Erih Kestner (Emil Erich Kästner)

Biografija

Erih Kestner (Emil Erich Kästner) je bio nemački pisac, pesnik, scenarista i satiričar, najpoznatiji po dečjim knjigama o „Emilu i detektivima“. Rođen je 23. februara 1899. godine u Drezdenu, a preminuo 29. jula 1974. godine u Minhenu.

Kestner je pisao humoristična i satirična dela, a 1960. godine osvojio je nagradu Hans Kristijan Andersen za autobiografsko delo „Als ich ein kleiner Junge war“ („Kad sam bio mali dečak“, prim. prev).

Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Detinjstvo i obrazovanje

Kestner je rođen u Drezdenu u Saksoniji. Njegov otac Emil Rikard Kestner (Emil Richard Kästner) se bavio sedlarstvom, a majka Ide Amalija (Ida Amalia Augustin) je radila kao služavka. Kasnije je učila zanat za frizerku kako bi pomogla siromašnom porodičnom budžetu.

Kestner je bio veoma vezan za majku, dok je živeo u Lajpcigu i Berlinu, pisao joj je pisma i razglednice skoro svakog dana. Sve to može se osetiti i u njegovim delima.

Pojedini savremenici su zapisali da je Erihov otac u stvari doktor Emil Cimerman (Emil Zimmermann), ali to nikada nije dokazano.

Svoje detinjstvo detaljno je opisao u autobiografiji „Als ich ein kleiner Junge war“ koju je objavio 1957. godine. Priznao je da, uprkos činjenici da je bio sin jedinac, uvek bio okružen dobrim prijateljima, te da se nikad nije osećao usamljeno.

Godine 1913. upisao je učiteljsku školu u Drezdenu. Ipak, tri godine kasnije, nekoliko meseci pre nego što će položiti poslednje ispite, te dobiti dozvolu da predaje u školama, Kestner se ispisao.

Pristupio je vojsci 1917. godine, te postao pripadnik teške artiljerije. Brutalni trenizi učvrstili su njegove stavove o antimilitarizmu i uzrokovali teško oštećenje srca s kojim se borio do kraja života.

Deo vojničkog života Kestner je opisao u pesmi „Narednik Vorič“ i to u znak sećanja na jednog od svojih zapovednika. Kada je rat završen vratio se u Drezden, položio razliku predmeta, dobio stipendiju te konačno diplomirao.

U jesen 1919. godine upisao je studije istorije, filozofije, germanistike i romanistike na Univerzitetu u Lajpcigu. Godine 1925. godine je doktorirao filozofiju na temu „Fridrih II Veliki u nemačkoj književnosti.“

Novinarstvo

Velike troškove studiranja plaćao je radeći kao novinar i hroničar u novinama „Neue Leipziger Zeitung“.

Zbog erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ koju je objavio 1927. godine praćenu ilustracijama Eriha Osera (Erich Ohser), Kestner je dobio otkaz.

Iste godine preselio se u Berlin, te nastavio da piše za iste novine kao slobodni novinar pod pseudonimom „Berthold Bürger“.

Ovo je bio samo jedan od pseudonima pod kojima je objavljivao svoja dela. Poznati su i Melkjor Kurc (Melchior Kurtz), Piter Flint (Peter Flint) i Robert Nojner (Robert Neuner).

Godine koje je proveo u Berlinu bile su najproduktivnije u njegovom književnom stvaralaštvu. Objavljivao je pesme, kolumne, članke i kritike u najvažnijim berlinskim časopisima. Bio je redovan saradnik u listovima „Berliner Tageblatt“, „Vossische Zeitung“ i „Die Weltbühne“.

Smatra se da je u periodu od 1923. do 1933. godine napisao više od 350 članaka. Taj broj mogao bi biti i veći s obzirom da su mnogi rukopisi uništeni tokom bombardovanja Berlina u februaru 1944. godine.

Književnost

Godine 1928. objavio je svoju prvu zbirku pesama pod naslovom „Herz auf Taille,“, a do 1933. godine objavio je još tri takve zbirke.

Njegovo delo „Gebrauchslyrik “ postalo je toliko popularno da su ga mnogi smatrali ključnom ličnošću u pokretu „Novi objektivizam“ koji se zalagao za uporebu „trezvenog, distanciranog i objektivnog stila u satiričnom prikazu društva“.

