Hajnrih Hajne (Heinrich Heine)

Biografija

Kristijan Johan Hajnrih Hajne (Christian Johann Heinrich Heine) je bio nemački pisac. Rođen je u Diseldorfu 13. decembra 1797. godine. Preminuo je  17. februara 1856. godine u Parizu. Pisao je poeziju u na prelazu romantizma u realizam. Smatra se jednim od najvećih lirskih pesnika 19. veka u Nemačkoj.

Hajnrihova dela su u dva navrata zabranjivana u Nemačkoj. Prvi put u toku njegovog života i stvaranja zbog naprednih pogleda, a drugi put za vreme Drugog svetskog rata zbog književnikovog jevrejskog porekla.

Lični život i književni počeci

Hajnrih Hajne je rođen u Nemačkoj, u imućnoj jevrejskoj porodici koja se bavila trgovinom i bankarstvom. U rodnom gradu se družio sa francuskim gimnazijalcima koji su snažno uticali na njegove stavove. Iz toga je proizašla njegova netrpeljivost prema Pruskoj.

Svoje prve ljubavne pesme je napisao 1817. godine, a objavljivao ih je u nemačkim književnim časopisima. Dobio je pozitivne kritike, te je pokazivao sve veće interesovanje za književni rad. Hajne je 1817. godine upisao studije filozofije i književnosti u Bonu.

Nakon četiri godine učenja u Bonu, odlučio je da se prebaci na Univerzitet u Berlinu, gde je slušao predavanja uglednih profesora, uključujući i Hegela.

Veoma je poštovao Bajrona (George Gordon Byron) i pisce njegovog pravca, pa se njihov uticaj oseća u Hajnrihovoj književnosti, a naročito u pesmama napisanim 1822. godine. Iako na samim pesničkim počecima, pesme su mu bile vrlo originalne. Pesnik nije prihvatao ni jedan oblik iluzije.

Hajne je 1826. stekao univerzitetsku diplomu u Getingenu. Ova godina je takođe značajna jer je prihvatio protestantsku veru i po njenim običajima, umesto imena Hari, kako se ranije zvao, dobio je ime Hajnrih. U ranoj mladosti kratko je radio kao trgovac, ali je ubrzo shvatio da ovaj posao nije za njega, te se u potpunosti posvetio karijeri pisca.

Iako je najviše uspeha imao u ljubavnoj poeziji, pisao je i revolucionarnu liriku, poeme, prozu, feljtone i putopise.

Delo „Slike s putovanja“ koje je objavio 1826. godine donelo mu je veću prepoznatljivost. Ono predstavlja imaginarni dnevnik sa putovanja moralne i fantastične tematike. Uzori u pisanju tada su mu bili Žan Pol i Stern.

„Knjiga pesama“ je objavljena 1826. godine. Sve svoje pesme je na ovaj način objedinio u jednoj knjizi. U to vreme je putovao u Englesku, te razvio veći interes za politiku i društvenu situaciju.

Hajne je postigao veliku slavu i uspeh zahvaljujući talentu sastavljanja stihova na nemačkom jeziku. Bio je jedan od retkih kome je to pošlo za rukom. Popularnost je dostigao i zahvaljujući tome što je koristio pučki pevljivi ton iz nemačkih narodnih pesama.

Hajnrih je pisao izuzetno melodične pesme, pa su ih mnogi kompozitori, između ostalih Šubert (Franz Schubert), Mendelson (Felix Mendelssohn), Šuman (Robert Schumann), koristili za komponovanje svojih dela. Njegova dela su inspirisala približno 3 000 kompozicija.

Psihološka nota Hajnrihovog stvaralaštva proizilazi iz čežnje i sećanja na njegove dve velike, ali nesrećne ljubavi, prema rodicama Terezi i Amali. Psihološku stvarnost oslikavao je i kroz druge tema, kao što su političke ideje, društvo, život, priroda i slično.

Pronašao je ili znao put do izuzetno uspešne književne karijere. Maestralno je koristio stilistička sredstva. Velika doza objektivnosti bila je sveprisutna kroz poeziju i onda kada bi ispoljavao lične emocije.

Negiranjem sentimentalizma Hajne je postigao originalnost stiha. Znao je da koristi predmete romantizma praćene ironijom i realizmom. Neka dela je pisao okrećući se satiri kroz jak politički naboj i mnogo lične gorčine. Kroz takvu literaturu je kritikovao nemačko društvo i isticao prezir prema svakom obliku laži i iskrivljenim vrednostima.

Italiju je posetio 1828. godine i na osnovu iskustava s ovog putovanja je napisao delo „Firentinske noći“ koje je objavio 1836. godine.

Odlazak u Francusku

Hajne se preselio u Francusku potaknut finansijskom krizom u svojoj zemlji. Tamo mu je rođak pružao finansijsku podršku. Slobodarska atmosfera Francuske u potpunosti je odgovarala njegovom duhu. Hajnrih Hajne je kroz život i delo izražavao razne oblike protivrečnosti, pa je napisao:

„Ja sam Jevrej i hrišćanin; tragedija i komedija, Heraklit i Demokrit ujedno; ja sam Grk i Jevrejin; obožavatelj despotizma ovaploćenog Napoleonom i poklonik komunizma koji propoveda Prudon; ja sam Rimljanin i Tevton, ja sam životinja, đavo i bog.”

Već po samom dolasku u Francusku počeo je da oseća prve simptome bolesti, koja će ga kasnije prikovati za postelju. U Francuskoj se viđao sa Humboltom (Alexander von Humboldt), Vagnerom (Richard Wagner), kao i velikim francuskim piscima Viktorom Igoom (Victor Hugo) i Onoreom de Balzakom (Honore de Balzac).

