Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway)

Biografija

Ernest Miler Hemingvej (Ernest Miller Hemingway) je bio američki romanopisac i novinar. Rođen je u mestu Ouk Par (Oak Park), 21. jula 1899. godine. Preminuo je u Kečumu (Ketchum) 2. jula 1961. godine.

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1954. godine. Većina njegovih romana danas se smatra klasičnim delima američke književnosti.

Detinjstvo i školovanje

Ernest Hemingvej je rođen 1899. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac zvao se Klarenc (Clarence), a majka Grejs Hol (Grace Hall).

Bio je drugo od ukupno šestoro dece svojih roditelja. Imao je brata i četiri sestre. Ime su mu dali po dedi sa majčine strane, Ernestu i ujaku Mileru. Upravo je njegov deda, po kome je dobio ime, sagradio kuću u kojoj je njegova porodica živela, a i u kojoj ga je majka rodila.

Mesto u kome se rodio i u kome je odrastao zove se Ouk Park, tada naselje srednje klase u kome su po brojnosti dominirali protestanti.

Sam Hemingvej je smatrao da je njegov rodni grad bio poprilično uskih pogleda na svet. Konzervativnost je bila glavna njegova odlika. Pa je i Hemingvej odgajan u duhu konzervatizma, gde se za vodeću vrlinu uzimao naporan rad, uz prateće strogo religijsko vaspitanje.

Detinjstvo je provodio u igrama na otvorenom. Bio je izuzetno vezan za svog oca. S ocem je često išao u lov i ribolov u okolini jezera Mičigen. Na jednom od obližnjih jezera porodica Hemingvej je imala vikendicu. Nazvali su je „Windemere“, a u njoj su boravili tokom praznika.

Njegova majka bila je talentovana u pevanju, a svoj talenat nameravala je da iskoristi za pokretanje muzičke karijere. Međutim, kada se udala i rodila decu, odustala je od muzičkih ambicija, a svoj talenat iskoristila je za muzičko opismenjavanje vlastite dece.

Tako je Hemingvej od malih nogu, veliki deo slobodnog vremena provodio sa majkom koja ga je učila tehnike pevanja i sviranja na raznim instrumentima. Iako je ulagao veliki trud tokom majčinog obučavanja, ipak se pokazalo da nema nekog smisla za muziku.

Hemingvej je osnovnu i srednju školu završio u rodnom gradu. Talenat za pisanje pokazao je u srednjoj školi kada je pisao školske članke prožete humorom, a po ugledu na poznate satiričare toga vremena. Članci su objavljivani u srednjoškolskim novinama „Trapeze“.

Posle srednje škole,1917. godine, zaposlio se u listu „Kansas City Star“. Obavljao je poslove reportera.

Njegovi roditelji bili su jako nezadovoljni njegovom odlukom o zaposlenju, budući da su polagali velike nade u svog sina, za koga su mislili da će se nakon završenih studija zaposliti na nekom od bolje plaćenih radnih mesta. Ipak, Hemingvej se za studije nikada nije odlučio.

Odraslo doba

Kada je Hemingvej postao punoletan nije primljen u vojsku, iako je to bila njegova velika želja. Vojnoj karijeri put su preprečili problemi sa vidom uzrokovanih genetskim faktorom. Isto kao i njegova majka, dosta slabije je video na levo oko.

Ubrzo je čuo priče kako „Crvenom krstu“ nedostaje vozača ambulantnih vozila. Bez puno razmišljanja, otišao je da se raspita o tome, a kada su mu rekli da bi ga primili kao dobrovoljca, istog trenutka se prijavio.

Na ovom radnom mestu bio je zaposlen od decembra 1917. do aprila 1918. godine, a onda je dobrovoljno napustio taj posao.