U jesen 1928. godine Kestner je objavio svoju najpoznatiju dečju knjigu „Emil und die Detektive“ („Emil i detektivi“) koju je upotpunosti ilustrovao Valter Trier (Walter Trier).

Ideju za ovu detektivsku priču dobio je od vlasnice izdvačke kuće „Weltbühne“ Edit Jakobsen (Edith Jacobsen). Knjiga je prodata u dva miliona primeraka u Nemačkoj, a do danas je prevedena na 59 svetskih jezika.

Za razliku od većine dečjih knjiga toga vremena, radnja ove je smeštena u Berlinu, a ne u nekom dalekom kraljevstvu kako se to najčešće u bajkama radi.

Osim toga, Kestner se suzdržao moralisanja i pustio je da dela njegovih likova govore za sebe. U jednom delu serijala „Emil und die Drei Zwillinge“ („Emil i troje blizanaca“, prim. prev), radnja se odvija na obalama Baltičkog mora.

Priče o Emilu podstakle su i druge autore da pišu o deci detektivima, te je tako nastao jedan novi podžanr koji bi se mogao uslovno nazvati „dečja detektivska književnost“.

Serijal „Emil i detektivi“ doživeo je čak pet pozorišnih adaptacija, od toga tri u Nemačkoj i po jednu u Velikoj Britaniji i Americi.

Uspeh je ponovio i sa knjigama „Pünktchen und Anton“ iz 1931. i „Das fliegende Klassenzimmer“ iz 1933. godine koje je ponovo ilustrovao Valter Tier. Hit iz 1933. godine je tri puta dobio svoju pozorišnu verziju, i to 1954., 1973. i 2003. godine.

Godine 1932. objavio je knjigu „Der 35. Mai“ („35. maj“, prim. prev). Nakon ovog uspeha angažovan je na pisanju scenarija u filmskom studiju „Babelsberg“.

Tokom bogate karijere je objavio samo jedan roman za odrasle pod naslovom „Fabian“ koji je štampan 1931. godine. Bio je pacifista, a knjige za decu je pisao zato što je verovao da mladi mogu da budu regenerišuća snaga društva.

Politika

Bio je žestok protivnik nacističkog režima, ali za razliku od ostalih književnika, nikada nije otišao iz Nemačke.

„Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji

Moja domovina mi ne da da odem

Ja sam kao drvo koje raste u Nemačkoj

Verovatno ću tamo i ostati….”

Gestapo ga je nekoliko puta privodio na ispitivanje, a nacisti su spalili njegove knjige po nalogu Jozefa Gebelsa (Joseph Goebbels). Izbačen je iz nemačke Unije književnika koja je bila pod kontrolom nacista.

U to vreme objavio je roman „Drei Männer im Schnee“ („Tri čoveka u snegu“, prim. prev). Godine 1942. dobio je nalog da napiše scenario za film „Minhausen“ („Münchhausen“) i to pod pseudonimom Berthold Burger (Berthold Bürger).

Za produkciju je bio zadužen „Ufa Studio“, a glavnu ulogu je tumačio Hans Albers (Hans Albers). Dve godine kasnije Kestnerov stan je potpuno uništen tokom bombardovanja Berlina, a početkom 1945. godine preselio je u Tirol, gde je ostao do kraja rata.

Svoja iskustva u ratu opisao je u knjizi „Notabene 45“ koja je objavljena 1961. godine. U njoj je slikovito dočarao svoj šok nakon povratka u uništeni rodni grad. Drugo izdanje knjige pod naslovom „Das Blaue Buch“ („Plava knjiga“, prim. prev) objavljeno je 2006. godine.

U autobiografiji objavljenoj pod naslovom „Als ich ein kleiner Junge war“ napisao je:

„Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Dečače, čak i da ti je otac najbogatiji čovek na svetu, neće te odvesti da ga vidiš, jer ovaj grad više ne postoji. Tokom samo jedne noći uništena je sva lepota građena tokom hiljadu godina….“

Demonstracije

Po završetku rata vratio se u Minhen gde je radio kao urednik kulturne rubrike u listu „Neue Zeitung“, te urednik dečjeg časopisa „Pinguin“.

