Bertolt Breht (Bertolt Brecht)

Biografija

Bertolt Breht (Bertolt Brecht) je bio nemački pisac. Njegovo ime po rođenju je bilo Eugen Berthold Friedrich Brecht. Rođen je 10. februara 1898. godine u Augsburgu, a umro je 14. avgusta 1956. godine u Istočnom Berlinu.

Smatra se najznačajnijim nemačkim piscem drama, ali je postigao veliki uspeh i kao pozorišni teoretičar i pesnik. Osnivač je novog koncepta teatra (Epski teatar). Njegova dela i danas su jednako popularna, te se redovno izvode, kako u Nemačkoj, tako i širom svieta.

Najznačajnija Brehtova dela su „Majka Hrabrost i njena deca“, „Dobri čovek iz Sečauna“, „Kavkaski krug kredom“, „Domaće propovedi“, „Lidovi, pesme, horovi“, „Roman za tri groša“ i druga.

Biografija

Bertolt Breht je rođen 1898. godine u Augsburgu u Bavarskoj u buržoaskoj porodici. Tokom školovanja pokazivao je izuzetnu sklonost prema književnosti. Kako bi izbegao mobilizaciju za vreme Prvog svetskog rata upisao se na studije filozofije i medicine. Tokom studija je objavio svoje prve radove.

Počeo je da se bavi pozorišnom kritikom, a onda je ipak otišao u rat, ali na mesec dana. Ljubav prema pozorištu je prevagnula, te je u tom pravcu usmerio svoju karijeru. Svoju prvu dramu „Bal“ je objavio na kraju Prvog svetskog rata.

Godine 1919. napisao je dramu „Bubnjevi noći“, dok je dramu „U džungli gradova“ napisao 1921. godine. Ove drame su bile odraz njegovih anarhističkih stavova. Godine 1922. primio je prestižnu nagradu „Kleist“, kao neafirmisani pisac.

Za kratko vreme režirao je svoju prvu predstavu „Edvarda II Kristofera Marloua“, sa kojom je obeležio početak epskog teatra i tako stekao slavu kao jedan od najvećih inovatora u celokupnoj istoriji pozorišta.

Na poziv upravnika „Dojčes teatra“ otišao je u Berlin gde je proveo punih deset godina. Razvio je novi koncept pozorišta pod uticajem ekspresionističke izložbe „Nova objektivnost“, kao i  Marksa (Karl Marx), Čaplina (Charlie Chaplin) i Ajzenštajna (Sergej Ajzenštajn).

Prvi veliki uspeh postigao je nakon izvedbe komada „Opera za tri groša“ koji do danas nije izgubio na popularnosti.

Brehtova prva supruga bila je glumica Marijana Zof (Marianne Zoff) u periodu od 1922. do 1927. godine, a potom se 1930. godine venčao sa glumicom Helenom Vajgl (Helene Weigel) sa kojom je imao dvoje dece, sina Stefana (Stefan Brecht) i ćerku Barbaru (Barbara Brecht-Schall).

U periodu nakon ženidbe postao je sledbenik marksističkih ideja. Kako je u Nemačkoj nacizam bivao sve snažniji, tako su i njegova dela bila sve više zabranjivana i spaljivana.

U sve težem položaju, usled ovakve situacije u njegovoj zemlji, bio je primoran na egzil 1933. godine. Boravio je u Finskoj, Danskoj i Rusiji, a onda je stigao do Sjedinjenih Američkih Država, tačnije u Kaliforniju.

SAD je napustio 1947. godine zbog duboko ukorenjenih marksističkih ideja. U ovom periodu je napisao veliki broj drama, kao što su „Majka Hrabrost i njena deca“, „Galilejev život“, „Zadrživi uspon Artura Uija“, „Kavkaski krug kredom“.

Drama „Mali organon za teatar“ je teorijski prikaz njegovog shvatanja pozorišta.

Nakon dugogodišnje potrage za mestom boravka, putovanja, menjanja adresa, Breht se konačno nastanio u Berlinu 1949. godine. U Berlinu se zaposlio na mestu upravnika Berliner ansambla.

