Dragoslav Mihailović

Biografija

Dragoslav Mihailović je srpski književnik i akademik. Rođen je 17. novembra 1930. godine u Ćupriji. Živi i radi u Beogradu.

Objavio je brojne pripovetke, drame i romane, među kojima su najpoznatiji „Kad su cvetale tikve“, „Petrijih venac“, „Čizmaši“ i druge. Njegova dela prevođena su na mnoge evropske jezike, a dobitnik je i prestižnih književnih nagrada.

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) postao je 7. maja 1981. godine, a redovni 15. decembra 1988. godine.

Obrazovanje i prekinuta mladost

Dragoslav Mihailović je rođen 17. novembra 1930. godine u Ćupriji. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i krenuo u gimnaziju kada je zbog pobune zbog hapšenja svojih drugova, koji su uhapšeni zbog političkih viceva, dobio dosije u obaveštajnim krugovima Jugoslavije (SFRJ).

Naime, na jednom od časova njegov školski drug je ispričao vic koji je tada protumačen izdajnički. Mladić je prijavljen i preveden, a Mihailović je zato što ga je branio već tada stavljen pod lupu.

Nakon završene gimnazije upisao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu Beogradu.

Godine 1949. izbačen je iz kandidature za člana Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) zbog navodne izjave da je partija likvidirala Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), te da je Josip Broz Tito američki špijun.

Uhapšen je 15. septembra 1950. godine, a 28. februara 1951. godine prebačen je na Goli otok. Tamo je proveo godinu dana, a 1957. godine diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Zbog svoje prošlosti nije mogao da pronađe posao u struci, pa je radio razne druge poslove i pisao.

Frede, laku noć

Prvu knjigu Mihailović je objavio 1967. godine. Reč je o zbirci pripovedaka „Frede, laku noć“ među kojima su se izdvojile „Lilika“, „Boginje“, „Putnik“ i druge. Ova knjiga bila je pravo osveženje na jugoslovenskoj literarnoj sceni toga vremena.

Naime, zbog Mihailovićevog iskustva sa režimom, u pripovetkama se oseća borba protiv ideološke i poetičke struje toga vremena. Bliska je savremenom realizmu, a mnogi književni istoričari se slažu da problematizuje dva važna životna pitanja – da li čovek ima mogućnost izbora i ko je odgovoran za ono što mu se dešava.

Knjiga je iste godine nagrađena Oktobarskom nagradom Beograda, a književna publika ju je vrlo dobro prihvatila.

Godine 1981. Nikola Jeftić je po scenariju Dragoslava Mihailovića režirao film „Frede, laku noć“ u kome su glavne uloge tumačili Predrag Laković, Stanislava Pešić, Čedomir Petrović i Olga Spiridonović.

Kad su cvetale tikve

Roman „Kad su cvetale tikve“ Mihailović je završio i objavio 1968. godine. Glavni junak romana je beogradski bokser Ljuba Sretenović, zvani Ljuba Vrapče ili Šampion.

Kroz njegov život autor je obradio neke, do tada neobrađene i zabranjene teme koje more jugoslovensko društvo, poput policijske torture, robije na Golom otoku i slično.

Uprkos tome, i ova knjiga se svidela publici i kritici, pa je dobio poziv od Bojana Stupice, upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta da je pripremi za izvođenje u pozorištu. Premijera predstave „Kad su cvetale tikve“ održana je 6. oktobra 1969. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Desetak dana nakon premijere predstava je skinuta s repertoara zbog „literarno-istorijskog izvetoperivanja činjenica, smisla i zbivanja odsudnog trenutka naše najbliže prošlosti…“

Tito je 25. oktobra u Zrenjaninu izjavio: „Evo, ne primer, nedavno ste videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je izgleda potpuno gnjila… Blati naš društveni sistem, hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja… Znate vi šta on to govori… A ko govori? Govori većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni… Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego, naprotiv, da bude glas javnosti, onaj koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“

Toga dana Mihailović je bio na „Borinoj nedelji“ u Vranju zajedno s Ivom Andrićem, Stevanom Raičkovićem i drugim značajnim književnicima toga vremena, a pratili su ga agenti Udbe.

