Džingis Kan

Biografija

Džingis Kan (Genghis Khan) je bio mongolski ratnik i vladar koji je stvorio najveću imperiju na svetu, Mongolsko carstvo, tako što je uništavao pojedinačna plemena u severoistočnoj Aziji. Rođen je oko 1162. godine, a umro 1227. godine. Tačan uzrok smrti nije poznat.

Prema ovom vladaru svi su se odnosili sa strahopoštovanjem, a njegove osvajačke sposobnosti su neverovatne. Za jedne je on samo nemilosrdni osvajač koji je odgovoran za smrt više od 40 miliona ljudi. Međutim, drugi Mongoli tvrde da je on pogrešno prikazan kroz istoriju.

Ko je bio Džingis Kan?

Rođen je pod imenom Temudžin u Mongoliji, blizu Bajkalskog jezera oko 1162. godine. Oženio se sa 16 godina, ali je za života imao mnogo žena.

Sa dvadeset godina je počeo da stvara veliku vojsku sa namerom da uništi pojedinačna plemena u severoistočnoj Aziji i ujedini ih pod svojim vođstvom. I uspeo je u tome.

Mongolsko carstvo je najveće carstvo na svetu pre Britanskog carstva, i trajalo je dugo posle njegove smrti 1227. godine.

Njegov otac Jesugaj mu je dao ime po vladaru neprijateljskog plemena koga je porazio i zarobio. Mladi Temudžin je bio član Boržiginskog plemena i potomak Kabul Kana, koji je nakratko ujedinio Mongole protiv dinastije Čin iz severne Kine, početkom 12. veka.

Prema „Tajnoj istoriji Mongola“, Temudžin je rođen s ugruškom krvi u ruci, a prema mongolskom predanju, to je bio znak da mu je suđeno da postane vođa.

Njegova majka Helun ga je učila surovoj realnosti života u turbulentnom društvu mongolskih plemena i potrebi za ujedinjenjem.

Kada je imao devet godina, otac ga je odveo da živi sa porodicom njegove buduće neveste, Borte. Tokom povratka kući njegov otac se susreo sa članovima neprijateljskog tatarskog plemena. Pozvali su ga da jede sa njima u znak pomirenja, te ga otrovali zbog ranijih razmirica.

Kada je čuo za očevu smrt, Temudžin se vratio kući kako bi preuzeo ulogu poglavice plemena. Međutim, pleme je odbilo da prizna mladog dečaka kao vođu i prognalo je njegovu porodicu.

Pritisak na porodicu je bio veliki i u svađi oko lovačkog plena, Temudžin se zavadio sa svojim polubratom Bekterom i na kraju ga ubio. Tako je utvrdio svoju poziciju kao glava kuće.

Kada je imao 16 godina oženio je Borte i tako ozvaničio savez svog plemena i plemena Konkirat. Nedugo nakon toga, Borte je oteta od strane protivničkog plemena Merkit i predata njihovom poglavici da mu bude žena. Temudžin je uspeo da je oslobodi i nakon toga ona mu je rodila prvog sina kome su dali ime Juči.

Iako je zbog Bortinog zarobljeništva postojala opravdana sumnja u Jučijevo poreklo, Temudžin ga je prihvatio kao svog sina. Temudžin je sa Borte imao četiri sina i još mnogo dece sa drugim ženama, kao što je bio mongolski običaj. Međutim, samo su muška deca bila kvalifikovana za uspeh.

Univerzalni vladar

Kada je imao oko 20 godina, Temudžina su uhvatili i privremeno zarobili bivši saveznici njegove porodice, pleme Tajčuda. Pobegao je uz pomoć saosećajnog čuvara, te se pridružio svojoj braći i nekoliko drugih članova klana kako bi oformili borbenu jedinicu.

Temudžin je počeo svoj uspon gradeći veliku vojsku od preko 20 hiljada vojnika. Bio je odlučan u nameri da ukloni tradicionalne podele među plemenima i da ujedini Mongole pod svojim vođstvom.

Kroz kombinaciju neverovatne vojne taktike i nemilosrdne surovosti, Temudžin je osvetio svog oca, tako što je desetkovao tatarsku vojsku i naredio ubijanje svakog Tatara koji je veći od tri stope.

Njegovi vojnici su porazili Tajčude kroz niz masivnih napada konjicom, te su sve njihove poglavice žive skuvali.

Do 1206. godine, Temudžin je porazio nemansko pleme, koje je tada bilo prilično moćno, te tako uspostavio kontrolu nad srednjom i istočnom Mongolijom.

