Dostojevski

Biografija

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский) je bio ruski pisac ukrajinskog porekla. Kao romanopisac, novelista i publicista svrstava se u red najznačajnijih pisaca u istoriji. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi, a preminuo 9. februara 1881. godine u Sankt Petersburgu.

U periodu mladosti, zbog otvorenog protivljenja ruskom carskom režimu, osuđen je na smrt, ali pre samog čina pogubljenja je pomilovan, pa je osuđen na robiju u Sibiru. Tokom ovog teškog perioda u životu menjao je političke stavove od liberalizma prema konzervatizmu.

Njegov značaj naročito se ogleda u modernizmu, a njegovo ime stoji na samom vrhu među najvrsnijim piscima kao što su Šekspir (William Shakespeare) i Servantes (Miguel de Cervantes). Smatra se utemeljivačem psihološkog romana i pretečom egzistencijalizma.

Porodica i poreklo

Davne 1506. godine, na prostoru današnje Belorusije, u ukrajinskom selu Dostojiv, po kome je porodica Dostojevski dobila prezime, živeo je daleki predak Fjodora Dostojevskog koji se zvao Danilo Rtiščič.

Preci Dostojevskog su se preselili u ukrajinsku regiju Volinj oko 1570. godine i od tada se, prema postojećim zapisima, prvi put spominje prezime Dostojevski.

Deda Fjodora Dostojevskog se zvao Andrij Dostojevski. On je bio sveštenik u periodu od 1782. do 1820. godine.

Otac Fjodora Dostojevskog se zvao Mihajlo. Bio je polaznik škole u Šargorodskom semeništu, na prostoru Viničke oblasti. Kao istaknuti student upisao je Medicinsku akademiju u Moskvu. Vremenom je postao lekar u Marijinskoj bolnici za siromašne u Moskvi.

Fjodor Dostojevski je rođen u porodici koja je pripadala nižem plemstvu. Za vreme njegovog detinjstva otac mu je ubijen, te postoje razne spekulacije o njegovoj smrti. Po nekim istraživanjima ubili su ga vlastiti kmetovi, po drugim pretpostavkama je ubijen zbog finansijskih interesa.

Fjodor Dostojevski je bio jako vezan za svog oca. Nakon što je čuo vest o smrti oca, po prvi put je dobio napad epilepsije, bolest sa kojom će voditi bitku celi svoj život.

Majka Fjodora Dostojevskog je bila Ruskinja Marija Fedorovna. Upamćena je kao vesela i temperamentna žena. Pokazivala je veliku ljubav prema poeziji. Umrla je od sušice kada je Dostojevskom bilo svega sedamnaest godina.

Budući da su mu roditelji bili imućni, plaćali su dadilju da se brine o njemu. Fiktivni likovi u delima ovog pisca vuku korene iz mnogih herojskih priča i bajki koje mu je dadilja čitala.

Majka ga je učila da čita i piše kada je napunio četiri godine, a kao pomoćno sredstvo u učenju koristila je Bibliju. U tinejdžerskim godinama bio je izložen ozbiljnijoj literaturi, kao što su, na primer, dela Puškina (Aleksandar Sergejevič Puškin), Getea (Johan Volfgang Gete) i Homera (Homer).

Školovanje i prvi radovi

Nakon završenog osnovnog obrazovanja, Dostojevski se upisao na vojno-inženjerski studije u Sankt Petersburgu. Tokom studija je pokazivao veliku sklonost prema književnom radu. Tada je preveo delo Onorea de Balzaka (Honore de Balzac) „Evgenija Grande“.

Svoj početni književni rad pisao je pod snažnim uticajem Gogolja (Nikolaj Vasiljevič Gogolj). Prvo delo koje je objavio bila je epistolarna pripovest „Bedni ljudi“.

Kritika je s oduševljenjem pozdravila njegov početni rad. Pozitivna kritika najznačajnijeg ruskog kritičara u to vreme, Visariona Bjelinskog, označila je početak velike i uspešne književne karijere.

O Dostojevskom se uveliko pričalo. Sa velikim zanimanjem i još većim očekivanjem čekao se njegov sledeći rad.

Za vreme studija postao je jedan od utopijskih socijalista. Na njihovom čelu bio je Butaševič-Petraševski. Godine 1846. Dostojevski je objavio vrlo upečatljiv roman „Dvojnik“. Junak ovog romana je činovnik prikazan kao shizofrenik.

