Branko Radičević

Biografija

Branko Radičević je bio srpski romantičarski pesnik. Rođen je 28. marta 1824. godine u Slavonskom Brodu. Preminuo je 1. jula 1853. godine u Beču.

Pisao je ljubavne i rodoljubive pesme, a pred sam kraj života elegije. Mnogi književnici ga smatraju najznačajnijim romaničarskim pesnikom, pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića.

Pesme je pisao na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantizma.

Detinjstvo i obrazovanje

Branko Radičević je rođen kao Aleskije Radičević 1824. godine u Slavonskom Brodu.

Njegov otac, Teodor Radičević je bio činovnik koji se bavio i prevođenjem književnih dela sa nemačkoj jezika, a jedan od njegovih najznačajnijih prevoda bila je drama „Viljem Tel“, nemačkog pesnika, dramaturga, filozofa i istoričara Fridrih Šilera (Friedrich Schiller).

Brankova majka Ruža Radičević je bila ćerka bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića.

Teodor i Ruža su imali još dvoje dece, sina Stevana i ćerku Amaliju koja je preminula kada je imala dve godine.

Porodica se zbog očevog posla 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke škole.

Godine 1836. upisao je Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, gde je završio šest razreda latinske škole. Sedmi i osmi razred Gimnazije završio je u Temišvaru, gde mu je otac dobio premeštaj 1841. godine.

Dve godine posle upisao je studije prava u Beču. Nakon tri godine je odustao od fakulteta, a 1849. godine, kada je saznao da boluje od tuberkuloze, upisao je medicinu kako bi našao lek za ovu bolest, od koje su preminuli mnogi članovi njegove familije.

Pre nego što je izašla njegova prva zbirka pesama promenio je ime Aleksije u Branko Radičević.

Prve zbirke pesama i uticaj Vuka Stefanovića Karadžića

Branko Radičević počeo je da piše pesme još dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Već tada je za razliku od ostalih književnika, svoje pesme pisao na narodnom jeziku.

U Beču se družio sa Vukom Stefanovićem Karadžićem i Đurom Daničićem, te je ideja da svoja dela stvara na narodnom jezik dobila veliku podršku. Sa Đurom Daničićem se pobratimio nakon što mu je umro brat Stevan.

Prvu zbirku pesama objavio je 1847. godine. Radičević nije bio prvi ni jedini romantičarski pesnik, ali je bio prvi pesnik koji je pisao na čistom narodom jeziku i to u duhu romantizma moderne Evrope.

Njegove pesme su bile pune ljubavi, mladosti, vedrine i žudnje za životom, te rodoljublja i vitalnosti. U Brankovoj prvoj zbirci su se našle pesme „Devojka na studencu“, „Putnik na uranku“, „Tuđin“, „Ajduci“, „Vragolije“, „Sretan pastir“, „Jadna draga“ i mnoge druge.

Nakon što je prva knjiga objavljena, književni kritičari tog vremena zabeležili su da se pojavio „jedan gotov, savršen pesnik“.

Ova godina smatra se i godinom Vukove pobede jer su tada na narodnom jeziku objavljena i druga značajna dela – „Prevod Novog zaveta“ Vuka Stefanovića Karadžića, „Rat za srpski jezik i pravopis“ Đure Daničića i „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša.

U martu 1848. godine Habzburšku monarhiju zahvatio je talas revolucija pa je Radičević morao da napusti Beč. Živeo je u mnogim mestima u Sremu, a u strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.

Godine 1849. se vratio u Beč, te upisao medicinu kao stipendista kneza Mihaila. Želeo je da završi medicinu kako bi otkrio lek za opaku bolest koja ga je mučila.

Uprkos bolesti, Branko je i dalje pisao. Godine 1851. izašla je njegova druga zbirka pesama, koja je nakon radosnog romaničnog tona, poprimila izvesnu dozu elegije. Pored lirskih, u novoj zbirci su se našle i dve epske pesme.

