Alfons Dode (Alphonse Daudet)

Biografija

Alfons Dode (Alphonse Daudet) je bio francuski književnik. Rođen je 13. maja 1840. godine u francuskom gradiću Nimu, a preminuo 16. decembra 1897. godine u Parizu.

Njegova supruga Julija Dode (Julia Daudet) takođe je bila književnica i novinarka, baš kao i njihova deca – ćerka Edme (Edmée Daudet) i sinovi Leon (Léon Daudet) i Lusijen (Lucien Daudet).

Njegovo najpoznatije delo je zbirka pripovedaka „Pisma iz mlina“, kao i serijal o „neverovatnim avanturama Tartarina Taraskona“.

Biografija

Dode je rođen u Nimu, gradiću na jugoistoku Francuske. Njegova porodica pripada je buržoaziji. Njegov otac, Vensan Dode (Vincent Daudet) je bio proizvođač svile, čovek koji je uprkos velikom bogatstvu doživeo ogroman neuspeh i pad. Alfons je uprkos početnoj raskoši u kojoj je živeo, bio veoma depresivan. Godine 1856. preselio se u Lion gde je potrošio veći deo svoje školarine, te je morao da se zaposli kao učitelj u Aleu na jugu zemlje. Ovaj posao i mesto u kome je živeo za Dodea su bili nepodnošljivi, a u svom dnevniku je zapisao da je čak i mesecima nakon što je otišao odatle sanjao nestašne učenike.

U novembru 1857. godine napustio je posao i sa tri godine starijim bratom Ernestom preselio se u Pariz. U prestonici je počeo da piše, a prva zbirka pesama pod naslovom „Les Amoureuses“ („Ljubavnici“, prim. prev) objavljena je 1858. godine. Nije naišla na veliki uspeh kod kritike i publike. Dobio je posao u litu „Le Figaro“, napisao je dve-tri drame koje su bile obećavajuće. Tada su počeli da ga primećuju drugi književnici, ali i političari. Naime, Morni (Morny) Napoleonov ministar zaposlio ga je kao jednog od svojih sekretara.

Na ovom poslu Dode je ostao sve do Mornijeve smrti 1865. godine.

U Klamaru, predgrađu Pariza je sledeće godine napisao zbirku pripovedaka „Pisma iz mog mlina“ („Lettres de mon moulin“). Predivni opisi Provanse u kojoj je odrastao privukli su pažnju brojnih čitalaca. Ipak, druga veća knjiga koju je objavio 1868. godine pod naslovom „Le Petit Chose“ („Male stvari“, prim. prev) nije naišla na istu reakciju. U ovom delu opisao je svoje detinjstvo sa mnogo patetike. Godine 1872. objavio je „Aventures prodigieuses de Tartarin de Tarascon“ („Neverovatne avanture Tartarina Taraskona“, prim. prev), te dramu iz tri čina „L’Arlésienne“. Dve godine kasnije objavio je crticu pod naslovom „Fromont jeune et Risler aîné“(„Fromont mlađi i Risler stariji“, prim. prev) koja je izazvala buru u francuskoj javnosti. To svakako nije bila novina u evropskoj ili engleskoj književnosti, ali je u francuskoj bila nešto sasvim novo i drugačije. Njegova kreativnost donela je realne, ali i svakodnevne likove.

Novela „Džek“ („Jack“) koju je objavio 1876. godine , a u kojoj Dode opisuje život vanbračnog deteta koje je postalo žrtva majčine sebičnosti, donela mu je još veću popularnost. To ga je podstaklo da nastavi da piše, pa je 1877. godine objavio novelu „Le Nabab“, dve godine kasnije izašla je novela „Les Rois en exill“ („Kraljevi u egzilu“, prim. prev), a nakon toga i „Numa Roumestan“ koja je štampana 1881. godine.

Tri godine kasnije Dode je objavio novelu „Sapho“, a 1888. godine „L’Immortel“ („Meci“, prim. prev). U međuvremenu je pisao pozorišne komade. 1887. godine premijerno je izvedena predstava „Trente ans de Paris“ („Trideset godina Pariza“, prim. prev), a godinu dana posle „Souvenirs d’un homme de lettres“ („Sećanja na pisca“). Ova dela, kao i trilogija „Tartarin de Tarascon“ („Tartarin Taraskon“, prim. prev), „Tartarin sur les Alpes“ („Tartarin na Alpima“, prim. prev) i „Port-Tarascon“ postale su njegovo životno delo. Osim toga, Dode je pisao knjige za decu. Jedna od njih je „La Belle Nivernaise“ („Prelepa Nivernasa“, prim. prev), priča o starom brodu i njegovoj posadi.

Drama „Meci“ naišla je na žestoke kritike francuske Akademije koja mu nikada nije želela priznati da je napisao kolosalno delo.

Godine 1867. oženio je književnicu i novinarku Juliju Alar (Julia Allard), autorku poznatih knjiga „Impressions de nature et d’art“ („Utisci prirode i umetnosti“, prim. prev) iz 1879. godine  i „L’Enfance d’une Parisienne“ („Detinjstvo u Parizu“, prim. prev) iz 1883. godine. Često je svoja dela objavljivala pod pseudonimom Karl Stin (Karl Seen). Međutim, Dode nikada nije bio veran čovek, pa su mu afere s mnogim ženama uticale na zdravlje. Bio je jedan od prvih francuskih književnika zaražen sifilisom. Nevinost je izgubio sa 12 godina, a kada se oženio bio je u tajnoj vezi sa prijateljevom ljubavnicom. Kako bi se izlečio podvrgnuo se bolnim tretmanima i operacijama, a svoja iskustva opisao je u knjizi pod naslovom „U zemlji bola“.

