Đura Jakšić

Biografija

Georgije (Đura) Jakšić je bio srpski književnik i slikar. Rođen je 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji kod Kikinde, a preminuo 16. novembra 1878. godine u Beogradu.

Pisao je epske i lirske pesme, pripovetke i istorijske drame u stihu. Objavio je jednu zbirku pesama i četiri knjige pripovedaka.

Pod uticajem svojih uzora – mađarskog pesnika Šandora Petefija (Petőfi Sándor) i njegovog engleskog kolege Lorda Bajrona (George Gordon Noël Byron) nastajale su Jakšićeve najlepše pesme koje su danas deo mnogih antologija.

On, sa druge strane nije želeo da bude pesnik, nego slikar. Slikarski uzori su mu bili Holanđanin Rembrant (Rembrandt Harmenszoon van Rijn) i Flamanac Rubens (Peter Paul Rubens).

Najpoznatije slike Đure Jakšića su: Devojka u plavom, Žena s lepezom, Odmor posle boja i Pogibija Karađorđa.

Biografija

Đura Jakšić je rođen 1832. godine kao prvo od desetoro dece sveštenika Dionisija i njegove supruge Hristine. Osnovnu školu završio je u Srpskoj Crnji, a tri razreda niže gimnazije u Segedinu.

Nakon toga otac ga je upisao u trgovačku školu, ali mladom Jakšiću trgovina nije bila bliska. Naime, želeo je da postane slikar.

Zato ga je otac 1848. godine upisao u školu crtanja u Temišvaru, gde je postizao odlične uspehe. U umetničkoj školi Jakoba Marastonija (Jacomo – Jakob Marastoni) u Pešti bio je jedan od najboljih đaka.

U to vreme Evropu je zahvatilo „Proleće naroda“, pa se Đura vratio u rodno mesto. Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno je učestvovao u Srpskoj revoluciji 1848-49.

Formiranje Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata kao posebne austrijske krunovije bio je rezultat ove revolucije koji je razočarao mnoge njene učesnike, uključujući i Jakšića. Nadajući se boljem ishodu, teško su prihvatili činjenicu da je administracija ipak ostala u rukama nemačkih oficira i činovnika.

Međutim, odlučan da postane slikar, Jakšić je 1850. godine otputovao u Bečkerek (današnji Zrenjanin) kako bi kod čuvenog srpskog slikara, ikonografa i portretiste Konstantina Danila „ispekao zanat“.

Perfekcionista po prirodi, odlučio je da 1851. godine upiše Slikarsku akademiju u Beču, a potom i Akademiju finih umetnosti u Minhenu.

Uverivši se da je školovanje u Evropi zahtevno i skupo, morao je da pronađe posao kako bi se izdržavao. U Beču je upoznao Branka Radičevića i Đuru Daničića, te počeo da piše pesme.

Prvu njegovu pesmu objavio je „Serbski letopis“ 1853. godine. Iz Beča je otišao u Minhen, a 1855. godine se vratio u Kikindu. Nastavio je da piše pesme pod pesudonimom Teorin, a štampane su u listu „Sedmica“.

Iz Kikinde nakon toga preselio u Novi Sad, gde se nalazilo sedište književnih listova „Dnevnik“ i „Sedmica“, ali ni tu se nije dugo zadržao. Iz Vojvodine u kojoj je odrastao preselio se u Srbiju.

Prvo se zaposlio kao učitelj u selu Podgorac, a nakon toga u selu Sumrakovac. 1865. godine je premešten u Sabantu, a nedugo nakon toga u Raču kod Kragujevca.

Zbog svog temperamenta, govora i tekstova često je dolazio u sukob sa pojedincima i vlastima, pa su ga zato neretko premeštali iz jednog sela u drugo.

Nakratko se nastanio u Požarevcu, gde se i oženio, a nakon toga je prelašao prvo u Kragujevac, zatim u Beograd i Jagodinu gde je radio kao gimnazijski učitelj slikanja.

