Miloš Obrenović

Biografija

Miloš Teodorović Obrenović je bio veliki vožd i knez Srbije koji je vladao u dva navrata: od 1815. – 1839. godine i od 1858. – 1860. godine. Rođen je 18. marta 1780. ili 1783. godine u selu Gornja Dobrinja koje se nalazi u blizini Požege, a preminuo je 26. septembra 1860. godine u Beogradu.

Detinjstvo i porodica

Miloševi roditelji su bili Višnja Urošević i Teodor Mihailović. Imao je i dva mlađa brata: Jovana koji je rođen 1786. godine i Jevrema koji je rođen 1790. godine. Njegova majka Višnja je iz prvog braka sa Obrenom Martinovićem imala sinove Milana i Jakova, kao i ćerku Stanu. Ocu Teodoru je takođe ovo bio drugi brak, a iz prvog je imao tri sina.

Miloševo detinjstvo je bilo veoma teško jer je kao dečak izgubio oca i sa majkom i braćom je živeo u siromaštvu. 1800. godine je postao sluga trgovca Aksentija Ječmenice koji je otkupljivao stoku, a zatim je prodavao po višoj ceni u drugim mestima. Pošto je dobro jahao i rukovao oružjem, Miloš je čuvao stada od zveri i hajdučkih zaseda i gonio ih je do kupaca. Za te tri godine koliko je bio u službi bogatog trgovca, obišao je Šumadiju, Podrinje, Bosnu i Hercegovinu. Upoznao je ljude i njihove običaje i posmatrao je kako prave poslovne dogovore koji su se zasnivali na poverenju.

Nakon toga, njegov brat po majci Jakov ih je doveo u Brusnicu da žive sa njim. Drugi polubrat Milan je bio trgovac stokom pa mu je Miloš pomagao.

1806. godine Miloš se oženio Ljubicom (devojački Vukomanović). Ovaj brak su ugovorili Nikola Milićević Lunjevica i Milan Obrenović. Kum na venčanju je bio Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe.

Miloš i Ljubica su imali osmoro dece:

• Petriju (5. avgust 1808. – 1870. godine) koja je bila udata za Teodora Bajića od Varadije;
• Savku (28. mart 1814. – 5. oktobar 1848. godine) koja je bila je supruga Jovana Nikolića od Rudne;
• Milana (21. oktobar 1819. – 8. jul 1839. godine) koji je bio prvi prestolonaslednik Obrenovića, ali je, nakon 26 dana vladavine, preminuo od tuberkuloze;
• Mihaila (16. septembar 1823. – 10. jun 1868. godine) koji je na prestolu nasledio starijeg brata Milana, a nakon što je bio prisiljen da napusti Srbiju, putovao je Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi;
• Gabrijelu, Mariju, Todora i Anu koji su preminuli u detinjstvu i o kojima nema mnogo podataka.

Knjeginja Ljubica je važila za strogu ženu koja je imala svoj stav u politici zbog čega se sukobila sa knezom Milošem. Nije trpela njegova neverstva pa je pištoljem ubila njegovu ljubavnicu Petriju. Knez je takođe imao osmoro vanbračne dece.

Prvi srpski ustanak

1804. godine počeo je Prvi srpski ustanak, a jedan od njegovih pokretača bio je Milošev brat Milan koji je ubrzo postao vojvoda nahije rudničke, požeške i užičke. Miloš je sa njim uzeo učešće u mnogim upravnim i sudskim poslovima.

1805. godine Karađorđe mu je dodelio čin vojvode. Dve godine kasnije, tokom bitaka koje su se vodile za Užice, Miloš je bio ranjen u grudi pa je hitno odnesen u Beograd kod vidara Hećim-Tome Kostića koji ga je lečio. Iako su mnogi mislili da se neće izvući, on se za tri meseca u potpunosti oporavio.