Period nakon školovanja i egzil

Nakon što je uspešno diplomirao na vojno-inženjerskom studiju u Sankt Petersburgu, Dostojevski se posvetio aktivnom književnom radu. Bio je redovan član književnog kluba čiji su članovi ideje usmerili prema socijalnim reformama.

Budući da država nije odobravala njihove ideje, godine 1849. zabranjeno je javno okupljanje književnog kluba utopijskih socijalista od strane carske policije, koja je Dostojevskog i njegove drugove u zoru izvela na streljanje, zbog zavere protiv cara Rusije, Nikolaja I.

Streljanje je obustavljeno, svi koji su očekivali smrt su pomilovani, ali su osuđeni na izgnanstvo u Sibir. Carska vojska nije ni nameravala da ubije, nego da zaplaši i pokaže svoju moć nad Petraševskim i njegovim sledbenicima.

Za vreme robije kod Dostojevskog dolazi do promena u njegovim ideološkim stavovima. Iako je od ranije bio sklon hrišćanskom misticizmu, njegov utopijski socijalizam je sledio Šilerove (Schiller) idealističke poglede, a nešto kasnije je na njih gledao sa velikom dozom podsmeha.

Posle sibirske robije u trajanju od četiri godine kod njega se javila glorifikacija carizma, ruskog pravoslavlja i nacionalizma.

Nakon robije služio je kao vojnik u lošim uslovima na prostoru azijskog dela Rusije. U dugim godinama robije nije napisao ni jedno delo, ali mu je svakako ova kazna služila kao inspiracija za pisanje mnogih njegovih kasnijih romana.

Povratak u Sankt Peterburg

Prvo delo koje je objavio po povratku u Sankt Petersburg su „Zapisi iz mrtvoga doma“ u kome opisuje svoje ropstvo. Knjiga je sa velikim oduševljenjem prihvaćena od strane kritike i čitalačke publike.

Iako je na polju književnog rada zablistao, uskoro su privatni problemi doprineli stagnaciji njegove karijere. Dostojevski je imao nesređene bračne odnose sa suprugom koja je dugo vremena bolovala od tuberkuloze, sa propratnim histeričnim napadima.

Isto tako, njegovo zdravstveno stanje nije išlo u prilog njegovoj karijeri pisca. Simptomi epilepsije vremenom su se sve više pojačavali.

Njegov kockarski hobi je prerastao u kockarsku strast, a onda u potpunu opsesiju. Skoro sav novac koji je zarađivao od prodaje romana trošio je na kockarske dugove. Njegova zavisnost o kockanju kasnije mu je poslužila kao inspiracija za pisanje romana „Kockar“.

Dalje, zadesila ga je porodična tragedija. Umro mu je brat Mihajlo za koga je bio jako vezan, a sa kojim je sarađivao i na profesionalnom planu. Zajedno su uređivali novine. Nakon njegove smrti, Dostojevski je morao da preuzme vođenje brige o mnogobrojnoj porodici.

Njegovi privatni problemi doveli su ga u težak položaj, a samim tim trpela je i njegova profesionalna književna karijera. Godine 1861. objavio je roman „Poraženi i uvređeni“ koji je pokazivao vidljive zaostatke za njegovim ranijim, a naročito budućim radovima.

Na putovanje Evropom krenuo je 1862. godine, gde je proveo izvestan period u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Italiji. U Engleskoj se susreo sa Bakunjinom (Mihail Bakunjin).

Drugi put se odlučio na evropsko putovanje sa svojom drugom suprugom Anom Snjitkinom, koja je uveliko popravila njegov nesređeni porodični život i donela mu preko potreban mir. Ona ga je spasila od kockarske zavisnosti i rodila mu decu.

U Rusiji i danas žive njihovi potomci i to u lošem materijalnom stanju.

Car Aleksandar II je pozvao Dostojevskog da u palati čita jednu od svojih knjiga. Kako se car oduševio Dostojevskim, dugo vremena je vaspitavao carevog sina u mnogim životnim sferama.

Ovaj posao mu je poslužio kao odskočna daska u karijeri, jer je tako upoznao mnoge uticajne osobe svoga vremena.

Vrhunac karijere

Dostojevski je delo „Zapisi iz podzemlja“ objavio 1864. godine , a napisao ga je u obliku kratkog ispovednog romana. U njemu je postavio obrazac i postupke u pisanju svojih narednih, veoma uspešnih romana.

