Dante Aligijeri (Durante „Dante“ degli Alighieri)

Biografija

Dante Aligijeri (Durante „Dante“ degli Alighieri) je bio jedan od najvećih italijanskih pesnika kasnog Srednjeg veka. Rođen je između 11. maja i 11. juna 1265. godine u Firenci, a umro 14. septembra 1321. u Raveni.

Njegovo najpoznatije delo „Božanstvena komedija“ smatra se jednim od najvećih literarnih radova na italijanskom jeziku i remek-delom svetske literature.

Dante Aligijeri često se naziva najvećim pesnikom Srednjeg veka i prvim književnikom koji je pisao na italijanskom, umesto na latinskom jeziku.

Tokom Srednjeg veka većina pisaca je svoja dela stvarala na latinskom jeziku, zato su ona bila dostupna samo malom broju obrazovanog stanovništva.

Ipak, Dante je smatrao da knjige treba da se pišu na narodnom jeziku kako bi mogli svi da ih čitaju. Štaviše, njegova dela „Novi život“ („La Vita Nouva“) iz 1295. godine i „Božanstvena komedija“ („Divina Commedia“) iz 1321. napisana su toskanskim dijalektom italijanskog jezika.

Njegov primer, kasnije su pratili Frančesko Petrarka (Francesco Petrarca) i Đovani Bokačo (Giovanni Boccaccio).

Istorijski gledano, Dante je odigrao glavnu ulogu u uspostavljanju nacionalnog jezika Italije. Ipak, osim u Italiji, Danteaova dela proučavaju se na univerzitetima u svim delovima sveta.

Njegovi prikazi pakla, čistilišta i neba poslužili su kao inspiracija mnogim umetnicima poput Džona Miltona (John Milton), Džofrija Čausera (Geoffrey Chaucer), Alfreda Tenisona (Alfred Tennyson) i mnogih drugih.

Detinjstvo i obrazovanje

Rođen je u Firenci 1265. godine. Tačan datum rođenja nije poznat, ali je u delu „Raj“ (Paradiso) pisao kako je rođen kada je sunce bilo u Blizancima, što ukazuje na datum između 11. maja i 11. juna po julinaskom kalendaru.

O njegovom životu zna se vrlo malo, a sve što je želeo da kaže o sebi utkao je u svoja dela. Tako u „Paklu“ („Inferno“) Dante tvrdi da njegova porodica vodi poreklo od drevnih Rimljana. Ipak, najstari rođak koga pominje u „Raju“ ne može biti stariji od 1100. godišta.

Dante je pripadao gvelfskoj porodici, političkom savezu koji je podržavao papu. Otac mu se zvao Aligijeri od Belinsiona (Alighiero di Bellincion), a majka Bela (Bella). Umrla je kada je Dante imao deset godina, a njegov otac je oženio udovicu Lapu (Lapa di Chiarissimo Cialuffi).

Nije poznato da li su se zaista venčali, jer se udovice u to vreme nisu smele ponovo udavati. Ono što se pouzdano zna jeste da je Dante imao polubrata Frančeska (Francesco) i polusestru Tanu (Gaetana).

Kada je imao dvanaest godina roditelji su mu ugovorili brak sa Đemom di Maneto Donati (Gemma di Manetto Donati), ćerkom moćnog Manetta Donatija (Manetto Donati).

Ugovoreni brakovi u to vreme nisu bila retkost, štaviše, potpisivani su ugovori kod notara kako bi se taj dogovor ozvaničio.

Uprkos tome, Dante se zaljubio u Beatriče Portinari (Beatrice Portinari) koju je upoznao kada je imao samo devet godina. Svojoj velikoj ljubavi posvetio je nekoliko soneta, a svoju suprugu Đemu nije pominjao ni u jednoj od svojih pesama.

Tačan datum venčanja Dantea i Đeme nije poznat. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da je pre nego što je proteran iz Firence 1301. godine imao troje dece – Pjetra (Pietro), Jakuba (Jacupo) i Antoniju (Antonia). Antonija je kasnije postala časna sestra i uzela ime Beatriče.

Dante je učestvovao u bici kod Kampaldina (Campaldino), 11. juna 1289. godine. Ova pobeda dovela je do reforme firentinskog ustava.

