Grigor Vitez

Biografija

Grigor Vitez (Grigorije Vitez) je bio srpski i hrvatski pesnik i prevodilac, te jedan od najpoznatijih pisaca za decu u Hrvatskoj. Rođen je 15. februara 1911. godine u mestu Kosovac kod Nove Gradiške u Hrvatskoj. Umro je 23. novembra 1966. godine u Zagrebu.

Vitez je pisao poeziju za decu i odrasle, stvarao slikovnice i igrokaze, te prevodio poznata književna dela sa ruskog, francuskog i slovenačkog jezika. Osim toga sarađivao je s brojnim književnim časopisima, a njegove pesme prevođene su na skoro sve evropske jezike.

Detinjstvo i obrazovanje

Grigor Vitez je rođen u slavonskom selu Kosovac. Njegova majka Ana, rođena Milosavljević, poreklom je iz Bosne. Njena porodica se krajem 17. veka doselila u Slavoniju. Otac Teodor je poreklom iz severne Dalmacije, verovatno sa područja Ravnih Kotara ili Bukovice. Jedan od njegovih predaka se iz Dalmacije preselio Slavoniju, nedaleko od Okučana. Porodica se pre toga prezivala Alavanja, ali nakon što je jedan od predaka dobio od Marije Terezije počasnu titulu viteza, potomci su odlučili da promene porodično prezime u Vitez.

Teodor i Ana su bili Srbi, pa se i Grigor (rođen kao Grigorije) ponosio svojim srpskim poreklom. Porodica Vitez bila je mnogobrojna, imao je dva starija i jednog mlađeg brata. Bavili su se ratarstvom, stočarstvom i vinogradarstvom, a veliki udarac za sve bila je prerana smrt otac. Pred sam početak rata Teodor se razboleo, a preminuo je pre nego što je Grigor krenuo u osnovnu školu. Uprkos tome, završio je osnovnu školu u mestu Okučani, te upisao Državnu realnu gimnaziju u Novoj Gradiški.

Svaki dan je putovao vozom od Okučana do Gradiške. Tu je upoznao gimnazijskog profesora književnosti Vjekoslava Radmilovića zahvaljujući kome je zavoleo književnost. Radmilović je bio bibliotekar, te je svakodnevno deci iz voza donosio knjige. Prva dela koje je gimnazijalac Vitez pročitao bile su knjige Žila Verna (Jules Verne). Čitao je knjige Ivane Brlić Mažuranić i pripovetke Petra Kočića i Janka Veselinovića. Radmilović ga je upoznao sa radom Vuka Stefanovića Karadžića pa je i sam počeo da sakuplja narodne lirske i epsko-lirske pesme svog kraja koje se obično pevaju u kolima. Ipak, njegova prva zbirka je izgubljena. U četvrtom razredu gimnazije napisao je svoje prve dve pesme, jednu patriotsku i jednu o proleću.

Nakon mature upisao je Državnu učiteljsku školu, takozvanu Preparandiju u mestu Pakrac. Tih godina živeo je u internatu.

Inspirisan delima profesora crtanja Vladislava Kralja i sam je počeo da crta, a njegova izložba slika bila je prva koju je video u životu. Strast za crtanjem krunisao je kada je kao maturant s dvojicom drugova pripremio izložbu u školi. Želeo je da upiše likovnu akademiju nakon što diplomira. Ipak, pošavši u vojsku svoje boje i kistove poklonio je drugu s kojim je često radio. Tada je kist i platno zamenio olovkom i papirom.

U to vreme upoznao se sa delima Maksima Gorkog (Алексей Максимович Пешков), Džeka Londona (John Griffith Chaney – Jack London) i Miroslava Krleže. Pisao je referate koje je čitao drugim đacima. Iako je pisao i pesme vrlo retko ih je čitao drugima. Na trećoj godini učiteljske škole odštampana je njegova prva pesma pod naslovom „Vedar dan“. Pesma je objavljena 1930. godine u časopisu „Život i rad“ iz Beograda.

Nakon što je diplomirao zaposlio se u mestu Slobodna Vlast nedaleko od Đakova.

Proza, Elizabeta, partizani

Od 1933. godine Grigor Vitez počeo je da piše prozu, a iste godine je kao simpatizer Komunističke partije Jugoslavije napisao novelu za almanah mladih naprednih pisaca „Prodor“ iz Zagreba. Međutim, vlast je otkrila štampariju koja je objavljivala „Prodor“, te uništila njegovo delo. Vitez je zajedno sa drugovima morao da odleži i zatvorsku kaznu.