1810. godine njegov polubrat Milan se razboleo i preminuo je u Bukureštu. Nakon toga, Miloš, čije je prezime bilo Teodorović, počeo je da koristi prezime Obrenović. Pošto je sa pokojnim Milanom učestvovao u najvažnijim bitkama koje su se odigrale u Prvom srpskom ustanku, Karađorđe mu je dao da upravlja Užičkom nahijom.

Po završetku ustanka, Miloš je, za razliku od drugih vojvoda, ostao u Srbiji zbog čega su ga Turci amnestirali i dali su mu da upravlja Rudničkom, Kragujevačkom i Požeškom nahijom. On se trudio da spasi narod od turskih jedinica koje su bile željne osvete, a turskim zapovednicima je odgovaralo da uticajni Srbi budu na njihovoj strani kako bi imali uvida u to šta se dešava sa narodom. Ubrzo je Miloš postao knez Rudničke nahije u Takovu.

1814. godine Karađorđe je, na putu ka Rusiji, prošao kroz Srem što je njegove ljude podstaklo da u septembru podignu Hadži Prodanovu bunu koja je dobila naziv po vođi Hadži Prodanu Gligorijeviću. Miloš i jedan od najistaknutijih junaka Prvog srpskog ustanka, Stanoje Glavaš, su se dogovorili sa Turcima da uguše bunu pod uslovom da pobunjenici budu amnestirani. Pošto je Hadži Prodan shvatio da neće ništa postići, pobegao je u Austriju.

Početkom 1815. godine Rusija je, nakon pobede nad Napoleonom, postala vojno i diplomatski jača i zahtevala je da se Turci bolje ponašaju prema Srbima. U tom periodu, nad srpskim narodom je vršena tiranija, a posebno su bili revoltirani zbog ubistva Stanoja Glavaša koji je optužen da je pomogao Hadži Prodanu da pobegne. Miloš je video Stanojevu glavu koja je bila nabijena na kolac, a jedan od ubica mu je rekao da će se i njemu isto dogoditi.

Ubrzo je Sulejman paša pozvao Miloša kod sebe, ali mu nije dozvolio da se vrati u svoju nahiju. Nakon što mu je Miloš ponudio 150 dukata da otkupi sto Srba, paša ga je pustio. Knez je, uz pomoć naroda, sakupio još 50.000 groša i tako je kupio svoju slobodu i slobodu sužnjeva.

Drugi srpski ustanak

Po povratku u Srbiju, Miloš je počeo da organizuje ustanak. Neki od njegovih najbližih saradnika bili su: vojvoda Kačerski Arsenije Loma, Lazar Mutap (Ćušajić), vojvoda Milić Drinčić, itd.

23. aprila 1815. godine Miloš je u crkvi Svetog Đorđa, jednoj od najstarijih crkvi brvnara u Srbiji, podigao Drugi srpski ustanak. Tu su se njegove pristalice pričestile i zaklele su se da će mu biti verne, a on im se obratio rečima: „Evo mene, eto vas, rat Turcima!“

Ubrzo su se ustanici i turska vojska sukobili kod Paleža, na mestu gde je kasnije nastao grad Obrenovac. Ova bitka je završena u korist srpske vojske. Nakon toga su oslobodili Valjevo i krenuli su ka Čačku gde su doživeli poraz. Miloš je pregrupisao i popunio snage kojima je raspolagao pa su ustanici ponovo napali Turke. Tom prilikom je poginuo turski zapovednik Imšir-paša i oslabljena turska vojska se, do kraja maja, povukla iz Čačka.

Narednog meseca, srpska vojska je oslobodila Požarevac. 14. jula se odigrao Boj na Dublju u kome je Ibrahim paša zarobljen. Miloš ga je nepovređenog vratio Kuršid paši, a ustanicima nije dozvolio da napadaju sultanove gradove. Oni su opkolili turske snage koje su se nalazile u beogradskoj tvrđavi, a osmanlijska vojska je opkolila teritoriju koju su ustanici osvojili.

