David Albahari

Biografija

David Albahari je srpski pisac (pripovedač, romansijer, esejist, antologičar) jevrejskog porijekla. Rođen je 15. marta 1948. godine u Peći. Živeo je u Kanadi, a od 2015. godine živi u Zemunu.

Osim pisanja romana, eseja i pripovetki, bavi se i prevođenjem dela s engleskog jezika.

Napisao je tri knjige eseja, 11 zbirki priča i 14 romana. Njegova dela su prevođena na 18 svetskih jezika. Svrstava se u red najplodnijih i najistaknutijih pisaca savremene srpske književnosti.

Detinjstvo i mladost

David Albahari je rođen u Peći, gradu na zapadu Kosova, u porodici Jevrejskog porekla. Njegov otac je kao penzioner bio aktivan član jevrejske zajednice. Od malih nogu David je upoznat za jevrejskim običajima, budući da su se u njegovoj porodici redovno obeležavali jevrejski praznici.

Svest o njegovom jevrejskom poreklu počela je kod Davida da se budi u drugom razredu osnovne škole. Naime, na času je odgovorio učitelju da je Jevrej, a učitelj je postavio za dete nerazumno pitanje: „Pa zar vas još ima živih?“. Ovaj razgovor sa učiteljem nikada nije shvatio zlonamerno, a i u njegovom razredu bilo je dece različitih nacionalnosti.

Mnogo puta je njegova porodica na letovanje odlazila sa jevrejskom zajednicom, na more jevrejskog odmarališta. Tu je naučio da peva mnoge pesme na hebrejskom, takođe je saznao mnogo o Izraelu. S godinama, sve je više rasla njegova spoznaja o ličnom identitetu.

Kada je nakon osnovne i srednje škole, koje je pohađao u rodnom mestu, došlo vreme za studije, odlučio je da se preseli u Zagreb. Studirao je engleski jezik i literaturu na Univerzitetu u Zagrebu.

Albahari je poznat po svojoj društvenoj aktivnosti. Godine 1991. izabran je za predsednika Fondacije jevrejskih zajednica u Jugoslaviji.

Tri godine posle preselio se u Kalgari zajedno sa članovima svoje porodice. Iako i danas živi u Kalgariju, redovno stvara i izdaje nova dela na srpskom jeziku.

Albahari se smatra vernikom. Tokom intervjua ne voli da daje odgovore na aktualna politička pitanja. Javnost je kroz analizu njegovih dela, u kojima se često sreću istorijske i političke tematike, sumirala njegove stavove o istim, međutim, on se od svega toga vešto ograđuje, ističući da to nisu njegovi lični stavovi.

Otvoreno se zalaže za legalizaciju kanabisa. Smatra da je slušanje jedne vrste muzike sputavanje. Uživa u džezu, rokenrolu, rege muzici. Poredi slušanje jedne vrste muzike sa čitanjem jedne vrste literature.

Mnogo je voleo da čita, u mladosti je čitao sve što mu je dolazilo pod ruku. Uživao je u gledanju filmova. Svoje je priče upravo tako zamišljao, u filmovima.

Na Davidov pristup književnosti najviše je uticao njegov prijatelj Petar Vujičić, koji je prevodio dela sa poljskog i nekoliko drugih jezika.

Vujičić mu je dao nekoliko jednostavnih pravila koja su bila od značaja tokom pisanja. U početku je Albahari izmišljao priče, a onda je, zahvaljujući savetu ovog njegovog velikog prijatelja, inspiraciju za priče pronalazio u svojoj okolini.

Tako su nastali njegovi likovi u kojima svako može da pronađe deo sebe.

Karijera

Objavljivanjem zbirke priča „Porodično vreme“ 1973. godine Albahari je započeo svoju književnu karijeru. Širu popularnost je stekao nakon objave dela „Opis smrti“. Tada mu je uručena Nagrada „Ivo Andrić“.

Kada je objavio roman „Mamac“, 1996. godine, dodeljena mu je NIN-ova nagrada. Njegova dela često su autobiografskog karaktera. Albahari je izjavio da je delo „Mamac“ napisao u jednom dahu. Na 150 strana, ova knjiga je napisana u jednom pasusu.

Poznat je kao autor zatvorenog književnog izraza. Kroz skoro četiri decenije dugo rad stekao je veliku naklonost publike i kritike.

Dela ovog pisca prevođena su na nemački, francuski, hebrejski, engleski, italijanski, poljski, slovački, makedonski, slovenački, albanski, mađarski i mnoge druge svetske jezike.

Od 2006. godine Albahari je u članstvu van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenja jezika i književnosti.

