France Prešern

Biografija

France Prešern (slo. France Prešeren) je bio slovenački pesnik i pravnik. Rođen je 3. decembra 1800. godine u Vrbi na Gorenjskom. Preminuo je 8. februara 1849. godine u Kranju.

Pripadao je romantizmu iz 19. veka. Najpoznatiji je po pesmi „Zdravljica“, današnjoj državnoj himni Republike Slovenije. Smatra se začetnikom modernog slovenačkog pesničkog jezika.

Prešeren je svojim stvaralaštvom inspirisao skoro sve kasnije slovenačke književnike, a važi i za najvećeg slovenačkog klasičnog autora. Napisao je prvu slovenačku baladu i prvi slovenački ep. Njegova lirska poezija posvećena je ljubavi prema zemlji, ljudskoj patnji, kao i njegovoj ličnoj neostvarenoj ljubavi.

Povezao je motive svoje nesrećne ljubavi sa nesrećom podređene domovine. Tokom života, Prešeren se sukobljavao sa verskim i građanskim ustanovama, kao i sa ljubljanskom provincijskom buržoazijom, zbog čega je teško napredovao u advokatskoj karijeri.

Pisao je na slovenačkom jeziku, a neke pesme su napisane i na nemačkom jeziku. Njegove pesme prevedene su na engleski, francuski, nemački, talijanski, španski, mađarski, slovački, poljski, ruski, ukrajinski, beloruski, bengalski, kao i na sve jezike bivše Jugoslavije.

Detinjstvo i školovanje

France Prešeren je rođen u selu Vrba, tada deo Habsburške monarhije (danas Slovenija), kao prvi sin u kmetskoj porodici. Njegova ambiciozna i obrazovana majka učila je svoju decu da pišu i čitaju, a onda su ih roditelji slali ujaku, na dalje školovanje.

Već kao dete Prešeren je pokazao ozbiljan talenat za pisanje, pa su roditelji odlučili da mu pruže dobro obrazovanje. S osam godina je poslan na pohađanje osnovne škole u Ribnici, koju je vodio lokalni sveštenik.

Godine 1812. otišao je u Ljubljanu, gde je pohađao državnu gimnaziju. Već u gimnaziji je naučio latinski, starogrčki i nemački jezik koji je tada bio značajan za obrazovanje u Sloveniji.

U Ljubljani je Prešerenov talenat uočio pesnik Valentin Vodnik koji ga je poticao da razvija svoje književne sposobnosti. Kao učenik u gimnaziji sprijateljio se sa budućim filologom Matijom Čopom, koji je imao važan uticaj na razvoj Prešerenove poezije.

Prešeren je 1821. godine upisao Univerzitet u Beču, gde je studirao pravo, protiv želje svoje majke, koja je želela da postane sveštenik. Studije prava, kao i doktorat stekao je 1828. godine.

U Beču se upoznao sa delima Homera (grčki pesnik Homer) i Getea (Johann Wolfgang von Goethe), ali ga je najviše fascinirao Dante (Dante Alighieri) i italijanski trecentisti, naročito Petrarka (Francesco Petrarca) i Bokačo (Giovanni Boccaccio). Takođe je čitao i analizirao pesnike romantizma.

Odraslo doba

Nakon što je stekao fakultetsku diplomu 1828. godine, vratio se u Ljubljanu gde je radio kao pripravnik u preduzeću advokata Leopolda Baumgartnera. Trudio se da postane nezavisni advokat, kada je podneo šest prijava, ali bezuspešno.

Godine 1832. nakratko se preselio u Klagenfurt, sa nadom da će napredovati u karijeri, ali vratio se u Ljubljanu za nešto malo manje od godinu dana.

U proljeće 1833. godine je upoznao Juliju Primic, ćerku bogatog trgovca, koja će ostati njegova neuzvraćena ljubav i čežnja celoga života. Iste godine postao je član ljubljanskog društvenog kluba „Kazinsko društvo“, gde je često sretao Juliju, međutim nije imao hrabrosti iskazati joj svoju ljubav.

Prešeren je 1834. godine počeo da radi kao asistent svom prijatelju Blažu (Blaž Crobath), koji mu je dao dovoljno slobodnog vremena za bavljenje književnim radom. Iste godine upoznao je češkog romantičara Karela (Karel Hynek Mácha) i pesnika Stanka Vraza, sa kojima je često polemisao o poeziji.

Godine 1836. Prešeren je morao da prihvati da njegova ljubav prema Juliji nikada neće biti uzvraćena, pošto se tada udala za drugog muškarca.

Iste godine je upoznao Anu Jelovšek sa kojom je započeo vezu. Imali su troje dece, međutim nikada se nisu venčali. Bio joj je finansijska podrška, ali ju je tretirao samo kao prijateljicu. U isto vreme, imao je i nekoliko drugih ljubavnih afera.