Pošto je Miloš znao da nema šanse protiv nadbrojnijeg neprijatelja, odlučio je da, osim vojne, vodi i diplomatsku borbu. Prvo je otišao u logor Kuršid-paše, ali pregovori sa njim nisu uspeli jer je zahtevao da ustanici predaju oružje. Nakon toga, Miloš je razgovarao sa Marašli Ali-pašom i sklopili su usmeni sporazum uz dva uslova. Prvi je bio da srpski delegati odu u Carigrad i da se žale sultanu na Sulejman-pašu Skopljaka i da traže da Marašlija postane novi beogradski vezir, a drugi da se izbore za sultanovu uredbu u kojoj on oprašta Srbima što su podigli ustanak. Miloš je dozvolio da deo Marašlijine vojske bezbedno prođe do beogradske tvrđave, a ovaj dogovor se zasnivao na njihovoj reči i poverenju.

U septembru 1815. godine, turski sultan Mahmud II i Porta su prihvatili uslove i ovo je bila prva kneževa diplomatska pobeda. Marašli Ali-paša i Miloš su se dogovorili da paša kontroliše Turke i njihove posede, a da knez ima vlast nad srpskim stanovništvom koje će plaćati porez Porti.

U februaru 1816. godine Mihailo German, agent kneza Miloša u Rusiji i Vlaškoj i njegov čovek od poverenja, otišao je u Petrograd kod ruskog imperatora Aleksandra I Petroviča. Odneo mu je pismo u kome ga je knez obavestio da Turci ne ispunjavaju svoj deo dogovora jer prema Srbiji nema međunarodnih garancija. Nakon toga, car je naredio da se pokrene pitanje sprovođenja Bukureškog ugovora iz 1812. godine u kome je Porta obećala da će Srbi imati ista prava kao i drugi njihovi podanici, da će imati unutrašnju upravu i da će sami skupljati danak.

1816. godine pojavili su se prvi Miloševi protivnici koji su želeli da se vlast podeli između četiri osobe, tj. da se uvede tetrarhija. Knez je rekao da Moler hoće novi rat pa ga je Marašli Ali-paša ubio. Iste godine, Marko Štitarac, koji je bio veran Milošu, usmrtio je uglednog i ambicioznog vladiku Melentija Nikšića koga se knez bojao.

Početkom 1817. godine Karađorđeve pristalice, Pavle Cukić i knez Sima Marković, podigle su bunu protiv kneza koja je brzo ugušena, a oni su ubijeni. Nekoliko meseci kasnije, Karađorđe se vratio u Srbiju, ali to niko nije znao osim njegovog kuma Vujice Vulićevića. On mu je pomogao da se sa svojim bliskim saradnikom Naumom Krnarom skloni na imanje Dragića Vujkića.

Vujica je ovo otkrio knezu Milošu koji mu je naredio da organizuje ubistvo svog kuma. 26. jula 1817. godine Nikola Novaković je ubio Karađorđa, a Vujica je u znak pokajanja podigao crkvu-brvnaru Pokajnica. Na ovaj način, Miloš je učvrstio vlast iznutra, ali trebalo mu je spoljno priznanje kako bi se rešili problemi sa Turcima.

1820. godine knez je poslao još jednu deputaciju u Carigrad koja je od Porte tražila da ispoštuje Bukureški ugovor koji je sklopljen osam godina ranije. Naredne godine, tajno udruženje grčkih patriota pod nazivom heterija je podiglo ustanke u Vlaškoj i na Peloponezu. Zbog toga su svi članovi srpske deputacije u Carigradu zarobljeni i tu su ostali pet godina.

Pošto je cilj heterista bio da oslobodi hrišćane od Osmanlijskog carstva, oni su Milošu predložili da zarati sa Turcima. Knez ih je odbio i čekao je da vidi šta Rusija i druge velike sile nameravaju da urade.

