Aleksa Šantić

Biografija

Aleksa Šantić je bio srpski i bosanskohercegovački pesnik i akademik. Rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, a umro 2. februara 1924. godine u svom rodnom gradu.

Smatra se jednim od najvećih pesnika s prelaza 19. na 20. vek. Njegova dela prožeta su ljubavlju, čežnjom, setom, ali buntom i iskrenim patriotizmom. Snažnom emotivno ljubavnom i socijalnom poezijom ostavio je  neizbrisiv trag u srpskoj i bosanskohercegovačkoj književnosti.

Mladost i književni počeci

Aleksa Šantić je rođen u Mostaru. Njegovi preci u Mostar su se doselili iz sela Bogodol pod planinom Čabulja. Otac mu se zvao Risto, a majka Mara. Imao je četiri brata, Peru, Jakova, Savu i Jeftana, te tri sestre, Staku, Persu i najmlađu Zoricu koja je vrlo rano umrla. Otac mu je oboleo i umro mlad, pa je živeo u porodici strica Mihe, zvanog „Adža“.

Porodica se bavila trgovinom, pa je logičan sled bio da se i Aleksa bavi ovim poslom. Zato su ga roditelji poslali u Trst gde ga je podučavao srpski pisac i esejista Ljudevit Vuličević. Nakon toga odlazi u Ljubljanu, gde s bratom Perom pohađa trgovačku školu. Zbog lošeg zdravlja u Mostar se vraća 1883. godine. Vodio je knjige u očevoj i stričevoj radnji, a pošto ga je više zanimala umetnost, tačnije književnost i gluma, posao u trgovini za njega nije bio pravi poziv.

Njegovi književni uzori su bili srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, te nemački pesnik Hajnrih Hajne (Christian Johann Heinrich Heine) čije je pesme prevodio.

Četiri godine nakon povratka u Mostar, 1887. godine, postao je saradnik listova „Golub“, „Bosanska vila“, „Nova Zeta“, „Javor“ i „Otadžbina“. Iste godine objavio je svoju prvu zbirku pesama.

Bio je član Srpskog pevačkog i kulturno – umetničkog društva „Gusle“ koje je 18. decembra 1888. osnovao ugledni Mostarac Jovo Šola. „Gusle“ su imale pozorišnu sekciju i učestvovale u svim kulturnim manifestacijama u gradu. Aleksa Šantić je bio član mnogih sekcija, pevao je u horu i glumio u pozorišnim predstavama. Jedno vreme je bio i predsednik društva. U radu „Gusala“ učestvovali su i pesnici Jovan Dučić i Svetozar Ćorović, te istaknuti Mostarac, Atanasije Šola.

Aleksa Šantić je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“, a 1896. godine kada je pokrenut list „Zora“ postao je jedan od njenih prvih urednika. Šest godina kasnije otišao je u Ženevu, ali se nakon tri nedelje vratio u rodni grad.

Od ljubavi i čežnje do rodoljublja i bunta

Aleksa Šantić je svoju punu pesničku zrelost doživeo između 1905. i 1910. godine, a njegov književni opus mogao bi se podeliti u dve celine, koje nisu nužno potpuno razdvojene – pesme o ljubavi  prema ženi, čežnji i seti i pesme o ljubavi prema narodu, te protestu protiv patnji koji je njegov narod proživljavao.

Među prvim ženama kojima je posvetio svoje pesme bila je Anka Tomlinović, ćerka hrvatskog fotografa iz Like. Istoričari kažu da ju je znao satima čekati da se pojavi pred vratima očeve radnje. Tajanstvena i blaga Anka za mladog Šantića je bila oličenje lepote. Često su šetali i razgovarali, a saznavši da on objavljuje pesme, Anka je tražila da ih pročita. Za mladog pesnika to je bio neverovatan podsticaj, pa joj je posvetio pesmu „Ako hoćeš“ , koju je objavio 1889. godine.

„Il’ ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!…“

Pročitavši pesmu vratila mu je bez reči, a kada je odlazila, okrenula se i rekla: „Što se tiče onoga, ako hoćeš, odgovor je … hoću!“

Ipak, ljubav Srbina pravoslavca i katolkinje iz Like u to vreme nije bila moguća. Obe porodice su branile njihovu ljubav, naročito Šantići sa Brankovca, dela Mostara u kome su uglavnom živeli Srbi pravoslavci. Za cenjenu trgovačku porodicu Šantić, katolkinja iz Like, pa još i ćerka fotografa, nisu dolazili u obzir. Aleksa je nakratko odselio u Novi Sad prateći mlađeg brata koji je tada krenuo u Gimnaziju. Ta razdvojenost, ali i protivljenje roditelja, okončali su vezu s Ankom. Ona se godinu dana kasnije udala za bankarskog činovnika i odselila u drugi grad. Njena udaja i odlazak iz Mostara veoma su potresli pesnika. Njegova ljubavna patnja iznedrila je neke od najlepših pesama toga vremena.