U političkom životu grada sudelovao je kao član Veća stotine. Međutim, veliki deo zapisa iz tog vremena je nestao, pa se njegovo delovanje u gradskim većima ne može sa sigurnošću potvrditi.

O Danteovom obrazovanje ne zna se mnogo. Pretpostavlja se da se školovao kod kuće ili u crkvenoj školi u Firenci.

Proučavao je toskansku poeziju i divio se delima bolonjskog pesnika Gvida Ginizelija (Guido Guinizelli), koga je u jednom od svojih dela nazvao „ocem“.

U to vreme je Sicilijanska poetska škola (Scuola poetica Siciliana) „vladala“ Toskanom. Zainteresovao se za poeziju provansanskih trubadura, poput Arnauta Danijela (Arnaut Daniel) i latinskih pisaca klasične antike, poput Cicerona, Ovida i Vergilija.

Dolce novo – slatki novi stil

Kada je prvi put upoznao Beatriče, sa samo devet godina, tvrdio je da se u nju zaljubio na prvi pogled iako nisu progovili ni jednu reč. Povremeno ju je viđao, često su se pozdravljali na ulici, ali nikad nisu zaista razgovarali.

Ovo je zapravo primer ljubavi o kojima su pisali francuski i provansni pesnici prethodnih vekova. To su bila tipična iskustva zaljubljenog čoveka, ali je Dante u svojim pesmama posvećenim Beatriče ostavio jedinstven pečat, te time stvorio „dolce novo“ stil (slatki novi stil, pojam koji je sam skovao).

Time se pridružio drugim savremenim pesnicima i piscima koji su pisali o neponovljivim aspektima ljubavi. Ljubav prema Beatriče bila je njegov životni pokretač.

U mnogim pesmama je prikazana kao božica koja bdije nad njim i daje mu duhovne lekcije, koje ponekad umeju da budu i grube.

Kada je 1290. godine Beatriče umrla, Dante je spas potražio u latinskoj književnosti. Posvetio se filozofskim i religijskim izučavanjima.

Kada je imao 18 godina Dante je upoznao Gvida Kavalkantija (Guido Cavalcanti), Lapa Đanija (Lapo Gianni), Kina da Pistoia (Cino da Pistoi) i Bruneta Latinija (Brunetto Latini).

Oni su postali predvodnici „dolce novo“ stila. Dante je Brunetiju u znak zahvalnosti napisao posebnu posvetu u „Božanstvenoj komediji“.

Politika

Kao i većina njegovih savremenika u Firenci, borio se u Gvelfsko-gibelinskom sukobu kod Kampaldina 1289. godine. Da bi napredovao u politici postao je apotekar.

Nije imao nameru da se time bavi, ali zakon iz 1295. godine je zahtevao od plemića da se bave javnim poslom, te da moraju da budu članovi nekog esnafa.

Ovo zanimanje ipak nije bilo loše za njega kada se uzme u obzir da su se knjige u to vreme prodavale u apotekama. Kao političar nije se mnogo istakao, osim u vođenju mnogobrojnih „kancelarija“ zaduženih za stvaranje političkih nereda.

Političke prilike u Firenci u to vreme su bile veoma loše. Početkom 1300. godine Bonifacije VIII (Boniface VIII) je proglašen za papu, a vladajuća gvelfska stranka podelila se na dve struje, poznate kao Beli i Crni.

Beli su se zalagali za ustav i građanska prava, a Crni, uglavnom bogatiji, davali su podršku papi koji je pokušao da zaustavi demokratske procese u Toskani.

1. maja 1301. godine došlo je do velikog sukoba između ove dve struje. Nekoliko dana nakon toga Dante je otišao na diplomatsku službu u San Điminjano. Po povratku su ga izabrali za jednog od šest gradskih priora.

Kao pripadnik Belih uspostavio je mere protiv papine dominacije u gradu, te kažnjavao vođe obe struje i dozvoljavao odbeglim pristašama Belih da se vrate u Firencu.

Međutim, papa je uzvratio udarac tako što je poslao francuskog princa Karla III (Charles III) sa vojskom u Firencu.

Princ je vratio Crne na vlast i osudio Dantea na progonstvo. Zaprećeno mu je lomačom ukoliko se ikad vrati na teritoriju grada.

Život u progonstvu

Tokom progonstva, učestovao je u nekoliko pokušaja Belih da se vrate na vlast u Firenci. Svi su završeni neslavno. Prvo je odselio u Veronu, a potom u Salzano.

