Džordž Gordon Bajron (George Gordon Byron)

Biografija

Džordž Gordon Bajron (George Gordon Byron) je bio engleski pesnik, političar i plemić. Rođen je 22. januara 1788. godine u Londonu. Preminuo je 19. aprila 1824. godine u Misolongi. Poznat je i kao Lord Bajron.

Kao književnik smatra se vodećom ličnošću u epohi romantizma i jednim od najvećih britanskih i svetskih pesnika. Danas su njegove pesme jednako popularne kao i onda kada su napisane. Njegove najpoznatije pesme su „Hodočašće Čajld Harolda“, „Don Žuan“ i „Ona hoda u lepoti“.

Svojim stvaralaštvom inspirisao je rad mnogih pesnika, između ostalih Puškina (Aleksandar Sergejevič Puškin), Ljermontova (Mihail Ljermontov), Lamartina (Alphonse de Lamartine) i mnoge druge.

Delima, životom, nezadovoljstvom, protestom i duhom imao je jak uticaj na čitav evropski romantizam.

Mnogo je putovao po Evropi. Naročito je voleo Italiju, gde je proveo punih sedam godina života u gradovima Piza, Venecija i Ravena. Tokom boravka u Italiji negovao je prijateljske veze sa pesnikom Persijem Bišom Šelijem (Percy Bysshe Shelley).

Vodio je aristokratski život koji je uključivao velike dugove i ljubavne afere. Njegova zakonita ćerka se zvala Ejda Lavlejs (Ada Lovelace). Nezakonita ćerka Alegra Bajron (Allegra Byron) umrla je u detinjstvu, a prema nekim izvorima Elizabeta Medora Lei (Elizabeth Medora Leigh) se takođe smatra njegovim nezakonitim detetom.

Bajrona Grci gledaju kao njihovog nacionalnog heroja budući da je dobrovoljno učestvovao u grčkom ratu za oslobođenje od Osmanskog carstva. Umro je u 36. godini od posljedica malarije.

Privatni život

Džordž Gordon Bajron je rođen u januaru 1788. godine u Londonu, kao sin Džona Bajrona (John Byron) i Ketrin Gordon (Catherine Gordon). Njegov otac je bio kapetan  koga su zvali „Mad Džek“.

Njegova majka je bila potomak kardinala Bitona (Jakova I Škotskog) koja je nasledila imovinu u grofoviji Aberdinšir u Škotskoj. Ona je bila druga supruga kapetana Džeka, odnosno oca Džordža Bajrona.

Očev drugi brak, kao i prvi, sklopljen je iz koristoljublja. Naime, kako bi dobio pravo na posede svoje druge supruge u Škotskoj, Džon Bajron je svom prezimenu dodao prezime svoje supruge, Gordon.

Kasnije je Bajronova majka, kako bi platila dugove svog supruga, morala da proda zemlju i titulu, te je tako ostala bez nasledstva, pa je živela od prihoda iz godišnje naknade od 150 funti.

Prvi brak je ostvario sa ženom koju je zavodio dok je još bila u braku sa prvim mužem. Oženio se njome čim se razvela od supruga. Prema prvoj supruzi se odnosio hladno, po mnogima i brutalno. Umrla je nakon rođenja druge ćerke Avguste (Augusta), jedine preživele Bajronove polusestre.

Iako je rođen i rastao u plemićkoj porodici, za vreme Džordžovog detinjstva porodicu je zadesilo siromaštvo. Rano je ostao bez oca. Brigu o njemu, odnosno celoj porodici je preuzela njegova majka.

Svakako je odrastanje uz nesrećnu i nervoznu majku ostavilo traga na kasniji Bajronov život. Isto tako, rano se suočio sa fizičkim nedostatkom, jer je bio hrom. Zbog hromosti je često bio nesrećan, ali to ga nije sprečilo da ostvaruje izvanredne rezultate u boksu, jahanju i plivanju.

Fizički je bio atraktivan, lep mladić, pa je bio obasipan pažnjom i ljubavlju brojnih žena. Rano je nasledio titulu lorda, imanje i dvorac. S tim u vezi, pridružio se članstvu Doma lordova. Uživao je u zabavama koje je sam organizovao. Svoje ideje nije zadržavao za sebe, već ih je jasno i slobodno prezentovao okolini.

