Đovani Bokačo (Giovanni Boccaccio)

Biografija

Đovani Bokačo (Giovanni Boccaccio) je bio italijanski pisac. Smatra se jednim od najznačajnijih pisaca humanizma. Isto tako, bio je aktivan učesnik političkog i kulturnog života svoga vremena. Rođen je 16. juna 1313. godine u Čertaldu, gde je i umro 21. decembra 1375. godine.

Dante Aligijeri (Dante Alighieri) je stvorio mit o svojoj velikoj ljubavi Beatriče (Beatrice), tako je i Frančesko Petrarka (Francesco Petrarca) o Lauri (Laura), a Bokačo je, po ugledu na njih, u svojim delima oživeo ljubav prema Fijameti (Fiammetta).

Lik Fijamete, njegove doživljene ljubavi iz mladosti, postao je sastavni deo mnogih njegovih dela, a u celokupnoj italijanskoj književnosti jedan je od najzanimljivijih likova. Njen lik je jednako bio zastupljen i u poeziji i u prozi.

Prvo njegovo delo, gde se javlja Fijameta bio je pustolovno-ljubavni roman „Filokolo“ iz 1336. godine.

Kroz svoje stvaralaštvo uzvisio je sposobnost življenja, spontani prirodni nagon, iskrenost, ljudski razum i kulturu.

Njegova najvažnija dela su: pustolovno-ljubavni roman „Filokolo“, realistični i psihološki roman „Elegija gospe Fijamete“, novela u stihovima „Fijezolanska priča o nimfama“, remek-delo novelistike i Bokačovo najpoznatije delo „Dekameron“, rasprava u pohvali Dantea „Život Danteov“.

Lični život

Đovani Bokačo je rođen 1313. godine u Čertaldu, u Italiji. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Bio je vanbračni sin bogatog trgovca koji se zvao Bokačino di Kelina (Boccaccino di Chellino). Otac ga je priznao 1320. godine.

Najranije godine svog života proveo je u Napulju, gde se školovao. Mnogo je čitao i proučavao književna i filozofska dela. Tada je napisao i neka od svojih prvih dela.

U Napulju je vodio aktivan društveni život koji se slagao sa njegovim intelektualnim i stvaralačkim ambicijama. Družio se sa učenim i bogatim ljudima. Koristio je veliku kraljevsku biblioteku za svoje potrebe u vezi istraživanja književnosti, mitologije i astrologije.

Najpre je u Napulju 1321. godine učio zanat za trgovca, gde se upoznao sa brojnim istaknutim ličnostima napuljskog dvora, naučnike, pisce, pravnike i teologe.

U to vreme je dosta učio mitologiju i anatomiju, kao i grčki jezik i kulturu. Voleo je da čita francuske avanturističke romane, italijanske i latinske pisce. Upravo je u Napulju stasao u pisca.

Nakon šest godina učenja za trgovca, napustio je školu i od tada se uveliko posvetio studijama prava.

Godine 1348. Italijom je vladala crna kuga. Tada je Bokačo boravio u Firenci. Kada mu je od kuge umro otac, preuzeo je vođenje roditeljskog doma. U narednim godinama, sticao je sve veći društveni ugled, kao političar i pisac.

Firentinska Komuna donela mu je mnoga priznanja. Aktivno se bavio različitim diplomatskim poslovima.

Petrarka je imao veliki uticaj na Bokačov život i smer književne karijere. Prvi put su se sreli u Firenci 1350. godine i od tada su negovali celoživotno prijateljstvo.

Bokačo je najaktivniji na političkom planu bio u periodu 1354. i 1355. godine, kada je odlazio na razne diplomatske misije. Godine 1360. brojni Bokačovi poznanici umešali su se u zaveru koja je na kraju propala, ali je donela određene promene u političkim odnosima Komune.

Nakon što se razočarao u politički život praćen raznim intrigama, otišao je u Čertaldo. Jedno vreme se posvetio odmaranju, meditiranju i učenju.

Godine 1365. poslan je u poslaničku misiju, gde je papi Urbanu V prenosio podršku od strane Firence, kako bi se papski dvor vratio u Rim. U javnim zaduženjima bio je aktivan do 1371. godine.

Smrt mu je prorekao jedan monah, 1362. godine. Monah mu je tada dao savet da napusti sve svetovne poslove kako bi se posvetio isključivo religiji. ‚

Nakon ovog saveta bio je vidno potresen, do te mere, da je sva dela koja je napisao hteo da uništi. Glas razuma u ovim trenucima bio je Petrarka, koji je sprečio ovu njegovu nameru.

U Napulj je otišao kako bi se obratio za finansijsku pomoć od svog uticajnog prijatelja. Ovde se razočarao, pa je otišao u Veneciju, gde je boravio tri meseca zajedno sa Petrarkom.

U proljeće 1371. godine se vratio u Čertaldo. Poslednje godine života proveo je u bolesti i neimaštini.

Komuna ga je 1373. godine pozvala da javno čita i analizira „Božansku komediju“ od Dantea. Bolestan i umoran vratio se u Čertaldu, gde je odmah po dolasku čuo vest o Petrarkinoj smrti, što ga je jako potreslo.

Bokačo je umro 21. decembra 1375. godine, u 63. godini.

Književna karijera

Rastao je u probranoj kulturnoj i društvenoj sredini, okružen aristokratskom literaturom, pa je u takvom ambijentu Bokačo počeo svoj književni rad. Pisao je na latinskom i na narodnom jeziku.