Njegov „dug jezik“ osim selidbe, doneo mu je i nekoliko sudskih tužbi, te na kraju 1871. godine otpuštanje iz državne službe. Na intervenciju političara i istoričara književnosti Stevana Novakovića dobio je posao korektora u Državnoj štampariji, gde je ostao do 1878. godine kada je preminuo.

Jakšić je bio boem. Dane i noći je provodio u beogradskim kafanama, iako je bio svestan da mu takav život može uništiti ionako krhko zdravlje. Uprkos bolesti nastavio je da radi, iako je tuberkuloza uzimala maha.

Preminuo je 16. novembra 1878. godine. Sahranjen je na starom Tašmajdanskom groblju. Nakon što je 1886. godine otvoreno Novo groblje u Beogradu njegove mošti su prenesene tamo.

Poezija

Đura Jakšić je počeo da piše pesme kada je u Beču upoznao Radičevića i Daničića. Njegov romantičarski talenat razvijao se upravo u duhu poezije Branka Radičevića, Jove Jovanović Zmaja, te stranih pisaca Petefija i Bajrona.

Svoje prve pesme je objavio 1853. godine u „Serbskom letopisu“, a prvu i jedinu zbirku pesama koju je posvetio knezu Milanu Obrenoviću tek 1874. godine.

Smatra se začetnikom i najistaknutijim predstavnikom anakeontske poezije. Napisao je pedestak epskih i lirskih pesama, a teme su bile raznovrsne.

Među njegovim pesmama nailazimo na ljubavnu poeziju („Koga da ljubim“), rodoljubivu poeziju („Otadžbina“), opisne pesme („Veče“), socijalne pesme („Ratar“), polemičke pesme („Ćutite, ćut te Jevropi“), satirične pesme („Otac i sin“) i vinske pesme („Mila“).

Svoje prve pesme potpisivao je kao „Đura Jakšić moler“.

Jakšić je po prirodi bio vrlo emotivan, temperamentan, netolerantan i prgav, ali izuzetno pravičan i pošten. Sve ono što je proživljavao slikajući i radeći kao učitelj, svaku nepravilnost i nepravdu u društvu unosio je u svoje stihove.

Iako je pisao o prirodi, ona nikada nije bila mirna i pitoma, nego, naprotiv, divlja, neukrotiva i nesavršena, ponekad i okrutna.

Njegova poezija se sastoji iz upadljivih pesničkih slika bogatih detaljima, oštrih kontrasta i boja. Pesme su satkane od iskrenosti, poraženog viđenja sveta i želje da taj svet bude bolji.

„I ovaj kamen zemlje Srbije,

Što preteć suncu dere kroz oblak,

Sumornog čela mračnim borama,

O vekovečnosti priča dalekoj,

Pokazujući nemom mimikom

Obraza svoga brazde duboke.“

(„Otadžbina“)

Njegove najznačajnije epske pesme su „Bratoubica“, „Nevesta Pivljnina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“, „Pričest“ i druge. Najznačajnije lirske pesme Đure Jakšića su „Na liparu“, „Mila, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

Pripovetke

Đura Jakšić se smatra osnivačem lirske priče i jednim od začetnika socijalne pripovetke. U periodu od 1876. godine pa sve do smrti objavio je četiri zbirke pripovedaka. U svakoj od njih susreću se romantičarski, realistički i mračni naturalistički elementi.

Teme mogu da se svrstaju u tri kategorije – pripovetke u kojima Jakšić idealizuje prošlost, njene junake i velike događaje; pripovetke u kojima opisuje život u banatskom selu obrađujući socijalne teme prikazujući ih potpuno realistično, te satirične pripovetke u kojima izražava sve svoje nezadovoljstvo stanjem u društvu, državi, kulturi i sl.

Ovde je večiti sukob sa samim sobom i okolinom još izraženiji, jer kroz te tekstove Jakšić kanališe sav prkos i borbu protiv nepravde, ljubav prema slobodi i izrazitu mržnju prema onima koji tu slobodu guše. Sa druge strane, prošlost, a naročito srednji vek i doba Nemanjića ideališe do preterane sentimentalnosti.

