Emil Zola

Biografija

Emil Zola (Émile Édouard Charles Antoine Zola) je bio francuski pisac i glavni predstavnik naturalističkog pravca. Rođen je 2. aprila 1840. godine u Parizu. Preminuo 29. septembra 1902. godine u rodnom gradu.

U karijeri romanopisca, teoretičara i autora naturalizma, te kritičara društva, ostvario je brojne uspehe i do danas ostao jedan od najvećih francuskih i svetskih pisaca. Bio je veliki borac za pravdu i istinu, heroj optuženih i siromašnih.

Svoje književno stvaralaštvo počeo je kao romantičar, a kasnije je odbacio metode objektivnog realizma i u književni rad uveo naučne metode i razvio teoriju eksperimentalnog romana. Najpoznatija njegova dela su „Trbuh Pariza“, „Trovačnica“, “Nana”, “Žerminal”, “Čovek-zver” i mnoga druga.

Detinjstvo i obrazovanje

Emil Zola je rođen 1840. godine u Parizu od oca Italijana i majke Francuskinje. Njegov otac je bio advokat mletačko-zadarske porodice, a majka domaćica. Zola je bio izuzetno privržen ocu, nasledio je njegovu neustrašivu energiju, ali vrlo rano je ostao bez njega. Oca je izgubio kada mu je bilo samo sedam godina.

Od sedme do dvanaeste godine šolova se u internatu „Notre-Dame“. Nakon toga su ga upisali na koledž. Ovaj slavni pisac francuske književnosti, pao je na maturi dva puta i to iz francuskog jezika. Zato je u školi i okolini trpeo brojne uvrede, otvoreno su mu govorili da je zaostao i da zbog svoje zaostalosti nije sposoban da ispravno govori francuski jezik.

Njegova samohrana majka nije više bila u mogućnosti da finansijski izdržava sina, te je u teškim životnim okolnostima bio primoran da stanuje u bednim iznajmljenim sobama. Upravo u ovim teškim periodima svog života odlučio je da će pod svaku cenu slediti svoj najveći san – da postane pisac.

Odrastao čovek

Kako bi zaradio za život i išao za svojim književnim ciljevima, najpre se zaposlio u izdavačkoj knjižari „Hachette“. Ubrzo po zaposlenju napredovao je u voditelja sektora za reklamu.

Opis njegovog posla bio je zalaganje za komercijalne uspehe pojedinih pisaca. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će radnik u knjižari zaseniti sve istaknute pisce koje je on reklamirao i da će njegovi romani biti neverovatna pojava čitavog jednog veka.

Sve svoje slobodno vreme trošio je na pisanje. „Priče Ninoni“ počeo je tokom rada u knjižari, a završio je ih u dvadeset i četvrtoj godini. U svojim književnim počecima bio je romantičar, realista.

Kasnije je u literaturu uvodio moderne naučne metode i razvijao takozvanu „teoriju eksperimentalnog romana“. Književni pravac usmerio je prema modernim društvenim tokovima, kada je vladalo široko oduševljenje naukom.

Zola se smatra prvim teoretičarem naturalizma, jer je prvi oblikovao teoriju naturalizma, kojom je predlagao istraživanje u književnosti, koje se bazira na iskustvu.

Jedan od njegovih ciljeva postaje uvođenje nauke u roman, u vreme kada se javlja težnja za eksperimentalnim romanom u književnosti. Kroz romane je naglašavao saznanje da je čovek posledica velikog niza pojava, kao što je uticaj nasleđa ili sredine u kojoj živi.

Stvarao je romane eksperimentalnog tipa tako što je najpre prikupljao građu i nakon njenog detaljnog proučavanja, počinjao pisanje. Težio je da sa velikom preciznošću realnost prenese u pisanu reč, pri čemu se služio metodom eksperimenta.

Junaci nisu pojedinci, nego mase, samim tim što se Zola u svom stvaranju bazirao na kolektivnu snagu društva. Dolazi se do saznanja o socijalnoj i moralnoj izopačenosti pojedinih likova, ljudskih najtamnijih strana, duševne bolesti, zločina, nastranosti u seksualnosti i slično. Ponašanje izopačenih likova vode instinkti i strasti, kada punim izražajem isplivava ljudska sirovost.