Početkom 1821. godine, u Vlaškoj je izbila buna i heteristima su se pridružile vojvode iz Prvog srpskog ustanka, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Ubrzo je buna izbila u Požarevcu, a predvodili su je kneževi Marko Todorović Abdul i Stevan Dobrnjac. Miloš je brzo reagovao i ugušio je bunu kako se ne bi proširìla i u druge delove Srbije. U tom periodu mu je bilo veoma teško jer je morao da balansira između radikalnih islamista koji nisu dozvoljavali da se nevernici mešaju u državne poslove i radikalnih hrišćana koji su bili spremni na sve kako bi se izborili za svoju državu i slobodu.

U avgustu 1821. godine preminuo je Marašli Ali-paša, a zamenio ga je Abdurahman-paša.

Đakova buna

Krajem 1824. godine, u Rudničkoj nahiji su počele pripreme za bunu protiv kneza Miloša. 23. januara 1825. godine nahijski knez Petar Vulićević je uhvatio zaverenike, ali nezadovoljni seljaci su opkolili kuću u kojoj se nalazio i tražili su da ih oslobodi. Nakon toga su otišli u Azanju gde se nalazio Milošev brat Jovan Obrenović. Sa njim su razgovarali o velikim dažbinama, žalili su se na starešine i zahtevali su da nahijski knez postane trgovac Miloje Popović Đak po kome je ovaj događaj nazvan Đakova buna. Ljudi koji su bili sa Jovanom Obrenovićem pridružili su se nezadovoljnom narodu, a on im je obećao da će njihovi zahtevi biti ispunjeni.

Pošto Miloje Popović Đak nije verovao u obećanja, sa bratom je podigao bunu u Požarevačkoj nahiji koja se proširila na Smederevsku, Kragujevačku i Beogradsku nahiju. Pobunjenici su od kneza Miloša tražili da smanji poreze i dažbine, kao i da narodu vrati politička prava i samoupravu. On je na njih poslao vojsku koju je predvodio Toma Vučić Perišić. Đak se dogovorio sa pobunjenicima da odustanu od sukoba, a knezu Milošu su poslali deputaciju sa zahtevom. Vučić je odmah pobio vođe pobunjenika, a Đaka je upucao knežev brat Jevrem Obrenović.

Miloš je, nakon bune, oformio prvu jedinicu stajaće vojske u Srbiji, smenio je starešine kojima narod nije bio zadovoljan, smanjio je porez sa 20 na 14 groša, itd.

U martu 1826. godine ruski car Nikolaj I Pavlovič je tražio od Porte da počne da sprovodi reforme. 26. maja sultan Mahmud II je ukinuo janičarski red koji se pobunio u Carigradu i u Bosni. U septembru su Rusi i Turci pregovarali i potpisali su Akermansku konvenciju u kojoj je predviđeno da Srbiji bude data autonomija i da joj budu vraćene teritorije koje su joj oduzete 1813. godine. Za grčko pitanje su se založile Rusija, Engleska i Francuska čije su flote sprečile Turke da prebace svoje trupe protiv Grka. 1827. godine osmanlijska flota je doživela poraz kod Navarina zbog čega su prekinuti diplomatski odnosi i prekršena je Akermanska konvencija. 1828. godine je počeo Rusko-turski rat koji je trajao do naredne godine. Tokom ovog sukoba, knez Miloš je bio neutralan.

U septembru 1829. godine predstavnici Rusije i Osmanlijskog carstva su potpisali Jedrenski mir. Nekoliko dana kasnije, sultan Mahmud II je izdao Srbima prvi hatišerif u kome im je obećao da će ostvariti njihove zahteve u pogledu autonomije. Ovo pitanje je rešeno hatišerifima iz 1830. i 1833. godine.

Hatišerifom iz 1830. godine je utvrđen danak Turskoj, zagarantovana je sloboda trgovine, građenja škola, crkava, manastira, itd. Turcima je dozvoljeno da žive samo u gradovima, a Porta je obećala da će Srbiji vratiti šest nahija koje je osvojila za vreme Prvog srpskog ustanka. Iste godine, knezu Milošu je priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u porodici.