Najznačajnije Jakšićeve pripovetke su „Kraljica“ iz 1860. godine, „Sin sedoga Gamze“ i „Nevesta“ iz 1861. godine, „Neverna Tijana“ i „U planini“ iz 1862. godine, te „Mati“, „Dva prestola“, „Kuršum“ iz 1874. godine, „Sirota Banaćanka“, „Na mrtvoj straži“, „Ruskinja“ i druge.

Istorijske drame u stihu

Đura Jakšić je napisao tri istorijske drame u stihu – „Seoba Srbalja“ iz 1863. godine, „Jelisaveta knjeginja Crnogorska“ iz 1868. godine i „Stanoje Garašanin“ iz 1878. godine, koja se i danas, 140 godina kasnije izvodi u nekim srpskim pozorištima.

Kao i u pripovetkama, i u njegovim dramama oseća se fasciniranost slavnom istorijom i ličnostima koje su je obeležile, ponovo provučeno kroz prizmu romantizma.

U drami „Jelisaveta knjeginja Crnogorska“ Jakšić je upotrebio šekspirovsku (William Shakespeare) dramaturgiju. To je u svojoj suštini politička drama nastala na istorijskim temeljima u kojoj se prepliću strast, mržnja, sukob i na kraju ludost koju prolaze glavni likovi Jelisaveta i Radoš Orlović.

Drama „Seoba Srbalja“ pisana je narodnim desetercem, a druge dve slikovitim jambom. Odlikuju ih preterano idealizovani likovi, snažna lirska mesta, dugi i neprirodni monolozi, te oskudna i slabo motivisana radnja.

Slikarstvo

Premda je napisao brojne pesme i pripovetke, te iako ga danas smatramo jednim od naših naznajčajnijih pisaca, Đura Jakšić se oduvek smatrao slikarom. U tome je uvek težio da dostigne perfekciju, zato je pohađao brojne škole širom Evrope.

Ispočetka je crtao ikone i ikonostaste u crkvama, te portrete trgovaca, zanatlija, sveštenika, oficira, činovnika, učitelja i bogatijih građana, a njegove slike mnogi danas smatraju pravom hronikom obrenovićevske Srbije.

Jakšićeve slike odlikuju veoma dobar osećaj za boju, igre svetlosti, jasno vidljivi potezi četkicom, te korištenje osvetljenja kako bi se definisao oblik i prostor.

Glavni junaci njegovih dela su, ponovo, srednjovekovni vladari i heroji, poput cara Dušana, kneza Lazara, Marka Kraljevića i drugih.

Osim toga, oslikavao je skorije istorijske događaje poput Prvog i Drugog srpskog ustanka, Crnogorsko-turskog rata i to kao reporter, svedok događaja. On je rušio klasičarske žanrovske kanone i koristio slobodnije forme.

Oslikao je deo ikonostasa, te naslikao 15 slika za Pravoslavni hram posvećen Svetom velikomučeniku Prokopiju u rodnoj Srpskoj Crnji.

Osim ikona, slikao je i portrete i slike s istorijskom tematikom. Smatra se da je naslikao preko dve stotine slika.

Njegovi najlepši portreti su „Devojka u plavom“, „Žena s lepezom“, „Devojka s lautom“, „Katarina Protić“, „Jelena Pekajski“, „Mileva Protić Kocić“ i drugi.

Najlepše slike s istorijskom pozadinom su „Odmor posle boja“, „Ustanak Crnogoraca“, „Pogibija Karađorđa“, „Na straži“ i druge.

Značaj

Đura Jakšić se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika, pripovedača, satiričara, dramskih pisaca i slikara 19. veka. Njegova dela su nezaobilazan deo školskih udžbenika i lektira u mnogim školama u Srbiji i regionu.

U Srpskoj Crnji se skoro 60 godina zarednom održava niz manifestacija u čast velikom piscu. To podrazumeva i dodelu nagrade „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine.

Takođe, u njegovoj rodnoj kući u Srpskoj Crnji je 1980. godine otvoren muzej posvećen velikom umetniku. Mnoge ulice, škole, biblioteke i druge kulturne ustanove u Srbiji i Bosni i Hercegovini nose ime Đure Jakšića.