Postavio je nove, inovativne metode u pisanju. Bio je to snažan obračun sa raznim utopijskim stereotipima u vidu niza esejističkih celina, sa pratećim  dramatizovanim sokratovskim dijalozima, kroz sveprisutni naboj skandala i strasti.

Estetski doživljaj je doveden u drugi plan, a primarno mesto zauzela je funkcionalnost piščeve vizije. Napisao je niz dela u kojima je razvio tehniku struje svesti. Takva su dela „Braća Karamazovi“, „Mladić“, „Krotka“, i „Idiot“.

Mesto radnje njegovih romana uglavnom je velegradsko podzemlje, gde vlada tmurno raspoloženje. Često se u njegovim delima javljaju ubistva, razne vrste zločina, skandali, krađe i slično.

Čitaoca navodi na razmišljanje o mnogim pitanjima, kao što su na primer: ljudska patnja, zlo, postojanje ili nepostojanje više sile, odgovornost, sloboda, smrtnost i besmrtnost, odnos Rusije i Zapada i mnoga druga.

Po mnogim kritičarima on je bio spiritualni pisac. Njegovi su likovi vođeni neprestanom borbom dobra i zla.

Književni likovi mu se kreću od božanskih bića, preko najobičnijih ljudi, pa do najnižih animalnih likova koji u pojedinim trenucima dosežu anđeoske visine, što dodatno začinjava delo i čini ga itekako uzbudljivim.

Duhovna vitalnost junaka je temeljna odlika spiritualnog pisca kakav je bio Dostojevski.

U najveća dela Dostojevskog ubrajaju se romani „Zločin i kazna“, objavljen 1866. godine i po mnogim kritičarima, sudeći prema tehnici pisanja, je njegovo najbolje delo; „Idiot“ koji je objavljen 1868. godine, delo koje nameće pitanje propasti neuslovnog dobra u sekularnom svetu; „Bjesovi“ koga je objavio 1872. godine, a koji je predstavljen u duhu političkog romana kroz fabulu o grupi nihilističkih revolucionara; „Mladić“ koji je objavljen 1875. godine; „Braća Karamazovi“ koji je objavljen 1881. godine, a koji je ujedno i njegovo najopsežnije delo, sa snažnom porukom nade u večni život i sumom piščevih opsesivnih tema.

Dela je pisao kako bi zaradio novac. U oskudici je radio užurbano, a kako je ubrzano radio tako se i razvijala njegova kreativnost. Kroz sumoran i siv ambijent uranjao je u složen svet emocija i misli svojih junaka.

Opisi eksterijera, odnosno krajolika skoro pa i ne postoje, dok je njegov enterijer oskudan i mračan. Opis enterijera je usputan, iznose se samo najbitnije stavke, dok je sva pažnja usmerena na razvijanje fabule kroz psihološku analizu lika.

Kroz književnost je prožimao politiku, filozofiju, nauku i religiju. Stvarao je dela koja su bila uzorak moderne umetničke forme.

Ljubavni život

Nakon robije Dostojevski je prvi put iskusio čari ljubavi. Budući da je bio izmučen u robiji, javila se kod njega jaka potreba za toplinom i bliskošću.

Njegova prva ljubav se zvala Marija Dmitrijevna Isajeva. Upustio se u ljubavnu vezu sa njom, a ta veza bila je prilično komplikovana i teška.

Na početku njihove veze ona je bila u braku sa jednim sitnim činovnikom sa kojim je imala dete. Kada joj je muž izvršio samoubistvo, Dostojevski ju je zaprosio.

U pismima ga je molila da joj da savet za kog bogatog čoveka da se uda. Dostojevski je i pored toga oženio Mariju. Ona prema njemu nije osećala strast, nego ga je više doživljavala kao brata.

Nisu se podudarali ni fizički, a ni duhovno, pa je zbog toga u mnogome trpeo njihov zajednički život. Dostojevski je nju voleo zbog emocija koje je probudila u njemu, ali i zbog patnji i boli koje mu je nanosila.

Ona mu je poslužila kao inspiracija za stvaranje lika u romanu „Poniženi i uvređeni“, žene koja je i beskrajno volela, ali i izlagala nepodnošljivoj patnji osobu koju je volela.

Marija je dugo bolovala, a umrla je 1864. godine.

Njegova druga ljubav je bila komunikativna i mlada Apolinarija Suslova. Upoznali su se tokom jedne književne večeri. On je tada imao 42 godine, a ona 22.

