Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin)

Biografija

Bendžamin Frenklin (Benjanin Franklin) poznat i po pseudonimu Ričard Saunders (Richard Saunders) je bio američki pisac i publicista, pronalazač, naučnik i diplomata. Rođen je 17. januara 1706. godine u Bostonu u američkoj saveznoj državi Masačusets, a preminuo 17. aprila 1790. godine u Filadelfiji (Pensilvanija).

Jedan je od tzv. Očeva osnivača Sjedinjenih Država (Founding Fathers of the United States) koji su osmislili i usvojili Deklaraciju o nezavisnosti (Declaration of Independence).

Bio je američki diplomatski predstavnik u Francuskoj u periodu od 1776. do 1785. godine koji je svojim ugledom pomogao SAD-u u ratu za nezavisnost.

Frenklin je bio književnik i izdavač, te osnivač prve javne biblioteke u Filadelfiji. Doprineo je razvoju nauke. Postavio je novu teoriju elektriciteta dokazujući postojanje pozitivnog i negativnog elektriciteta.

Detinjstvo i obrazovanje

Bendžamin Frenklin je rođen 1706. godine u Bostonu. Bio je deseti sin od sedamnaestoro dece proizvođača sapuna i sveća.

Formalno obrazovanje je završio već sa deset godina, a u 12. je postao šegrt svog brata Džejmsa (James Franklin), koji je imao malu štampariju. Tamo je radio u periodu od 1718. do 1723. godine. Kako je zapisao u svojim memoarima upravo je tada pročitao mnoštvo knjiga i naučio dobro da piše.

Poželeo je da piše poeziju, ali je vrlo brzo odustao shvativši da za to nema dara. Ipak, mnogo mu je pomogla knjiga eseja „The Spectator“ autora Džozepa Edisona (Joseph Addison) i Ričarda Stila (Sir Richaard Steel) koji su se u Velikoj Britaniji pojavili 1711. i 1712. godine.

Pročitao ih je nekoliko puta, a onda pokušavao iz sećanja da ih napiše, čak ih je pretvarao u poeziju pa potom opet u prozu.

Džejms Frenklin je 1721. godine osnovao list „New England Courant“. Do sledeće godine Bendžamin je napisao seriju od 14 eseja, te dokazao da za taj poduhvat nisu sposobni samo načitani i najgenijalniji umovi nego i mladić od 16-ak godina.

Međutim, iste godine Džejms je došao u sukob s pokrajinskim vlastima, te mu je bilo zabranjeno izdavanje lista.

Mladost u Londonu

Pošto nije uspeo da pronađe posao u Njujorku, Frenklin se sa samo 17 godina zaputio u Filadelfiju za koju je smatrao da je mnogo otvorenije i tolerantnije mesto za život od Bostona. Nekoliko nedelja kasnije zaposlio se kao pisar. Uživao je družeći se sa ljubiteljima dobre literature. Vilijam Kit (William Keith), guverner Pensilvanije ga je pozvao u svoju službu.

Predložio mu je da osnuje vlastitu izdavačku kuću. Jedino što je nedostajalo bio je novac. Pošto je Frenklin stariji smatrao da je njegov sin premlad za jedan tako ozbiljan poslovni poduhvat, Kit se ponudio da finansira njegovo putovanje u London gde bi mogao da uspostavi kontakte s britanskim izdavačima.

U novembru 1724. godine se zaputio u Englesku. Tek kada se ukrcao na brod shvatio je da mu guverner Kit nije dao garantno pismo niti novac koji je obećao. Ipak, u Londonu je uspeo da se zaposli, pa je imao dovoljno novca da povremeno poseti pozorište i uživa u mnogim čarima tog grada, uključujući i žene.

Tu je nastao i njegov esej „Disertacija o slobodi i nužnosti, zadovoljstvu i boli“ („A Dissertation on Liberty and Necessity, Pleasure and Pain“). U tom delu on je tvrdio da ljudi, s obzirom da nemaju pravu slobodu izbora, nisu ni moralno odgovorni za svoje postupke.

