Frančesko Petrarka

Biografija

Frančesko Petrarka (ital. Francesco Petrarca) je bio italijanski pesnik koji je pisao poeziju na narodnom i latinskom jeziku. Rođen je Arecu, 20. jula 1304. godine. Preminuo je u mestu Arkva Petrarka, 18. jula 1374. godine.

Njegova najpoznatija dela su „Kanconijer“, „Moja tajna“, poema „Afrika“, „Pokajnički psalmi“ i druga.

Lični život

Petrarka je rođen u Arecu, u Toskani, 1304. godine. Njegov otac se zvao Pietro di Parence. Po zanimanju je bio beležnik u gradu Firenci. Otac mu se sam prozvao Petrarko. Kasnije je Petrarka preuzeo humanistički oblik ovog imena. Njegova majka se zvala Eleta Kaniđani.

U detinjstvu se porodica često selila. Živeli su u Inčizi, Avinjonu i Pizi. Petrarka je u ovim gradovima stekao osnovno i srednje obrazovanje. Studije prava pohađao je na Univerzitetima u Monpeljeu i Bolonji.

Nakon stečene diplome radio je na poslovima dvorskog savetnika. Kao komunikativan i učen čovek brzo je napredovao u karijeri. Radio je na papskom dvoru, gde je pokazao izuzetno poznavanje klasične kulture. Već nakon prvih napisanih stihova na toskanskom narodnom jeziku postao je cenjen pesnik.

Sačuvan je veliki broj pisama koja je pisao svojim mnogobrojnim prijateljima. Iz analize pisama vidi se da je pisao temeljno i brižno. Sva njegova sačuvana pisama objavljena su u okviru zbirki pisama, među kojima su najpoznatije „Prijateljska pisma“ i „Staračka pisma“.

U pismima je objasnio lično shvatanje poezije i života. U njima se krije širok raspon tema, kao što su njegovi stavovi o književnosti, filozofiji i teologiji.

Jedan od najznačajnijih događaja u njegovom životu je bio susret za Laurom, 1327. godine. Tog 6. aprila rodila se platonska ljubav prema Lauri, nakon njihovog susreta u crkvi, u jednom gradiću na jugu Francuske.

Posvetio joj je ogroman broj pesama. Petrarkini stihovi koje je nadahnula Laura ubrajaju se u najljepše pesme italijanske i svetske književnosti.

Laura je sa svojim suprugom, trgovcem tkanina, imala devetoro dece. Petrarku nikada nije upoznala, niti mu je ikada uzvratila ljubav. Umrla je 21. godinu nakon njihovog susreta, na isti datum kada ju je Petrarka prvi put ugledao u crkvi.

Po nekim kritičarima Laura nikada nije postojala. Smatrali su da je ona Petrarkin izmišljen lik, muza u stvaranju nježne ljubavne lirike.

Iako nije imao obavezu da se zamonaši, godine 1330. godine je postao kanonik, čime se obavezao na celibat. Njegov život u celibatu nije stao na put rađanja njegovih dvoje dece. Decu mu je rodila nepoznata žena.

Petrarkin sin se zvao Đovani i rođen je u Avinjonu. Njegova ćerka je rođena u Vakluzi, a zvala se Frančeska. Bila je udata za plemića Frančeska Brosana, koji je prvi pročitao Petrarkin testament. U begu od kuge, ćerka je 1362. godine posetila oca u Veneciji.

Redovno se bavio književnim radom. Zajedno sa Danteom (Dante Alighieri) i Bokačom (Giovanni Boccaccio) Petrarka je na samom vrhu italijanske renesansne umetnosti. Bio je svetski putnik i aktivan član društva.

Osim toga, bio je i istaknuti diplomata, izaslanik velikog broja važnih ličnosti svoga vremena, kao i samog pape. Na relaciji Milano – Venecija, tada političkih centara, posredovao je u kulturno-političkim pitanjima.

Krunisan je lovorovim vencom na Kapitolu u Rimu, 1341. godine. Laura je umrla 1348. godine i tada je nastupio veoma težak period u njegovom životu. Petrarka je umro 1374. godine, u 70. godini.

Književna karijera

Petrarka je gajio veliko interesovanje za antičke pisce i latinski jezik, što je uočljivo i u analizi njegovih dela, naročito u obliku, stilu i jeziku. Nije podržavao aristotelizam i sholastiku. Izrazito se zainteresovao za analizu čovekovih unutrašnjih sadržaja i filozofiju morala.