Pojedini istoričari tvrde da je između 1308. i 1310. boravio u Parizu, a drugi da je posetio Oksford u Velikoj Britaniji. Ove tvrdnje prvi put se pojavljuju u Bokačovoj knjizi o Danteu, objavljenoj nekoliko decenija posle njegove smrti.

Progonstvo je ipak donelo nešto dobro, jer su se Danteova dela koja je pisao u to vreme produbila što se može videti u proznim spisima koje je tada pisao.

Princ Henri VII (Henry VII) je 1310. godine krenuo u Italiju sa pet hiljada vojnika. Dante je u njemu video novog Karla Velikog koji će vratiti staru slavu Svetog Rimskog Cara, te vratiti Firencu u ruke Belih.

Zato je pisao Henriku i drugim italijanskim prinčevima da unište Crne. U svojim pismima mešao je religiju i svoju privatnu zabrinutost, te pozivao Božiji gnev na svoj grad.

U to vreme nastala je „Monarhija“ („De Monarchia“), delo u kome je predlagao univerzalnu monarhiju pod Henrikom VII.

Iako se tačan datum ne zna, istoričari smatraju da je u nekom momentu u progonstvu Dante zamislio „Komediju“.

U svakom slučaju može se reći da mu je tadašnja situacija dala inspiraciju da napiše mnogo kvalitetnija dela nego što je ikad napisao dok je živeo u Firenci.

Smatra se da je „Komedija“ nastala tek kada je shvatio da su njegove političke ambicije prošlost, te da se verovatno nikad neće vratiti.

Takođe, može se primetiti da se Beatriče vratila u njegove stihove, mnogo veća i značajnija nego što je to bila u ranijim delima. To je interesantno iz mnogo uglova, naročito ako se uzme u obzir da je između 1304. i 1307. godine pisao da sećanje na ovu mladalačku ljubav pripada prošlosti.

U međuvremenu je većini Belih gvelfa dozvoljeno da se vrate u Firencu. Dante nije dobio poziv, verovatno zbog besnih pisama koje je slao princu Henriju VII.

1312. godine princ Henri VII je napao Firencu i pobedio Crne gvelfe, ali ne postoje dokazi da je Dante bio uključen u tu bitku. Štaviše, pojedini istoričari smatraju da je odbio da napada svoj grad sa strancima.

Drugi tvrde da je postao izuzetno nepopularan među Belim gvelfima, te da su ga potpuno isključili iz svog pokreta.

Princ Henri je iste godine umro od groznice, a sa njime se ugasila nada da će Dante ikad više videti Firencu. Zato se vratio u Veronu.

Vlasti u Firenci su 1315. godine dopustile su prognanima, pa i Danteu, da se vrate u grad. Ipak, postojao je jedan uslov. Firenca je zahtevala javno pokajanje.

Dante je to odbio smatrajući da nema zbog čega da se kaje, jer je smatrao da nije kriv. Zato je ostao u progonstvu.

Ubrzo nakon toga Danteova smrtna kazna preinačena je u kućni pritvor pod uslovom da dođe u Firencu kako bi se zakleo da više nikad neće ući u grad. Odbio je da dođe i to učini, pa je presuda potvrđena i proširena na njegove sinove.

Dante se u tom momentu još uvek nadao da će biti pozvan u Firencu i da će se časno vratiti u grad, jer je za njega progonstvo bilo oblik smrt. Oduzimalo mu je identitet i dostojanstvo o čemu je pisao u svojim delima.

Aligijeri je prihvatio poziv princa Gvida Novele (Guido Novella da Poleta) da se 1318. doseli u Ravenu. U međuvremenu je završio delo „Raj“ („Paradiso“) i umro u 1321. godine vraćajući se iz diplomatske misije iz Venecije.

Pojedini izvori tvrde da je uzrok njegove smrti malarija. Sahranjen je u Raveni u Crkvi Svetog Pijera Maljora (San Pier Maggiore) koja je kasnije preimenovana u Crkvu Svetog Frančeska.

Bernardo Bembo (Bernardo Bembo), venecijanski preator mu je podigao spomenik 1483. godine.

