Feliks Salten

Biografija

Feliks Salten (Felix Salten) je bio austrijski književnik i kritičar, najpoznatiji po priči o lanetu Bambiju. Rođen je 6. septembra 1869. godine u Pešti, u Mađarskoj. Preminuo je 8. oktobra 1945. godine u Cirihu, u Švajcarskoj.

Bio je jedan od najpoznatijih novinara u Austriji, a danas je jedan od najznačajnijih dečjih književnika u Evropi.

Biografija

Feliks Salten je rođen kao Sigmund Salcman (Siegmund Salzmann) 1869. godine u mađarskom gradu Pešta. Njegov otac Filip Salcman (Philipp Salzmann) je bio inženjer, a majka Meri Singer (Marie Singer) domaćica.

Mesec i po dana nakon njegovog rođenja porodica se preselila u Beč. Austrijska prestonica ispočetka je široke ruke prihvatala Jevreje koji su dolazili iz drugih gradova i država, ali nije bilo dovoljno posla za sve. Zato se porodica Salcman iz bogatog gradskog naselja preselila u predgrađe Beča.

Pre nego što je sa 16 godina napustio školu i zaposlio se u osiguravajućem društvu kako bi pomogao porodici, Sigmund je promenio dve gimnazije. Bibliografi tvrde da nije bio dobar učenik i da je često izostajao iz škole.

Prve pesme je objavio 15. januara 1889. godine u listu „An der Schönen Blauen Donau“ i to pod pseudonimom Feliks Salten, koji će ga kasnije proslaviti. Pisao je eseje i kratke priče i pod različitim pseudonima ih nudio različitim časopisima.

Godine 1894. postao je urednik lista „Wiener Allgemeine Zeitung“ u kome je radio kao pozorišni kritičar. Četiri godine kasnije upoznao je plemića Leopolda Ferdinanda i stekao uvid u porodični život dinastije Habzburg (Habsburg).

Godinu dana kasnije pridružio se literarnom klubu Mladi Beč (Jung-Wien ) gde se upoznao sa književnicima Arturom Šniclerom (Arthur Schnitzler), Ugom fon Hofmanštalom (Hugo von Hofmannsthal), Ričardom Hofmanom (Richard Beer Hofmann), Hermanom Bahrom (Hermann Bahr) i drugima.

Za razliku od njih Salten nije pripadao bogatoj aristokratiji, nego je pišući zarađivao za život. Pisao je kritike u listovima „Wiener Allgemeine Zeitung“ i „Die Zeit“. Osim toga, objavljivao je recenzije knjiga i kritike umetničkih izložbi.

Prvu zbirku kratkih priča objavio je 1900. godine, a godinu dana kasnije osnovao je književni kabare „Jung-Wiener Theater Zum lieben Augustin“.

Njegova ideja bila je da to bude moderna mešavina pozorišta, muzike, poezije, plesa i slikarstva. Prva predstava je održana 16. novembra, a poslednja 23. novembra 1901. godine. Naime, zbog prilično loše reakcije publike i kritike, te visokih troškova i malog prihoda, kabare je prestao sa radom.

Salten je 1902. godine iz lista „Wiener Allgemeine Zeitung“ prešao u „Die Zeit“ gde je uglavnom izveštavao o brojnim skandalima koji su potresali Beč.

Pisao je o povlačenju nadvodvojvode Ferdinanda zbog veze sa prostitutkom, o aferi čiji su glavni akteri bila Leopoldova sestra Luiza (Louise) i Andre Gron (André Giron) i drugima.

Ipak, to nisu bile kritike dvorskog života, nego svojevrsna hronika, a svoju odanost porodici Habzburg dokazao je time što je Luizi pomogao da pobegne u Pariz.

Godinu dana kasnije doživeo je svoj prvi veliki uspeh objavivši članak povodom smrti književnika Emila Zole (Emil Zola). Tim strastvenim tekstom privukao je pažnju publike i kolega književnika, kao i cele javnosti.

U periodu od 1903. do 1905. godine objavio je nekoliko portreta evropskih vladara i to pod pseudonimom Saša (Sascha).

Salten se 1906. godine preselio u Berlin te postao glavni urednik časopisa „Berliner Zeitung am Mittag“ i „Berliner Morgenpost“.

Veliku popularnost ova dva lista doživela su tokom potresa u San Francisku, kada su izveštaji koji su pisani u Berlinu bili toliko „živi“ da su čitaoci imali osećaj da im se redakcija nalazi u Kaliforniji. Salten se, ipak, nakon nekoliko meseci vratio u Beč, jer mu u Berlinu nije odgovarala politička i društvena klima.

1909. godine napisao je libreto za operetu „Reiche Mädchen“ Johana Štrausa Mlađeg (Johan Straus). Na njegovu žalost, ni jedan od napisanih libreta nije doživeo očekivani uspeh.

Tokom 1913. godine intenzivno je radio na scenariju za film „Der Shylock von Krakau“, koji je premijerno prikazan 16. oktobra 1913. godine u Berlinu. Nastavio je i dalje da piše scenarije za filmove, a do 1918. godine učestovovao je u stvaranju 11 filmova.

