Eva Kiri (Eve Curie)

Biografija

Eva Kiri (Ève Denise Curie Labouisse) je bila francuska i američka književnica, novinarka i pijanistkinja. Rođena je 6. decembra 1904. godine u Parizu. Preminula je 22. oktobra 2007. godine u Njujorku. Bila je mlađa ćerka Marije (Maria Skłodowska-Curie) i Pjera Kirija (Pierre Curie).

Eva je bila jedina u porodici koja se nije bavila naukom i jedina koja nije dobila Nobelovu nagradu. Njen muž Henri (Henry Richardson Labouisse Jr.) je dobio Nobelovu nagradu za mir ispred UNICEF-a 1965. godine.

Većinu života je radila kao novinarka. Napisala je biografiju svoje majke „Madam Kiri“ („Madame Curie“) i knjigu reportaža iz rata „Putovanje među ratnicima“ („Journey Among Warriors“).

Od 1960. godine istakla se u predanom radu za UNICEF pomažući deci i majkama u siromašnim zemljama.

Detinjstvo i mladost

Eva je rođena 1904. godine u Parizu. Bila je mlađa ćerka slavnih naučnika, bračnog para Kiri. Njena starija sestra se zvala Irena (Irène Joliot-Curie), rođena je 1897. godine.

Eva nije zapamtila svog oca, jer je poginuo 1906. godine kada su ga pregazila zaprežna kola. Nakon ove porodične tragedije jedno vreme im je finansijski pomagao njen deda. Kada je deda preminuo, 1910. godine, njena majka je bila primorana da se sama brine za svoju decu uz pomoć guvernanti.

Iako je Eva izjavila kako je u detinjstvu patila jer nije imala dovoljno majčine pažnje, ipak su se u Evinim tinejdžerskim danima one više zbližile.

Marija se pobrinula za kvalitetno obrazovanje obe svoje ćerke. Dok je njena sestra krenula stopama svojih roditelja i postala istaknuta naučnica koja je dobila Nobelovu nagradu, Eva je pokazivala sklonost ka umetnosti, najviše književnosti i muzici.

Eva je u detinjstvu mnogo šetala i vozila bicikl. Rekreativno se bavila gimnastikom i plivanjem. Naučila je šiti, vrtlariti i kuhati.

Bila je francuska državljanka, a u odraslom periodu je dobila američko državljanstvo. Primarni jezik joj je bio francuski. Međutim, bila je svesna svog poljskog porekla, te je znala i poljski jezik.

Sa majkom i sestrom je 1911. godine posetila Poljsku gde su planinarile i jahale konje.

Tokom 1921. godine pošla je na putovanje sa mamom i sestrom i to preko Atlantskog okeana. Njena majka je kao dvostruka dobitnica Nobelove nagrade u Njujorku dočekana sa velikim počastima. Eva i njena sestra su tamo bile popularne.

Njena majka Marija je bila naviknuta na skroman život posvećen istraživačkom radu, takav jednostavan život je i preferirala. U Americi su im pružili gostoprimstvo koje nije bilo nimalo skromno.

Marija se nije osećala ugodno zbog toga, ipak je sa ćerkama dočekana od strane predsednika u Vašingtonu, posetile su Nijagarine vodopade i Grand Kanjon. U Pariz su se vratile u junu 1921. godine.

Eva je 1925. godine završila privatnu gimnaziju u Parizu. Uporedo je vežbala i usavršavala sviranje klavira. Svoj prvi koncert na klaviru je imala u Parizu 1925. godine. Kasnije je nastupala svirajući klavir, više puta u Parizu i okolini, te u Belgiji.

Nakon što joj se sestra 1926. godine udala, Eva je bila uz majku, brinula se o njoj i putovala sa njom po Francuskoj, Italiji, Belgiji i Švajcarskoj. Iako je volela majku, Eva je imala potpuno različit karakter od nje, pa i od sestre Irene.

Nije je interesovala nauka. Majka joj je nosila jednostavne, crne haljine, a ona raskošnu odeću, cipele sa visokom petom, šminku i nakit. Volela je da zablista na zabavama.

Ona i sestra majku su brižno negovale. Majka im se razbolela od leukemije, najverovatnije zbog dugotrajnog izlaganja zračenju, te je umrla 1934. godine.

Život posle majčine smrti

Nakon što joj je majka umrla, donela je odluku o pisanju njene biografije. Zbog toga se, jedno vreme, povukla iz društvenog života i preselila u mali stan gde je sakupljala i slagala majčine dokumente i pisma.

Tokom jeseni 1935. godine otišla je u Poljsku kako bi posetila svoju rodbinu, istražujući što više o detinjstvu i mladosti svoje majke. Zahvaljujući njenom predanom radu nastala je biografija „Madam Kiri“ koja je 1937. godine objavljena u Francuskoj, Britaniji, Italiji, Španiji, SAD-u i još nekim zemljama.