Stvarao je predstave nadahnut svojim socijalističkim idejama. Breht je bio pristalica diktatorskog režima Valtera Ulbrihta (Walter Ulbricht).

Godine 1955. dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir. Naredne godine u avgustu je umro od infarkta u Berlinu, u 58. godini. Iza sebe je ostavio pedeset drama, tri filmska scenarija, dva prozna dela, nekoliko pesama i osam teorijskih tekstova, kao i svoj bezvremenski uticaj na pozorište.

Prema novim istraživanjima došlo se do zaključka da Breht nije umro od posledica srčanog napada, nego od do tada nepoznate bolesti od koje je oboleo i koju je preležao još u detinjstvu.

Prilikom analize medicinskih izveštaja otkriveno je da je Breht u detinjstvu bolovao od reumatske groznice koja je napala neurološki sistem i njegovo srce, te ga samim tim trajno oštetila.

Kako ova bolest nije otkrivena početkom 20. veka, tako su ga smatrali za nervozno dijete kojem je uvećan srčani mišić. Celog života bio je lošeg zdravlja, pa su ga hronične bolesti na kraju i ubile.

Nasleđe i značaj Bertolta Breht

Svojim književnim radom Breht je pokušavao da ponudi odgovor na Lenjinovo pitanje ‘Kako i šta treba naučiti?’.

Osnivač je teorije pozorišta od velikog uticaja nazvane Epski teatar. Osnovni cilj ovakve pozorišne teorije jeste da gledaoca navede na racionalnu kritiku i analizu, odnosno preispitivanje svega što se vidi na sceni, gde se zanemaruje emotivno poistovećivanje s akterima radnje.

Po njegovim uverenjima publika postaje samozadovoljna usled katarze emocija. Više od toga njegova želja je bila da publika na osnovu kritičke moći uvidi zlo koje snalazi društvo i da kroz buđenje svesti menja to isto društvo nabolje.

Osmišljavao je predstave u vidu kolektivnih političkih sastanaka u kojima je aktivno učestvovala i sama publika. Odbacio je elitizam u politici po kojem se izdaju uredbe za kontrolisanje masa od strane visokih političara.

Kako bi mu ova ideja pošla za rukom, morao je da upotrebljava tehnike kako bi publiku osveštavao o predstavi kao slici realnosti, ali ne i njenoj realnosti.

Ove tehnike je nazvao ‘efekat distanciranja’ u kojima je koristio sledeće postupke: direktno obraćanje glumaca publici, glasno deklamovanje, neobični svetlosni efekti, korišćenje songova, izlaganje teksta u prošlosti ili u trećem licu i mnoge druge.

Stvarao je u nadi da će publika doći do saznanja o realnosti kao konstrukciji koja je promenljiva. S tim u vezi je isticao konstruisanost pozorišnih dešavanja.

Kao još jedna u nizu tehnika koje je upotrebljavao bila je bavljenje istorijskim ličnostima ili događajima, jer je polazio od ličnog stava da će publika biti u stanju održati jedan vid kritičke distance prema davnim događajima, a onda povući paralelu s aktuelnim socijalnim problemima.

U najpoznatijim pozorištima širom sveta izvođene su njegove drame, a neki od njih su u Njujorku, Parizu i Moskvi. Neka od najpoznatijih Brehtovih dela su „Bespuće velegrada“, „Život Edvarda II Engleskog“, „Momak u stroju“, „Kaznena mera“, „Izuzetak i pravilo“, „Prosjački roman“, „Duhovna poduka“, „Prosjačka opera“ i druga.

Drama „Majka Hrabrost i njena deca“ je napisana od ukupno dvanaest delova koji su numerisani, ali nemaju naročitu povezanost.

Tema je zasnovana na romanu Hansa Jakoba Grimelshauzena (Hans Jakob Christoffel von Grimmelshausen) „Avanturista Simplisisimus“, gde je predstavljen rat katolika i protestanata koji je trajao trideset godina, a početak rata datira od kraja 17. vijeka.