Shvativši da mu ne leži prelaz sa jednog romana na drugi, a da između njih nema nikakvih poveznica, javila se potreba kod ovog pisca za stvaranje romanesknog ciklusa, po ugledu na Onore de Balzaka (Honore de Balzac).

U tridesetoj godini počeo je sa pisanjem rodoslovnog stabla „Ciklus Rugon-Makarovi“, prirodna i društvena prošlost jedne porodice pod Drugim carstvom (Les Rougon-Macquart, 1871. – 1893. godine), čija će jedna njegova grana biti jedan roman.

Kritika je pozitivno ocenila njegove „Priče Ninoni“ objavljene 1864. godine,  kao i delo „Klodova ispovest“, sa naglašenim autobiografskim segmentima.

U pisanju je stvorio metod rada koga se pridržavao. Sve događaje je povezivao oko glavne teme. Na ovaj način je napisao „Ciklus Rugon-Makarovi“.

Nakon prva dva romana koji su objavljeni 1872. godine, proglašavaju ga pornografskim piscem. Godinama su ga proganjale optužbe ovog tipa.

Godine 1877. Emil Zola je stekao ugled najčuvenijeg francuskog pisca, do te mere da je sa trona skinuo Viktora Igoa (Victor Hugo).

Ovakav uspeh je sledio nakon objave čuvenog romana „Trovačnica“ (L’Assommoir). Delo je privuklo pažnju radničkog sveta, a sve zahvaljujući tematici koje se nije primio niti jedan ozbiljan pisac pre njega.

Zolin roman „Stranica ljubavi“ nije dostigao željeni uspeh, ali je roman „Nana“ napisan 1879., a objavljen naredne godine,  povratio njegov stari sjaj. Neki su ga kritičari, sa osvrtom na ovaj roman, proglasili genijem.

Romani „Nana“ i „Žerminal“ spadaju u red najboljih dela ovog autora. Pisac je uporedio Nanu sa muhom i tako dao osnovnu ideju delu. Nana je zapravo predivno sjeme zla.

Roman je svojevrsna slika života jedne kurtizane. Ostvarivala je svoje ciljeve preko bogatih ljubavnika, ali je istovremeno i propadala, budući da u nemoralu nije imala granice. Pojavom lika Fontana ona se po prvi put zaljubljuje, te je ovaj osećaj, za nju potpuno nepoznat, dovodi do propasti.

Još neki od istaknutih romana iz ovog rodoslovnog stabla su: „Trbuh Pariza“ (Le Ventre de Paris, 1873. godine) i „Čovek-zver“ (La Bête Humaine, 1890. godine).

Godine 1885. objavio je roman „Žerminal“ koji se smatra njegovim remek-delom. U potrazi za inspiracijom otišao je u rudarski kraj gde je živeo nekoliko meseci, a sve u težnji da iz prve ruke vidi stvaran život rudara, kako bi ih što vernije predstavio kao junake svog dela.

Roman tematizuje težak život rudara. Oslikava veliku industrijsku mašinu koja iskorištava čoveka, do te granice da ga melje, uništava, satire i porobljava.

Uvideo je jedan od vodećih problema industrijalizacije, sve veću nejednakost među ljudima. Zbog ovog i sličnih romana, dobijao je optužbe na račun da je ponizio seljake, te da je prešao granicu što se tiče svoje morbidnosti.

Godine 1893. doveo je do kraja svoj romaneskni ciklus od dvadeset romana koje je pisao pune dvadeset i dve godine. Romani tematizuju moralno i fizičko propadanje članova porodice Rugon-Makarovi i prikazao je razne društvene sredine. Ovim romanima predstavio je više od hiljadu likova.

Poslednje godine i smrt

U poslednjim godinama svog književnog rada sve više je postajao moralizator, odnosno sve se više zanimao za društvenu problematiku.

Iz ovog perioda njegovog stvaralaštva razlikuju se dva ciklusa: trilogija „Tri grada“ (Trois Villes) – „Lurd“ (Lourdes, 1894. godine), „Rim“ (Rome, 1896. godine) i „Pariz“ (Paris, 1898. godine) i tetralogija koju nije uspro dovršiti: „Četiri evanđelja“ (Quatre évangiles) – „Plodnost“ (Fécondité, 1899. godine), „Rad“ (Travail, 1901. godine), „Istina“ (Vérité, 1903. godine) i „Pravda“ (Justice, nedovršen).

