Čarls Dikens (Charles Dickens)

Biografija

Čarls Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens) je bio engleski pisac. Rođen je 7. februara 1812. godine u Lendportu, a umro je 09. juna 1870. godine u Hajamu. Smatra se najznačajnijim engleskim romanopiscem 19. veka, kao i vodećim piscem viktorijanskog vremena.

Pripadao je epohi rane faze realizma, iako su u njegovim radovima uočljivi tragovi prethodnog  romantizma. Pisao je socijalne romane, te se smatra osnivačem istih. Njegova čitalačka publika pripadala je različitim staležima.

U detinjstvu se sa porodicom često selio. Jedno vreme je pohađao privatnu školu, a onda je, posle hapšenja njegovog oca, bio primoran da se kao dete zaposli u jednoj fabrici kreme za cipele u kojoj je radio po deset časova dnevno.

U odraslom dobu radio je kao novinar i pisac. Njegovi romani svojstveni su po obimnoj sadržini i velikoj popularnosti, od prvog objavljivanja pa do danas.

Njegova najpoznatija dela su „Oliver Tvist“ i „Dejvid Koperfild“. Stvarao je dela u kojima je prožimao satiru i humor, ali i osjećaje i romantiku.

Detinjstvo i obrazovanje

Čarls Dikens je rođen u engleskom gradu Lendportu 1812. godine. Njegov otac se zvao Džon (John Dickens), a po zanimanju je bio činovnik. Majka mu se zvala Elizabet (Elizabeth Dickens). Bio je drugo od osmoro dece svojih roditelja.

U potrazi za boljim radnim mestom njegov otac je često menjao adrese boravka, a sa sobom je vodio mnogobrojnu porodicu.

Kada je Čarls bio beba porodica se preselila u Norfolk Strit u Blumsberiju. Naredna selidba se dogodila četiri godine poslije i to u Čatam. Iz Čatama su se preselili u Kent, gde su ostali do njegove jedanaeste godine.

Sa drugovima je uživao u igrama na otvorenom. U slobodno vreme voleo je i da čita, posebno romane. Jedan kratki period, dok mu je otac dobro zarađivao u mornaričkoj kancelariji kao činovnik, imao je priliku da pohađa privatnu školu.

Nažalost, usled finansijskih poteškoća Čarlsa su ispisali iz privatne škole, a porodica se preselila u Kamden Taun, koji pripada Londonu.

Otac mu je 1824. godine upao u velike dugove, zbog čega je uhapšen. Zatvorsku kaznu je služio u Sautvarku u Londonu. Po običaju iz tog vremena, zajedno sa njegovim ocem u zatvor je smeštena i njegova majka sa najmlađom svojom decom.

Brigu o Čarlsu preuzela je po dužnosti porodična prijateljica Elizabeta Rojlans (Elizabeth Roylance), koja je živela u Kamden Taunu. Nakon nekog vremena živeo je na tavanu kuće čoveka po imenu Arčibald Rasel (Archibald Russell).

Svaku nedelju provodio je u zatvoru kako bi bio sa svojom porodicom. Usled teškog materijalnog stanja, a kako ne bi ostao na ulici, morao je da napusti školu i zaposli se u fabrici kreme za cipele.

Na poslu je lepio nalepnice na artikle, a radio je po deset časova dnevno. Teško detinjstvo ostavilo je neizbrisiv trag na njegovu ličnost, a i na način njegovog izražavanja i stvaranja.

Članovi njegove porodice su pušteni iz zatvora kada je njegov otac platio sva dugovanja od novca koji je nasledio od bake. Tada se Čarls vratio u školu, ali po majčinom htenju nije odmah napustio posao u fabrici.

Zbog toga je izgradio stav da sva bitna pitanja u porodici treba da rešava otac. Ova odluka njegove majke bila je presudna i za njegov kasnije izgrađen stav o ženama uopšte. Pun nakupljenog gneva pisao je dela nadahnut teškom situacijom radničke klase.