Rani uspesi mongolske vojske su se desili zahvaljujući briljantnoj vojnoj taktiktici Džingis Kana, kao i njegovom razumevanju protivničkih motivacija. Stvorio je opsežnu mrežu špijuna, te je znao kako da prilagodi razne nove tehnologije koje je dobijao od neprijatelja.

Istrenirana mongolska vojska od preko 80 000 boraca je imala sofistikovan signalni sistem dima i paljenja baklji. Veliki bubnjevi označavali su komandu za napad, a dalja naređenja su prenošena komunikacijom zastavama. Svaki borac je bio pod punom ratnom opremom koju su činili luk, strele, štit, bodež i laso.

Na konjima su držali velike bisage za hranu, alat i rezervnu odeću. Bisage su bile otporne na vodu, pa su ih mogli naduvati da im posluže kao pojasi za spasavanje pri prelasku preko dubokih ili nemirnih reka.

Konjanici su takođe nosili mač, malo koplje, oklope, borbenu sekiru ili buzdovan i veliko koplje sa kukom na vrhu, kako bi povukli neprijatelja sa konja. Mongoli su bili skoro nepobedivi u svojim napadima.

Pošto su nogama mogli manevrisati konjima u galopu, ruke su im bile slobodne za ispaljivanje strela.

Cela vojska je bila praćena dobro organizovanim sistemom za nabavku, koji se sastojao od volovskih kola koja su prevozila hranu, vojnu opremu, šamane za spiritualnu i medicinsku pomoć, te službenike koji su beležili plen.

Kroz pobede nad protivničkim mongolskim plemenima, poglavice drugih plemena su se dogovorile da Temudžin dobije titulu „Džingis Kan“ što znači „Univerzalni vladar“. Titula nije imala samo politički, nego i duhovni značaj.

Glavni čaman je Džingis Kana proglasio predstavnikom Mongke Koko Tengrija (u prevodu Večno Plavo Nebo), vrhovnim mongolskim bogom. Po priznavanju njegovog božanskog statusa, bilo je prihvaćeno da je njegova sudbina da vlada svetom.

U Mongolskom carstvu je postojala religijska tolerancija, ali ako bi se neko suprotstavio Velikom Kanu, to bi bilo jednako suprotstavljanju volji Božijoj.

Smatra se da je jednom protivniku rekao: „Ja sam Božiji buzdovan. Da nisi činio velike grehe, Bog ti ne bi poslao kaznu kao što sam ja.“

Velika osvajanja

Kako je populacija rasla, tako su zalihe hrane i drugih dobara postajale oskudnije. Džingis kan je 1207. godine predvodio vojsku u borbi protiv kraljevstva Hsi Hsia, te ih dve godine kasnije prisilio na predaju.

Džingis Kanova vojska je 1211. godine napala dinastiju Đin u severnoj Kini, ne zbog velikih gradova i umetničkih i naučnih čuda u njima, nego zbog nepreglednih polja riže. Iako je rat protiv dinastije Đin trajao skoro 20 godina, vojska Džingis Kana je napredovala i na zapadu.

Džingis Kan je prvobitno koristio diplomatiju kako bi uspostavio trgovačke odnose sa Horezmijskom dinastijom, carstvom koje se prostiralo preko područja Turkistana, Persije i Avganistana.

Međutim, mongolska diplomatska misija je napadnuta od strane otrarskog guvernera, jer je smatrao da je to bio paravan za špijunsku misiju. Čuvši za to, Džingis Kan je tražio da mu izruče guvernera i u tu svrhu je poslao diplomatu.

Horezmijski vladar Šah Muhamed je odbio zahtev mongolskog vladara i u inat poslao diplomatovu glavu Džingis Kanu. Ovaj čin je oslobodio gnev koji je prošao kroz srednju Aziju do istočne Evrope.

Džingis Kan je 1219. godine lično preuzeo kontrolu nad planiranjem i izvršenjem napada na Horezmijsko carstvo sa 200 hiljada vojnika.

Podelili su se u tri grupe i tako iz tri pravca izvršili napad. Mongoli su sa nezaustavljivom svirepošću prolazili kroz utvrđenja gradova. Oni koji nisu odmah ubijeni, odvedeni su pred mongolsku vojsku kako bi služili kao ljudski štitovi pri osvajanju sledećeg grada. Ništa živo nisu ostavljali iza sebe, čak ni male domaće životinje i stoku.

Lobanje muškaraca, žena i dece su gomilali i od njih pravili velike piramidalne humke. Pri kraju bitke za grad Otrar, Šah nije hteo da se preda, pa je pobegao i na kraju umro pod sumnjivim okolnostima na malom ostrvu u Kaspijskom moru.

Period posle osvajanja Horezmije se često opisuje kao „Mongolski mir“ (lat. Pax Mongolica).