Reforme koje je sultan sproveo su naišle na nezadovoljstvo, a protivljenje su iskazali skadarski vezir Mehmed-paša Bušatlija i Husein-kapetan Gradaščević koji je predvodio Veliki bosanski ustanak. Povod ovog ustanka bio je taj što je Srbiji pripojeno šest okruga. Knez Miloš je sultanu ponudio vojnu pomoć kako bi ugušio ustanak u Bosni. Nakon toga, knez je dobio na upravu Jadar, Rađevinu i delove sjeničkog i novopazarskog okruga.

Pošto Turci nisu ispunili obećanje i predali okruge, 1833. godine Miloš je tamo otišao sa vojskom i podigao je pobunu. Tada je donet treći Hatišerif na osnovu koga su seljaci postali vlasnici svoje zemlje. Na ovaj način, Miloš je uredio odnose prema Porti, a to isto je želeo da uradi i prema narodu.

Pošto je bio apsolutni vladar, nailazio je na protivljenje narodnih starešina i naroda koji se osećao poniženo i obespravljeno. Oni više nisu hteli da trpe samovolju kneza i njegovih saradnika pa su zahtevali da organizuje Savet na šta ga je obavezao hatišerif iz 1830. godine. Iako su seljaci postali vlasnici svoje zemlje, Miloš nije ukinuo određene feudalne obaveze zbog kojih je, u budućnosti, zamalo ostao bez vlasti. Nakon što je otišao iz Srbije, Vuk Stefanović Karadžić mu je poslao pismo u kome je kritikovao njegov način vladanja.

Knez je shvatio da su narod i narodne starešine nezadovoljne pa je 1. februara 1834. godine na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu obećao je da će sprovesti reforme među kojima je najvažnija bila poreska reforma. Dao je nacrt ustava i postavio je pet ministra, ali nije odredio njihove dužnosti. Pošto Miloš nije promenio svoje ponašanje, njegovi protivnici su počeli da kuju zaveru protiv njega.

U januaru 1835. godin je izbila Miletina buna čiji je vođa bio knez Jagodinske nahije Mileta Radojković. Iako su neki pobunjenici hteli da proteraju ili ubiju kneza, Mileta je insistirao da ga uslove da donese ustav, da ukine kuluk i monopol na unutrašnju i spoljašnju trgovinu, itd. Vođa je sa pobunjenicima došao do Kragujevca gde ih je sačekao Toma Vučić Perišić sa vojskom. Revolucionari su mu saopštili svoje zahteve koje je on preneo knezu Milošu. Iako je knez planirao da pobegne, ipak se pomirio sa vođama pobune i počeo je da ispunjava ono što su tražili.

Njegov sekretar Dimitrije Davidović je izradio ustav na osnovu koga su Srbiji određeni grb i zastava koje, kao vazalna zemlja, nije smela da ima. Vlast je podeljena na zakonodavnu i izvršnu koje su pripadale knezu i Državnom savetu i na sudsku koju su sprovodili nezavisni sudovi. Ustavom je bilo zabranjeno ropstvo, uspostavljena je sloboda veroispovesti, ustanovljeno je da niko ne može biti osuđen mimo zakona, itd.

15. februara 1835. godine u Kragujevcu je donet Sretenjski ustav. Ovom događaju je prisustvovalo više od 10.000 ljudi. Narednog dana, Ustav je objavljen, a zatim je priređena proslava.

Narod je bio zadovoljan ustavom, ali protivile su se evropske imperije kao što su Rusija, Turska i Austrija. Oni su se plašili da njihovi podanici ne zatraže ista prava, a jedan od problema je bila i srpska zastava koja je imala iste boje kao francuska. Pošto ni knez Miloš nije podržavao ustav, odgovarali su mu strani pritisci koje je koristio kao izgovor da razreši ministre i da, nakon 55 dana, ukine Sretenjski ustav.