Hajne se oženio 1834. godine Francuskinjom Eugenie Mitrat.

Kada je 1835. objavio svoju studiju o istoriji nemačke religije i filozofije, jako brzo je bila zabranjena. Ostvario je saradnju sa mnogim nemačkim časopisima. Bavio se i pisanjem izveštaja o situaciji u Nemačkoj, ali na francuskom jeziku.

Međutim, nastao je problem u tome što su njegovi dopisi bili cenzurisani do te mere da ih ni sam pisac nije prepoznavao. Ove dopise odlučio je iskoristiti za pisanje svoje dve knjige „Lukrecija“ i „Francuske stvari“. Iako su ova dela zabranjena u Nemačkoj, snažno su uticala na nastanak književne grupe „Mlada Nemačka“. Rad ovog pokreta je ubrzo zabranjen.

U svojoj književnoj karijeri objavio je brojne satirične spise i dve epske pesme nadahnute satirom – „Ata Trol“ koju je objavio 1843. godine i „Nemačka, zimska bajka“, koju je objavio naredne godine, a postala je jedna od najvažnijih i najcenjenijih knjiga nemačke književnosti.

„Nemačka, zimska bajka“ je satirično delo političkog karaktera, gde se primećuje uticaj Karla Marksa na ovog pisca. On je javno priznao uticaj ovog revolucionara, a znalo se i da su u prijateljskom odnosu.

Usledila je zbirka pesama „Romanesero“ 1851. godine. Stihovi ove značajne zbirke u Hajnrihovoj karijeri oslikavaju njegovu patnju i bol uzrokovanu bolesti atrofije mišića zbog koje je bio nepokretan osam godina. Ovde je do izražaja došla njegova ozbiljnost, etičke i filozofske prirode.

Neki od naslova njegovih poznati pesama su: „Azra“, „Baš prekrasan je bio maj“, „Čemu ta jedina suza“, „Danas, draga, reci meni“, „Dva Brata“, „Imaš biser“, „Kad žena te izda“, „Jedna se odroni zvezda“, „Leto na odlasku“, „Mile i ljupke oči tvoje“, „Na moru“, „O ljubavi su pričali mnogo“, „Otvorene su mi pesme“, „Ona se gasi“, „U ljiljan ću beli“, „U obliku nejednakom“ i mnoge druge.

Hajne je motiv za pisanje svog remek-dela, pesme „Lorelaj“, pronašao na obalama Rajne. Po starom germanskom predanju, na desnoj obali ove reke je živela je lepa devojka, čarobnica Lorelaj. Ona je svojim izgledom, a i pesmom, privlačila mornare, a potom bi im razbijala brodove nakon čega bi stradavali.

U isto vreme, to je narodna legenda o ženskoj lepoti koja očarava do te mere da se zbog nje gubi glava. Legenda slika ljudsku večnu potrebu za lepotom. U ovoj pesmi lađar strada jer se zagledao u fatalnu lepotu, opijen devojačkom pesmom. Kroz poetske slike različite sadržine pesnik maestralno razvija lirsku priču, baziranu odnosom savršene lepote i običnog smrtnika.

Hajne je pesnik složenog karaktera, čak ponekad i protivrečan, ali istrajan do kraja u svojim idejama i osnovnom opredeljenju koje čine ljubav i vernost, sloboda i ravnopravnost. Bio je revolucionar, kako kroz liriku, tako i kroz društveno delovanje.

Bio je poznat po svojoj osećajnosti i humanosti. Takođe je voleo i zagovarao pravdu, bio je smeo, borben i sarkastičan. Znao je da očajava, preplavljen setom i melanholijom, te je takva stanja koristio za stvaranje velikih umetničkih dela.

U delu „Razni spisi“ objavljenom 1854, godine Hajne je izneo raspravu o hrišćanskoj i jevrejskoj veri, kao i komunizmu i liberalizmu. Ovim radom je ujedno završio i političku i književnu karijeru.

Umro je u Francuskoj 1856. godine, nakon duge i teške bolesti, dugogodišnje borbe s atrofijom mišića i paralizom. Sahranjen je na Monmartru kada mu je, po njegovoj izričitoj želji, na kovčeg stavljen mač.

Hajne je najprevođeniji strani autor na prostoru bivše države. Prve njegove pesme na srpskom jeziku prevedene su i objavljene posle pesnikove smrti. Njegova dela na su srpski jezik prevodili su Damjan Pavlović, Aleksa Šantić, Stojan Novaković, Jovan Jovanović – Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Rista Odavić, Milorad Šapčanin, Mita Rakić, Milan Dimović, Velimir Živojinović Masuka, Boško Petrović i drugi.

Citati i izreke

„Bog je stvorio magarca da bi čovek imao sa kim da se poredi“.

„Samo nam srodna bol izmami suzu, svako zapravo i plače zbog sebe“.

„Ne pitaj me šta imam – nego ko sam“.

„Ljudska mizernost je prevelika da bi ljudi mogli živeti bez vere“.

„Brak je otvoreno more za koje još uvek nije izmišljen kompas“.

„Zlo se javlja tamo gde nema više ljubavi“.

„Ljubav? To je zubobolja u srcu“.

„Već je postao uobičajen fenomen da najlepše devojke najteže dođu do muškarca“.

„Na svetu ima više budala nego ljudi“.

Bibliografija

• „Knjiga pesama“ (1827. godine)
• „Nemačka, zimska bajka“ (1844. godine)
• „Firentinske noći“ (1844. godine)
• „Ata Trol“ (1841.-46. godine)
• „Slike s putovanja“ (1826.-31. godine)
• „Romancero“ (1854. godine)