Oduševljenost Londonom nije dugo trajala, pa je već 1726. godine poželeo da postane putujući instruktor plivanja. Ipak, kada mu je trgovac Tomas Denam (Thomas Denham) ponudio da radi u njegovoj prodavnici u Filadelfiji i da prima solidnu proviziju, Frenklin je odlučio da se vrati u SAD.

Povratak u Ameriku i osnivanje štamparije

Samo nekoliko meseci nakon što je počeo da radi u njegovoj radnji Denam je preminuo. Frenklin je odlučio da se vrati u izdavačku industriju. Godine 1730. pozajmio je novac od prijatelja, te postao jedan od suvlasnika štamparije.

Debora (Deborah Read), devojka koju je ostavio kada je otišao u London u međuvremenu se udala. Ipak, suprug ju je napustio, pa je Frenklin u njenom eventualnom mirazu video način da isplati svoj dug. Iako je, prema nekim istoričarima izuzetno voleo žene, Bendžamin je 1. septembra 1730. godine oženio Deboru.

Prihvatila je i njegovog vanbračnog sina Vilijama (William Franklin). Dobili su zajedničkog sina Frenkija (Francis Folger Franklin) koji je preminuo sa četiri godine, te ćerku Saru (Sarah Franklin).

Zajedno sa svojim partnerom uspeo je da osigura štampanje papirnog novca u Pensilvaniji. Kako bi to postigao napisao je tekst pod naslovom „Skromna istraga o prirodi i nužnosti papirne valute“ („A Modest Enquiry into the Nature and Necessity of a Paper Currency“) koji je objavio 1729. godine.

Iste godine počeli su da štampaju list „Pennsylvania Gazette“ koji je za vrlo kratko vreme postao jedna od najbolji novina. U periodu od 1732. do 1757. godine izdavali su godišnju zbirku članaka „Poor Richard’s almanac“. Posao je išao dobro, pa je pokrenuo preduzeće za trgovinu nekretninama za iznajmljivanje u Filadelfiji i drugim primorskim gradovima.

Uspostavio je partnerstva sa štamparijama u Karolini, Njujorku i Britanskoj Zapadnoj Indiji. Do kraja 40-ih godina postao je jedan od najbogatijih ljudi u severnom delu američkog kontinenta.

Društveni rad

Kao uspešan industrijalac Bendžamin Frenklin je 1727. godine osnovao „Junto“ ili „Leather Apron Club“ u kome su se okupljali ljudi iz raznih sfera i raspravljali o politici, moralu, filozofiji i poslu. Potreba članova „Junta“ za lakšim pristupom knjigama dovela je do toga da Frenklin 1731. godine u Filadelfiji osnuje prvu javnu biblioteku i oformi klub čitalaca.

Pored toga, predložio je osnivanje gradske policije i dobrovoljnog vatrogasnog društva, a 1743. godine zahvaljujući njemu je formirano „Američko filozofsko društvo“.

Šest godina kasnije Frenklin je objavio tekst „Predlozi za obrazovanje mladih u Pensilvaniji“, a dve godine kasnije pomogao osnivanje Filadelfijske akademije (Academy of Philadelphia), koja je kasnije prerasla u Univerzitet Pensilvanije (University of Pennsylvania).

Premda se i dalje bavio trgovinom i izdavaštvom Frenklin je 1736. godine postao službenik u tadašnjem Zakonodavnom telu Pensilvanije, a godinu dana kasnije upravnik pošte.

Do 1748. godine njegova najvažnija politička funkcija je bila uloga u organizovanju policije za odbranu Amerike od moguće invazije Francuske i Španije.

Naučni rad

Iste 1748. godine povukao se iz biznisa, te ostao samo partner u štampariji „Frenklin i Hol“ („Franklin & Hall“) gde je u narednih 18 godina ostvarivao dobit od preko 600 funti godišnje.