Dramu „Majka Hrabrost i njena deca“ Breht je napisao 1939. godine, dok je premijerno izvedena u Cirihu 1941. godine.

Lišena je radnje i scenske strukture, likovi i situacije opisuju se kroz pesme. Na takav način prikazana je tragična sudbina jedne majke i njene dece, a sve u cilju podizanja svesti gledalaca o žrtvama rata kako bi se ratovanje osudilo i kako bi se došlo do zaključka o njegovoj besmislenosti.

„Ne buljite tako romantično“ je jedan od njegovih natpisa na panoima, a publika je aktivno učestvovala u interpretaciji značenja kroz politički teatar čiji je stvaralac.

Svojim teorijskim i praktičnim radom značajno je uticao na tok savremenog pozorišta. Njegove brojne inovacije su postale sastavni deo savremenog teatra. Značajan je Brehtov uticaj i na savremene filmove, jer su mnogi filmski režiseri upotrebljavali njegovu teoriju distanciranja.

Citati i izreke

„Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što pre uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro“.

„Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?“

„Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života“.

„Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih“.

„Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka“.

„Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio“.

„Ima nečeg trulog tamo gde su velike vrline“.

„Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svet što ga iza sebe ostavljate postane dobar“.

„Nikada ne veruj onome koji o svakome govori dobro“.

Bibliografija

Pozorišni komadi:

• „Bal“ (1922. godine)
• „Bubnjevi u noći“ (1922. godine)
• „U džungli gradova“ (1924. godine)
• „Život Edvarda II Engleskog“ (1925. godine)
• „Čovek je čovek“ (1926. godine)
• „Opera za tri groša“ (1928. godine)
• „Uspon i pad grada Mahagonija“ (1928. godine)
• „Lindbergov let“
• „Lekcija o razumevanju“
• „Onaj koji kaže da. Onaj koji kaže ne.“
• „Preduzete mere“
• „Sveta Joana“
• „Izuzetak od pravila“
• „Majka“ (1932. godine)
• „Okrugle glave i šaljive glave“ (1936. godine)
• „Užas i jad Trećeg rajha“
• „Galilejev život“ (1943. godine)
• „Majka Hrabrost i njena deca“ (1941. godine)
• „Suđenje Lukulu“
• „Dobri čovek iz Sečuana“ (1943. godine)
• „Gospodar Puntila i njegov sluga Mati“ (1948. godine)
• „Zadrživi uspon Artura Uija“ (1956. godine)
• „Vizije Simone Mašar“
• „Švejk u Drugom svetskom ratu“
• „Kavkaski krug kredom“ (1954. godine)
• „Dani komune“
• „Antigona“ (1947. godine)
• „Koriolan (po Vilijamu Šekspiru, 1952./53. godine)

Lirika:

• „Psalmi“ (1920. godine)
• „Augzburški soneti“ (1925./27. godine)
• „Songovi za Operu za tri groša“ (1928. godine)
• „Iz knjige građanina“ (1926./27. godine)
• „Noćni logor“ (1931. godine)
• „Poeme iz revolucije“ (1932. godine)
• „Soneti“ (1932./34. godine)
• „Engleski soneti“ (1934. godine)
• „Kineske pesme“ (1938./49. godine)
• „Studije“ (1934./38. godine)
• „Svendborške poeme“ (1926./37. godine)
• „Štefinska zbirka“ (1939./42. godine)
• „Holivudske elegije“ (1942. godine)
• „Pesme iz egzila“ (1944. godine)
• „Nemačke satire“ (1945. godine)
• „Dečje pesme“ (1950. godine)
• „Bukovske elegije“ (1953. godine)

Proza:

• „Augzburški krug kredom“
• „Razgovori izbeglica“
• „Poslovi gospodina Julija Cezara“ (1949. godine)
• „Ranjeni Sokrat“ (1949. godine)
• „Prosjački roman“ (1934. godine)
• „Kalendarske priče“ (1949. godine)