Ostale neobjavljene pesme, uključujući i elegiju „Kad mlidija` umreti“ koja se smatra jednom od najlepših u srpskoj književnosti, objavio je 1862. godine Brankov otac Teodor.

U njegovim pesmama oseća se uticaj Džordža Bajrona (George Byron), ali s obzirom na preranu smrt Radičevićeva dela nisu doživela slavu njegovih lirskih pesama.

Dela

Branko Radičević je napisao 54 lirske i sedam epskih pesama, te dva odlomka epskih pesama, 28 pisama i jedan odgovor na kritiku.

Njegovo najpoznatije delo je pesma „Đački rastanak“ u kojoj je opevao Stražilovo, Frušku goru, te bezbrižne đačke dane koje je proveo u Sremskim Karlovcima. U njoj se ogleda i ideja jugoslovenstva, a napisana je na narodnom jeziku kako bi bila bliža čitaocima svih staleža.

„Oj, Karlovci, mesto moje drago!

K’o detence došao sam amo;

Igra beše jedino mi blago;

Slatko zvah ja med i smokvu samo.

Dete malo – goluždravo tiče –

Dođe tiče, pa se tu naviče…“

Među njegovim najlepšim i najpoznatijim pesmama je i poema „Kad mlidija` umreti“ koja je objavljena nakon pesnikove smrti, a koja opisuje njegov predosećaj skorog kraja.

„Lisje žuti veće po drveću,

Lisje žuti dole veće pada;

Zelenoga više ja nikada

Videt neću!

Glava klonu, lice potavnilo,

Bolovanje oko mi popilo,

Ruka lomna, telo izmoždeno,

A kleca mi slabačko koleno!

Dođe doba da idem u groba.“

Ova pesma se smatra jednom od najlepših elegija u srpskoj književnosti. Motiv smrti snažno je prisutan i u drugim pesmama Branka Radičevića, poput „Rane“, „Bolesnikov uzdisaj“, „Jadi iznenada“, „Dva kamena“, „Tuga i opomena“ i druge.

To se dobrim delom može objasniti činjenicom da su ga smrti dragih ljudi pratile tokom celog života. Njegova sestra Amalija umrla je dok je bila dete, njegov brat Stevan preminuo je u Temišvaru, a nakon toga od tuberkuloze je umrla i njihova majka Ruža.

Osim lirskih pesama, Radičević je objavio i jednu satiričnu pesmu „Put“ koja je usmerena protiv pseudoklasične poezije i starog književnog jezika.

„Sunce srpsko granulo iznova,

Očistila s’ ona velja bruka

Što okalja Srbina sa Vuka.“

Pesma je nastala na krilima Vukove ideje o reformi srpskog jezika, a dok u prvom delu Radičević ismeva stavove Jovana Hadžića, Vukovog protivnika, u drugom delu pesme veliča se Vukova borba.

Poreklo, ljubav, bolest i smrt

Radičevići su krajem 17. veka tokom velike seobe došli u Boljevce, naselje nedaleko od Beograda. Brankovi preci su poreklom iz kragujevačkog okruga, dok su u Boljevcima živeli njegov pradeda Đorđe i deda Stevan.

Stevan Radičević se nakon toga preselio prvo u Kupinovo, zatim u Zemun, te se nastanio u Slavonskom Brodu (Brod na Savi), gde je rođen Brankov otac Teodor.

U maju 1822. godine Teodor je oženio Ružu Mihajlović, ćerku bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Godine 1824. godine dobili su sina Branka, a godinu dana kasnije drugog sina Stevana. Najmlađa ćerka Amalija umrla je kada je imala dve godine.

Branko i Stevan su 1835. godine upisali čuvenu karlovačku Gimnaziju. Branko je bio odličan đak, učio je nemački, latinski, grčki, češki i slovački jezik. Kada je otac dobio premeštaj u Temišvar, cela porodica se preselila u Rumuniju. Tu je umro i sahranjen Brankov brat Stevan.