Neki su smatrali da se ne prilagođava lako datim situacijama, a bilo je i onih koji su ga smatrali buntovnikom. Konzervativno društvo nije trpeo, kao i svaku vrstu lažnog morala i nametnutih pravila koja su sputavala njegove emocije, mišljenje i ponašanje.

Vodio je aristokratski život, koji je bio propraćen raznim privilegijama, ali i preprekama. Pohađao je Kembridž gde se pojačano zanimao za čitanje i liberalno političke ideje. Slobodno vreme je koristio za raskalašne zabave u Londonu.

Tokom prvih pokušaja stvaranja poezije nije izazivao naročitu pažnju okoline. Godine 1807. je izrazio je jasne ambicije o aktivnom političkom i javnom životu, kada je pesništvo svrstao u drugi plan.

U junu 1808. godine dobio je zvanje magistra na Univerzitetu u Kembridžu. U to vreme je zapao u velike dugove. Godine 1809. postao je član Gornjeg doma britanskog Parlamenta.

Putovao je brodom u Sevilju, Lisabon, Kadiz i Gibraltar, Maltu, Atinu i Albaniju gde je posetio Ali Pašu.

Od 1809. do 1811. godine je bio na apsolventskom putovanju po Mediteranu, pa je stekao inspiraciju za buduću pesničku karijeru. Pre svega, kod njega se razvilo osećanje svetskog bola, posebna vrsta tuge gde se na svet gleda najpesimističnijim očima. Ovo osećanje postalo je sastavni deo mnogih njegovih pesama.

Kada se suočavao sa prvim negativnim kritikama, odgovarao je jasnim stavom šta želi da ponudi svojom poezijom, gde je isticao svoju privrženost klasicističkim normama. Napisao je niz vrlo uspešnih istočnjačkih priča u stihu, kao i pesmu „Hodočašće Čajlda Harolda“.

Nakon što ga je 1816. godine okolina osudila zbog greha i bluda povodom ljubavne afere sa sestrom Avgustom, oblikovao je lični stav u poeziji, stvarao je stihove koji odišu besmislom ljudskog života i iskrenom tragikom.

U težnji da izbegne ruganje okoline u Engleskoj zbog incestualnih skandala, otisnuo se na dugo putovanje gde je pronalazio inspiraciju i materijal za pisanje.

U Švajcarskoj je napisao delo „Šijonski Sužanj“, gde je iskazao svoj stav da i najveći ideali na ovom svetu, pa tako i sloboda, gube na vrednosti kada se obistine. Delima je iznosio svoja razmišljanja o večitoj tajni života i umetničkog stvaranja. Iz toga je proizašla njegova pesma „Don Žuan“.

Nastanio se u Italiji, najpre u Veneciji, gde je prezirao sve ono što je englesko. Čak je i poeziju oblikovao na osnovu italijanske književne tradicije. Iz metrike je koristio otava rimu, koja mu je najviše odgovarala zbog lakoće pesničkog pripovedanja.

Dobrovoljno se priključio grčkoj vojsci u pokušajima da se oslobode Turaka. U Grčkoj je umro 19. aprila 1824. od malarije. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Englesku.

Sahranjen je u crkvi Haknol Torkard, 16. jula 1824. godine.

Pesnička karijera

Bajron je pripadao krugu engleskih romantičara. Stvarao je poeziju koja oslikava setu i čežnju, pobunu protiv društva, patnju i tugovanje, te kao takav stvorio je snažan mit o romantičarima.

Iznedrio je poseban tip junaka sa karakteristikama koje se u velikoj meri njemu pripisuju. Takvi likovi poseduju idealizovan karakter. Oni su strastveni, talentovani, preziru društvo i njegove institucije, njihovu ljubav je uništilo društveno neodobravanje ili sama smrt.

Odvažni su na pobunu, osuđeni na progonstvo, iza sebe imaju tajnu prošlost, povremeno su i arogantni. Njihovo veliko samopouzdanje vodi u samodestruktivnost.

Bajron je 1808. godine prvu pesničku zbirku „Časovi dokolice“. Zbirka je izazvala buru reakcija i oštre kritike. Svemu tome oštro se suprotstavljao.

Jedno od svojih najboljih dela, „Hodočašće Čajlda Harolda” objavio je 1812. godine. Svoja mnogobrojna ljubavna iskustva prikazao je pesmom „Don Žuan“ u šesnaest pevanja koju je objavio 1819. godine, ali je ova pesma ostala nedovršena.

