Haruki Murakami

Biografija

Haruki Murakami je japanski pisac. Njegove knjige i priče bili su bestseleri u Japanu, ali i širom sveta, jer su njegovi radovi prevedeni na 50 jezika.  Rođen je 12. januara 1949. godine u Kjotu.

Priznanja kritike za njegove radove su mu donele brojne nagrade u Japanu i u svetu, kao što je nagrada Franca Kafke (Franz Kafka Prize) 2006. godine i Jerusalimska nagrada (Jerusalem Prize) 2009. godine.

Murakamijevi najzapaženiji radovi su „Lov na divlju ovcu“ („A wild sheep chase“) iz 1982. godine, „Norveška šuma“ („Norwegian wood“) iz 1987. godine, zatim „Letopis ptice navijalice“ („The wind-up bird chronicle“) iz 1994. godine, „Kafka na obali“ („Kafka on the shore“) iz 2002. i „1Q84“ iz 2009. godine.

Takođe je sa engleskog prevo na japanski jezik razne radove pisaca od Rejmonda Karvera (Raymond Carver) pa sve do Džej Di Salindžera (J.D. Salinger).

Njegovi romani su okarakterisani od strane Japanskog književnog društva kao „nejapanski“ jer se smatralo da su nastali pod uticajem zapadnjačkih pisaca.

Detinjstvo i obrazovanje

Haruki Murakami je rođen 12. januara 1949. godine u Kjotu (Kyoto) u Japanu posle Drugog svetskog rata. Odrastao je u tri grada, i to u Šukugavi (Shukugawa), u Ašiji (Ashiya) i u Kobu (Kobe) kao jedino dete u porodici Murakami.

Njegov otac je bio sin budističkog sveštenika, a majka ćerka trgovca iz Osake. Oboje su izučavali japansku literaturu.

Još od detinjstva, Murakami je kao i Kobo Abe bio pod uticajem zapadne kulture, kao i ruske muzike i literature.

Odrastao je čitajući širok obim radova evropskih i američkih pisaca kao što su Franc Kafka, Gistav Flober (Gustave Flaubert), Čarls Dikens (Charles Dickens), Fjodor Dostojevski, Ričard Brotigen (Richard Brautigan) i Žak Keruek (Jack Kerouac). Ovi uticaji sa zapada su Murakamija izdvojili od većine japanskih pisaca.

Studirao je dramu na Univerzitetu Vaseda (Waseda) u Tokiju gde je upoznao Joko (Yoko), sadašnju suprugu. Njegov prvi posao bio je u prodavnici gramofonskih ploča.

Pre nego što je završio studije, Murakami je otvorio bife i džez bar „Piter Ket“ („Peter Cat“) u Kokobundžiju (Kokobunji) u Tokiju koji je vodio od 1974. do 1981. godine zajedno sa svojom suprugom. Odlučili su da ne žele imati decu.

Murakami je ozbiljan maratonski trkač i entuzijasta za triatlone iako nije počeo sa trčanjem pre 33. godine života. Svoj prvi ultra maraton je završio 23. juna 1996. godine. Trčao je 100 kilometara oko jezera Saroma u Hokaidu (Hokkaido) u Japanu.

O svojoj vezi i ljubavi prema trčanju pisao je u  memoarima pod nazivom „O čemu pričam kada pričam o trčanju“ („What I talk abouth when I talk abouth rouning“).

Karijera pisca

Triologija pacova

Murakami je počeo da piše fikciju sa 29 godina. Pre toga, rekao je, „…nisam pisao ništa. Bio sam jedan od onih običnih ljudi. Vodio sam džez klub i nije me bilo briga nizašta...“

Inspiraciju za svoj prvi roman „Hear the wind sing“ dobio je gledajući bejzbol utakmicu 1976. godine. Bio je na stadionu u Tokiju kada je palicu preuzeo Amerikanac Dejv Hiton (Dave Hillton).

Prema često ponavljanoj priči, u trenutku kada je Hilton postigao udarac Murakami je shvatio da bi mogao napisati roman. Opisao je to kao trenutak nadahnuća, toplinu, koju i dan danas oseća u srcu. Otišao je kući i iste noći počeo da piše svoj prvi roman.