Godine 1899. napisao je pozorišnu predstavu „Der Gemeine“ koja je tokom 1919. godine prikazivana u Austriji. Predstavu je 1934. godine režiser Verner Hočbaum (Werner Paul Adolph Hochbaum) pretvorio u jedan od najpopularnijih filmova toga vremena.

Osim toga, Salten je tokom 1899. i 1900. godine pisao članke za list „Die Welt“, a 1909. godine je izveštavao sa putovanja u Rumuniju i Ukrajinu. Pisao je i za „Pester Lloyd“, „Berliner Tageblatt“ i „Neue Freie Presse“.

Uprkos gorljivom patriotizmu koji je svakodnevno isticao u svojim tekstovima, rat je 1917. godine opisao kao „katastrofu“.

Nakon rata nije bio siguran kojoj struji da se priključi – hvalio je Karla Marksa (Karl Marx), Viktora Adlera (Victor Adler) i Lava Trockog (Лев Троцкий), ali je četiri godine posle podržao socijaldemokrate. Koketirao je i sa katoličkim konzervativnim centrom.

Dvadesetih godina 20. veka uporedo je pisao članke i knjige. 1923. godine objavio je dve basne „Der Hund von Florenz“ („Florentinski pas“, prim. prev) i „Bambi“.

Uz pomoć izdavačke kuće „Zsolnay“ postao je vrlo popularan pisac. 1927. godine imenovan je za predsednika austrijskog PEN kluba. Zajedno sa evropskim novinarima je 1930. godine krenuo na turneju Sjedinjenim Američkim Državama, a na tom putovanju nastala je knjiga „Fünf Minuten Amerika“ („Amerika za pet minuta“ , prim. prev).

Od 1930. do 1933. godine učestvovao je u snimanju nekoliko zvučnih filmova toga vremena, poput „Scampolo, ein Kind der Straße“ („Skampolo – dete ulice“, prim. prev) iz 1932. i „Liebelei“ („Flert“, prim. prev) iz 1933. godine.

Nakon sukoba sa nacistima, skoro se potpuno povukao iz javnog života, a 1935. godine njegove knjige su bile zabranjene u Nemačkoj.

Zahvaljujući ličnoj zaštiti koju mu je pružio američki diplomata Leland Moris (Leland Burnette Morris) bio je pošteđen odmazde od strane nacista tokom anšlusa, ali je ipak, zahvaljujući svojoj ćerki Ani Katarini (Anna Katharina Rehmann-Salten) uspeo da pobegne iz Austrije u Švajcarsku. Tu mu je bilo zabranjeno da se bavi novinarstvom.

Poslednje godine svog života proveo je na ivici siromaštva. Živeo je samo od autorskih prava na knjige o Bambiju koje je prodao za oko hiljadu američkih dolara. Umro je 8. oktobra 1945. godine u Cirihu. Sahranjen je na jevrejskom groblju u istom gradu, a 1961. godine jedna ulica u Beču nazvana je po Feliksu Saltenu.

Privatni život

Feliks Salten je rođen u Pešti, ali je najveći deo života proveo u Beču. Tu je upoznao glumicu Otil Mecl (Ottille Metzels) sa kojom je kasnije dobio dvoje dece – sina Pola Jakoba (Paul Jakob Salten) i ćerku Anu Katarinu.

Pol je radio kao glumac, režiser i kaskader u Beču, a Ana je takođe bila glumica i prevodilac u Cirihu. Od 1900. do 1939. godine bila je braku sa glumcem Hansom Rajmanom (Hans Rehmann), a od 1908. do 2002. godine s advokatom Veltom Vilerom (Velt Wyler).

Bibliografija

• 1901. Der Gemeine
• 1905. Der Schrei der Liebe
• 1906. Josefine Mutzenbacher
• 1907. Herr Wenzel auf Rehberg und sein Knecht Kaspar Dinckel
• 1910. Das österreichische Antlitz
• 1910. Olga Frohgemuth
• 1911. Wurstelprater
• 1912. Kaiser Max der letzte Ritter
• 1914. Die klingende Schelle
• 1917. Kinder der Freude
• 1923. Bambi – Eine Lebensgeschichte aus dem Walde
• 1923. Der Hund von Florenz
• 1925. Bob und Baby
• 1925. Neue Menschen auf alter Erde – Eine Palästinafahrt
• 1927. Martin Overbeck – Der Roman eines reichen jungen Mannes
• 1929. Fünfzehn Hasen – Schicksale in Wald und Feld
• 1931. Fünf Minuten Amerika
• 1931. Freunde aus aller Welt – Roman eines zoologischen Gartens
• 1933. Florian – Das Pferd des Kaisers
• 1938. Die Jugend des Eichörnchens Perri – Mit zahlreichen Federzeichnungen von Hans Bertle
• 1940. Bambis Kinder – Eine Familie im Walde