Zavoleo ju je zbog nežnosti koja mu je bila preko potrebna. Međutim, i ona je bila poprilično teške naravi. Bio u braku sa Marijom, te joj nije pružao onoliko koliko joj je bilo dovoljno. Zbog toga ga je često ostavljala i upuštala se u odnose sa drugim muškarcima.

Nakon smrti njegove supruge, nije pristajala da se uda za njega. Postoji mogućnost da je Dostojevskom najveću bol u životu zadala Apolinarija. Sav bi zadrhtao čuvši samo pomen njenog imena.

U delima se neprestano vraćao opisu njenog lika. Čitavog života sećao se njene nežnosti i surovosti.

Ana Grigorjevna Snitkina  bila je prava ljubav Dostojevskog. Upoznali su sa kada je on pisao roman „Kockar“, a ona mu pomagala kao stenografkinja. Bio je 25 godina stariji od nje.

Tokom saradnje su se zbližili do te mere da je njihov odnos rezultovao brakom, 1867. godine. U braku su oboje bili verni. Ona je bila ta koja je sredila njegov život i pružila mu je potrebnu stabilnost.

Nakon godine dana braka dobili su ćerku Sonju, koja je umrla u detinjstvu. Njihov sin se zvao Aleksej, a umro je kada je napunio tri godine.

Dostojevski se oslobodio kockarske zavisnosti zahvaljujući velikom trudu i pomoći njegove supruge. Iako je u braku sa Dostojevskim mnogo patila, Ana se nikada nije žalila, te mu je do smrti ostala verna.

Zanimljive činjenice o Dostojevskom

Dostojevski je voleo rusku kuhinju. Tražio je da mu se redovno kuhaju jela koja su bila popularna u njegovo vreme u ruskom glavnom gradu.

Na listi omiljenih jela bili su: čorba sa mesom i seckanom kobasicom, kiselim krastavcima i kupusom koja se zove moskovska soljanka; vrsta peciva koja nosi naziv rastegaji; zatim, pohovani teleći odrezak; kao i razne vrste piroški.

Jelo je birao prema raspoloženju. Naime, kada je bio dobro raspoložen na kuhinjskom stolu voleo je da vidi orahe, sir, limun i narandže, senf, gljive i kavijar. Kada nije bio dobrog raspoloženja tada mu je prijala topla supa, pohovani teleći odrezak, vino i čaj.

Kao veliki gurman sledio je proverene obrasce pri jelu. Kada bi jeo kuhanu kokošku uz nju bi obavezno pio toplo mleko. Voleo je slatkiše, a pre uživanja u slatkom svaki put bi popio malo konjaka.

Slatkiše je čuvao na posebnom mestu u jednoj od ladica ormara za knjige, u njegovoj radnoj sobi. Poslastice je najčešće jeo tokom dana, samo ponekad se dešavalo da ih jede noću.

Najviše je uživao u smokvama, orasima, datuljama, voćnom želeu, suvom grožđu, džemu i suvim šljivama. Mnogo je uživao u raznim vrstama voća.

Za vreme doručka pio je votku. O ovom njegovom jutarnjem ritualu pisao je u svom dnevniku Mihail Aleksandrovič Aleksandrov: „Došavši jednom kod Fjodora Mihajloviča za vreme doručka, video sam ga kako pije običnu krušnu votku. Zagrizao bi komad crnog hleba i ispio malo votke iz čašice, a onda je sve to zajedno žvakao“.

Imao je mnogo usađenih navika i rituala. Jedna od tih navika bilo je svakodnevno ispijanje čaja, ali na njemu svojstven način. U velikim količinama ispijao je izuzetno jak crni čaj dok je sedio za radnim stolom.

Sam je sebi kuvao čaj, jer niko drugi nije mogao da udovolji njegovim zahtevima tokom pripreme čaja.

U trećinu čajnika je sipao vrelu vodu u koju je dodavao tri male kašike čaja, zatim je pokrivao čajnik maramicom u trajanju od tri minute, a onda je dosipao još vode u čajnik, pa opet pokrio maramicom na tačno određeno vreme.

Tokom pravljenja čaja služio se određenom kašikom samo za tu namenu. Nazivao ju je čajna kašika.U šolju čaja dodavao je dve kockice šećera. Tokom sipanja čaja u šolju strogo je pazio na boju čaja.