Osmislio je vlastiti grb, te kupio nekoliko robova i preselio se u novu prostraniju kuću u „mirnijem delu grada“. Odlučivši da postane „gospodin“ redovno je posećivao razne klubove gde se sastajala gradska elita.

Jedan od njegovih engleskih partnera mu je poslao električnu mašinu, prvu takve vrste u Filadelfiji. Frenklin je sa trojicom prijatelja počeo da vrši razne eksperimente proučavajući načine na koji nastaje elektricitet.

Svoje ideje je slao Piteru Kolinsonu (Peter Collinson), partneru iz Londona. S obzirom da nije imao informaciju o tome šta su evropski naučnici do tada otkrili, sa velikim strahom je iznosio svoja zapažanja.

Kolinson je 1751. godine objavio zbornik Frenklinovih istraživanja pod naslovom „Eksperimenti i opažanja o električnoj energiji“ („Experiments and Observations on Electricity“).

Do kraja 18. veka knjiga je štampana pet puta na engleskom, tri puta na francuskom, te po jednom na italijanskom i nemačkom jeziku.

Vest o njegovim otkrićima brzo se proširila. Čuveni eksperiment sa zmajem u oluji ipak nije bio prvi takve vrste u svetu. Smatra se da su Francuzi ranije dokazali da je grom jedna vrsta varnice. Ipak, njegova ostala otkrića bila su potpuno originalna. Prvi je otkrio razliku između izolatora i provodnika i izumeo bateriju za skladištenje električnih naboja.

Frenklin je skovao nove engleske reči poput konduktora, punjenja, pražnjenja, kondenzacije, armature, elektrifikacije i drugih. Dokazao je da je električna energija „fluid“ sa pozitivnim i negativnim nabojem.

Politika

Uprkos uspehu njegovih naučnih eksperimenata, Frenklin nikada nije smatrao da je nauka jednako važna kao politika. S obzirom na bogatstvo i ugled koji je uživao aktivno se uključio u rad organizacija koje donose važne odluke.

Godine 1748. postao je član Gradskog veća Filadelfije, a dve godine kasnije odbornik u Skupštini grada, te član Parlamenta Pensilvanije.

Ipak, bio je svestan da mnogo toga u Americi zavisi od Britanske imperije koju je smatrao „najvećom političkom strukturom ljudske mudrosti koja je ikada postignuta“. Godine 1753. postao je kraljevski službenik, zamenik glavnog sekretara pošte zadužen za slanje pošiljki u severne kolonije, kako su se tada zvale današnje američke savezne države.

Njegov „Plan za ujedinjenje“ („Plan of Union”) je usvojen na Kongresu u Albaniju sazvanom na početku francuskog i indijskog rata koji je uključivao predstavnike Irokeške konfederacije.

Tim planom bilo je predviđeno formiranje opšteg saveta, sa predstavnicima nekoliko kolonija kako bi se organizovala zajednička odbrana od Francuza.

Ipak, ni kolonijalni predstavnici niti kraljevi saveznici nisu bili spremni za takvu vrstu unije, pa je plan propao. Bez obzira na to, Frenklin je izvukao benefite od poznanstva sa kraljevskim službenicima.

Diplomatska karijera

Kao predstavnik Pensilvanijskog parlamenta 1757. godine se uputio u Englesku kako bi nagovorio Vilijama Pena (William Penn), vlasnika Pensilvanije da dozvoli kolonijalnom parlamentu da sam oporezuje svoje neobrađeno zemljište.

Stvarni cilj je bio da ubedi britansku vladu da smeni porodicu Pen sa mesta vlasnika Pensilvanije i da tu koloniju pretvori u kraljevsku provinciju.

Tokom narednih 18 godina u Filadelfiji je boravio samo u periodu od 1762. do 1764. godine. Sa sinom Vilijamom i dva roba živeo je u stanu udovice Margaret Stivenston (Margaret Stevenson) i njene ćerke Poli (Poly Stevenson). Supruga Debra i ćerka Sara ostale su u Americi.