Dela

Prvo Danteovo delo je „Novi život“ („La vita nova“), koje je pisao između 1292. i 1293. godine, inspirisan ljubavlju prema Beatriče. Pisano je „slatkim stilom“ (dolce novo) karakterističnim za firentisku pesničku školu.

Beatriče je uzdignuta do božanstva u tolikoj meri da je postala mistični vođa ljudske duše prema Bogu. Delo obiluje mladalačkom svežinom i brojnim alegorijama, ali se može naslutiti ono što će nam Dante doneti u „Božanstvenoj komediji“.

Filozofsko delo „Gozba“ („Convivio“) pisao je u prognostvu. Zamišljeno je kao celina iz 14 kancona i 15 traktata. Nikad nije dovršeno, ali daje uvid u Danteovu okupiranost politikom.

„Gozba“ je u stvari oda narodnom jeziku i gradu Rimu kao „prestonici izabranog naroda“.

U spisu „O umeću govorenja na narodnom jeziku“ („De vulgari eloquentia“) Dante piše o različitostima 14 italijanskih dijalekata, te potrebi da se iz onog što im je zajedničko stvori jedinstven narodni jezik, koji bi s vremenom zamenio latinski.

Verujući da princ Henri VII ima snage da vrati slavu Rimskom carstvu i oslobodi Firencu, Dante je napisao latinski traktat „Monarhija“ („De Monarchia“).

U ovom delu on se zalagao za monarhistički oblik političkog uređenja, te isticao uzajamnu nezavisnost i ravnopravnost Carstva i Crkve.

Božanstvena komedija

Danteovo najpoznatije delo „Božanstvena komedija“ (nastalo kao „Commedia“, reč „božanstvena“ dodao je Bokačo) opisuje njegovo putovanje kroz „Pakao“ (Inferno), „Čistilište“ (Purgatorio) i „Raj“ (Paradiso).

Delo je započeto 1307. godine, nakon smrti njegove muze Beatriče, a završeno je iste godine kada je pesnik umro (1321.).

„Božanstvena komedija“ obuhvata stotinu pevanja u rimovanim jedanaesteračkim tercinama i smatra se glavnim epskim spevom italijanske književnosti, poslednjim velikim knjževnim delom Srednjeg veka i prvim velikim delom koje nagoveštava renesansu.

Pesnik u prvom licu govori o svom putovanju kroz tri dela zagrobnog života. Kroz Pakao i Čistilište ga vodi rimski pesnik Vergilije, a kroz Raj Beatriče. Vergilije ga nije mogao provesti kroz Raj, jer nije kršten i kao takav nalazi se u Limbu, prvom krugu Pakla.

Dante je u Paklu predstavio alegorijsku sliku zemaljskog sveta i njegove pokvarenosti, dok je on sam simbol grešnog čoveka.

Vergilije je u stvari njegov uzor i glas razuma. Danteov pakao ima devet krugova koji se pri dnu sužavaju i to: Limb, grešni ljubavnici i preljubnici, proždrljivci, škrtice i rasipnici, ljutice, nevernici, nasilnici, oni kojima ne veruje i izdajnici. Što je krug uži – greh je veći.

U Čistilištu se duše čiste od greha. Čistilište je raspoređeno u sedam različitih krugova, a nakon toga duše lete prema nebu. Na vratima neba su anđeli, kao simboli ispovednika koji imaju moć da dele pravdu.

U Raju se Dante oprašta od Vergilija, pa očišćen od greha dočekuje Beatriče, simbol milosti i Božije ljubavi.

Raj se sastoji od devet nebesa koji se vrte oko Zemlje. U njemu su dobre duše učenih ljudi i pravednih vladara. Pevanje se zavšava stihovima o ljubavi koja pokreće svet.

„Božanstvena komedija“ se proučava na unverzitetima širom sveta, a inspirisala je brojne umetnike da na njenim temeljima stvore veličanstvena dela.

Dela

• 1292. – 1293. Novi život (Ital. Vita Nuova)
• 1303. – 1305. O umeću govorenja na narodnom jeziku (lat. De vulgari eloquentia)
• 1304. – 1307. Gozba (ital. Convivio)
• 1312. – 1313. Monarhija (lat. De Monarchia)
• 1320. O položaju i obliku vode i zemlje (lat. Quaestio de aqua et terra)
• 1304. – 1321. Božanstvena komedija (lat. La Divina Commedia)
• Rime (ital. Le Rime)