Zbog toga je duže vremena znao dolevati čaj u šolju, pa onda opet izlevati u čajnik, ili dolevati vrelu vodu u šolju ili čajnik. Nebrojeno puta se iz radne sobe vraćao u kuhinju kako bi popravio boju čaja, pa je govorio: „Kad sipam čaj izgleda mi da je boja dobra, a kad ga odnesem u radnu sobu vidim da ne valja“.

Pozivao je u svoju kuću nepoznate ljude, sa kojima se sretao u kafani. Ljudi su sedeli sa njim u dnevnom boravku ili njegovoj radnoj sobi i satima pričali razne priče o sebi ili drugima, istine i laži, a on je njihova priče pažljivo slušao.

U tim pričama pronalazio je lično zadovoljstvo, a neke od njih bile su mu inspiracija za pisanje.

Kraj života i smrt

Pred kraj života Dostojevski je rešio većinu svojih privatnih problema, kao što su na primer materijalni problemi koji su ga pratili u stopu tokom života.

Nije uspeo u nameri da napiše nastavak romana „Braća Karamazovi“, koga je prvenstveno zamišljao kao trilogiju, jer je smrt došla nenadano 2. februara 1881. godine, kada je iskrvario poslije epileptičnog napada.

Na njegovoj sahrani bilo je prisutno oko 100 hiljada ljudi. Na nadgrobnom spomeniku Fjodora Dostojevskog piše epigraf njegovog romana „Braća Karamazovi“, a izvorno rečenica iz Jevanđelja po Jovanu: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“.

Dostojevski stoji na samom vrhu svetskih pisaca zajedno sa Šekspirom, Tolstojem, Prustom (Marcel Proust), Servantesom, Danteom (Dante Alighieri) i još par vrhovnih pisaca.

Ogroman je njegov uticaj na smer svetske književnosti i brojne pisce, kao što su Herman Hese (Hermann Hesse), Kafka (Franz Kafka), Marsel Prust i mnogi drugi.

Posebno je doprineo razvoju egzistencijalizma i ekspresionizma u književnosti. Muzej Fjodora Dostojevskog se nalazi u mestu Vijtivci u kome se naglasak stavlja na njegovu povezanost sa Ukrajinom.

Izreke i citati

• „Koliko je ljudi koji ne misle sami, nego žive od misli koje su izmislili drugi“.
• „Ali neobičnost i čudaštvo pre nanose štetu nego što daju pravo na pažnju, pogotovu kada svi teže da objedine pojedinosti i nađu bilo kakav opšti smisao u sveopštem besmislu“.
• „Bez pouzdanog saznanja zbog čega živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar oko njega bili sve sami hlebovi“.
• „Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom“.
• „Do vlasti dolazi samo onaj ko se osmeli da se sagne i uzme je. Tu se traži jedno, samo jedno: treba se odvažiti“.
• „Danas se skoro svi daroviti ljudi strašno boje da ne budu smešni, i usled toga su nesrećni“.
• „Fantazija je prirodna snaga u čoveku i ako joj se ne udovolji, ona će ili nestati ili obratno – razbuktati će se prekomerno, a i to je štetno“.
•  „Ja imam nameru da što duže poživim na svetu… I u poroku svome hoću da do kraja živim, to da znate. U poroku je slađe: svi ga grde, a svi potajno u njemu uživaju“.
• „Ljudi su sasvim prestali nalaziti potrebu da sami sebe osuđuju. Ne budite, dakle, kao svi drugi“.

Bibliografija

Romani

• „Bedni ljudi“ (Бедные люди, 1846. godine)
• „Poniženi i uvređeni“ (Униженные и оскорбленные, 1861. godine)
• „Zločin i kazna“ (Преступление и наказание, 1866. godine)
• „Kockar“ (Игрок, 1867. godine)
• „Idiot“ (Идиот, 1868. godine)
• „Bjesovi“ (Бесы, 1872. godine)
• „Mladić“ (Подросток, 1875. godine)
• „Braća Karamazovi“ (Братья Карамазовы, 1880. godine)

Novele

• „Dvojnik“ (Двойник, 1846. godine)
• „Bele noći“ (Белые ночи, 1848. godine)
• „Netočka Nezvanova“ (Неточка Незванова, 1849. godine) – nedovršeno
• „Zapisi iz podzemlja“ (Записки из подполья, 1864. godine)

Zapisi

• „Zapisi iz mrtvoga doma“ (Записки из Мертвого дома, 1860.-1862. godine)