Hans Kristijan Andersen

Biografija

Hans Kristijan Andersen (Hans Christian Andersen) je bio danski pisac, najpoznatiji po brojnim bajkama koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Rođen je 2. aprila 1805. godine u danskom gradu Odensu. Preminuo je 4. avgusta 1875. godine u Kopenhagenu.

Iako je napisao mnoge drame, putopise, romane i pesme, Andersen će ostati zapamćen po bajkama. Ipak, njegova dela nisu namenjena samo deci nego prevazilaze kategorije životne dobi i nacionalnosti.

Napisao je preko tri hiljade dela koja su prevedena na više od 125 jezika. Neke od najpoznatijih bajki Hansa Kristijana Andersena su „Carevo novo odelo“, „Ružno pače“, „Palčica“, „Mala sirena“, „Snežna kraljica“ i „Olovni vojnik“

Njegove priče poslužile su kao inspiracija za brojne balete, pozorišne predstave i filmove, a danas najveća ulica u Kopenhagenu nosi njegovo ime.

Mladost i obrazovanje

Hans Kristijan Andersen je rođen 1805. godine u Odensu kao jedino dete Hansa Andersena (Hans Andersen) i Ane Marije Andersdater (Anne Marie Andersdatter).

Njegov otac je bio obućar, ali je mnogo voleo književnost. Ana Marija je bila pralja. Prema pojedinim izvorima Hans Andersen je bio vanbračni sin kralja Kristijana VIII, ali su istraživanja pokazala da to nije istina.

Dve godine nakon što mu je otac umro, majka se preudala. Hans je pohađao osnovnu školu za siromašnu decu. Kada mu je bilo 14 godina preselio se u Kopenhagen s namerom da postane glumac.

Zahvaljujući lepom glasu primljen je u Dansko kraljevsko pozorište, ali s obzirom na to da mu je glas vrlo brzo mutirao, nastavnici su mu predložili da pokuša da piše pesme.

Direktor pozorišta Jonas Kolin (Jonas Collin) ga je upisao u gimnaziju, usput nagovorivši kralja Frederika VI da učestvuje u njegovom obrazovanju.

Tokom školovanja je živeo u domu jednog od svojih učitelja, gde je, kako je kasnije priznao „prošao pakao kako bi postao bolji čovek“.

Književni počeci

Prvu bajku pod nazivom „Svilena sveća“ Andersen je objavio 1820. godine, a prvu priču „Duh iz Palnatokovog Groba“ dve godine kasnije.

Godine 1829. doživeo je prvi veći uspeh i to sa kratkom pričom „Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera“. Nakon toga je nastalo dramsko delo „Ljubav u crkvi Svetog Nikole“, te druge kratke priče i pesme.

Andersen je 1833. godine od kralja dobio stipendiju za putovanje Evropom. Na tom putovanju je napisao priču o Aneti i Mermanu, te došao na ideju da napiše knjigu „Zaliv bajki“.

U oktobru 1834. godine je u Rimu napisao fiktivnu autobiografiju „Improvizator“, koja je objavljena sledeće godine.

Bajke

Hans Kristijan Andersen je 1835. godine objavio prva dva dela„Bajki“, koje su svoju konačnu veziju dobila 1837. godine. U prvoj zbirci našlo se devet bajki, a među njima „Princeza na zrnu graška“, „Palčica“, „Mala sirena“ i „Carevo novo odelo“.

Značaj ovih dela publika i kritika nisu odmah prepoznale, pa je i prodaja bila slaba. Godine 1937. objavio je roman „O.T.“, a godinu dana kasnije „Samo violinista“.

Andersen je1838. godine objavio drugu zbirku bajki u kojoj su se našle „Olovni vojnik“ i „Divlji labud“.

Nakon posete Švedskoj, posvetio se pisanju priča koje govore o jedinstvu skandinavskih zemalja, Švedske, Danske i Norveške.

Poemu „Ja sam Skandinavac“ je objavio 1839. godine kako bi ukazao na značaj tri bratska naroda koja su se razvijala zajedno. Kompozitor Oto Lindbladset (Otto Lindbladset) je 1840. godine napisao muziku za ovu pesmu koja je popularnost doživela tek pet godina kasnije.

Godine 1845. njegova dela su se pojavila na britanskom tržištu, gde su doživela veliku popularnost. Iste godine je napisao bajku „Devojčica sa šibicama“. Nastavio je periodično da piše bajke sve do 1872. godine.