Posle toga, knez Miloš nije povratio monopol u trgovini, već su na scenu stupili mladi trgovci Miša Anastasijević, Ilija Milosavljević, itd. 6. maja 1835. godine je ukinut feudalizam u Srbiji i nastupio je kapitalizan koji je omogućio siromašnim članovima društva da se obogate.

U aprilu 1835. godine određeni su članovi komisije čiji je zadatak bio da izradi nacrt ustava. Tekst koji su poslali u Carigrad korišćen je kao osnova Turskog ustava koji je, u formi turskih fermana, izdat 10. decembra 1838. godine.

U junu 1835. godine održana je Skupština u Kragujevcu na kojoj je Miloš saopštio da ga je sultan pozvao da ga poseti u Carigradu. Rekao je da ovaj put ima politički značaj za Srbiju i da će doprineti da se poboljša njen ugled u svetu. 31. jula je krenuo sa delegacijom koju je činilo oko 60 ljudi. Na putu ka Carigradu kneza su ugostili upravnici oblasti kroz koje je prošao. Po dolasku u Tursku prestonicu prvo sastao sa najvišim portinim zvaničnicima, a ubrzo ga je primio i sultan Mahmud II. Miloš se zahvalio sultanu i održao je govor koji je preveo Avram Petronijević. Sultan je knezu poklonio mnoge dragocenosti i njegovi ađutanti su Miloša ogrnuli svečanom odorom.

Nakon ovoga su počele Tanzimatske reforme koje će rezultirati donošenjem prvog ustava i formiranjem parlamenta u Osmanskom carstvu. Knez je ostao u Carigradu do 18. oktobra 1835. godine. Kada je odlazio, na poklon je dobio arapskog pastuva i cvet u brilijantima za svoju suprugu.

Nakon ovog putovanja, Austrija, Velika Britanija i Rusija su otvorile svoje konzulate u Srbiji. U decembru 1838. godine završen je Turski ustav koji je ograničio kneževu vlast, a Srbija je postala ustavna monarhija. Osnovan je Savet koji se sastojao od 17 doživotnih članova među kojima je bilo mnogo Miloševih protivnika. Pošto su Engleska i Francuska podržale kneza, a Rusija, Turska i Austrija su bile na strani Saveta, u Srbiji je došlo do nemira.

Miloš je podigao Jovanovu bunu koju su ustavobranitelji lako ugušili. Njih je predvodio Toma Vučić Perišić koji je sa predstavnicima okruga izabrao narodne poslanike za skupštinu koja je održana 13. jula 1839. godine. Na toj skupštini knez je bio primoran da podnese ostavku. Ubrzo je izabrano namesništvo koje je umesto njega upravljalo Srbijom. Miloš i njegov sin Mihailo su napustili Kneževinu i otišli su na imanje koje se nalazilo u Kneževini Vlaškoj.

Miloša je nasledio stariji sin Milan koji je bio bolestan i, nakon mesec dana, je preminuo. Umesto Milana na presto je došao njegov brat Mihailo. Knez Miloš je kratko ostao na imanju u Vlaškoj, a zatim su mu članice Svete alijanse odredile da boravi u Beču. U ovom gradu je vladao austrijski državnik Klemens fon Meternih sa kojim Miloš nije bio u korektnim odnosima. Smeo je da se kreće na sever ka Češkoj ili Moravskoj, a bilo mu je zabranjeno da ide na jug. U Beču je kupio kuću u kojoj je jedno vreme stanovao i Vuk Stefanović Karadžić, kao i imanje u Hicingu.

Knez Mihailo je pravio iste greške kao njegov otac pa je imao dosta protivnika. U avgustu 1841. godine je podignuta Vučićeva buna koju je podržala Porta. Predvodio ju je Toma Vučić Perišić čiji su ljudi primorali Mihaila da ode iz Srbije. 1842. godine na srpski presto je došao Karađorđev sin Aleksandar Petrović koga je prihvatila Sveta alijansa.