Tih godina započeo je roman o prirodi „Zemlja i ljudi“ koji nikada nije završio. Iako nekoliko godina nije pisao pesme, ona koju je 1936. godine poslao uredniku časopisa „Savremeni pogledi“ Josipu Berkoviću nikad nije objavljena. Premda je Berković pesmu hteo da objavi zagubio ju je, a Vitez nije imao njen prepis.

Početkom 1939. godine napisao je pesmu „Proljeće 1939“ koju je objavio „Pregled“ iz Sarajeva.

Nakon što je dobio posao u Voćinu, odselio je iz Slobodne Vlasti. U ovom malom mestu u severnoj Slavoniji upoznao je Čehinju Elizabetu Perlik. Njen otac bio je vlasnik pilane i mlina. Par se ubrzo venčao, a 1940. godine dobili su ćerku Olgu. Početkom Drugog svetskog rata dobio je posao u Gornjem Vakufu, u Bosni. Tamo je odselio sam, dok su Elizabeta i Olga ostale u Slavoniji. Treće radno mesto bilo je u selu Golnice, nedaleko od Gornjeg Miholjca, pa se iz Bosne Vitez ponovo vratio u Hrvatsku.

Radeći kao učitelj dobio je inspiraciju da napiše nekoliko pesama za decu koje su objavili časopisi „Smilje“, „Jugoslovenče“ i „Dobro dete“.

Početkom Drugog svetskog rata pridružio se partizanima na području Ljutoča na Papuku. Elizabeta se s Olgom nakon toga preselila u mesto Pištana, gde ih je ratni vihor manje doticao. Tu su ostale do kraja rata. U međuvremenu, Grigor je u partizanima vodio učiteljske kurseve, kako bi bili spremni da predaju deci u školama kada se rat završi. Tu je nastavio da zapisuje narodne pesme s Papuka.

U Šibeniku je napisao pesmu o monteru s namerom da to bude pesma o izgradnji zemlje koja treba da usledi kada se rat završi. Viktor Cvitan ju je uvrstio u školsku čitanku, a ubrzo je postala sastavni deo čitanki i u drugim jugoslovenskim republikama. Tako je Grigor Vitez postao prvi savremeni dečji pisac.

Par meseci pred kraj rata Elizabeta i Olga su se vratile u Golnice, a Vitez je ostao s partizanima. Porodica dve godine nije znala gde se nalazi ni da li je živ, a onda se jednog dana pojavio u engleskoj bluzi s konzervom pekmeza koju je poklonio ćerki.

Stihove koje je napisao dok je s partizanima prelazio iz Slavonije u Baranju je 1944. godine odnela je nabujala reka Slunj.

Kraj rata i odlazak u Zagreb

Nakon završetka rata dobio je posao u tadašnjem Ministarstvu prosvete. U Zagreb je otputovao sam. Iako mu je dodeljen stan u zgradi u Ilici odbio ga je, te odlučio da se nastani u industrijskom naselju kako bi njegova Olga, koja je navikla da se igra na livadama, mogla i dalje da živi kao i ranije. Olga je iz stana u Radničkoj cesti krenula u školu.

U tom periodu počeo je da piše pripovetke, priče i pesme za decu, a tada nastaje i prva zbirka pesama pod nazivom „Prepelica“, posvećena njegovoj ćerki Olgi, a koja je objavljena 1956. godine.

Početkom pedesetih godina osnovao je izdavačku kuću „Mladost“, a nakon toga biblioteku „Jelen“. Godine 1957. osnovao je i biblioteku „Vjeverica“ koja je objavila više od 500 naslova za decu. Sarađivao je sa brojnim dečjim časopisima gde je objavljivao pesme, priče, bajke i igrokaze za decu.

U tom periodu bio je sekretar Društva književnika Hrvatske. Organizovao je književne večeri u malim mestima kako bi potaknuo ljude da što više čitaju. Družio se sa mnogim velikim književnicima poput Branka Ćopića i Oskara Daviča.

U periodu od 1957. do smrti objavio je zbirke pesama „Sto Vukova“, „Kad bi drveće hodalo“, „Jednog jutra u gaju“, „Iza brda plava“, „Hvatajte lopova“, „Gde priče rastu“ i mnoge druge. Osim toga prevodio je dečju poeziju sa ruskog, francuskog i slovenačkog jezika, a njegove pesme prevođene su na mnoge evropske jezike. Objavio je ukupno 35 slikovnica, 33 ilustrovane knjige, pet zbirki pripovetki, te nekoliko poetskih zbirki.