Na njegov rad najveći uticaj su imali Seneka, Avgustin, Ciceron i Platon. Nastojao je da predstavi poveznicu između hrišćanske i antičke misli. Iz toga proizilazi shvatanje njegove filozofije, koja se po mnogima naziva hrišćanskim humanizmom.

Najviše svojih dela napisao je na latinskom jeziku. Svoja dela na latinskom je veličao, dok je delima koja je pisao na narodnom jeziku umanjivao značaj. Prozna dela je pisao samo na latinskom. Mnogo godina je uložio u doterivanje zbirke „Rima“. Nije zaostajala ni njegova briga za dela koja je napisao na narodnom jeziku.

Negovao je lični postupak u pisanju, kada je svoja napisana dela iznova prepravljao i menjao. Tokom pisanja vodio je veliku brigu o jeziku, trudeći se da ga dovede do savršenstva, što je naročito uočljivo u njegovim delima na latinskom jeziku.

Živeo je u uverenju da će se njegovo ime pamtiti zahvaljujući njegovim delima na latinskom, međutim, neprolaznu slavu stekao je zahvaljujući poeziji koju je napisao narodnim jezikom.

Lovorov venac uručen mu je nakon što je objavljena poema „Afrika“ na latinskom jeziku. Kroz veliku težnju za povezivanje tadašnje Italije sa rimskom prošlošću, opjevao je Drugi punski rat.

Od dela na latinskom jeziku takođe su značajna zbirka od dvanaest ekloga „Pastirski spjev“, „Pisma u stihu“, „Pokajnički psalmi“, delo u obliku trideset i šest biografija „O slavnim antičkim ljudima“, arheološko-geografski vodič „Sirijski itinerer“, moralistička rasprava „O samotnom životu“, „O pobožnoj dokolici“, rasprava „O pomoćima u dobroj i zloj sreći“. Napisao je veliki broj polemika.

Delo „Knjige spomena vrednim stvarima“ sastoji se od ukupno četiri knjige koje je nastalo kao posledica njegovog sakupljanja antičkih anegdota. Svojim mnogobrojnim delima isticao je vrednost aktivnog društvenog života, koji je bio zanemarivan u njegovo vreme. Unutrašnja analiza pesnikove duše predstavljena je kroz tri knjige u delu „Moja tajna“.

Zbirka pesama „Kanconijer“ smatra se jednom od najpoznatijih zbirki pesama celokupne svetske književnosti. Zbirka je uticala na brojne pesnike koji su stvarali posle Petrarke, a koji su nazvani petrarkisti.

„Rasute rime“ ili „Rime“ su drugi naslovi ove zbirke pesama. Zbirka se sastoji od 366 pesme. Pesme nemaju naslove, ali su numerisane. U zbirci se nalazi 317 soneta, 29 kancona, devet sestina, sedam balada, četiri madrigala. Zbirka pesama „Kanconijer“ je nadahnuta pesnikovom platonskom ljubavlju prema Lauri.

Prva celina zbirke sastoji se od pesama koje oslikavaju trenutke prije Laurine smrti, dok u drugoj celini pesnik iznosi svoje misli i emocije nakon njene smrti. Pesnikova osećanja se neprestano smenjuju. Laura je opisana kao nestvarna žena, pa su neki smatrali da nije ni postojala.

Petrarka o Lauri piše kao o idealnoj ženi, najlepšoj od svih. Osim vanjske lepote, ona poseduje i unutrašnju dobrotu. Za Petrarku ona prestavlja savršenstvo, njegov put do Boga.

Samo ponekad je pominje u kontekstu svoje propasti. Ona je njegova nepresušna želja, koja ne može biti zadovoljena. Laura je razlog njegovog postojanja.

Osim „Kanconijera“ na narodnom jeziku je napisao delo „Trijumfi“.

Citati i izreke

„Bolje je da ti zavide nego da te sažaljevaju“.

„Ljubav nema godine, ona se uvek rađa“.

„Ljubav na zemlji stvorila je majka“.

„Knjige su neke odvele do učenja, a neke do ludila“.

„Čovek nema većeg neprijatelja od sebe samoga“.

„Onaj ko malo sumnja lako bude zaveden i prevaren“.

Bibliografija

„Kanconijer“ (Canzoniere)

„Trijumfi“ (Trionfi)

„Moja tajna knjiga“ (Secretum)

„Na vrhuncu života“ (De Vita Solitaria)

„Sećanje na bogatstvo“ (De Remediis Utriusque Fortunae)

„Poznati ljudi“ (De Viris Illustribus)

„O isposničkom životu“ (De Otio Religiosorum)

„Carmen Bucolicum“

„Afrika“ (Africa)

„Knjiga sećanja“ (Rerum Memorandarum Libri)