Branko je na očev savet upisao studij prava u Beču, iako ga to nije preterano zanimalo. Uspeo je da završi tri godine, ali je ljubav prema književnosti bila jača.

Intenzivno se družio sa porodicom Vuka Stefanovića Karadžića. Tokom jednog od tih druženja upoznao je Vukovu ćerku Vilheminu Minu Karadžić.

Mina je bila veoma obrazovana i talentovana devojka. Govorila je srpski i nemački jezik, prevodila književna dela, te učestvovala u raspravama koje su u kući Karadžića vodile značajne ličnosti poput Jerneja Kopitara, Đure Daničića i Petra Petrovića Njegoša.

Tom prilikom rodilo se prijateljstvo između Vukove ćerke i mladog pesnika koje je trajalo sve do njegove smrti. Pojedini istoričari tvrde da je Branko bio zaljubljen u Minu, te da ga je ta ljubav inspirisala da joj napiše pesmu „Pevam danju pevam noću“.

„Pevam danju, pevam noću,

Pevam sele, što god hoću;

I što hoću, to i mogu,

Samo jedno još ne mogu:

Da zapevam glasovito,

Glasovito, silovito,

Da te dignem sa zemljice,

Da te metnem međ’ zvezdice.

Kad si zvezda, sele moja,

Da si među zvezdicama,

Među svojim, sele moja,

Milim sestricama.“

Istoričari takođe tvrde da Radičević iz poštovanja prema njenom ocu nije želeo da joj iskaže ljubav, a zbog svoje bolesti nije hteo nikoga da vezuje za sebe.

Ipak, Mina Karadžić je postala njegova muza, a pesma „Pevam danju pevam noću“ je zajedno sa Brankovom posvetom pronađena u njenom dnevniku.

U njenoj slikarskoj kolekciji nalazilo se i nekoliko pesnikovih portreta, a nakon što je umro Mina je napisala tekst „Sećanje na Branka“.

Pesnik je preminuo 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, a u momentu njegove smrti negovala ga je Ana Kraus, supruga Vuka Karadžića.

Sahranjen je u Beču, ali njegovoj sahrani nije prisustvovao otac Teodor koji je tada živeo u Temišvaru. Teodor je nešto kasnije Branku podigao skroman spomenik u Beču.

Devet meseci kasnije, slikarka Milica Stojadinović Srpkinja posetila je Brankov grob te zapisala da je spomenik bez cveća i prilično zapušten.

Njegova želja je bila da bude sahranjen na Stražilovu, a nakon nekoliko neuspelih pokušaja Srpska omladina mu je 1883. godine ispunila tu želju.

Na tridesetu godišnjicu smrti velikog pesnika njegovi posmrtni ostaci su premešteni na Stražilovo. Njegove kosti su svečano prenesene 22. juna 1883. godine, a dve godine kasnije Karlovčani su mu podigli spomenik.

Spomenik u obliku piramide je projektovao Svetozar Ivačković, a u njega je uzidan kamen iz različitih krajeva tadašnje zemlje.

Na sredini piramide je iscrtan krst, a ispod njega ispisane reči: Branku – srpski narod. U podnožju spomenika nalazi se nadgrobna ploča prenesena iz Beča. Na njoj je napisano:

„Mnogo hteo, mnogo započeo,

Čas umrli, njega je omeo!“

Tokom Drugog svetskog rata spomenik je srušen, ali je obnovljen uoči obeležavanja stogodišnjice pesništva Branka Radičevića.

Mnoge ulice, trgovi, škole, biblioteke i druge ustanove danas nose ime velikog pesnika, a u njegovu čast dodeljuju se brojne književne nagrade.

Bibliografija

1847. Pesme I

1851. Pesme II

1862. Pesme III (objavljena posthumno)