Kad bi drveće hodalo,
Šume bi se razilazile na sve strane.
Drveće bi hodalo,
A mahale njihove grane.
Kad bi drveće hodalo,
I parkovi bi šetali nedjeljom sa šetačima,
A možda bi i zaigrali malo sa igračima…

Početkom šezdesetih godina naglo se razboleo. Zbog nedostatka kalcijuma u organizmu koje je uzrokovala štitna žlezda, kičma mu je bila nepovratno oštećena. Ostatak života proveo je u postelji. Ipak to ga nije sprečavalo da i dalje piše, druži se s decom i drugim dragim ljudima, igra šah i gleda fudbalske utakmice.

Život posle smrti

Preminuo je 23. novembra 1966. godine. Sahranjen je u rodnom Kosovcu, na mestu gde se kao dečak često igrao. Akademski kipar Lujo Loznica mu je godinu dana kasnije izradio nadgrobni spomenik „Tri tulipana“.

Grigor Vitez je za svoja dela primio mnoge nagrade i priznanja. Neka od njih nije doživeo da primi, a Društvo Naša djeca je po njemu osnovalo nagradu koje se od 1967. godine dodeljuje za autorska dostignuća u dečjoj književnosti.

Vitez se smatra ocem moderne hrvatske dečje književnosti, a zauzima veliki značaj u književnosti cele bivše Jugoslavije. Mnoge škole, biblioteke i ulice u gradovima širom regiona nose njegovo ime.

Povodom 105. godišnjice rođenja i 50. godišnjice smrti u novembru 2016. godine je u Zagrebu otvorena izložba pod nazivom „Kad bi drveće hodalo: Ostavština pesnika Grigora Viteza“. Na toj izložbi posetioci su mogli da pogledaju kompletnu zaostavštinu velikog pesnika koja sadrži njegove lične i službene fotografije, rukopise, beleške i prevode koje je njegova ćerka Olga Vitez Babić 2012. godine poklonila Hrvatskom školskom muzeju u Zagrebu.

Značaj dela Grigora Viteza

Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Hvatajte lopova“, „Iza brda plava“, „Plava boja snijega“, „Kad bi drveće hodalo“, „Jednog jutra u gaju“, „Gdje priče rastu“ i druga. Njegovi zaštitni znakovi su jednostavan stil pisanja i jednostavan jezik izražavanja, veoma blizak mlađim čitaocima.

Priroda je čest motiv njegovih pesama. U njima glavne uloge „igraju“ mesec, reke, šume i sve ono što Vitez pamti iz detinjstva provedenog u Kosovcu.

Potoku koji šumom teče
Oprezno priđe jedan jelen
I napivši se vode reče:
Potok je kao šuma zelen.

Pisao je i duhovite pesme, a najpoznatije među njima su „Novosti iz poderane vreće“ i „A zašto ne bi“. Jednostavna rima predstavlja nezaobilazan element u njegovim delima. Osim toga, često je koristio personifikaciju, metaforu i epitete kako bi čitaocu približio sliku onoga o čemu mu priča. Svaka pesma predstavlja jednu celinu koja prepričava neki događaj ili situaciju pa ih pojedini književni kritičari nazivaju pesmama-pričama.

Hrvatski kompozitori Ivo Tijardović i Emil Kozeto (Emil Cossetto) komponovali su muziku za neke njegove pesme.

Dela

• 1948. San boraca u zoru.
• 1950. Pjesme
• 1952. Narodni heroj Nikola Miljanović Karaula – Likovi narodnih heroja Hrvatske, tom 7
• 1952. Po šumama i gorama: pjesme boraca narodnooslobodilačkog rata
• 1955. Naoružane ruže
• 1955. Vesele zamke
• 1956. Prepelica
• 1956. Lirika o Slavoniji
• 1957.  Povjerenje životu
• 1958. Sto vukova i druge pjesme za djecu
• 1958. Perzijske bajke
• 1959. Kad bi drveće hodalo
• 1960. Kao lišće i trava: pjesme
• 1960. Maksimir
• 1961. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu
• 1964. Hvatajte lopova
• 1965. Gdje priče rastu
• 1965. Zekina kuća
• 1967. Igra se nastavlja

Vitez je osim pesama i priča pisao i slikovnice. Neke od najpoznatijih su „Medvjed kao pudar“, „Dva pijetla“, „Tko će s nama u šumicu“, „Životinje spavaju“, „Maksimir“, „Doživljaji svjetskog putnika“ i „Čudna šuma“.