Život i karijera

Od 1827. godine je kratko vreme radio kao činovnik advokatske kancelarije. Onda se zaposlio kao novinar. Četiri je godine, kao reporter na sudu, pisao izveštaje. U nekim od svojih romana je napravio jasan prikaz birokratije pravnog sistema i neke svoje lične stavove o teškom položaju siromašnih na sudu.

Prvi put se zaljubio 1830. godine u Mariju Bidnel (Maria Beadnell). Ljubav se nije ostvarila jer su Mariju roditelji poslali u Pariz na školovanje. Neki  misle da je ona bila inspiracija za stvaranje lika Dore iz romana „Dejvid Koperfild“.

Kao mladić Dikens je bio zabavan i energičan. Nije imao jasne ciljeve u životu, samo je jako želeo slavu. Budući da je uživao u pozorištu prijavio se na jednu pozorišnu audiciju, koju je ozbiljno shvatio mnogo se pripremajući za nju. Međutim, nije se pojavio na audiciji zbog toga što je bio prehlađen. Tada je odustao od pozorišne karijere.

Živeo je u sobi jednog prenoćišta. Kako bi zaradio prodavao je svoje priče za londonske časopise. Zaposlio se kao novinar gdje se posebno zanimao za političku situaciju u zemlji.   Svoju prvu zbirku djela „Sketches by Boz“ je objavio 1836. godine. Nadimak Boz je dobio u svojoj porodici, a često ga je uzimao za pseudonim. Dikens je cijeli život pisao i uređivao časopise.

Sarađivao je sa Robertom Sejmourom (Robert Seymour) koji je radio ilustracije za njegove tekstove. Istu saradnju je, nakon Sejmoura, ostvario sa Hablot Hajt Braunom (Hablot Knight Browne), iz čega je nastao roman „The Pickwick Papers“ koji je objavljivan u poglavljima, a zadnje poglavlje je prodano u 40 000 primjeraka.

Od 1836. godine radio je kao urednik u „Bentley’s Miscellany“. Na ovoj poziciji je radio tri godine. Uz pretrpan urednički posao pronalazio je vremena za pisanje romana „Oliver Tvist“, koji je objavljen 1838. godine.

Ovaj roman je jedan od najuspešnijih dela ovog pisca. Njegova priča je adaptirana za pozorište. Glavni lik romana je dete, što nije bio slučaj u viktorijanskim romanima.

Dikens je bio oženjen Katarinom Tomson Hogart (Catherine Thomson Hogarth). Venčali su se 2. aprila 1836. godine. Prvo bračno putovanje proveli su u Čoku u Kentu. Prvo njihovo dete, sin Čarli, je rođen u januaru 1837. godine. Imali su još devetoro dece.

Živeli su u Londonu, tačnije u Blumsberiju. U njihovu iznajmljenu kuću su se doselili Dikensov brat Frederik (Frederick) i Katarinina sestra Mari (Mary). Mari je ubrzo umrla od kratke i neizlječive bolesti.

Dikensa je njena smrt mnogo pogodila, jer se izuzetno vezao za nju. Misli se da je na osnovu nje stvarao mnoge idealizovane likove u svojim delima. Toliko je patio za njom, da je jedno vreme i njegova karijera pisca stagnirala.

Mnoga svoja dela u to vreme je izdavao u nastavcima, u serijama mesečnih izdanja, a kasnije su ovi nastavci objedinjavani i izdavani kao knjige.

Sa suprugom je 1840. godine otišao na dugo putovanje u SAD i Kanadu. Tada je brigu o njihovoj djeci preuzela Katarinina mlađa sestra Džeordžina Hogart (Georgina Hogart). Ona je čuvala njihovu decu dok su oni bili na putovanju, ali je ostala u njihovoj porodici sve do kraja Dikensovog života.

Tokom Dikensove prve posete Americi ljudi su se otimali kako bi došli do ulaznica za njegova predavanja. Tada mu je upriličena zavidna dobrodošlica. Ljudi su ga tretirali kao zvezdu.

Svoje utiske o ovom putovanju objedinio je u putopis „American Notes for General Circulation“. Zauzeo je osuđujući stav prema robovlasništvu. Predavanja je držao u Njujorku, gde je boravio mesec dana. Zauzeo se i za pitanje prava o autorstvu. Kada se vratio kući u Englesku, nastavio je rad na svojim pričama.