Putopisi

Tokom 1840-ih godina objavio je publikaciju „Slikovnica bez slika“ koja je doživela neslućeni uspeh. Iako su njegova dela bila cenjena širom Evrope, nailazio je na oštre kritike književnika i publike u rodnoj Danskoj.

Na putovanju u Englesku 1847. godine Andersen je upoznao Čarlsa Dikensa (Charles Dickens), tada već etabliranog pisca. Delili su zabrinutost zbog siromaštva običnih ljudi koje je uzrokovala industrijska revolucija.

Nastavili su redovno da se dopisuju, pa ga je deset godina kasnije ponovo posetio. U njegovom domu boravio je mesec i po dana, ali je zbog neslaganja sa Dikensovom porodicom bio zamoljen da ode.

Iako je i dalje nastavio da piše, engleski pisac mu nije uzvraćao pisma. Andersen je zbog toga bio zbunjen i razočaran.

Pisac je tokom 1851. godine objavio nekoliko putopisa iz Švedske, Švajcarske, Španije i Portugalije. U svojim putopisima pratio je pravila savremenih načina pisanja, ali im je dodavao elemente po svojim željama.

Svaki od njegovih putopisa sastoji se iz dokumentarnog i opisnog dela o krajevima i znamenitostima koje je posetio. Putopisi o Švedskoj čak sadrže elemente bajki. Osim Evrope, posetio je Afriku i Aziju.

Ljubav i smrt

Ljubavni život Hansa Kristijana Andersena oduvek je bio predmet brojnih polemika. Iako to nije dokazano, smatra se da je najpoznatiji danski pisac bio biseksualac.

Ljubav prema ženama koje su mu zbog društvenog položaja bile nedostižne pretočio je u mnoga svoja dela. Devojka po imenu Riborg Vojt (Riborg Voigt) je bila njegova prva nesrećna ljubav iz mladosti, a pismo koje mu je napisala pronađeno je u njegovom džepu nakon što je umro.

Druge dve neuzvraćene ljubavi bile su Sofi Ersted (Sophie Ørsted), ćerka fizičara Hans Kristijana Ersteda (Hans Christian Ørsted) i Luis Kolin (Louise Collin), ćerka njegovog mecene Jonasa Kolina.

Voleo je i Dženi Lind (Jenny Lind) koju je čak i zaprosio putem pisma. Ipak, ona ga nije volela na taj način, pa mu je u povratnom pismu poručila da ga voli kao brata i odbila brak.

Osim toga, ostalo je zabeleženo da je Andersen voleo i isti pol, pa je tako izjavio ljubav Edvardu Kolinu, koji ga je odbio jer nije delio naklonost prema istom polu.

Ni simpatije prema danskom plesaču Haraldu Šarfu (Harald Scharff), a ni prema mladom vojvodi Karlu Aleksandru (Carl Alexander) nije završila ljubavnom vezom.

Većina istoričara se slaže da je Andersen voleo i muški i ženski pol, ali da tokom života nije stupio u fizički odnos ni sa muškarcima ni sa ženama.

U proleće 1872. godine pao je sa kreveta i ozbiljno se povredio. Ubrzo nakon toga otkriveni su mu simptomi raka jetre.

Umro je 4. avgusta 1875. godine u domu bankara Morica Melčora (Moritz Melchior). Sahranjen je na groblju u Kopenhagenu, u porodičnoj grobnici Kolinsa.

Njegovi posmrtni ostaci su 1914. godine preneseni na drugo groblje. Neko vreme se spekulisalo da je treći neoznačeni grob pored Edvarda i Henrijete Kolins upravo grob danskog pisca.

Iako je bio osporavan u rodnoj Danskoj, jedna od glavnih ulica u Kopenhagenu, gradu u kome je živeo i stvarao velika dela, danas nosi njegovo ime.

Osim toga, mnoge ulice, škole i biblioteke širom sveta nose ime Hansa Kristijana Andersena. Njegove bajke kasnije su doživele brojne ekranizacije i postale deo školske lektire koju deca rado čitaju.

Bibliografija

• 1820. Svilena sveća
• 1829. Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera
• 1935. Improvizator
• 1835 – 1838. Bajke (9 knjiga)
• 1836. O.T.
• 1837. Samo violinista
• 1838. Nove bajke i priče
• 1840. Slikovnica bez slika
• 1848. Dve baronese
• 1857. Biti ili ne biti
• 1870. Srećni plemić

Osim bajki i romana, Andersen je napisao brojne pesme, pripovetke, drame i putopise.