Na prvom romanu je radio deset meseci. Pisao je noću, a danju radio u baru. Završio je roman i poslao ga na jedini literarni konkurs koji bi prihvatio rad tolike dužine. Tu je osvojio prvo mesto 1978. godine.

Početni uspeh prvog romana ga je ohrabrio da nastavi sa pisanjem.

Godinu dana kasnije objavio je nastavak sa romanom „Fliper, 1973“ („Pinball, 1973“).

„Lov na divlju ovcu“ je objavio 1982. godine. Roman je naišao na pozitivne kritike.

Ova tri romana predstavljaju „Triologiju pacova“ („Trilogy of therat“). Nastavak trilogije, „Pleši, pleši, pleši“ („Dance, dance, dance“) je napisan kasnije, ali se ne smatra delom ove serije.

U centru ove triologije je bezimeni narator i njegov prijatelj „pacov“. Njegova prva dva romana nisu bila dostupna na engleskom jeziku, izvan Japana, sve do 2015. godine.

Murakami ih je smatrao nezrelim i klimavim. Zbog toga nije bio previše voljan da ih prevede na engleski jezik. „Lov na divlju ovcu“ je bila prva knjiga gde je osetio radost pričanja priče.

„Kada čitate dobru priču samo nastavite čitati. Kada ja pišem dobru priču samo nastavim pisati“, rekao je Murakami.

Šira priznanja

Roman „Tvrdo kuvana zemlja čudesa i kraj sveta“ („Hard-boiled wonderland and the end of the world“)  je napisao 1985. godine. To je fantazija koja je magične elemente njegovog rada podigla na novi nivo.

Murakami je postigao veliku slavu i nacionalno priznanje 1987. godine objavljivanjem romana „Norveška šuma“. Reč je o nostalgičnoj priči o gubitku i seksualnosti.

Prodati su milioni kopija ove knjige među mladim Japancima. Jedva poznatog Murakamija u žižu javnosti doveo je ovaj roman. Zbog slave i popularnosti je napustio Japan 1986. godine. Putovao je Evropom, živeo u SAD-u, a trenutno živi u Tokiju.

Od otuđenosti do posvećenosti

„Letopis ptice navijalice“ iz 1995. godine je roman koji spaja realistično i fantastično, a sadrži i elemente fizičkog nasilja. On je više društveno svestan nego Murakamijevi prethodni radovi, s obzirom na to da se delimično bavi teškom temom ratnih zločina u Mančuku (Manchukuo) u severoistočnoj Kini (China).

Roman je osvojio nagradu Jomiuri (Yomiuri) koju mu je dodelio njegov bivši najveći kritičar Kenzaburo Oe, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine.

Obrada kolektivne traume je uskoro postala važan motiv u Murakamijevom pisanju koje je pre toga bilo subjektivno po prirodi.

Murakami se vratio u Japan nakon zemljotresa u Kobu i napada gasom kultnog pokreta Aumšinrikio (Aumshinrikyo). O ovim događajima je pisao u prvom nefikcijskom radu „Podzemlje“ („Underground“). Napisao je i zbirku kratkih priča „Posle zemljotresa“ („After the quake“).

„Podzemlje“ se uglavnom sastoji od intervjua žrtava terorističkog napada gasom u podzemnim železnicama Tokija.

Murakami za sebe kaže da je promenio svoju poziciju od „izdvojenog“ do „posvećenog“ nakon što je ostao u SAD-u 1991. godine. Prema njegovim rečima, ranije knjige su nastale iz njegovog individualnog mraka, dok kasniji radovi zalaze u tamu i mrak društva i istorije.

Engleski prevodi većine njegovih kratkih priča napisanih između 1983. godine i 1990. su spojeni u zbirku pod nazivom „Slon nestaje“ („The elephant wanishes“).

Murakami je aktivno učestvovao u prevođenju njegovih radova na engleski jezik. On je radio adaptaciju svojih dela kako bi ih približio američkoj stvarnosti.

Kasnije su njegova dela na nemački prevođena upravo sa engleskog jezika, a to je bila Murakamijeva želja.

Od 2000. godine

„Moj slatki Sputnjik“ („Sputnik sweet heart“) je prvi put objavljen 1999. godine. Zatim „Kafka na obali“ 2002. godine čiji je engleski prevod stigao 2005. godine. Roman „Kafka na obali“ je osvojio Svetsku nagradu za fantastične romane (World fantasy aword for novels).