Biografi kažu da je Aleksa Šantić bio veoma lep i zgodan čovek, te su ga žene volele. Ipak, sećanje na Anku Tomlinović bilo je još veoma jako. Nekoliko godina nakon njenog odlaska, Aleksa je zavoleo Zorku Šolu, ali njena porodica ga nije prihvatala, pa se i ona udala za drugoga.  Zorki je 1895. godine, između ostalih, posvetio pesmu „Ružin san“.

„Pitao sam ružu malu
Šta u tihoj noći sanja:
Da li danak, da li zoru,
Ili pjesmu milovanja..“

Osim ljubavnih pesama, pisao je i patriotsku liriku, pa je 1896. godine objavio pesmu „Ostajte ovde“. Pesma je posvećena muslimanima koji s masovno napuštali nevesinjski kraj i celu Hercegovini. Oni su tokom aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-ugarske monarhije bili u teškom položaju.

„Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…“

1903. godine u časopisu „Kolo“ objavljena je Šantićeva pesma „Emina“ koja se smatra jednom od najlepših ljubavnih pesama s početka 20. veka. Pesma je navodno posvećena Emini Sefić, ćerki mostarskog imama. Iako je Emina u vreme kad je pesma nastala imala desetak godina, veruje se da je Aleksa svoje najlepše stihove posvetio upravo mladoj imamovoj ćerki.

„Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.“

S druge strane, istoričari kažu da je Emina bila Šantićeva utopija, te da nikad nije sreo mladu Mostarku, a da je u stihovima opisao idealnu ženu. Međutim, pisac Mišo Marić u svojoj knjizi „Mostarenje“ navodi razgovor između Alekse i njegovo starijeg brata Pere u kojoj ga  navodno prekorava što je u novinama objavio pesmu o ćerki mostarskog imama. Njega nije toliko brinula Aleksina zanesenost muslimankom, nego briga za obraz porodice Šantić koja već godinama lepo živi i radi sa muslimanima u Mostaru.

„Ne znam, Pero, šta je tu bruka. I ne znam šta to ima ljepše u životu od čiste ljepote. A čista ljepota je vizija, san… Ne gledaš očima, ne dodiruješ rukom. Samo je dušom možeš osjetiti, a pjesmom reći“, odgovorio je Aleksa bratu.

Emina Sefić se sa 16 godina udala za Avdagu Koludera i rodila mu trinaestoro dece. Umrla je u 83. godini u Mostaru. Kada su je pitali za Aleksu govorila je da ga nikad nije upoznala niti razgovarala s pesnikom, ali da je bio veoma lep i uglađen čovek koji je vrlo lepo pevao.

Na Šantićev 142. rođendan, 27. maja 2010. godine u Mostaru je otkriveni brzonzani kip Emine. Statuu je izvajao Zlatko Dizdarević, ali ne na osnovu fotografija Emine Sefić – Koluder, nego kao umetničku viziju mostarske lepote.

1907. godine izabran je za jednog od četiri predstavnika u prvoj skupštini Narodne organizacije. Iz protesta zbo dešavanja u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, 1907. godine nastala je pesma „Mi znamo sudbu“.

„Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!“

Za vreme aneksione krize 1908. i 1909. godine je sa Svetozarom Ćorovićem, takođe pesnikom i njegovim zetom i publicistom Nikolom Kašikovićem otišao je u Italiju i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi.  1908. godine objavio je pesmu „Moja otadžbina“.

„Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.
Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.
U meni cvile duše miliona –

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.“

1910. godine nastala je socijalna pesma „O, klasje moje“, čiji je prvi naziv bio „Muka“. Pesma je inspirisana teškim položajem naroda u vreme austro-ugarske okupacije BiH. Seljaci su bili samo radnici, a njihova zemlja nije pripadala njima. Sve beznađe naroda opisano je u nekoliko stihova.

„O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?…“

Tokom ratnih 1912. i 1913. godina nastale su pesme inspirisane bolom i patnjom srpskog naroda. 1913. godine austro-ugarske vlasti su ga proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata bio je zatvaran zbog svojih pesama.

3. februara 1914. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. U ratnim godinama, od 1915. do 1917. godine nije objavio ni jednu pesmu. Po završetku rata izabran je za člana Srpskog odbora, te nastavio svoj književni rad. Osim pesama pisao je drame i pripovetke. Napisao je drame „Pod maglom“ (prvi put prikazana u Kraljevskom Srpskom Narodnom Pozorištu u Beogradu, 27. septembra 1907), „Hasanaginica“ (prvi put prikazana u Srpskom Narodnom Pozorištu, 20. novembra 1910. godine), „Anđelija“ (1910.), „Pred kapijama svetog Petra“ (1919).