Provodio je mnogo vremena na putovanjima po Karnu, po jezeru Bled i ti krajolici su ga inspirisali za mnoge pesme koje je napisao.

Godine 1846. konačno je otvorio vlastito advokatsko preduzeće, te se tada preselio u Kranj sa svojom porodicom.

Umro je 1849. godine, a na samrti je priznao da nikada nije zaboravio Juliju.

Književni rad

Počeci

Prešerenovi prvi ozbiljniji pesnički počeci datiraju još od njegovih studentskih dana u Beču. Godine 1824. napisao je neke od najpoznatijih pesama, a sve pod uticajem Valentina Vodnika i tradicionalne slovenačke poezije.

Sledeće godine je svoju prvu zbirku pesama pokazao filologu Jerneju Kopitaru. Kopitar je bio vrlo kritičan prema mladom pesniku i njegovim prvim pokušajima, pa je Prešeren reagovao tako da je uništio čitavu zbirku.

Nije razvijao svoju kreativnost sve do 1827. godine kada je objavio svoju satiričnu pesmu „Djevojkama“ u časopisu na nemačkom jeziku.

Sledeće godine je objavio svoju prvu značajnu pesmu u karijeri. Reč je o pesmi „Oproštaj s mladošću“ koja je objavljena 1830. godine u književnom časopisu „Krajnska čbelica“. Časopis je objavio još jednu poznatu Prešerenovu pesmu iste godine, prvu slovenačku baladu naslova „Vodeni čovjek“.

Godine 1830. ponovo je uspostavio kontakt sa prijateljom iz gimnazijskih dana Matijom Čopom, koji je prepoznao pesnički talenat svog prijatelja i koji je uticao na to da usvoji romantičarsku poeziju. Poslušao je Čopov savet i uskoro zahvaljujući tome, postao je majstor soneta. Dobijao je pozitivne kritike, što je za njega bio znak da je na dobrom putu.

U periodu od 1830. pa do 1835. godine Prešeren je napisao estetski najpotpunije pesme koje su bile inspirisane njegovim ličnim životom, naročito njegovom neuzvraćenom ljubavi prema Juliji. Sledeći Čopov savet, Julija je postala pesnička figura, kao što je Danteu bila Beatris ili Petrarki Laura.

Sonetni vijenac

Vijenac soneta je Prešerenovo najvažnije delo u ranom periodu stvaralaštva. Sastoji se od ukupno 15 soneta. Objavljeno je 1834. godine. U njemu je povezao nesrećne motive vlastite sudbine sa nesrećama svoje zemlje.

Iako je Matija Čop ovaj Prešerenov rad smatrao remek – delom, u vreme kada je objavljeno, nije za njega dobio mnogo priznanja. Ipak, Prešerenu je pošlo za rukom da uzdigne slovenačku književnost iz moralističkog i verskog segmenta do modernog evropskog nivoa.

Svaki sledeći sonet započinje poslednjim stihom prethodnog soneta. Ovih četrnaest stihova koji su ponovljeni sačinjavaju petnaesti, ujedno i poslednji sonet ili magistrale. Početna slova magistrala predstavljaju ime njegove ljubavi Julije.

Soneti nesreće

Još jedan značajan rad iz ranog perioda je i „Sonet nesreće“ objavljen 1834. godine. Ovo delo je najpesimističnije u celoj Prešerenovoj karijeri. Grupa je to od šest soneta koje oslikavaju pesnikovo očajanje nad životom.

Prvim sonetom naslova „O Vrba“ oslikava svoj život onakav kakav je mogao da bude da nije napustio svoje rodno selo. Drugi soneti ovog ciklusa nisu stekli širu popularnost, ali kritičari i dalje smatraju da spadaju u red Prešerenovih najdubljih i najiskrenijih dela.

Nakon Čopove smrti

Godina 1835. bila je jako teška za Prešerena. Naime, njegov najbolji prijatelj Matija Čop utopio se dok je plivao u reci Savi, a njegova neuzvraćena ljubav Julija udala se za bogatog trgovca. Nakon smrti njegovog najboljeg prijatelja, Prešeren je napisao epsko – lirsku pesmu, posvećujući je Čopu, „Krštenje kod Savice“.

Dve godine kasnije je upoznao poljskog političkog aktivistu Emila (Emil Korytko). Emil je upoznao Prešerena sa delima Adama Mickjeviča (Adam Mickiewicz), koji je imao veliki uticaj na njegova kasnija dela.

U jesen iste godine Prešerenov prijatelj iz mladosti, Andrej Smole, vratio se kući nakon dugogodišnjeg putovanja i života u inostranstvu. Bio je to relativno bogat mladi intelektualac iz dobrostojeće trgovačke porodice koja je podsticala razvoj slovenačke kulture.

Zajedno su proveli zimu na Andrejevom imanju, gde su planirali par kulturnih i književnih projekata, koji su uključivali pokretanje dnevnih novina na slovenačkom jeziku i izdavanje Anton Tomaž Linhartove komedije koja je 1790. godine bila zabranjena iz političkih razloga. Oba ova projekta su propala.

