Dositej Obradović

Biografija

Dimitrije Obradović, kasnije Dositej, je bio srpski filozof, prosvetitelj, reformator i najveći srpski književnik XVIII veka. Rođen je 1739. ili 1742. godine u Čakovu, rumunskom delu Banata tadašnje Austrije, a preminuo je 28. marta 1811. godine u Beogradu.

Dimitrijevi roditelji su bili zanatlije i veoma rano je ostao bez njih. Školovali su ga rođaci, a on je bio vredan i uspešan đak. Redovno je čitao crkvenu literaturu i želeo je da se posveti asketskom životu. To se nije dopalo njegovoj rodbini, pa su ga dali da izuči zanat jorgandžije u Temišvaru.

Obradović je 1758. godine pobegao u fruškogorski manastir Hopovo, zamonašio se i dobio ime Dositej. Iguman manastira ga je srdačno primio, a Dositej je maštao o pustinjačkom životu.

Međutim, ubrzo je video da manastirski život nije tako jednostavan kao što je on zamišljao. Počeo je da čita literaturu istorijskog i teološkog karaktera i shvatio je da izvan manastira postoji mudrost za kojom je čeznuo.

U njemu se javila želja da što više vidi i nauči. U Sremskim Karlovcima je radio kao sveštenik i nakon tri godine provedene u manastiru, zauvek ga je napustio.

Putovanja koja će trajati četrdeset godina započeo je 1761. godine. Prvo je otišao u Dalmaciju, gde je radio kao učitelj i učio italijanski jezik. Sastavio je „Bukvicu“, tj. odabrane besede Svetog Jovana Zlatoustog.

Dostej je 1770. godine postao propovednik u Skradinu, sastavio je poučni zbornik „Venac od Alfavita“, završio je „Ižicu“ i preveo je „Hristoitiju“, novogrčko delo iz XVIII veka.

Obišao je ceo Balkan, Malu Aziju, Nemačku, Italiju, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. Tri godine je proveo u Smirni, današnjem turskom gradu Izmiru. Na Krfu je naučio grčki jezik i upoznao se sa grčkom književnosti, ali 1787. godine je morao da napusti školu zbog Rusko-turskog rata.

Ponovo se vratio u Dalmaciju i živeo je i radio u Kninu, Zadru i Trstu. Narednih šest godina je bio u Beču, gde je učio nemački jezik i književnost.

U Haleu je počeo da sluša filozofiju i teologiju. Tu je skinuo mantiju i obukao je svetovnu odeću. Studije fizike je slušao u nemačkom gradu Lajpcigu kod čuvenih profesora. Tu je okupio prijatelje i počeo je da piše i štampa knjige na narodnom srpskom jeziku.

Prihvatio je parolu: „Prosvetom ka slobodi“ i počeo je da primenjuje stečeno znanje u prosvećivanju naroda.

Posetio je Pariz, London, Bratislavu, i mnoge druge evropske gradove. Da bi obezbedio finansijska sredstva za putovanja, radio je teške fizičke poslove, bio je učitelj, lektor, korektor, besednik, itd.

Znao je mnoge jezike: novogrčki, grčki, latinski, nemački, ruski, engleski, francuski, italijanski, rumunski i albanski.

Autobiografsko delo pod nazivom „Život i priključenija“ završio je 1783. godine. U prvom delu je opisao svoje roditelje, rođake, odlazak u manastir i druge detalje iz detinjstva. Napao je kaluđere da su duhovno zaostali i isticao je važnost škole i nauke.

Drugi deo je započeo bekstvom iz Hopova i završio je boravkom u Lajpcigu. Sam iguman manastira, Teodor Milutinović ga je terao da putuje i da uči nove jezike, da upoznaje novu kulturu i običaje.

Iste godine je na slavenosrpskom jeziku napisao „Pismo Haralampiju“, trgovcu iz Trsta. Tražio je od njega pomoć da štampa knjige na narodnom jeziku uveravajući ga da čini dobro delo i da će mu narod biti zahvalan.

Knjigu „Sovjeti zdravoga razuma“ koja se sastoji od prosvetiteljskih misli i saveta učenih ljudi koje je preveo sa stranih jezika štampao je 1784. godine.

Četiri godine kasnije je preveo Ezopove „Basne“ sa grčkog na engleski jezik, a 1789. godine je napisao „Pesnu o izbavljeniju Serbije“.