Knjiga „Madam Kiri“ brzo je stekla ogromnu popularnost u mnogim zemljama. U SAD-u je bila bestseler. Osvojila je brojne nagrade, a ubrzo je sledila i filmska adaptacija knjige.

Eva je dobijala sve više angažmana u književnom i novinarskom radu. Objavljivala je muzičke kritike, članke o pozorištu i filmu u raznim pariskim novinama.

Drugi svetski rat

Na početku Drugog svetskog rata Eva se zaposlila u kancelariji pisca Žana Žirodua (Jean Giraudoux). Kada je Nemačka napala Francusku, 11. juna 1940. godine, Eva je napustila Pariz, a kada se Francuska predala pobegla je brodom u Englesku. Tamo je započela aktivnu borbu protiv nacizma, pri čemu joj je 1941. godine oduzeto francusko državljanstvo i imovina.

Većinu ratnih godina je provela u Britaniji gde se srela sa Vinstonom Čerčilom (Winston Churchill). U SAD-u  je držala predavanja i pisala članke za američke novine „New York Herald Tribune“.

Na prijemu u Beloj kući 1940. godine je upoznala Elenor Ruzvelt (Eleanor Roosevelt). Inspirisana ovim susretom održala je niz predavanja o Francuskinjama u ratu, a u maju 1940. godine je objavila esej na ovu temu pod nazivom „French Women and the War“.

Od novembra 1941. do aprila 1942. godine Eva je putovala u svojstvu ratnog dopisnika u Afriku, Sovjetski Savez i Aziju gde je bila svedok nekih ratnih ofanziva, ali gde je upoznala neke od istaknutih ljudi toga vremena.

Svi njeni ratni izveštaji sa ovog putovanja objavljeni su u američkim novinama, a 1943. godine ih je objedinila u knjizi „Journey Among Warriors“. Kada se vratila u Evropu volontirala je u jednom ženskom medicinskom korpusu. Dobila je priznanje „Croix de guerre“ sa svoje zasluge u ratu.

Posleratni period

Kada je Francuska oslobođena Eva je bila zaposlena kao jedan od urednika dnevnog lista „Paris-Presse“, od 1944. do 1949. godine. Bila je aktivna i u politici. Borila se za ženska prava. Tokom 1948. godine je, zajedno sa još nekim istaknutim evropskim intelektualcima, apelovala na Ujedinjene nacije da se prizna država Izrael.

U periodu od 1952. do 1954. godine je bila specijalni savetnik generalnog sekretara NATO-a.

Eva se u novembru 1954. godine udala za američkog političara i diplomatu Henrija Ričardsona, koji je bio ambasador SAD-a u Grčkoj od 1962. do 1965. godine. Eva je 1958. godine dobila američko državljanstvo.

Rad za UNICEF

Evin muž se 1965. godine odrekao posla u američkoj vladi kako bi prihvatio mesto izvršnog direktora fonda Ujedinjenih nacija za decu UNICEF. Na ovoj funkciji je bio do 1979. godine. Sve vreme je imao veliku Evinu podršku.

Ona je takođe aktivno radila za UNICEF. Često je nazivana „prvom damom“ ove organizacije. Ovaj bračni par posetio je više od stotinu zemalja kojima je zbog siromaštva bila potrebna pomoć UNICEF-a. Eva je bila u pratnji svog muža kada je primio Nobelovu nagradu za mir ispred UNICEF-a.

Poslednje godine

Nakon muževe smrti, 1987. godine, Eva je živela u Njujorku. Nije imala decu. Njen muž je iz prvog braka imao ćerku koju je Eva posećivala. U decembru 2004. godine Eva je proslavila svoj stoti rođendan.

Tom prilikom u posetu joj je došao tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan (Kofi Annan). Primila je čestitke od predsednika SAD-a – Džordža Buša (George W. Bush) i predsednika Francuske Žaka Širaka (Jacques Chirac).

U julu 2005. godine je dobila najviše odlikovanje Francuske za svoj rad u UNICEF-u. Tom prilikom je izjavila: „Počastvovana sam i ponosna. Osećam malu neugodnost zato što mislim da ne zaslužujem sve te divne komplimente, tako da nisam sigurna kako da se ponašam. Ali ovo je za mene predivan dan i zbog toga ću ga još dugo pamtiti“.

Povremeno bi se znala našaliti na svoj račun kada je govorila: „U mojoj porodici je bilo pet Nobelovih nagrada, dve za moju majku, jedna za mog oca, jedna za sestru i zeta i jedna za mog muža. Samo ja nisam bila uspešna“.

Eva je umrla u snu, 22. oktobra 2007. godine u svom stanu na Menhetnu. Imala je 102. godine.