Džingis Kanova osvajanja su povezala velike trgovačke centre u Kini i Evropi i tako dovela do ponovnog uspostavljanja Puta svile.

Carstvom je upravljano pomoću zakonika poznatog kao „Jasa“. Zakonik je razvio sam Džingis Kan. Zasnovan je na mongolskom opštem pravu, a dodati su mu ukazi kojima se zabranjuju krvne osvete, preljube, krađe i lažno svedočenje.

Takođe je sadržao zakone koji su iskazivali poštovanje Mongola prema životnoj sredini. Bilo je zabranjeno kupati se u rekama i potocima, te je svakom vojniku bilo naređeno da pokupi sve što vojniku ispred njega ispadne. Kršenje bilo kojeg od ovih zakona je obično bilo kažnjavano smrću.

Napredovanje u činovima u vojsci i vladi nije bilo zasnovano na nasleđu ili etničkoj pripadnosti, nego po zaslugama.

Postojali su izuzeci u nametima za religijske vođe, kao i stepen religijske tolerancije. To je bio odraz stare mongolske tradicije po kojoj je religija lično ubeđenje, a ne nešto po čemu se treba suditi ili u šta se treba uplitati.

Ova tradicija je imala praktičnu primenu, jer su imali mnogo religijskih grupa u carstvu, pa bi svaki pokušaj nametanja jedne religije bio težak teret.

Uništenjem Horezmijskog carstva, Džingis Kan se ponovo okrenuo ka istoku, prema Kini. Tanguti iz carstva Hsi Hsia su se oglušili na naređenje Džingis Kana o prikupljanju trupa za napad na Horezmiju i bili su u otvorenoj pobuni.

U nizu pobeda protiv tangutskih gradova, Džingis Kan je porazio njihovu vojsku i opljačkao glavni grad Ning Hja.

Kako su tangutski zvaničnici jedan za drugim predavali, tako je i ugušena pobuna. Međutim, Džingis Kan nije bio zadovoljan svojom osvetom za izdaju Tanguta, te je naredio pogubljenje carske porodice i tako prekinuo tangutsku krvnu lozu.

Smrt Džingis Kana

Brzo nakon pokorenja Hsi Hsia, Džingis Kan umire 1227. godine. Tačan uzrok smrti nije poznat. Istoričari u svojim nagađanjima navode kao uzrok pad sa konja, malariju, povrede, iscrpljenost i starost.

Džingis Kan je, po običaju njegovog plemena, sahranjen bez oznaka blizu mesta gde je rođen, a to je nedaleko od reke Onon i planine Kenti u severnoj Mongoliji.

Prema legendi, pogrebna povorka je ubijala sve što se našlo na njihovom putu kako bi sakrili mesto na kom je sahranjen. Reka je preusmerena da teče preko njegovog groba kako bi ga bilo nemoguće naći.

Nasleđe

Pre svoje smrti, Džingis Kan je vrhovnu vlast predao svom sinu Ogadaju, koji je kontrolisao većinu istočne Azije, uključujući Kinu. Ostatak carstva je podeljen ostalim sinovima.

Najstariji sin Joši je dobio na upravljanje oblast zapadno od Jenisejske reke i Aralskog jezera. Cagadaj je  dobio srednju Aziju i severni Iran, dok je najmlađem Toluju pripala mala teritorija blizu rodne Mongolije.

Razvoj Mongolskog carstva se nastavlja i dostiže svoj vrhunac tokom vladavine Ogadaj Kana. Mongolska vojska je kasnije osvojila Persiju, dinastiju Song u južnoj Kini i Balkan.

Kada su Mongoli došli do kapija Beča, glavni vojskovođa Batu je primio vest o smrti Velikog Ogadaj Kana i pozvan je da se vrati nazad u Mongoliju. Taj događaj je označio kraj invazije u Evropi.

Religija

Džingis Kan je bio Tengrista, ali je bio religiozno tolerantan i zainteresovan da nauči filozofske i moralne lekcije iz drugih religija. Konsultovao je budističke monahe, Mmslimane, hrišćanske misionare i taoističkog mudraca Ću-Čudžija.

Džingis Kan i kasniji juanski carevi su zabranili islamske obrede kao što je halal klanje. Na taj način, on je muslimanima nametao mongolski način klanja životinja. Muslimani su morali da kolju ovce u tajnosti.

Džingis Kan je eksplicitno nazivao jevreje i muslimane robovima i zahtevao je od njih da koriste mongolske metode obedovanja umesto halal metode. Obrezivanje je takođe bilo zabranjeno, a jevrejima i konzumiranje košer mesa.