Osim toga, radio je u pozorištu i na radiju. Za to vreme napisao je brojne skečeve, pesme, radio-drame i eseje o nacional-socijalizmu, ratu i posleratnoj Nemačkoj. Najveći uspeh doživelo je njegovo delo „Marschlied 1945“ („Marš 1945“, prim. prev).

I dalje se bavio književnošću za decu, a posebno se izdvojila knjiga pod naslovom „Die Konferenz der Tiere“ („Životinjska konferencija“, prim. prev), pacifistička satira u kojoj se sve životinje na svetu ujedinjuju kako bi nagovorile ljude da se razoružaju i potpišu mir.

Kompozitor Edmun Nik (Edmund Nick) stvorio je više od 60 kompozicija baziranih na delu Eriha Kestnera.

Njegov optimizam u posleratnom vremenu podstakao je Nemce da pokušaju da normalizuju svoje živote sprovodeći ekonomske reforme tokom 50-ih godina 20. veka.

Duboko ga je razočarala odluka kancelara Konrada Adenauera (Konrad Adenauer) da ponovo naoruža Zapadnu Nemačku i pridruži se NATO savezu. Pokrenuo je demonstracije protiv izgradnje nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Isto to učinio je i tokom priprema za rat u Vijetnamu.

Međutim, narednih godina pisao je sve manje i manje, a pio sve više i više. Nije se pridružio ni jednom posleratnom literarnom pokretu u Zapadnoj Nemačkoj, a tokom 50-ih i 60-ih godina uglavnom se predstavljao kao dečji pisac.

Nagrade

Kestner je 1960. godine dobio nagradu „Hans Kristijan Andersen“ za autobiografiju „Als ich ein kleiner Junge war“, a engleska verzija pod naslovom „When I Was a Little Boy“, objavljena 1959. godine osvojila je prestižnu američku nagradu „Luis Kerol“ dve godine kasnije.

Godine 1980. njegov roman „Fabian“ i nekoliko dečjih knjiga doživelo je veoma uspešne ekranizacije.

Primio je još nekoliko bitnih nagrada, poput nagrade „Filmband in Gold“ za najbolji scenario i to za nemačku verziju filma „Das doppelte Lottchen“ iz 1951. godine.

Pet godina kasnije dobio je i književnu nagradu grada Minhena, a 1957. nagradu „Georg Bihner“ (Georg Büchner). Vlada Zapadne Nemačke ga je 1959. godine proglasila zaslužnim građaninom. Godine 1968. osvojio je nagradu nemačkog masonskog društva.

Kestner je 1951. godine izabran za predsednika PEN centra Zapadne Nemačke na čijem čelu je ostao do 1961. godine. Od 1965. godine je dobio titulu počasnog predsednika ove organizacije.

Jedan je od osnivača Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek) u Minhenu, te jedan od osnivača organizacije IBBY (International Board on Books for Young People).

Početkom 1974. godine saznao je da boluje od kancera jednjaka. Preminuo je 29. jula iste godine u bolnici u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u istom gradu. Ubrzo nakon njegove smrti Bavarska akademija umetnosti utemeljila je književnu nagradu njemu u čast.

Asteroid 12318 Kastner je nazvan po slavnom nemačkom piscu.

Bibliografija

• 1928. Herz auf Taille
• 1929. Emil und die Detektive, 1929 (Emil i detektivi)
• 1929. Lärm im Spiegel
• 1930. Ein Mann gibt Auskunf
• 1931. Pünktchen und Anton, 1931
• 1931. Der 35. Mai (31. maj)
• 1932. Fabian
• 1932. Gesang zwischen den Stühlen
• 1933. Emil und die Drei Zwillinge (Emil i troje blizanaca)
• 1933. Das fliegende Klassenzimmer (Leteća učionica)
• 1934. Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu)
• 1935. Die verschwundene Miniatur (Sitnica koja nedostaje)
• 1936. Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke
• 1938. Georg und die Zwischenfälle
• 1949. Das doppelte Lottchen (Lote i Lisa)
• 1949. Die Konferenz der Tiere(Životinjska konferencija)
• 1955. Die dreizehn Monate
• 1957. Als ich ein kleiner Junge war (Kad sam bio mali dečak)
• 1963. Das Schwein beim Friseur
• 1963. Der kleine Mann (Mali čovek)
• 1967. Der kleine Mann und die kleine Miss (Mali čovek i mala gospođica)
• 1969. Mein Onkel Franz