U ranom periodu svog književnog stvaralaštva vršio je opise dva tipa ljudi. Jednu grupu su činili borci za moralne vrednosti u koje oni sami vjeruju, a u stvari poštuju samo lične emocionalne potrebe. Drugu grupu ljudi sačinjavaju oni sa vrlo prostim karakterom i primitivnim emocijama.

Hemingvejeva dela u najranijem periodu stvaralaštva su zbirka kratkih priča „Tri priče i deset pesama“ („Three Stories and Ten Poems“) i roman „Proletne bujice“ („The Torrents of Spring“).

Tokom Prvog svetskog rata otputovao je u Evropu, tačnije u Italiju, gde se u maju 1918. godine pridružio ratnim pohodima. U junu iste godine je ranjen.

Austrijska granata je pala u njegovoj blizini dok su italijanski vojnici delili cigarete, bombone i čokolade. U trenutku eksplozije jedan od italijanskih vojnika je izgubio život, drugom su raznesene noge, a Hemingvej je izgubio svest.

Kada je povratio svest, iako teško ranjen, Hemingvej je pokušavao da spasi život drugom ranjenom vojniku, tako što ga je, uz teške napore, preneo na leđima do mesta gde su mu mogli pružiti adekvatnu pomoć. Svakako da je ovde pokazao veliku humanost, jer su mu mitraljeski meci otežavali put do cilja.

U januaru 1919. godine iz Evrope se vratio u rodni kraj. Kako su roditelji bili zabrinuti za njegovu budućnost, često su mu nametali neke od svojih ideja vezano za poslove kojima bi se mogao baviti, a vratile su se njihove ambicije o nastavku školovanja i sticanju fakultetske diplome. Na razne predloge svojih roditelja nije puno obraćao pažnju.

Ubrzo nakon povratka u SAD dobio je određenu količinu novca od osiguranja, što mu je bilo dovoljno za punih godinu dana. Ovu godinu proveo je u roditeljskoj kući, bez namere i potrebe da se zaposli. Slobodno vreme iskoristio je za česte posete biblioteci i pisanje.

U narednoj etapi života preselio se u Čikago. U početku je živeo u stanu kod prijatelja. Počeo je da piše za list „Toronto Star Weekly“, od jeseni 1920. godine. Jednog dana upoznao je Hedli Ričardson (Hadley Richardson) i zaljubio se u nju.

Hemingvej i Hedli su započeli ljubavnu vezu koja je rezultirala brakom u septembru 1921. godine. U ovom periodu unapređen je na poslu. Postao je evropski dopisnik za list „Toronto Star Weekly“. Zbog posla se sa suprugom preselio u Pariz.

U decembru 1921. godine počeli su život u Parizu u malenom, bezuslovnom stanu, bez adekvatnog kupatila i tekuće vode. Iako je primao solidnu platu, sačekao je malo pre nego što se preselio u veći i bolji stan. Ipak, nešto kasnije, došlo je do selidbe u bolje životne uslove.

U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“ (The Lost Generation).

Neki od tih umetnika su bili Ezra Paund (Ezra Pound), Getrud Stajn (Gertrude Stein), Frensis Skot Ficdžerald (Francis Scott Fitzgerald), Silvija Bič (Sylvia Beach), Džejms Džojs (James Joyce), Maks Istmen (Max Eastman) i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa.

Ostvarivao je jako dobre rezultate na poslovnom planu. Čitavu godinu detaljno je izveštavao vezano za poslove na terenu i o raznim aktualnim događajima u svetu. Njegovo ime odjeknulo je u svetu novinskih reportera i pisaca, a sve zahvaljujući predanom radu.

Godine 1923. godine, iz privatnih razloga, tačnije zbog suprugine trudnoće, privremeno su se vratili u SAD, kako bi se porodila u boljim uslovima. U međuvremenu je Hemingvej i dalje pisao za isti list. U oktobru su dobili sina kome su dali ime John (Džon). Već u januaru naredne godine vratili su se u Pariz.