Pre odlaska u London odlučio je da prestane sa izdavanjem lista „Poor Richard’s almanac“. Jedan od poslednjih tekstova koji je u tom zborniku objavio bio je „Govor oca Avrama“ („Father Abraham’s Speech”) koji je kasnije bio mnogo poznatiji pod naslovom „Put ka bogatstvu“ („The Way to Wealth“).

Frenklin u tekstu govori o napornom radu, štedljivosti i finansijskoj opreznosti. To je postalo njegovo najtiražnije delo, uključujući i „Autobiografiju“.

U Londonu je upoznao najvažnije ljude u Britaniji, pa samim tim i celom svetu. Godine 1759. dobio je počasnu diplomu na Univerzitetu Sent Andres u Škotskoj (University of Saint Andrews in Scotland) zbog koje su ga zvali „doktor Frenklin“.

Tri godine kasnije dobio je diplomu i sa Oksforda (University of Oxford). Zbog njegovih veza sa lordovima sin Vilijam je imenovan za kraljevog guvernera u Nju Džersiju.

Ipak, 1762. godine morao je da se vrati u Pensilvaniju, jer je u to vreme još bio zadužen za slanje pošte u severne kolonije. Pošto je 1764. godine izgubio izbore za poslanika u Pensilvanijskom parlamentu vratio se u London. Supruga Debra je ostala u Pensilvaniji i nikad se više nisu videli.

Zakon o poštanskim markicama koji je uveden 1765. godine proizveo je veliko nezadovoljstvo u Americi. Kao i svi kolonijalni predstavnici Frenklin se protivio poreznim propisima, tvrdeći da bi oporezivanje trebalo biti pravo kolonijalnog zakonodavstva. Ipak, kada je uvideo da je porez neizbežan, odlučio je da izvuče najbolje iz te situacije.

Naručio je markice za svoju štampariju u Filadelfiji i nagovorio svog prijatelja Džona Hjudžsa (John Hughes) da osnuje agenciju za poštanske markice u Pensilvaniji. Tada je zamalo uništio svoj ugled u američkom javnom životu, a Agencija je Hjudžsa skoro koštala života.

Masa je učinkovito sprečila sprovođenje Zakona na području cele Severna Amerike. Poručio je Hjudžsu da ne brine, jer je lojalnost britanskom kralju uvek najmudrija odluka.

Tokom narednih pet godina pokušavao je da premosti sve veći jaz između kolonija i britanske vlade. Između 1765. i 1775. godine napisao je 126 novinskih članaka u kojima je pokušavao da objasni i jednoj i drugoj strani realno stanje stvari.

Englezi su ga smatrali proameričkim čovekom, dok su ga Amerikanci smatrali proengleskim. U međuvremenu je počeo da piše „Autobiografiju“ koja je s vremenom postala jedna od najčitanijih knjiga do tada objavljenih.

Većina kritičara se slaže da je najbolji deo njegovih memoara onaj u kome upisuje period do 25. godine svog života. Želeo je da poruči svetu da je moguće da siromašan i vredan radnik postane uspešan industrijalac, baš poput nekih privilegovanih aristokrata.

Ovim je možda pokušao da ublaži svoj neuspeh u britanskom političkom životu. Ipak, učestovovao je u pregovorima o sporazumu sa Francuskom na kojem se pregovaralo o američkoj nezavisnosti.

Međutim, njegovi uticajni prijatelji u Londonu došli su u posed prepiske između Frenklina i Tomasa Hačinsona (Thomas Hutchinson), tadašnjeg zamenika guvernera Masačusetsa u kome mu je Hačinson ukazao na „uskraćivanje američkih sloboda“ u samoj Americi.

Britanske vlasti su ga izvele na tajno saslušanje, te ga optužile da radi protiv Kraljevine. Pokušaji da se odbrani su propali pa je već u martu 1775. godine otplovio u Ameriku.

