Desanka Maksimović

Biografija

Desanka Maksimović je bila jedna od najpoznatijih jugslovenskih i srpskih književnica. Rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica blizu Valjeva. Preminula je 11. februara 1993. godine u Beogradu.

Detinjstvo i obrazovanje

Desanka Maksimović je rođena 1989. godine u Rabrovcu kod Valjeva. Bila je najstarije od osmoro dece oca Mihaila, učitelja rabrovičke osnovne škole, i majke Draginje, ćerke brankovinskog sveštenika.

Otac je bio službeno premešten u Brankovinu, pa se i porodica sa njim preselila. Tu je završila tri razreda osnovne škole nakon čega su otišli u Valjevo gde je završila gimnaziju.

Desanka je 1919. godine upisala Filozofski fakultet u Beogradu, Odeljenje za uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kolega sa kojim je slušala predavanja iz istorije, književnosti i umetnosti je bio pesnik Miloš Crnjanski.

Akademski i književni rad

Desankine pesme „Jedna smrt“ i „Pitanje“ su 1920. godine prvi put objavljene u književno-političkom časopisu „Misao“.

Već sledeće godine urednik časopisa, pesnik Sima Pandurović, je objavio 11 pesama Desanke Maksimoć. Kao saradnica ovog časopisa upoznala je znamenite ličnosti srpske književnosti poput Isidore Sekulić, Rastka Petrovića, Bogdana Popovića i druge.

Desanka se 1922. godine privremeno zaposlila u privatnoj gimnaziji u Obrenovcu kao profesor istorije, književnosti i crtanja.

Kada je 1923. godine diplomirala, postala je pomoćni nastavnik u Trećoj ženskoj gimnaziji.

Svoju prvu knjigu pesama pod nazivom „Pesme“ je izdala 1924. godine. Pošto se interesovala i za književnost drugih zemalja, dobila je stipendiju francuske vlade, pa je krajem godine otputovala u Pariz. Po prvi put njene pesme su objavljene na stranom jeziku i to u časopisu „Belgrader Zeitung“.

U Parizu je studirala godinu dana, a po povratku je počela da radi u Učiteljskoj školi u Dubrovniku kao pomoćni nastavnik. Dobila je prvo odlikovanje, orden Svetog Save.

Nakon što se vratila Beograd zaposlila se kao profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji (današnja Peta gimnazija). Jedna od njenih učenica bila je i poznata pesnikinja Mira Alečković sa kojom se sprijateljila.

U ovoj školi je radila do penzije u koju je išla dva puta, početkom Drugog svetskog rata i konačno 1953. godine.

Pošto pesnikinjin bogati književni opus obuhvata i knjige za decu, 1927. godine je izdala prvu, „Vrt detinjstva“, koju je objavio časopis „Misao“.

Tada su njene pesme počele da izlaze i u „Politici“, časopisu za koji je pisala dugi niz godina. Objavila je knjigu pesama „Zeleni vitez“, knjigu pripovedaka „Ludilo srca“ i pesme u prozi „Gozba na livadi“.

Knjigu dečjih pesama „Srce lutke spavaljke“ završila je 1933. godine.

Učestvovala je u prevođenju knjiga Fjodora Dostojevskog, a osim sa ruskog, prevodila je poeziju sa slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Upoznala je glumca i pesnika Sergeja Slastikova za koga se udala.

Zatim je objavila knjigu pripovedaka „Kako oni žive“, „Nove pesme“ i „Raspevane priče“. Napisala je mnogo rodoljubivih pesama u kojima govori o stradanju svog naroda, a 1941. godine je, potresena streljanjem kragujevačkih đaka, napisala jedno od svojih najznačajnijih dela, „Krvavu bajku“.

Narednih godina je objavila knjige „Dečja soba“, „Zagonetke lake za đake prvake“, „Paukova ljuljaška“, „Šarena torbica“, „Pesnik i zavičaj“, poemu „Oslobođenje“, „Otadžbino tu sam“, „Otvoren prozor“ i „Strašna igra“.