Četiri godine nakon rođenja deteta Hemingvej se razveo od supruge. Upoznao je Polin Fajfer (Pauline Pfeiffer), reporterku za ženske časopise i venčao se sa njom. Par se 1927. godine preselio na Floridu.

Iste godine je njegov otac, zbog sve teže mentalne sposobnosti, izvršio samoubistvo. Hemingvej je organizovao sahranu svog oca u njihovom rodnom gradu. Nakon ove porodične tragedije, odnosno naredne godine, bračni par Hemingvej dobio je prinovu. Rodio se dečak kome su dali ime Patrik (Patrick).

Međunarodno književno priznanje je dobio kada je objavio roman „A sunce izlazi“ (The Sun Also Rises). U ovom romanu prikazuje život izgubljene generacije posle Prvog Svetskog rata.

Hemingvej je 1929. godine objavio svoje delo „Zbogom oružje“.

Njegov sin Gregori (Gregory) je rođen 1931. godine, a dve godine kasnije pisac je putovao u Afriku. Tamo je u avanturističkom duhu ispitivao svoje lovačke sposobnosti u lovu na najopasnije životinje.

U Africi je proveo ukupno tri meseca. Ovo vreme je iskoristio i za prikupljanje materijala za stvaranje novog književnog dela. U ovom periodu objavljena su njegova dva realistična romana „Smrt popodne“ („Death in Afternoon“) i „Zelena brda Afrike“ („Green Hills of Africa“). Pisao je kratkim i jasnim rečenicama.

Kako je u Španiji izbio građanski rat početkom 1937. godine, Hemingvej je otputovao u ratom zahvaćenu zemlju, kako bi izveštavao za „North American Newspaper Alliance“.

Tamo je upoznao mladu književnicu Martu Gelorn (Martha Gellhorn), sa kojom je ušao u ljubavnu vezu. Četiri godine je ova veza održavana u tajnosti, a onda se razveo od supruge, kako bi se venčao sa Martom.

Još jedan od razloga bračnog kraha bili su njihovi različiti stavovi u vezi političkih pitanja. Polin je bila na strani fašističkog režima, dok je Hemingvej bio na strani komunističkih lojalista.

Sa novom suprugom Martom preselio se na Kubu. Tamo je kupio veliku kuću u blizini Havane. Nastavio je svoju uspešnu književnu karijeru.

Knjigu „Kome zvono zvoni“ objavio je 1940. godine. Knjiga je pozitivno ocenjena od strane kritike i čitalačke publike, te je donela Hemingveju značajan finansijski uspeh. U samo pola godine prodana je u 500 000 primeraka.

Pulicerovu nagradu je dobio za roman „Starac i more“ („The Old Man and the Sea“), a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Mnoga njegova dela ostala su samo u rukopisima.

Tokom Drugog svetskog rata otputovao je u Evropu, kako bi slao izveštaje s ratišta. Nedugo nakon dolaska u London doživeo je saobraćajnu nesreću posle koje se dugo odmarao i oporavljao.

Nesreća je doprinela rastavi njegovog braka, jer ga je u bolnici posetila supruga Marta koja ga je krivila za ovu nesreću, zbog toga što je vozio u pijanom stanju. Uskoro je obznanio svoju novu ljubavnu vezu sa ženom koja se zvala Meri (Mary).

Nastavio je novinarski posao izveštavajući o ratu iz Pariza, dosta vremena proveo je na kineskom frontu, zatim je obavljao poslove službenog reportera Prve armije Vojske Sjedinjenih Američkih Država. Hemingvej se u martu 1946. godine vratio u SAD.

Kasnije godine i smrt

Njegov život i delo uticali su na brojne pisce. Mnoga dela ovog autora svrstavaju se u klasike američke literature. Dosta njih su filmski adaptirana.

Inspiraciju za pisanje pronalazio je iz ličnih iskustava, jer je vodio buran život, praćen raznim avanturama, a nekoliko puta bio je u bliskim susretima sa smrću.