Zbirka „Frede, laku noć“ i roman „Kad su cvetale tikve“ za koje je bio nagrađen, ubrzo su povučeni iz biblioteka i knjižara širom zemlje, a Mihailović je „zaradio“ status „persona non grata“.

Miša Janketić, glavni glumac u predstavi je ostao bez Ordena reda koji mu je ranije dodeljen. Reditelj predstave Boro Drašković je dobio otkaz i narednih trideset godina nije radio u pozorištu, a Bojan Stupica je preminuo sledeće godine.

Krajem maja 2014. godine u Beogradskom dramskom pozorištu je premijerno izvedena predstava „Kad su cvetle tikve“ u režiji Bobana Skelića, a po tekstu Dragoslava Mihailovića.

Glavna uloga dodeljena je Milošu Bikoviću, dok je lik u starim danima tumačio upravo Miša Janketić. Vrapčetovu majku je igrala Danica Ristovski, oca Srđan Dedić, a sestru Anja Alač.

U ostalim ulogama smenjivali su se Marko Živić, Jelena Čvorović, Slobodan Boda Ninković i drugi. Predstavu je igralo ukupno 22 glumaca, zajedno sa 13 studenata glume.

Petrijin venac

Godine 1975. Mihailović je objavio prozni ciklus pod naslovom „Petrijin venac“. Priča prati tragičnu sudibinu Petrije iz malog rudarskog mesta u Srbiji. Delo je prepoznatiljivo po tome što autor uspeo da čitaoca uključi u radnju, te nije mu dozvoljavao da pasivno lista stranice.

Iste, 1975. godine Mihailović je za ovo delo osvojio Andrićevu nagradu.

Brzo nakon toga jedna žena iz mesta Ravna reka kod Despotovca optužila je Mihailovića da je ukrao njenu životnu priču. Proces je trajao 13 godina, a piščeva krivica nije dokazana.

Godine 1980. Srđan Karanović je režirao film „Petrijin venac“ po Mihailovićevom tekstu. Glavne uloge su tumačili Mirjana Karanović, Darinka Živković, Pavle Vujisić, Dragan Maksimović i drugi.

Film je osvojio Zlatnu arenu, nagradu za najbolji film na Festivalu u Puli.

Čizmaši

Godine 1983. Mihailović je objavio svoj drugi roman pod naslovom „Čizmaši“. Živojin M. Stanimirović, poznatiji kao Žika Kurjak, priča svoju priču koja je smeštena u period pred početak Drugog svetskog rata.

On opisuje svoj uspon u vojsci Kraljevine Jugoslavije, ako i kasniji pad zbog skandala u kome je učestvovao. Osim fiktivnim, delo je obogaćeno i dokumentarnim elementima koji čitaoca uvode u to burno vreme srpske istorije.

Roman je 1984. godine osvojio NIN-ovu nagradu, te prema anketi Narodne biblioteke Srbije izabran za najčitaniju knjigu te godine.

Trideset godina kasnije Dejan Zečević je režirao istoimenu seriju po tekstu Dragoslava Mihailovića. Scenario je adaptirao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge dodeljene su Miodragu Dragičeviću, Mladenu Sovilju, Miodragu Radonjiću i Slobodi Mićalović, dok se u sporednim ulogama pojavljuje čitava plejada poznatih glumaca poput Dragana Bjelogrlića, Aleksandra Berčeka i Bogdana Diklića.

Serija je premijerno prikazana 17. oktobra 2015. godine na Radio televiziji Srbije (RTS) i imala je 12 epizoda.

Goli otok

Priču o Golom otoku Mihailović je počeo da piše 70-ih godina prošlog veka. Kako sam kaže, po dolasku sa ovog mesta verovao je da će neko da se posveti ovoj teškoj temi, ali kako se to ipak nije desilo, odlučio je sam da ispriča ovu priču.

Inspiraciju je svakako pronašao u ličnoj golgoti koju je preživeo pedesetih godina dvadesetog veka, ali i u knjizi „Arhipelag Gulag“ ruskog pisca Aleksandra Solženjicina (Александр Исаевич Солженицын).

Dokumentarni serijal „Goli otok“ pisao je s prekidima 37 godina, u međuvremenu se posvećujući drugim delima.