Engleska verzija njegovog romana „Kada padne noć“ („After dark“) je objavljena u maju 2007. godine. List „Njujork Tajms“ („New York Times“) ju je označio kao „značajnu knjigu godine“.

Pri kraju 2005. godine Murakami jeobjavio zbirku kratkih priča pod naslovom „Tokio Kitanšu“ što se u slobodnom prevodu prevodi kao „Misterije Tokija“.

Zbirka engleskih verzija 24 kratke priče „Blind willow, sleeping women“ je objavljena u avgustu 2006. godine. U ovoj zbirci se nalaze stariji radovi iz 80-tih godina, kao i neke novije kratke priče, uključujući svih pet iz „Tokio Kitanšu“.

Murakami je 2002. godine objavio antologiju „Rođendanske priče“. Ova zbirka uključuje radove više različitih autora, a ne samo njegove.

Memoari „O čemu pričam kada pričam o trčanju“ sa pričama o njegovom iskustvu kao maratonca i trijatlete su objavljeni u Japanu 2007. godine, a engleski prevod je stigao naredne godine.

Naslov je inspirisan naslovom zbirke kratkih priča autora Rejmonda Karvera, „O čemu pričamo kada pričamo o ljubavi“.

Njegov roman „1Q84“ je objavljen u Japanu 29. maja 2009. godine. Broj 9 se na japanskom jeziku izgovara kao „kju“ pa odatle i „Q“ u naslovu romana. Ova knjiga je bila na listi za azijsku književnu nagradu 2011. godine.

Međutim, zbog antijapanskih demonstracija u Kini 2012. godine, Murakamijeve knjige, kao i knjige drugih japanskih autora su povučne iz prodaje.

Kritikovao je kinesko-japanske političko-teritorijalne svađe i okarakterisao ovaj nacionalistički odgovor „kao jeftinu tečnost koju političari daju javnosti“.

U aprilu 2013. godine je objavio roman „Bezbojni cukuru tazaki i njegove godine hodočašća“ („Coloress Tsukuru Tazaki and his years on pilgrimage“).  Ova knjiga je postala međunarodni bestseler sa podeljenim kritikama.

Kratka priča „Barn Burning“ iz njegove zbirke „The Elephant Vanishes“ je 2018. godine adaptirana u film pod nazivom „Burning“. Ovo ostvarenje reditelja Li Čang Donga (Lee Chang-dong) je nagrađeno Međunarodnom nagradom kritike FIPRESCI za najbolji film.

Osim toga, Južna Koreja ga je 2019. godine kandidovala za nagradu Oskar u kategoriji „najbolji film van engleskog govornog područja“.

Kratka priča „Drive My Car“ je takođe pretvorena u istoimeni film koji je premijerno prikazan na Festivalu u Kanu 2021. godine gde je osvojio nagradu za najbolji scenario, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija.

Ovaj film je osvojio i Oskara za najbolji međunarodni dugometražni film. Nominovan je za Oskara i u kategorijama „najbolji film“, „najbolja režija“ i „najbolji adaptirani scenario“.

Stil pisanja

Većina njegovih radova su napisani u narativu prvog lica po tradicionalnom japanskom žanru „aj novel“. On tvrdi da zato što porodica igra značajnu ulogu u tradicionalnoj japanskoj kulturi i književnosti, svaki glavni lik koji je nezavistan postaje osoba koja ceni slobodu i samoću umesto intime.

Takođe je značajan i Murakamijev smisao za humor, što se može videti u zbirci kratkih priča „Posle zemljotresa“.

U priči „Super žaba spašava Tokio“ glavni lik se suočava sa žabom visokom dva metra koja priča o uništenju Tokija dok ispija šolju čaja. Uprkos trezvenosti ove priče, Murakami misli da bi čitalac trebalo da se zabavi kada se načne ozbiljnost teme.

Neke analize vide aspekte šamanizma u njegovim radovima. Suzan Fišer u članku iz 2000. godine povezuje japansku izvornu religiju ili japanski šamanizam sa nekim elementima iz „Letopisa ptice navijalice“ kao što je spuštanje u presušen bunar.

Filmske adaptacije

Neki od Murakamijevih romana su ekranizovani, a i od kratkih priča su nastali i filmovi.