Političku i ekonomsku nepravdu osudio je u delima „Imati i nemati“ („To Have and Have Not“) i „Peta kolona“ („The Fifth Column“). U delu „Kome zvono zvoni“ („For Whom the Bell Tolls“) tematizovao je problem gubitka slobode.

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 28. oktobra 1954. godine. Nije prisustvovao ceremoniji dodele u Švedskoj. Hemingvej je napisao govor, a isti je pročitao američki ambasador u Švedskoj, Džon Kabot (John Cabot).

Na prijem nagrade nije došao iz razloga što je u kratkom vremenu preživeo dve avionske nesreće nakon kojih se oporavljao.

U prvoj je leteo sa Meri iznad Afrike. Pilot je, u pokušaju da izbegne jato ptica, naleteo na telefonske žice. Prošli su bez težih povreda.

Kada su iznajmili novi avion, sa novim pilotom, ponovo ih je zadesila nesreća, jer se avion zapalio. Pilot i Meri su se brzo izvukli, ali je Hemingvej, kako bi izašao, udarao glavom u vrata. Iako je uspeo da izađe iz gorućeg aviona, ipak je zadobio frakturu lobanje.

Hemingvej se sa Meri 1960. godinepreselio iz Kube u Ajdaho. U to vreme neprestano su ga proganjale suicidne misli. Ni terapija mu nije pomogla, samo je doprinela povremenom gubitku pamćenja. Razne paranoje, praćene depresijom postale su sastavni deo njegovog života.

Samoubistvo je izvršio 2. jula 1961. godine, tako što je puškom, ispred ulaznih vrata svoje kuće, pucao u glavu. Vest o njegovoj smrti brzo se proširila. Članovi njegove porodice organizovali su sahranu na kojoj je bilo prisutno mnogo ljudi.

Citati i izreke

„Čovek nije stvoren za poraz. Čovek može biti uništen, ali ne i poražen“.

„Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš“.

„Hrabrost je milost pod pritiskom“.

„Ne postoji lojalniji prijatelj od knjige“.

„Ne postoji neko pravilo kako se piše. Nekada pisanje nadolazi lako i savršeno, a nekada nalikuje bušenju stene i raznošenju iste eksplozivom“.

„Nikada ne mešaj kretanje sa delovanjem“.

Bibliografija

• „Tri priče i deset pesama“ (Three Stories and Ten Poems, 1923. godine)
• „Proletne bujice“ (The Torrents of Spring, 1925. godine)
• „U našem vremenu“ (In Our Time, 1925. godine)
• „A sunce izlazi“ (The Sun Also Rises, 1926. godine)
• „Muškarci bez žena“ (Men Without Women, 1927. godine)
• „Zbogom oružje“ (A Farewell to Arms, 1929. godine)
• „Smrt popodne“ (Death in the Afternoon, 1932. godine)
• „Snegovi Kilimandžara“ (The Snows of Kilimanjaro, 1932. godine)
• „Pobednik ne dobija ništa“ (Winner Takes Nothing, 1933. godine)
• „Zelena brda Afrike“ (Green Hills of Africa, 1935. godine)
• „Peta kolona“ (The Fifth Column, 1938. godine)
• „Prvih četrdeset devet novela“ (The First Forty-Nine Stories, 1938. godine)
• „Kome zvono zvoni“ (For Whom the Bell Tolls, 1940. godine)
• „Preko reke i u šumu“ (Across the River and Into the Trees, 1950. godine)
• „Starac i more“ (The Old Man and the Sea, 1952. godine)
• „Pomična svečanost“ (A Moveable Feast, 1964. godine)
• „Otoci u struji“ (Islands in the Stream, 1970. godine)
• „Rajski vrt“ (The Garden of Eden, 1987. godine)
• „Istina u svitanje“ (True at First Light, 1999. godine)