Iako je više dela napisao na narodnom jeziku, ona su ipak pisana za dvorsku sredinu. Motive je usko povezivao sa svojom ličnošću.

Baš kao Dante  i Petrarka, i Bokačo je najvažnija dela u književnoj karijeri napisao inspirisan ženom i neostvarenoj i nikad zaboravljenoj ljubavi prema njoj.

Nije dokazano da je Bokačova ljubav bila stvarna žena ili samo veliki plod njegove bujne mašte. Smatra se da se žena koju je Bokačo voleo zvala Fijameta.

Prvo njegovo delo je poema „Dijanin lov“ koja se sastojala od osamnaest pevanja u tercinama.

Njegov roman „Filokolo“ sastojao se od pet knjiga. Ovim romanom ostvario je književni uspeh evropskih razmera. Kroz fabulu iznosi iskustva mladih ljubavnika. Fijameti je posvetio poemu „Tesida“. Pisana je u oktavama kroz dvanaest knjiga.

U Firenci je bio inspirisan političkim i trgovačkim borbama, pa je svoj književni rad opredelio u pravcu spajanja dvorske sredine s ambijentom grada i njegovom pratećom tradicijom.

Napisao je delo „Elegija gospođe Fijamete“ u kome je ženu prikazao u vidu subjekta koji iznosi svoju ljubavnu bol.

Jedno od najznačajnijih dela koje je napisao u Firenci je poema „Fijezolanska priča o nimfama“. Sastoji se od 473 oktave. Ovim delom odao je svoje veliko poštovanje prema tradiciji Firence.

Njegovo remek delo „Dekameron“ nastalo je u periodu od 1348. do 1351. godine. Ovim delom predstavio je bogatu sliku o različitim tipovima ljudi. Ova zbirka od ukupno sto novela, vinula je Bokača među najznačajnije humanističke pisce.

Inspiraciju za pisanje „Dekamerona“ pronašao je 1348. godine, kada je Italijom vladala crna kuga. Delo se sastoji od sto priča. Ove priče pričaju likovi.

Naziv „Dekameron“ proizilazi iz toga što pričanje priča traje ukupno deset dana.  Od žanrova su prisutni tragedija, komedija i avantura.

Po modelu „Dekamerona“ pisana su mnoga dela italijanske proze. Delo „Dekameron“ je napisan u obliku spasonosne priče koja pobeđuje smrt.

Sedam devojaka i tri momka su likovi ove priče. Sedam devojaka je predstavljeno kroz sedam različitih karaktera. Broj mladića je simbolično označava sveto trojstvo i muško načelo.

Delo „Dekameron“ nosi snažnu poruku o velikodušnosti. „Dekameron“ se po osnovu pripovedanja deli na četiri teme: o slobodi, o Fortuni, o Amoru i o velikodušnosti.

Bokačo je oslikao bića kroz alegoriju, nadahnut legendama, misterijom i vizijom. Isticao je trijumf duha i razuma iznad misticizma klera. Uzdizao je zemaljski život, a sve kroz veselu karikaturu, na taj način da se izvrši prikaz realnosti sa isticanjem njenih slabosti i smešnih strana.

Motiv komičnosti u delu Bokača proistekao je iz inteligentnog, a ne iz moralnog sveta, kako je to bivalo u delima njegovih prethodnika. Neuki duh je pobeđen lukavstvom i inteligencijom. Pozitivan stav prema intelektu kod Bokača proizilazi iz lepe forme i antičkog nasleđa. Iako je zagazio u realizam, Bokačo ne prikazuje svet u čisto realističnom tonu iz razloga što nije imao za cilj predstavljanje sveta onakvog kakav on jeste, već je duhovitim izražavanjem prikazivao izuzetne i čudesne slučajeve.

Novele se protežu od tragičnog do komičnog. Bokačove novele po formi izdvajaju individualne crte karaktera. U novelama ističe ambivalentne likove.

Po kompozicijskoj strukturi novelu deli na tri dela: priprema situacije, izlaz iz situacije i humanistička lekcija. Ponekad se javljaju i složenije strukture u njegovim delima.

Citati i izreke

„Ko večeru odbija, celu noć se previja“.

„Ne dozvoljavam nikome da zaviri u moju kesu i moju dušu“.

„Greh potajan napola je okajan“.

„Ljubav je kao plamen koji ubrzo zgasne kad se prestane povećavati“.

Bibliografija

„Dijanin lov“ (1334. godine)

„Filostrato“ (1335. godine)

„Filokolo“ (oko 1336. godine)

„Tesida“ (između 1339. i 1340. godine)

„Ametova priča o nimfama“ (između 1341. i 1342. godine)

„Ljubavna vizija“ (1342. godine)

„Elegija gospođe Fijamete“ (između 1343. i 1344. godine)

„Fijezolanska priča o nimfama“ (između 1344. i 1346. godine)

„Dekameron“ (između 1348. i 1351. godine)

„Korbačo“

„Rime“

Rasprave na latinskom pisane između 1356. i 1361. godine:

„Genealogija pagana“

„Slavne žene“

„Propast slavnih ljudi“

„O planinama, šumama, izvorima, jezerima, rijekama, mrtvim vodama ili močvarama i o imenima mora“

„Život ili mali traktat u slavu Dantea“