Začetnik je borbenog društvenog novinarstva i angažovane književnosti. Bavio se novinarstvom, te je i u ovoj sferi svoje plodne karijere ostvarivao izvanredne rezultate.

Navijao je za pobedu narodnih masa, a s tim u vezi formiranje besklasnog društva, gde se rad smatrao jedinim pravim merilom ljudske vrednosti.

Zauzeo se za nevino osuđenog kapetana Alfreda Drajfusa (Alfred Dreyfus) u pismu upućenom francuskom predsedniku naslova „Optužujem“. Zbog ovog čina osudili su ga na zatvorsku kaznu u trajanju od godinu dana, pa je jedno vreme, kako bi izbegao zatvor, boravio u Engleskoj.

Emil Zola i danas važi za jednog od najvećih francuskih pisaca, a za njegovu najvišu umetničku vrednost uzimaju se opisi masovnih scena.

Umro je od trovanja gasom u Parizu1902. godine u 61. godini. Na njegovoj sahrani bila je prisutna velika masa ljudi. Šest godina nakon smrti njegovi ostaci preneseni su u Panteon, groblje gde se sahranjuju najistaknutije francuske ličnosti.

Citati i izreke

„Umetnik je ništa bez talenta, talenat je ništa bez rada“.

„Kad neko nema ono što voli, onda on mora da voli ono što ima“.

„Jedina sreća u životu je stalna težnja ka napretku“.

„Tražite ljude koje biste zavoleli. To je tajna i uspeh celog života“.

„Smisao života se sastoji u beskonačnom osvajanju nepoznatog, u večnom naporu da se sazna više“.

„Postoje dva čoveka u jednom umetniku, pesnik i majstor. Jedan je rođen kao pesnik, drugi postaje majstor“.

Bibliografija

• „Klodova ispovest“ (La Confession de Claude, 1865. godine)
• „Tereza Raken“ (Thérèse Raquin, 1867. godine)
• „Madlen Fera“ (Madeleine Férat, 1868. godine)
• „Eksperimentalni roman“ (Le Roman Experimental, 1880. godine)
• „Dobar dan, gospodine Zola“ (biografija)
• Ciklus Rugon-Makarovi (Les Rougon-Macquart):
• „Bogatsvo Rugona“ (La Fortune des Rougon, 1871. godine)
• „Lovina“  (La Curée, 1871.-1872. godine)
• „Trbuh Pariza“ (Le ventre de Paris, 1873. godine)
• „Osvajanje Plasana“ (La Conquête de Plassans, 1874. godine)
• „Greh opata Murea“ (La Faute de l’Abbé Mouret, 1875. godine)
• „Njegova ekselencija Ežen Rugon“ (Son Excellence Eugène Rougon, 1876. godine)
• „Trovačnica“ (L’Assommoir, 1877. godine)
• „Jedna ljubavna stranica“ (Une Page d’amour, 1878. godine)
• „Nana“ (Nana, 1880. godine)
• „Pot-Bouille“ (1882. godine)
• „Au Bonheur des Dames“ (1883. godine)
• „Životna radost“ (La Joie de vivre, 1884. godine)
• „Žerminal“ (Germinal, 1885. godine)
• „Delo“ (L’Oeuvre, 1886. godine)
• „Zemlja“ (La Terre, 1887. godine)
• „San“ (Le Rêve, 1888. godine)
• „Čovek-zver“ (La Bête Humaine, 1890. godine)
• „Novac“ (L’Argent, 1891. godine)
• „Slom“ (La Débâcle, 1892. godine)
• „Doktor Paskal“ (Le Docteur Pascal, 1893. godine)
• Ciklus „Tri grada“ (Trois villes):
• „Lurd“ (Lourdes, 1894. godine)
• „Rim“ (Rome, 1896. godine)
• „Pariz“ (Paris, 1898. godine)
• Ciklus „Četiri jevanđelja“ (Quatre évangiles):
• „Plodnost“ (Fécondité, 1899. godine)
• „Rad“ (Travail, 1901. godine)
• „Istina“ (Vérité, 1903. godine)
• „Pravda“ (Justice, nedovršen)