Preveo je mnoga dela stranih pisaca na srpski jezik, između ostalih prevodio je Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera, Tomasa Pinčona, Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

U periodu od 1973. do 1994. godine David Albahari je radio u redakcijama beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća, kao što su: „Vidici“, „Književna reč“, „Pismo“, „Kulture Istoka“, „Politika“, edicija „Prva knjiga Matice srpske“.

Za književni časopis „Republika“ David Albahari je izjavio: „Volim pisati. Kada završim jednu priču ili roman, odmah sam spreman pisati novu. Treba imati početnu rečenicu, i onda se iz nje rastvori cela priča. Pisanje je u mnogo većoj meri stvar radne discipline, nego inspiracije. Inspiracija je sigurno važnija za pisanje poezije, za pisanje proze važniji je redovan rad“.

Njegova do sada objavljena dela  bogata su poetičkim izrazima. Ovakav izraz najviše je prisutan u romanu „Cink“, kao i u pričama „Opis smrti“, „Moja žena ima svetle oči“ i „Jednostavnost“. Isto tako, roman „Cink“ fragmentarne je kompozicije i poetički diskursne sadržine.

Njegova novija dela su romani „Kontrolni punkt“, „Ćerka i Ludvig“, te zbirke priča „Svake noći u drugom gradu“ i „Male priče“. Za zbirku kratkih priča „Svake noći u drugom gradu“ iz 2008. godine, dobio je Nagradu „Zlatni suncokret“.

Na festivalu u Skoplju „Druga priča“, 2016. godine osvojio je prvu nagradu. Za roman „Životinjsko carstvo“ uručena mu je Nagrada „Isidora Sekulić“. Albahari je postmodernistički pisac. Takođe piše i knjige za decu.

Književnikov sin Natan Albahari je krajem avgusta 2021. godine na svom „Tviter“ („Twitter“) profilu objavio informaciju da je njegovom ocu pozlilo i da su morali da pozovu Hitnu pomoć.

Natan je napisao da mu je bilo jako loše i da nije mogao da se pomeri od bolova. On je u istom postu potvrdio da se pisac poslednje dve decenije bori sa Parkinsonovom bolesti.

Par dana kasnije Natan je objavio fotografiju s ocem, te napisao da se Albahari mnogo bolje oseća i da se već vratio svom novom romanu koji privodi kraju[1].

Književne nagrade

• NIN-ova nagrada za roman godine,
• Andrićeva nagrada za knjigu priča,
• Nagrada „Stanislav Vinaver“,
• Nagrada „Branko Ćopić“,
• Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine,
• Nagrada grada Beograda,
• Vitalova nagrada za knjigu godine,
• Nagrada „Balkanika“ za najbolji roman objavljen na nekom od balkanskih jezika u 1997. godini,
• Nagrada „Most-Berlin“.

Bibliografija

Zbirke priča

• „Porodično vreme“ (1973. godine)
• „Obične priče“ (1978. godine)
• „Opis smrti“ (1982. godine)
• „Fras u šupi“ (1984. godine)
• „Jednostavnost“ (1988. godine)
• „Pelerina“ (1993. godine)
• „Izabrane priče“ (1994. godine)
• „Neobične priče“ (1999. godine)
• „Drugi jezik“ (2003. godine)
• „Senke“ (2006. godine)
• „Svake noći u drugom gradu“(2008. godine)
• „21 priča o sreći“ (2017. godine)

Romani

• „Sudija Dimitrijević“ (1978. godine)
• „Cink“ (1988. godine)
• „Kratka knjiga“ (1993. godine)
• „Snežni čovek“ (1995. godine)
• „Mamac“ (1996. godine)
• „Mrak“ (1997., 2008. godine)
• „Gec i Majer“ (1998. godine)
• „Svetski putnik“ (2001. godine)
• „Pijavice“ (2006. godine)
• „Ludvig“ (2007. godine)
• „Brat“ (2008. godine)
• „Ćerka“ (2010. godine)
• „Kontrolni punkt“ (2011. godine)

Knjige eseja

• „Prepisivanje sveta“ (1997. godine)
• „Teret“ (2004. godine)
• „Dijaspora i druge stvari“ (2008. godine)

Antologije

• „Najkraće priče na svetu“ (1993. godine)
• Antologija jevrejskih pripovedača (1998. godine)
• Poslastičarske priče (2008. godine)

Reference

[1] https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/knjige-stripovi/3385435-lepe-vesti-nakon-sto-mu-je-pozlilo-david-albahari-se-oporavlja-kod-kuce-novi-roman-pri-kraju