Privatni život

Nakon što je dobio nagradu „Gunzo“  za svoj prvi roman, Murakami nije težio ka tome da se susreće s ostalim piscima. Osim što je sarađivao sa nekoliko pisaca, on nikada nije bio deo ove zajednice zato što je sebe smatrao samotnjakom. Nije voleo grupe, škole, ni književne krugove.

Kada radi na knjizi, oslanja se na svoju ženu koja je uvek njegov prvi čitalac. Obožavalac je kriminalističkih romana.

Tokom školskih dana dok je živeo u Kobu, kupovao je polovne knjige i tako učio engleski jezik. Takođe, zanimali su ga i ruski pisci Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski.

Murakami je imao strast prema slušanju muzike, a posebno klasične i džez. Kada je imao oko 15 godina počeo se interesovati za džez muziku nakon što je bio na jednom džez koncert u Kobu. Murakami je rekao da je muzika kao pisanje „mentalno putovanje“.

Nekada je težio da bude muzičar, ali pošto nije znao svirati nijedan insrument odlučio je da postane pisac.

Murakami je 2011. godine donirao 80 000 eura od svoje nagrade u Kataloniji žrtvama zemljotresa i cunamija kao i nastradalima u nuklearnoj katastrofi u Fukušimi.

Preuzimajući nagradu rekao je da je situaciju u Fukušimi „druga najveća nuklearna katastrofa koja je zadesila japanski narod. Međutim, to ovaj put nije bila bomba bačena na nas nego naša vlastita greška“.

Po Murakamiju, japanski narod bi trebao odbaciti nuklearnu energiju nakon što su naučili kroz žrtve kakve ožiljke radijacija ostavlja na svet i ljudsko zdravlje.

Nagrade za knjige

Murakami je dobio veliki broj nagrada, a možda je za njega lično najznačajnija  Kafka nagrada. Osim ličnih, nagrađene su i njegove knjige:

• 1979: Gunzo Award (best first novel) for Hear the Wind Sing
• 1982: Noma Literary Prize (best newcomer) for A Wild Sheep Chase
• 1985: Tanizaki Prize for Hard-Boiled Wonderland and the End of the World
• 1995: Yomiuri Prize (best novel) for The Wind-Up Bird Chronicle
• 1999: Kuwabara Takeo Prize for Underground[12]
• 2006: World Fantasy Award (best novel) for Kafka on the Shore
• 2006: Frank O’Connor International Short Story Award for Blind Willow, Sleeping Woman
• 2016: Hans Christian Andersen Literature Award

Bibliografija

Bibliografija Murakamijevih dela nije kompletna jer nisu sva njegova dela prevedena na neki od svetskih jezika.

• Hear the Wind Sing (1979)
• Pinball, 1973 (1980)
• A Wild Sheep Chase (1982)
• Hard-Boiled Wonderland and the End of the World (1985)
• Norwegian Wood (1987)
• Dance Dance Dance (1988)
• South of the Border, West of the Sun (1992)
• The Wind-Up Bird Chronicle (1994-1995)
• Sputnik Sweetheart (1999)
• Kafka on the Shore (2002)
• After Dark (2004)
• 1Q84 (2009-2010)
• Colorless Tsukuru Tazaki and His Years of Pilgrimage (2013)
• Killing Commendatore (2017)

Zbirke

• The Elephant Vanishes (17 priča, 1980-1991)
• After the Quake (6 priča, 1999-2000)
• Blind Willow, Sleeping Woman (24 priče, 1980-2005)
• Men Without Women (7 priča, 2013-2014)

Eseji i nefikcija

• Walk, Don’t Run (1981)
• Rain, Burning Sun (Come Rain or Come Shine) (1990)
• Portrait in Jazz (1997)
• Underground (1997)
• Portrait in Jazz 2 (2001)
• What I Talk About When I Talk About Running (2007)
• It Ain’t Got that Swing (If It Don’t Mean a Thing) (2008)
• Novelist as a profession (2015)
• Absolutely on Music: Conversations with Seiji Ozawa (2011)
• Haruki Murakami Goes to Meet Hayao Kawai (1996)
• What Is There To Do in Laos? (2015)

Ostale knjige

• Birthday Stories (2002)
• The Strange Library (2005)