Kada se 1812. godine vratio sa svojih putovanja objavio je delo kojim je postao najpoznatiji pesnik u Engleskoj „Hodočašće Čajlda Harolda“. Nakon toga je njegova karijera krenula uzlaznom putanjom zahvaljujući pripovetkama u stihu zasnovanim na događajima sa Bliskog istoka.

Čitaoci su bili očarani načinom prikazivanja mračne strane duše. Poeme su mu dvosmislene, pa kao takve ne daju jasnu sliku o njegovoj seksualnosti. Junaci čuvaju tajnu koju ne mogu da otkriju i zbog toga postaju pobunjenici protiv društva.

Njegov pesnički opus je raznovrstan i bogat. Najznačajnija dela su mu, pored navedenih‚, „Đaur“ (1813. godine), „Gusar“ (1814. godine), „Lara“ (1814. godine), „Manfred“ (1816. godine).

Bajron je dobro zarađivao od prodaje svojih pesama. One su se prodavale mnogo bolje nego pesme engleskih pesnika koji su stvarali pre njega.

Kako u Evropi, tako i u Americi, ljudi raznih starosnih, verskih ili ekonomskih grupa su otkrili Bajronovu poeziju koja je prštala od, do tada neviđene, jačine emocija, tako da im se činilo minijaturno i bledo sve što su znali do tad o ljudima i njihovim iskustvima.

Italijanski političar i revolucionar Đuzepe Macini (Giuseppe Mazzini) je jednom napisao: „Nikada se večni duh slobodnog uma nije jasnije prikazao među nama“.

U delima je opisivao socijalne teme romantizma nadahnut borbama nekih država za nezavisnost. Tada je pisao o besmislenosti ratovanja i nedopustivosti bestidnog bogaćenja, dok je fokus usmeravao na junaka kao običnog čoveka. Svojom poezijom je uticao na promenu evropskih književnih shvatanja.

Njegova dela nose veliku emocionalnu težinu junaka. Osećanje svetskog bola učinilo je da postane i ostane jedna od najvećih ličnosti romantizma koji je njegovim dolaskom dobio novi pravac.

Ljubavni život

Sa samo deset godina Bajron je postao lord, što je svakako bila jedna od velikih prednosti u njegovom životu. Međutim, već u detinjstvu su ga snalazile nevolje. Najpre je ostao bez oca, kada je brigu o njemu vodila psihički neuravnotežena majka, koja je imala štetan uticaj na njega.

Fizički hendikep u vidu deformisanog stopala bila je još jedna od boljki njegovog detinjstva, a i kasnijeg života, do te mere da je ponekad molio lekare da mu ga amputiraju.

Budući da je imao velikih problema sa hodanjem, tokom života je vodio muku sa prekomjernom težinom. Nije pomoglo ni to što je često gladovao i pio lekove. Borba sa telesnom masom bila je njegova svakodnevnica.

Prvi intiman odnos imao je u svojoj devetoj godini sa porodičnom dadiljom. Za vreme studija često je priređivao raskalašne zabave u Londonu i Kembridžu. Osim stalnih ljubavnica upuštao se i u odnose sa prostitutkama. Neki su verovali da je Bajron bio biseksualac.

Bajron je za vreme školovanja voleo mladića iz hora po imenu Džon Edleston (John Edleston) koga je upoznao na Kembridžu. Njemu je posvetio nekoliko ljubavnih pesama koje je kasnije objavio kao pesme posvećene ženi. Ljubav i strast prema ovom mladiću bila je deo najromantičnijeg perioda Bajronovog života.

Međutim, godine 1813. izbio je skandal velikih razmera kada se Bajron upustio u ljubavnu vezu sa svojom udatom polusestrom Avgustom Lei (Augusta Leigh), te je, nakon devet i po meseci od početka njihove veze, Avgusta rodila njihovu ćerku Medoru (Elizabeth Medora Leigh).

Iako je bio ponosan zbog njenog rođenja, morao je da ućutka tračeve o incestu koji su se sve više širili. Zbog toga je oženio Anabelu Milbank (Annabella Milbanke). U brak sa njim Anabela je ušla prilično optimistična, sa jasnim ciljem da ga učini boljim čovjekom.

Uskoro je shvatila da je njegov preobražaj nemoguć. Bajron je u braku bio neuračunljiv, a ona preplašena. Nakon što je rodila njihovu ćerku Avgustu Adu (Augusta Ada), zakonski se rastala od njega. Tako da je ovaj brak trajao samo godinu dana.