Preminuo je 16. decembra 1897. godine u Parizu, a sahranjen je na groblju Père Lachaise.

Politička uverenja, kontroverze i značaj

Alfons Dode je bio monarhista i žestoki protivnik Francuske Republike. Osim toga, nije bio naklonjen Jevrejima, a inspiraciju za glavnog junaka novele „Le Nabab“ pronašao je u jevrejskom političaru koji je izabran za poslanika u skupštini Nima. Na tim izborima glavni protivnik mu je upravo bio francuski pisac, koji, uprkos tome što je rođen u tom gradu, nije dobio naklonost birača.

Mnoge književne junake pronalazio je među svojim prijateljima, uključujući Eduarda Drumonta (Edouard Drumont“, osnivača Antisemitske Lige Francuske i urednika antisemitskog lista „La Libre Parole“. Stavove o Jevrejima razmenjivao je i sa nemačkim kompozitorom Ričardom Vagnerom (Richard Wagner).

Smatra se da je preuveličavao i lagao o svom odrastanju u Provansi, podstaknut uspehom koji je doživeo pesnik Frederik Mistral (Frederic Mistral). Naime, želeo je na račun svog porekla da postane prihvaćeniji u društvu, a naročito u književnim krugovima. Štaviše, mnogi istoričari tvrde da je čak i svoju suprugu lagao govoreći joj o svom poreklu.

Pa ipak, sve kontroverze nisu mogle da ospore njegov literarni talenat. Zato danas mnogi koledži i škole širom Francuske nose njegovo ime, a njegova dela se proučavaju na univerzitetima širom sveta. Mnoga od njih i danas se štampaju, a deo su udžbenika i obavezne školske lektire u brojnim obrazovnim sistemima.

Porodica

Alfonsova supruga Julija Alard Dode takođe je bila književnica i novinarka. Prvu zbirku pesama objavila je sa samo 17 godina pod pseudonimom Margaret Tornej (Margaret Tournay). Nakon što se udala za Dodea postali su saradnici. Osim toga, vodila je književni salon u Parizu u kome su se okupljala značajna imena tadašnje literarne scene poput Emila Zole (Émile Zola), Gi de Mopasana (Guy de Maupassant), Ernesta Renana (Ernest Renan) i drugih. Svoje pesme, priče, ali i brojne novinske članke i kritike objavljivala je pod pesudonimom Karl Stin. Bila je i jedan od članova žirija koji odlučuje ko će da dobije prestižnu književnu nagradu „Fémina“. Nastavila je da piše i nakon Alfonsove smrti, a 1922. godine postala je počasni član Legije časti. Umrla je 1940. godine.

Alfons i Julija su imali troje dece. Ćerka Edme, baš kao i sinovi Leon i Lusijen krenuli su njihovim stopama, te su se takođe bavili novinarstvom i pisanjem. Stariji Leon je studirao medicinu, ali je vrlo brzo napustio fakultet. Bio je oženjen Žani Igo (Jeanne Hugo), unukom pisca Viktora Igoa (Victor Hugo). Bio je član visokog društva i pariskog kluba intelektualaca, te žestoki protivnik Republike. Jedan je od osnivača i urednika nacionalističkog lista „Action Française“. Uprkos velikoj podršci monarhista na izborima koji su održani 1927. godine nije izabran za senatora. Preminuo je 30. juna 1942. godine u Provansi.

Mlađi sin Lusijen je takođe bio književnik i slikar. Hroničari toga vremena opisuju ga kao veoma lepog, elegantnog i prefinjenog čoveka. Bio je dobar prijatelj sa piscem Marselom Prustom (Marcel Proust). Štaviše, optužili su ga za „preveliku prisnost“ s Prustom. Ta priča završila se duelom, ali su svi učesnici preživeli. Lusijen je bio i slikar, pohađao je časove na Akademiju „Julian“. Ipak, nije uspeo da postigne uspeh svog slavnog oca. Pred sam kraj života oženio je Mariju Teresu (Marie-Thérèse), mlađu sestru francuskog pisca i akademika Pjera Benota (Pierre Benoit). Preminuo je 1. januara 1946. godine u Parizu.

Bibliografija

• 1858. Les Amoureuses
• 1868. Le Petit Chose
• 1869. Lettres de Mon Moulin
• 1872. Tartarin de Tarascon
• 1872. L’Arlésienne
• 1873. Contes du Lundi
• 1874. Les Femmes d’Artistes
• 1874. Robert Helmont
• 1874. Fromont jeune et Risler aîné
• 1876. Jack
• 1877. Le Nabab
• 1879. Les Rois en Exil
• 1880. Numa Roumestan
• 1883. L’Evangéliste
• 1884. Sapho
• 1885. Tartarin sur les Alpes
• 1886. La Belle Nivernaise
• 1888. L’Immortel
• 1890. Port-Tarascon
• 1892. Rose and Ninette
• 1894. Batisto Bonnet
• 1930. La Doulou (knjiga objavljena posthumno)