Prevodio je dela sa drugih jezika te sarađivao sa brojnim piscima iz regiona i Evrope. Tokom rata oboleo je od tuberkuloze koja je tih godina harala odnoseći hiljade života. Iz Mostara je preselio u svoj letnjikovac pored Boračkog jezera kod Konjica. S obzirom da mu ni planinski vazduh nije mnogo pomogao prvezen je u Državnu bolnicu u Sarajevu. Iz bolnice je pobegao kod sestre Perse koja je bila udata za pesnika i Aleksinog velikog prijatelja Svetozara Ćorovića. Bolest ga je savladala 2. februara 1924. godine.

Veliki pesnik, veliki čovek, veliko poštovanje

Sahrana pesnika Alekse Šantića okupila je do tada nezapamćen broj Mostaraca. Mnogi njegovi sugrađani želeli su da odaju počast svome pesniku. Zato je njegovo telo iz kuće Ćorovića preneseno u Srpski dom kako bi svi mogli da se pozdrave s Aleksom. Dopisnici listova i časopisa iz Mostara pisali su da je ceo grad je bio zavijen u crno. Na kućama i Opštinskom domu bile su obešene crne zastave. Dok je cela Hercegovina došla da isprati Šantića, ni jedan zvanični predstavnik iz Beograda nije prisustvovao sahrani. Iako je bio član mostarskog podobora „Prosvete“, niko iz Akademije nauka ni prosvetnih udruženja, niti Ministarstva prosvete nije došao na sprovod.

Bez obzira na to, narod ga je voleo. Članovi Srpskog pevačkog društva „Gusle“ i hrvatskog „Hrvoja“ izneli su sanduk s njegovim moštima iz Doma. Njegovo telo prošlo je kroz celi Mostar, a povorci su se pridružile hiljade ljudi. Sve radnje su bile zatvorene, a Srbi, Hrvati i muslimani izašli su da poslednji put pozdrave pesnika. Sa minareta Cerničke džamije mujezin je otpevao poslednju molitvu praštanja. Povorka je trajala pet sati, sahranjen je na pravoslavnom groblju „Bjelušine“u Mostaru. Na sahrani su govorili Svetislav Petrović, Jeremija Živanović i mnogi drugi.

Život posle smrti

Njegova dela zauzimaju značajno mesto u srpskoj i bosansko-hercegovačkoj literaturi. Po njemu su nazvane mnoge škole, biblioteke i druge ustanove kulture. U njegovu čast dodeljuju se nagrade pesnicima sa ovih prostora.

TV serija „Aleksa Šantić“

Tokom 1992. godine snimljeno je osam epizoda serije „Aleksa Šantić“ u kojoj je srpskog pesnika tumačio glumac Branislav Lečić. Serija je premijerno emitovana 1992. godine na programu Televizije Beograd. Reč je o biografskoj seriji koja se bavi životom Alekse Šantića. Scenario je nastao prema romanu Josipa Lešića „Aleksa Šantića – roman o pjesnikovom životu“. Dramaturgiju potpisuju Abudlah Sidran, Tarik Haverić i Bojana Andrić, dok je direktor serije bila Olja Varagić. Režiju potpisuje Aleksandar Jevđić. Ovo je bio jedan od poslednjih projekata snimljenih pre raspada bivše Jugoslavije. Osim Lečića u seriji glume: Aleksandar Berček, Miralem Zupčević, Uroš Kravljača, Svetislav Goncić, Nada Đurđevska, Miodrag Krivokapić, Miodrag Krstović, Mustafa Nadarević i mnogi drugi.

Bibliografija

• „Pjesme“, Mostar (1891.)
• „Pjesme“, Mostar (1895.)
• „Pjesme“, Mostar (1901.)
• „Pod maglom“ Slika iz gornje Hercegovine, Beograd (1907.)
• „Pjesme“, Mostar (1908.)
• „Pod maglom“ Slika iz gornje Hercegovine, Mostar (1908.)
• „Pjesme“, Beograd (1911.)
• „Hasanaginica“, Letopis Matice srpske (1911.)
• „Na starim ognjištima“, Mostar (1913.)
• „Na starim ognjištima“, Beograd (1914.)
• „Pesme“, Zagreb (1918.)
• „Hasanaginica“, Beograd – Sarajevo (1919.)
• „Na starim ognjištima“, Sarajevo (1920.)
• „Pod maglom“, Beograd – Sarajevo (1920.)
• „Pesme“, Beograd (1924.)

Prevodilački radovi:

• „Lirski intermeco“, Mostar (1897.)
• „Lirski intermeco“, Mostar (1898.)
• „Iz njemačke lirike“, Mostar (1910.)
• „Lirski intermeco“, Beograd (1919.)
• „Pesme roba“, Sarajevo (1919.)
• „Viljem Tel“, Beograd (1922.)
• „Iz Hajneove lirike“, Mostar (1923.)