Maksimović je tokom 1946. godine bila jedan od urednika prvog književnog časopisa posle oslobođenja, „Naša književnost“.

17. decembra 1959. godine je izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine je postala redovni član.

U tom periodu je bila jedan od najobjavljivanijih srpskih pisaca. Izdala je „Šumsku ljuljašku“, „Buntovni razred“, „Miris zemlje“, napisala je predgovor za „Izabrane priče“ Branka Ćopića i „Tražim pomilovanje“, lirsku raspravu sa Dušanovim zakonikom u kojoj brani osuđene.

Maja 1968. godine je u Brankovini organizovana proslava „Pesničko proleće“ povodom pesnikinjinih pedeset godina rada i sedamdeset godina života. Tom prilikom je dobila Orden časti, a krajem godine je otputovala u Pariz.

Nakon što je 1970. godine njen suprug preminuo, Desanka je objavila roman „Ne zaboraviti“. Njene „Izabrane pesme“ su prevedene na francuski jezik, a knjiga „Tražim pomilovanje“ je izašla u Varšavi i Rigi.

Knjigu stihova „Nemam više vremena“ završila je 1973. godine. Ubrzo su usledile „Zmajeva nagrada Matice Srpske“ i „Specijalna Vukova nagrada“.

Njene pesme su objavljene u Španiji i Torontu, a izdala je i knjige „Pesme iz Norveške“ i „Letopis Perunovih potomaka“. Volela je da putuje i dosta vremena je provela u Americi, Kanadi, Sovjetskom Savezu, Norveškoj i Australiji.

Književnica je 1981. godine dobila diplomu počasnog člana Matice srpske, a 1983. godine je otputovala u Kinu kao šef delegacije jugoslovenskih pisaca. Njen 85. rođendan je svečano proslavljen u Valjevu.

Udruženje književnika Srbije ju je 1984. godine predložilo za Nobelovu nagradu. U maju je umro njen veliki prijatelj, Branko Ćopić, što je veoma teško podnela. Otputovala je u Veliku Britaniju i posetila londonski univerzitet i Oksford.

Na Cetinju 1985. godine joj je uručena Njegoševa nagrada koju je preuzela nakon boravka u Igalu, gde je lečila prelom kuka. U Brankovini je otvorena „Desankina škola“ kojoj je poklonila svoje knjige, fotografije i druge uspomene.

Predsedništvo SFRJ je 1988. godine pesnikinji dodelilo Orden jugoslovenske zastave sa lentom zbog predanosti književnom radu koji traje sedamdeset godina.

Naredne godine u Valjevu je podignut spomenik Desanki Maksimović koji je radio vajar Aleksandar Zarin. Pesnikinja je negodovala zbog ove odluke, ali umirili su je pričom da je posvećen poeziji, ali samo ima njen lik.

Na svečanom otkrivanju spomenika je prisustvovalo mnogo ljudi iz književnog života Srbije, a govor je držao pesnik Matija Bećković.

Patrijarh srpski Pavle joj je 1992. godine uručio orden Svetog Save, a od Srpske književne zadruge je dobila nagradu za životno delo. Mnogo vremena je provodila u Brankovini, zavičaju za koji je bila istinski vezana.

11. februara 1993 je preminula. Sahrani je prisustvovalo mnogo znamenitih ljudi, a poslednji je govor držao Dobrica Ćosić, akademik i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije.

Nije imala dece, a prijatelji su joj bili pisci Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Isidora Sekulić, Mira Alečković i drugi.

Iste godine kada je preminula jedna osnovna škola je promenila naziv u „Desanka Maksimović“. Danas mnoge škole, obrazovne i kulturne institucije i ulice širom bivše Jugoslavije nose ime jedne od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih književnica.