Mihajlović je u ovim knjigama koristio novinarsku formu razgovora o Golom otoku s ljudima koji su preživeli boravak tamo. Sva svedočenja preneo je u pet knjiga od kojih je poslednja objavljena 2012. godine.

Značaj

Dragoslav Mihailović se smatra jednim od najznačajnijih pisaca 20. veka. Iako su njegova dela u nekom momentu zabranjivana, ona su sada deo školske lektire. Takođe, pretočena su u predstave, filmove i serije, te prevođena na brojne svetske jezike.

Član je Odbora za proučavanje političkih progona kod nas posle rata i za Goli otok, te Odbora za Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti.

Na svečanosti u Andrićevom institutu u Andrićgradu 28. januara 2020. godine direktor ove ustanove Emir Kusturica, uručio je „Veliku nagradu Ivo Andrić” za životno delo Dragoslavu Mihailoviću.

U junu 2020. godine žiri 48. Književnih susreta na Kozari doneo je odluku da nagradu „Skender Kulenović – Književni vijenac Kozare“ dodeli upravo akademiku Mihailoviću.

Umetnost kroz generacije

Dragoslav Mihailović ima dvoje dece, sina Branislava i ćerku Milicu. Branislav je rođen 1961. godine u Beogradu. Još od malena bio je zaljubljen u umetnost, pa je dok je išao u predškolsko sa svojim delima učestvovao u nekoliko takmičenja mladih slikara.

Sa osam godina osvojio je prvu nagradu na takmičenju koju je organizovao UNICEF u Nju Deliju. Završio je beogradsku Akademiju, te magistrirao slikarstvo.

Godine 1989. se preselio u Amsterdam gde je živeo dve godine, a nakon toga je odselio u Grčku. Od 1992. godine živi i radi u Portugalu, a do sada je imao više od osamdeset individualnih i hiljade kolektivnih izložbi širom sveta.

Milica je rođena 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine.

Od 1998. godine član je pozorišta Atelje 212, a poznata je i po ulogama u brojnim TV serijama poput „Komšije“, „Sinđelići, „Vojna akademija“, „Otvorena vrata“ i drugih.

Osim toga, glumila je u filmovima „Mrtav ladan“, „Sedam i po“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ i mnogim drugim.

Dobitnica je Zlatne kolajne za predstavu „Gosti“, nagrade „Ardalion“ za najbolju epizodnu ulogu u predstavi „Leda“, te nagrade koju dodeljuje list „Večernje novosti“ za najbolju epizodnu ulogu u predstavi „Čudo u Šarganu“.

Milica je i dvostruki dobitnik nagrade „Povelja za izuzetno glumačko ostvarenje“ i to za uloge u filmovima „Kaži zašto me ostavi“ i „Paket aranžman“ na Filmskom festivalu u Nišu.

Bibliografija

• 1967. Frede, laku noć (pripovetke)
• 1968. Kad su cvetale tikve (roman)
• 1975. Petrijin venac (prozni ciklus)
• 1983. Čizmaši (roman)
• 1993. Uhvati zvezdu padalicu (pripovetke)
• 1994. Gori Morava (roman)
• 1990 – 1995 . Goli otok, 1—Š (dokumentarna publicistika)
• 1996. Odlomci o zlotvorima (proza)
• 1997. Zlotvori (roman)
• 1999. Kratka istorija satiranja (studija)
• 2000. Jalova jesen (pripovetke)
• 2001. Crveno i plavo (ogledi i članci)
• 2002. Treće proleće (roman)
• 2006. Vreme za povratak (besede)
• 2007. Majstorsko pismo (besede i članci)
• 2011. Goli otok, IV (dokumentarna publicistika)
• 2011. Skupljač (drama)
• 2012. Goli otok, V (dokumentarna publicistika)

Nagrade

• 1967. Oktobarska nagrada Beograda
• 1976. Andrićeva nagrada
• 1978. Zlatna arena za scenario u Puli
• 1984. NIN-ova nagrada
• 1985. Nagrada Narodne biblioteke Srbije
• 1994. Nagrada Bora Stanković
• 1994. Nagrada Vukove zadužbine
• 2010. Zlatni suncokret
• 2011. Kočićeva nagrada
• 2020. Nagrada  „Skender Kulenović – Književni vijenac Kozare“
• 2020. Velika nagrada Ivo Andrić