Bajron je 1812. godine upoznao suprugu bivšeg premijera Ujedinjenog Kraljevstva Vilijema Lamba (William Lamb) koja se zvala Lejdi Karolina Lamb (Lady Caroline Lamb). Ona je tada imala 27. godina.

Privukla je Bajrona svojom vitkom, dečačkom figurom. Ubrzo nakon upoznavanja postali su ljubavnici.

Njihov odnos je bio turbulentan, te se zbog toga Bajron odrekao svoje ljubavnice. Zbog toga što je raskinuo vezu sa njom bila je povređena, pa mu je pretila osvetom.

Progonjen strahom od osvete, utehu je pronašao u zagrljaju još jedne udate žene koja se zvala Elizabeta Skot (Elizabeth Scott). Bila je to supruga Edvarda Harlija (Edward Harry). Imala je 40. godina. Zna se da je i pre Bajrona imala ljubavnike, ali i da joj je on bio poslednji.

Nakon nje se upustio u intimne odnose sa Džejn Klejmort (Jane Clairmont), koja je tada imala 17 godina. Iz ove ljubavne veze rođena je njegova ćerka Alegra (Allegra). Pod pritiskom okoline usled tračeva o njegovoj perverznosti, Bajron je zauvek napustio Englesku u aprilu 1816. godine.

U Italiji, tačnije u Veneciji iznajmio je sobu u jednom pansionu i ovde je pronašao ljubavnicu Marijanu Segati (Mariana Segati), suprugu vlasnika pansiona.

Uskoro je započeo vezu sa drugom ljubavnicom Margaritom, te je bio primoran na usklađivanje viđanja između dve ljubavnice, jer zbog njihove ljubomore nije hteo da one to znaju.

Kada je prekinuo vezu sa Marijanom zakupio je palatu gde je primao ljubavnice i prostitutke. Margita je još neko vreme bila njegova ljubavnica, kada je prihvatila ulogu njegove primarne ljubavnice i domaćice palate.

Nakon što je Bajron izrazio želju da prekinu vezu, usjed povređenosti i ljubomore, ona ga je nožem ubola u šaku, a nakon toga je skočila u kanal. Za kratko vreme morala je da prihvati da je njihovoj ljubavi došao kraj, pa se vratila mužu.

Bajron je 1818. godine upoznao udatu kontesu Terezu Džukoli (Teresa Guiccioli) koja je tada imala 19 godina. Za kratko vreme su postali ljubavnici, a onda se Bajron uselio u njenu porodičnu kuću.

Kada je njenom mužu sve ovo zasmetalo, došlo je do rastave braka, nakon čega su Bajron i ona počeli zajednički život. Njihova veza trajala je četiri godine i jedna je od retkih koja je bar donekle Bajronu pružila mir.

Zajednički život trajao je do 1823. godine , kada je Bajron otišao u Grčku gde je i umro naredne godine.

Citati i izreke

„Ko se opredeli za laž, mora da ima dobro pamćenje“.

„Ne plaši se neznanja, boj se lažnog znanja, jer od njega dolaze sve nesreće na svetu“.

„Nepoverenje je teška oprema, koja je u stanju više da oteža nego da zaštiti“.

„Svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa“.

„U prvoj ljubavi žena voli ljubljenoga, a u drugima voli ljubav“.

„Zašto ga je volela? Radoznala budalo, ćuti! Zar je ljudska ljubav zavisna od ljudske volje?

Bibliografija

• „Zbirka pesama“ (Fugitive Pieces, 1806. godine)
• „Pesme povodom raznih prilika“ (Poems on Various Occasions, 1807. godine)
• „Časovi dokolice“ (1808. godine)
• „Hodočašće Čajlda Harolda“ (Childe Harold’s Pilgrimage, 1812. godine)
• „Džaur“ (1813. godine)
• „Abidoska nevesta“ (1813. godine)
• „Gusar“ (1814. godine)
• „Lara“ (1814. godine)
• „Jevrejske melodije“ (1815. godine)
• „Opsada Korinta“ (1816. godine)
• „Manfred“ (1816. godine)
• „Parisina“ (1816. godine)
• „Bepo“ (Beppo, 1818. godine)
• „Don Žuan“ (prvo i drugo pevanje, 1819. godine)
• „Nebo i zemlja“ (1823. godine)
• „Don Žuan“ (zaključno sa četrnaestim pevanjem, 1823. godine)
• „Don Žuan“ (petnaesto i šesnaesto pevanje, 1824. godine)