. godine rodila je njihovo jedino dete, dečaka Sigurda (Sigurd). Par je živeo u vrlo lošim financijskim okolnostima, a Ibsen je postao izuzetno razočaran životom u Norveškoj.

Napustio je Norvešku u koju se nije vratio 27 godina. Četiri godine je živeo je i stvarao u Italiji, zatim u Austriji, Danskoj i Nemačkoj. Vratio se u Norvešku 1891. godine, gde je radio i pisao još devet godina, a zatim se povukao iz zdravstvenih razloga.

Karijera

Ibsen je nekoliko godina bio zaposlen u pozorištu „Det norske“ u Bergenu, gde je bio uključen u stvaranje više od 145 predstava kao pisac, reditelj i producent. Tokom tog perioda objavio je pet novih dramskih dela.

Iako je bio neuspešan kao dramski pisac, stekao je ogromno iskustvo u norveškom pozorištu, koje je bilo vredno za nastavak pisanja i njegovu uspešnu karijeru.

Ibsen je 1858. godine prešao u pozorište „Christiania“ i postao njegov kreativni direktor. Vredno je radio, pisao, vodio pozorište, ali i dalje je bio nezadovoljan rezultatima svog rada. Mali prihodi, stalna otežana finansijska situacija u porodici, primorala ga je na drastične životne poteze.

Zato je 1864. godine napustio pozorište „Christianiu“ i Norvešku. Otišao je u Italiju gde je živeo četiri godine. Idućih 27 godina nije se vratio u rodnu zemlju, a kada se vratio, imao je status uglednog, ali kontroverznog dramskog pisca.

U svojoj zemlji slavu i ugled stekao je dramom „Pretedenti na prestolje“ (1863.godine).

Njegovo sledeće delo, „Brand“ (1865. godine), donelo mu je kritičku pohvalu koju je tražio, a i finansijski uspeh, kao i sledeća predstava, „Peer Gynt“ (1867. godine), za kojoj je Edvard Grig (Edvard Grieg) komponovao muziku.

Uspehom je Ibsen postao sigurniji, stekao je samopouzdanje, koje mu je suviše bilo poljuljano raznim negativnim kritikama, te je zato počeo da uvodi sve više i više vlastitih uverenja u dramu, istražujući ono što je nazvao „dramom ideja“.

Njegov sledeći niz predstava često se smatra njegovim „zlatnim dobom“. To je period kada je stvarao svoja najbolja dela zbog kojih je postao moćan i uticajan dramski pisac.

Ibsen se preselio iz Italije u Nemačku, 1868. godine, gde je godinama spremao predstavu ​​koju je on smatrao svojim najvećim delom „Cezar i Galilejci“ (1873. godine), prikazujući život i vreme rimskog cara Julijana Apostata.

Premda se Ibsen uvek osvrtao na ovu predstavu ​​kao na kamen temeljac celog njegovog stvaralaštva, vrlo malo je izrazio svoje mišljenje i razlog nastanka ovakvog dela.

Njegova naredna dela bila su mnogo više priznata. Ibsen je 1875. godine započeo rad na svojoj prvoj savremenoj realističkoj drami „Stubovi društva“, prvi put objavljenoj i izvedenoj 1877. godine.

„Lutkina kuća“ nastala je 1879. godine. Ova predstava predstavlja kritiku bračnih uloga, koju su prihvatili i muškarci i žene, a koja je obeležavala Ibsenovo društvo.

„Lutkina kuća“ je Ibsenenova najpoznatija i najizvođenija drama. U ovom delu je mnogo modernih dramskih elemenata, kao što je buntovništvo glavne junakinje. Do izražaja dolazi njena nemogućnost ostvarivanja skladnih odnosa sa svetom koji je okružuje.

Ovo je ujedno i psihološka drama. Psihološka crta drame ogleda se u samom dijalogu likova. U ovoj i sličnim dramama savršeno je obradio ženske likove.

Drama „Ghosts“ je svetlo dana ugledala 1881. godine, kao još jedna kritika morala u društvu. Njome je i dalje nastavio da obrađuje teme koje se guraju pod tepih.

„Narodni neprijatelj“ (1882. godine) Ibsenovo je delo kojim je otišao još dalje u moralnim kritikama. U ranijim dramama, kontroverzni elementi bili su osnovni delovi radnje, ali bili su bazirani na nivou pojedinačnih porodica.

U ovom delu antagonist je bila čitava zajednica. Primarna poruka predstave je da je čovek često kao pojedinac pravedniji od mase ljudi ili celog društva. Tako je istu masu ljudi prikazao kao neznalice i poistovetio ih sa ovcama.

Dramama „Divlja patka“ (1884. godine) i „Žena s mora“ (1888. godine)  napustio je realistički pristup i okrenuo se simbolistima. Za mnoge svoje drame govorio je da kroz njih postavlja pitanja, ali ne daje odgovore.

Sve što je do kraja života radio i stvorio, rezultovalo je velikim uspehom, što i ne čudi, budući da je bio talentovan i vredan pisac. U svemu što je stvorio ostavo je dašak mudrosti. Neki od Ibsenovih citata su:

„Ljubav je najslađa greška ljudske sujete“,

„Oni koji se ne brinu o vlastitu zdravlju mogli bi bar imati toliko dostojanstva i odmah leći u grob“,

„Jauk se čuje bez obzira da li tučeš ili tebe tuku“,

„Zagledaj se u srce bilo kojeg čoveka, i uvek ćete pronaći, u baš svakom, najmanje jednu crnu mrlju koju krije!“,

„Sreća je iznad svega spokojna, blaga izvesnost nevinosti“.

Kraj života i smrt

Prestao je sa pisanjem 1900. godine, iz zdravstvenih razloga. Zbog moždanog udara bio je nepokretan pet godina. Dana 23. maja 1906. godine Ibsen je umro u svojoj kući u Oslu. Priređena mu je sahrana na državnom nivou, obzirom na doprinos norveškoj umetnosti.

Muzej „Ibsen“ u Oslu otvoren je 23. maja 2006. godine. To je kuća u kojoj je Ibsen proveo poslednjih jedanaest godina života. Muzej je obnovljen, tako da je u njemu sačuvan izvorni interijer, dekor, boje i nameštaj.

Bibliografija

• „Catilina“ (1850. godine)
• „Norma ili političareva ljubav“ (1851.godine)
• „Gospođa Inger iz Oestraata“ (1854. godine)
• „Olaf Liljekrans“ (1856. godine)
• „Ratnici na Helgolandu“ (1858. godine)
• „Komedija ljubavi“ (1862. godine)
• „Pretendenti na presto“ (1864. godine)
• „Brand“ (1866. godine)
• „Peer Gynt“ (1867. godine)
• „Savez mladih“ (1869. godine)
• „Cezar i Galilejci“ (1873. godine)
• „Stubovi društva“ (1877. godine)
• „Nora ili Lutkina kuća“ (1879. godine)
• „Sablasti“ (1881. godine)
• „Narodni neprijatelj“ (1882. godine)
• „Divlja patka“ (1884. godine)
• „Romersholm“ (1886. godine)
• „Žena s mora“ (1888. godine)
• „Hedda Gabler“ (1890. godine)
• „Graditelj Solness“ (1892. godine)
• „Mala Eyolf“ (1894. godine)
• „Jon Gabriel Borkman“ (1896. godine)
• „Kad se mi mrtvi probudimo“ (1899. godine)