Godine 1844. nakratko se preselio u Italiju, dok je dve godine nakon toga putovao u Švajcarsku. U ovo vreme počeo je da stvara dela koja su umjetnički konkretnija, ozbiljnije tematizovana i pomnije planirana, nego njegova prijašnja dela.

Dikens je bio osnivač utočišta „Urania Cottage“ koje je vodio čitavu jednu deceniju. Utočište je imalo za cilj brigu o prostitutkama iz radničke klase.

Godine 1851. se preselio u novu kuću, koja mu je bila inspirativna za pisanje mnogih dela. U slobodno vreme se zanimao za amatersko pozorište. Godine 1856. imao je dobre prihode od pisanja, što mu je omogućilo kupovanje imanja o kome je maštao još kao dečak.

Vilki Kolins (Wilkie Collins) je napisao predstavu „The Frozen Deep“, a Dikens je za istu iznajmio profesionalne glumice, 1857. godine. Jedna od tih glumica je bila mlada Elen Ternan (Ellen Ternan) koja je tada imala 18. godina. Dikens se zaljubio u nju, te je njegova ljubav prema ovoj glumici potrajala do kraja njegovog života.

Godine 1858. je donio odluku o rastavi braka, što se u to vreme i prema viktorijanskim konvencijama smatralo krajnje neprihvatljivim.

Supruga Katarina je bila primorana da napusti njihov dom. Sa sobom je povela jedno dete, a svu svoju ostalu decu je ostavila njihovom ocu. Njena sestra Džeordžina je ostala sa Dikensom kako bi se brinula o ostalih devetoro dece.

Dikens je 1858. godine zamoljen od strane jedne bolnice da učestvuje u javnim čitanjima, kako bi se prikupila sredstva koja bi pomogla finansijski posrnulu bolnicu.

Pristao je da pomogne bolnici, te je svojim javnim čitanjem doprineo finansijskoj stabilnosti bolnice na duži vremenski period.

Krenuo je na turneje po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj gde je čitao svoja dela, što je u idućih deset godina bila njegova glavna preokupacija. Za ovaj period napisao je ukupno dva romana.

Urednik, izdavač i autor časopisa „Household Words“ je bio od 1850. do 1859. godine, dok je iste poslove na časopisu „All the Year Round“ radio u periodu od 1858. do 1870. godine. Veliki uspeh je postigao delima „Priča o dva grada“ (A Tale of Two Cities) i „Velika očekivanja“ (Great Expectations).

Godine 1860. Dikens je u dvorištu svoje kuće spalio sva svoja privatna i većinu poslovnih pisama. Isto je uradila i njegova ljubavnica Elen Ternan. Zbog toga se malo zna o njihovom odnosu i trajanju njihove veze.

Dikens je pred kraj života finansijski obezbedio Ternan. Prema nekim izvorima Dikens je sa Ternan tajno živeo oko trinaest godina. Jedno vreme je pokazivao veliki interes za paranormalno, pa je shodno tome postao jedan od vodećih u članstvu organizacije „The Ghost Club“.

Kasnije godine i smrt

Sredinom 1865. godine Dikens je na povratku iz Pariza doživeo saobraćajnu nesreću, kada je na koloseku ostao vagon u kome je on putovao, a ostalih sedam vagona je palo sa železničkog mosta u provaliju. Pomagao je ljudima u vagonu kojima je bila potrebna pomoć, sve dok nisu pristigli spasioci.

Iako on lično nije imao fizičke posledice uzrokovane ovom nesrećom, one psihičke su ostavile trajne traume na njegovu ličnost.

Kako bi izbegao skandal koji bi usledio zbog toga što je na ovo putovanje krenuo sa ljubavnicom i njenom majkom, veliki trud je uložio kako bi izbegao pojavu pred istragom o uzrocima nesreće, što je i uspeo.

Ovo iskustvo mu je poslužilo kao inspiracija za pisanje dela, kratke priče o duhovima „The Signal-Man“, gde protagonista predviđa svoju smrt tokom železničke nesreće.