Povratak u Srbiju

Knez Mihailo je otišao kod Miloša u Beč, a njihovo kretanje su pratili strani agenti. Iako je 1843. godine u Novom Sadu preminula Miloševa supruga Ljubica, knezu nije dozvoljeno da ode na njenu sahranu. Nakon toga, on je još intenzivnije radio na svom povratku u Srbiju.

Uticao je da 1844. godine dođe do Katanske bune koju je ugušio vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, Mateja Nenadović. U martu je donet savremen građanski zakonik koji se smatra najvažnijim srpskim pravnim aktom u novijoj istoriji. Sastavio ga je književnik Jovan Hadžić koji je na njemu radio 7 godina.

U martu 1848. godine došlo je do ozbiljnih oružanih sukoba u Austriji zbog kojih je knez Meternih je pobegao iz Beča. U aprilu Miloš je poslao svog sina Mihaila da spreči sukob između Srba i Mađara, a on je otišao u Zagreb na Hrvatsko-srpski sabor gde su ga pristalice ilirskog pokreta stavile u kućni pritvor.

U tom periodu Aleksandar Karađorđević se sukobio sa članovima Saveta koji su hteli da upravljaju vojskom i smetalo im je to što je knez davao visoke funkcije rođacima svoje supruge Perside. 1857. godine na njega je pokušan atentat koji je nazvan Tenkina zavera i u koji su bili umešani članovi Saveta. 1858. godine je održana Svetoandrejska skupština na kojoj je donet zakon o Narodnoj Skupštini. U decembru za vlast su se borili knez Aleksandar, pristalice kneza Miloša, Savet, Narodna skupština, vojska i narod.

Skupština je bila na Miloševoj strani i izabrala ga je za kneza, dok su u vojsci bili ljudi Aleksandra Karađorđevića. Oni su ga vratili na presto, ali su popustili pod pritiskom nezadovoljnog naroda koji je izašao na ulice. Aleksandar je priznao poraz što je označilo kraj ustavobraniteljskog režima u Srbiji, a vlast je preuzela Narodna Skupština.

Smrt

26. septembra 1860. godine knez Miloš se upokojio u Dvoru u Topčiderskom parku. Sahranjen je u kripti Saborne crkve u Beogradu. Miloševa zadužbina je crkva Svetog Save na Savincu.

Po knezu Milošu je nazvana ulica u centru Beograda u kojoj se nalaze brojne ambasade. Njegovo ime nose i ulice u drugim srpskim gradovima.

Literatura o kneževom životu

1893. godine književnik Milan Đ. Milićević je objavio knjigu o knezu Milošu čiji je naziv „Knez Miloš priča o sebi“. O njemu su takođe pisali njegov berberin Nićifor Ninković i lekar Bartolomeo Kunibert. 2015. godine je objavljena knjiga „Porodična prepiska kneza Miloša Obrenovića iz Arhivske zbirke Joce Vujića u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković““.

Postoje i zapisi da je vreme voleo da provodi na Divčibarama, i da je jedan od najzaslužnijih za ranu promociju Divčibara u turističko mesto i jednu od najzdravijih vazdušnih banja na ovim prostorima. Postoji legenda da je svojevremeno kupio celu ovu visoravan od Deli Age. Međutim nepoznato je koliko je ova legenda tačna.

Reference:

• https://smestajdivcibare.com/milos-obrenovic-i-divcibare/
• https://ucionicaistorije.wordpress.com/2014/05/06/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B0-%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0/
• https://www.rts.rs/lat/magazin/putujemo/3966652/divcibare-od-turskog-bega-kupio-milos-obrenovic-turisti-na-tu-planinu-dolaze-skoro-100-godina.html
• https://www.politika.rs/scc/clanak/399842/Preki-knjaz-mekog-srca