Andrej Smole je iznenada umro 1840. godine na Prešerenovim rukama i to dok je slavio svoj 40. rođendan. Njemu je takođe Prešeren posvetio pesmu.

Kasnije godine stvaralaštva

Nakon 1840. godine Prešeren je ostao bez prijatelja koji bi cenio i podsticao njegovu književnost, ali je nastavio da piše poeziju, iako mnogo manje nego u tridesetim godinama. Postepeno se odmicao od romantizma i usvajao inovativniji stil u pisanju.

Tri godine kasnije se dogodio značajan napredak za Prešerena. Naime, Janez Blajvajs (Janez Bleiweis) je pokrenuo novi dnevni časopis na slovenačkom jeziku i pozvao ga da sudeluje u njegovom kulturnom delu.

Iako su imali različite poglede na život budući da je Blajvajs bio prilično konzervativan, ipak je zadržao korektan odnos sa pesnikom. Prešerenov rad na ovom uredničkom projektu predstavljalo je najviše javno priznanje u celom njegovom životu.

Patriotsku pesmu „Zdravljica“ je napisao 1844. godine. Reč je o najvažnijem dostignuću kasnog perioda stvaralaštva, koja je danas državna himna. Godine 1847. objavljen je volumen njegovih prikupljenih pesama pod naslovom naslova „Poezije dr. Franceta Prešerna“.

Poslednje godine svog života Prešeren je bio okupiran privatnim životom i advokatskom karijerom. U planu je imao nekoliko književnih projekata kao što je bio rad na realističnom romanu, ali ovi projekti nisu ostvareni zbog njegove poodmakle bolesti jetre.

Značaj

Prešeren se i dalje smatra jednim od vodećih pesnika slovenačke književnosti, priznatog ne samo nacionalno ili regionalno, već i prema standardima razvijene evropske literature. Bio je jedan od najvećih romantičara u Sloveniji i šire.

Priznanje je stekao tek nakon smrti. Godine 1866. Josip Jurčič i Josip Stritar objavili su Prešerenove zbirke pesama i od tada, njegov ugled najvećeg pesnika na slovenačkom jeziku nikada nije bio ugrožen.

Na glavnom trgu u Ljubljani je 1905. godine postavljen spomenik čuvenom slovenačkom piscu, a danas glavni grad Slovenije ima Prešerenov trg.  Godišnjica njegove smrti od 1945. godine slavi se kao kulturni praznik „Prešerenov dan“.

„Zdravljica“ je 1989. godine proglašena nacionalnom himnom Slovenije, a 1992. godine njegov je lik bio prikazan na slovenačkoj novčanici, kao i 2007. godine.

Najvažnija slovenačka nagrada na polju umetnosti nosi ime Frana Prešerena.

Bibliografija

Pesme

„Djevojkama“ („Dekletam“)

„Pod oknom“ („Pod oknam“)

„Zahtjev“ („Prošnja“)

„Kud?“ („ Kam?“)

„Komande“ („Ukazi“)

„Snaga uspomene“ („Sila spomina“)

„Izgubljena vjera“ („Zgubljena vera“)

„Mornar“ („Mornar“)

„Zdravica“ („Zdravljica“)

„U znak sjećanja na Valentina Vodnika“ („V spomin Valentina Vodnika“)

„U znak sjećanja na Andreja Smoleta“ (V spomin Andreja Smoleta)

„Sa željezničke ceste“ („Od železne ceste“)

„Nevjenčana mati“ („Nezakonska mati“)

Balade

„Ćerke svijeta“ („Hčere svet“)

„Učenik“ („Učenec“)

„Doktor“ („Dohtar“)

„Jevrejka“ („Judovsko dekle“)

„Ljubavni lijek“ („Zdravilo ljubezni“)

„Lenora“ („Lenora“)

„Vodenjak“ („Povodni mož“)

„Ribar“ („Ribič“)

„Ženska lojalnost“ („Ženska zvestoba“)

Ostala djela

„Ljubavni soneti“ („Ljubeznjeni sonetje“)

„Nova pisanija“ („Nova pisarija“)

„Turjaška Rozamunda“ („Turjaška Rozamunda“)

„Elegija mojim zemljacima“ („Elegija svojim rojakam“)

„Glosa“ („Glosa“)

„Soneti nesreće“ („Sonetje nesreće“)

„Sonetni vijenac“ („Sonetni venec“)

„Uspomeni Matije Čopa“ („Dem Andenken des Matthias Čop“)

„Krštenje na Savici“ („Krst pri Savici“)

„Ponovo pokop“ („Prekop“)

„Pjesniku“ („Pevcu“)

„Na rastanku“ („K slovesu“)

„Neistrunulo srce“ („Neiztrohnjeno srce“)