Na drugo putovanje u Ameriku se odučio u novembru 1867. godine. Ova turneja je za njega bila izuzetno uspešna, a na njoj je upoznao mnoge istaknute ličnosti tog vremena.

Mnogo je zarađivao na nastupima gde je javno čitao svoja djela. Tokom posete Americi predviđeno je da održi takvih 76 nastupa do aprila 1868. godine. Iako je uspeo da održi sve predviđene nastupe, kući u Englesku se vratio bolestan i iscrpljen.

Po povratku u Englesku organizovao je oproštajna čitanja. Planirano je 100 nastupa, a održao ih je 75. Zbog bolesti, vrtoglavice i paralize, morao je da otkaže mnoge svoje nastupe.

Odmarao se i oporavljao od bolesti, a kada je povratio snagu, organizovao je ponovo sva dogovorena čitanja, koja zbog bolesti nije mogao da održi, a sve kako bi ispoštovao publiku i prateće sponzore.

Poslednje čitanje je održao u Londonu pred mnogobrojnom publikom i nekim članovima kraljevske porodice.

Dikens je tokom pisanja dela „Edvin Drud“, dana 8. juna 1870. godine doživeo moždani udar, a sledećeg dana je umro. Iako je izrazio želju da bude sahranjen skromno, ipak je sahranjen u Vestminsterskoj opatiji.

Izreke i citati

„Postoje žice u ljudskom srcu za koje je bolje da ne vibriraju“.

„Hajde da budemo moralni. Hajde da razmišljamo o postojanju“.

„Niko ko olakšava tuđi teret nije beskoristan na ovome svetu“.

„Mi kujemo lance koje nosimo tokom života“.

„Poroci su ponekad samo vrline sa kojima se preteralo“.

„Potčinite svoje apetite, dragi moji, i potčinićete ljudsku prirodu“.

„Ja samo tražim da budem slobodan. Leptiri su slobodni“.

„Žaljenje je prirodno svojstveno sedim kosama“.

„Svaki čovek može imati dobro raspoloženje kada je dobro odeven“.

Bibliografija

• „Pikvikov klub“ (The Pickwick Papers, serije mjesečnih izdanja „The Posthumous Papers of the Pickwick Club“, od aprila 1836. do novembra 1837. godine)
• „Oliver Tvist“ (Oliver Twist, serije mjesečnih izdanja u  „Bentley’s Miscellany“, od februara 1837. do aprila 1839. godine)
• „Nikolas Niklbi“ (Nicholas Nickleby, serije mjesečnih izdanja „The Life and Adventures of Nicholas Nickleby“, od aprila 1838. do oktobra 1839. godine)
• „Stara prodavnica rijetkosti“ (The Old Curiosity Shop, serije sedmičnih izdanja u „Master Humphrey’s Clock“, od aprila 1840. do novembra 1841. godine)
• „Božićna priča“ ili „Tri duha“ (A Christmas Carol, 1843. godine)
• „Martin Čazlvit“ (Martin Chuzzlewit, serije mjesečnih izdanja „The Life and Adventures of Martin Chuzzlewit“, od januara 1843. do jula 1844. godine)
• „Dejvid Koperfild“ (David Copperfield, serije mjesečnih izdanja „The Personal History, Adventures, Experience and Observation of David Copperfield the Younger of Blunderstone Rookery“, od maja 1849. do novembra 1850. godine)
• „Sumorna kuća“ (Bleak House, serije mjesečnih izdanja, od marta 1852. do septembra 1853. godine)
• „Mala Dorit“ (Little Dorrit, serije mjesečnih izdanja, od decembra 1855. do juna 1857. godine)
• „Priča o dva grada“ (A Tale of Two Cities, serije sedmičnih izdanja u „All the Year Round“, od aprila 1859. do novembra 1859. godine)
• „Velika očekivanja“ (Great Expectations, serije sedmičnih izdanja u „All the Year Round“, od decembra 1860. do avgusta 1861. godine)
•  „Edvin Drud“ (Edwin Drood, serije mjesečnih izdanja „The Mystery of Edwin Drood“, od aprila 1870. do septembra 1870. godine).