Zbirku prosvetiteljskih misli o patriotizmu, ljubavi ka nauci, umerenosti, laži i slično obvjavio je 1793. godine pod nazivom „Sobranije raznih naravoučitelnih veščej“.

Dositej je 1803. godine preveo „Etiku“, delo italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Štampao ga je u Veneciji.

Kada je 1804. godine počeo Prvi srpski ustanak, Dositej se nalazio u Trstu. Skupljao je novac i vršio je poverljive misije između ustanika i Rusije.

Vratio se u Srbiju i postao je ministar prosvete, Karađorđev savetnik i sekretar. Napisao je „Pesnu na insurekciju Serbijanov“, u narodu poznatu kao „Vostani Serbie“. To je bila himna buđenju Srbije iz vekovnog ropstva.

Obradović je 1808. godine osnovao Visoku školu u Beogradu, budući univerzitet, a dve godine kasnije Bogosloviju.

Dositejeve knjige se sastoje iz mudrih misli koje je prevodio sa stranih jezika. Pisao je na srpskom jeziku tako da bude svima razumljivo. Zbog toga se smatra da je on zasnovao novu srpsku književnost.

Propovedao je versku trpeljivost i ravnopravnost, a narod je upućivao da iz drugih kultura prihvate bolje i naprednije stvari.

Dositej je stvorio nacionalnu književnost namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Uneo je napredne ideje sa Zapada, skupljao je lepe misli iz svih vremena, od Platona i Aristotela do Molijera i Voltera.

Bio je pristalica racionalističke filozofije, verovao je u svemoć razuma i nauke za koju je smatrao da mora svakome biti dostupna. Srbiji je približio Evropu i svet i omogućio je prodor novih kulturnih tekovina.

Smatrao je da ženska deca moraju da uče isto što i muška kako bi bile bolje ćerke, supruge i majke. Protivio se verskom fanatizmu i isključivosti, tj. svemu što je bilo u suprotnosti sa jevanđeljem i hriščanstvom.

Mnogi su čitali njegova dela, a važio je za kritičara crkve. U pogledu jezika, Dositej se smatra pretečom Vuka Karadžića.

1811. godine je preminuo radeći na osnivanju štamparije u Beogradu. Sahranjen je u porti Saborne crkve, a njegov grob je postavljen naporedo sa grobom Vuka Karadžića.

Dela „Mezimac“, „Spisi iz Dalmacije“ i „Pisma“ su objavljena sedam godina nakon njegove smrti, a sabrana dela su izašla u XIX veku.

Beogradska opština je 1914. godine podigla spomenik Dositeju koji se danas nalazi u Univerzitetskom parku. Autor spomenika je zagrebački vajar Rudolf Valdec.

Kuća u kojoj je Dositej rođen je preuređena i još uvek postoji. 17. septembra 2004. godine u Vršcu je osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“. Njena svrha je da pomaže mladim, darovitim piscima, umetnicima, studentima srbistike, itd.

Veliki broj kulturnih ustanova nose Dositejevo ime, kao i sledeće nagrade:

– „Dositejeva nagrada“;

– „Dositejevo pero“ koje se dodeljuje za najbolju dečju knjigu godine;

– „Dositejev štap“ koji se dodeljuje za postignuća u nauci, kulturi i prosveti;

– „Dositeja“, nagrada za uspešne učenike i studente.

Serija zasnovana na Dositejevoj biografiji, „Jastuk groba mog“ snimljena je 1990. godine, a glavnu ulogu je tumačio Rade Marković.

Citati

Pošto je bio jedan od najučenijih i najprosvećenijih ljudi svog vremena, zabeležio je brojne mudre misli. Neke od njih su:

– „Nikad nikoga ne valja vređati. A najmanje one koji su nam dobro učinili i ljubav pokazali.“

– „Od zlog i pakosnog, a pogotovo kad je od nas jači, najbolje je daleko stajati.“

– „Ne pravimo se pametniji od sviju, to je znak varvarstva.“

– „Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a ludom se čini da je sramota ako svuda svoj nos ne uvuče.“

– „Mi smo ljudi slični pticama koje se uvek u istim mrežama hvataju, i opet neće da slušaju.“

– „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.“

– „Nema sramotnijeg zanata od dangube, besposlice i lenjosti.“

– „Pri piću ko najmanje zna, najviše govori.“

– „Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i Sunce bi ugasili.“

– „Navikavajmo mladež na dobro, od toga sve zavisi.“

– „Samo je dobar čovek srećan.“