Premda je po dolasku u Filadelfiju izabran za člana Drugog kontinentalnog kongresa, mnogi Amerikanci su bili sumnjičavi u vezi njegovog angažmana u Evropi. Bilo je i onih koji su ga smatrali britanskim špijunom.

Kongres ga je 1776. godine poslao u Evropu kao svog predstavnika u pregovorima sa Francuskom u vezi priznanja kolonijalne nezavisnosti. Vešto je izmanipulisao Francuze, koji su mu dali ne samo priznanje nove republike, nego i nekoliko kredita za razvoj Amerike.

Tada je postao jedna od najpopularnijih ličnosti svog vremena. Njegov lik je bio na medaljonima, kutijama slatkiša, poleđinama ogledala i slično.

Franucuzima se predstavio kao jednostavni „američki seljak“ u smeđe-belom odelu od jeftinog platna i krznenoj kapi. Bez obzira što je tako „neugledan“ došao na najraskošniji dvor u Evropi, francuska aristokratija je bila oduševljena.

Premda je trpeo velike bolove zbog gihta i kamena u bubregu, Frenklin je uspešno kontrolisao svoje najbliže saradnike, te američku diplomatiju postavio na jedan sasvim novi nivo.

Prvo je 1778. godine obezbedio vojne i diplomatske saveze sa Francuskom, a potom odigrao ključnu ulogu u donošenju konačnog mirovnog sporazuma s Britanijom 1783. godine.

Pošto su sa Britancima morali da potpišu poseban mirovni sporazum, što nije bilo u skladu s instrukcijama iz Francuske, morao je da se izvine ministrima kralja Luja VXI, što je i učinio napisavši lepo diplomatsko pismo.

Kako je napisao u memoarima tih osam godina koje je proveo u Francuskoj bile su najsrećnije u njegovom životu. To ni malo ne čudi s obzirom da je bio u mogućnosti da oblikuje događaje na svetskoj sceni, što je oduvek i želeo.

Poslednje godine

Shvativši da mu je zdravstveno stanje sve lošije, 1785. godine otputovao je u Ameriku. Premda su mu svi prijatelji bili u Francuskoj, želeo je da umre u rodnoj zemlji jer je znao da je njegova sudbina vezana za Ameriku.

Ipak, tamo nije dočekan s oduševljenjem. Upravo suprotno. Molio je da mu se dodeli imanje na Zapadu, te da se njegov unuk proglasi diplomatom.

Godine 1788. uputio je Kongresu otvoreno pismo pod naslovom „Skice zasluga B. Frenklina u formiranju Sjedinjenih Država“ („Sketch of the Services of B. Franklin to the United States“). Odgovor iz Kongresa nikada nije stigao.

Pred sam kraj života uputio je memorandum Kongresu da ukine ropstvo u Sjedinjenim Državama. Ovaj memorandum izazvao je bes nekih kongresnika, što je Frenklin ismejao tekstom u novinama koji je objavljen mesec dana pred njegovu smrt.

Preminuo je 17. aprila 1790. godine, a Senat je odbio da proglasi dan žalosti povodom smrti Bendžamina Frenklina. Za razliku od Francuza koji su pisali hvalospeve o njemu, Amerikanci su se držali na distanci.

Četiri godine kasnije objavljena je njegova „Autobiografija“. Tek nakon toga mnogi su shvatili ko je bio Bendžamin Frenklin, pa je narednih decenija postao heroj industrijalaca i preduzetnika 19. veka. Postao je svojevrsna personifikacija američkog sna.

Značaj

Zasluge koje je za života tražio, kako to obično biva, dobio je tek kasnije. Danas se smatra jednim od najzaslužnijih ljudi za postizanje nezavisnosti SAD, uspešnim diplomatom, publicistom, te naučnikom koji je promenio svet. Mnoge škole, ulice, trgovi, biblioteke i druge ustanove širom Amerike i sveta nose njegovo ime.