Vudi Alen (Woody Allen)

Biografija

Heywood „Woody“ Allen (Hejvud Vudi Alen) je američki režiser, pisac i glumac. Rođen je 1. decembra 1935. godine u Njujorku. Njegova karijera traje više od šezdeset godina. Započeo ju je za vreme pedesetih, kada je pisao viceve i scenarije za televiziju, te je objavio nekoliko knjiga sa kratkim komičnim dijalozima. Za vreme šezdesetih godina, postao je stand up komičar, te je tada nastao i alter ego, potpuno drugačiji od njegove stvarne ličnosti. 2004. godine, Comedy Central ga je proglasio četvrtim najboljim komičarem na svetu, dok se na britanskoj listi našao na trećem mestu.

1965. počeo je da režira komedije, a kasnije je pod uticajem evropske kinematografije, prešao i na drame. Allen se često smatra i delom Novog holivudskog vala koji je trajao kroz sedamdesete godine prošlog veka. Neki od njegovih najznačajnijih filmova su „Manhattan“, „The Purple Rose of Cairo“ i „Annie Hall“.

Za vreme trajanje njegove karijere, osvojio je četiri Oskara i devet filmskih nagrada Britanske akademije. Writers Guid of America je njegovu predstavu „Annie Hall“ proglasio najsmešnijom od 101. predstave. Zanimljivo je i da Woody često glumi u svojim filmovima.
2011. godine, o njemu je snimljen biografski film, nazvan „Woody Allen: A Documentary“.

Detinjstvo

Njegovo pravo ime je Allen Stewart Konigsberg (Alen Stjuart Konisberg). Odrastao je uz sestru Letty (Leti) u Bruklinu, u Njujorku. Njegovi roditelji Nettie (Neti) i Martin Konigsberg (Martin Konisberg) su po zanimanju bili bibliotekarka i konobar. Njegova porodica je židovskog porekla koja je pobegla iz Rusije i doselila se u Ameriku.

Za Allena detinjstvo nije bilo naročito srećno. Njegovi roditelji se nisu slagali a odnos sa temperamentnom majkom mu je trajno bio narušen. Pohađao je Jevrejsku školu osam godina, nakon čega je išao u Javnu školu 99 i Midwood srednju školu. Bio je zainteresovan za bejzbol, govorio je Nemački, a voleo je i da zabavlja kolege sa magičnim trikovima i vicevima.

Kako bi zaradio koji dolar pisao je viceve koje bi prodavao novinama. Sa sedamnaest godina je zvanično promenio ime u Heywood Allen, te je kasnije sam počeo da se zove Woody. Sa pisanjem viceva zarađivao je više novca nego njegovi roditelji zajedno. Nakon srednje škole, upisao je Komunikaciju i film na njujorškom fakultetu, 1953. godine, ali se ispisao nakon što je pao „Režija pokretnog filma“.
Počeo je studirati film na City koledžu u Njujorku 1954. godine, ali je i njega napustio pre završetka prvog semestra. Više je voleo sam da uči, nego da sedi u učionici. Predavao je u The New školi, te je učio uz profesora pisanja, Lajos Egria.

Karijera

Allen je počeo pisati viceve sa 15 godina, te je odlučio da ih šalje raznim brodvejskim piscima u nadi da će ih neko kupiti. Jedan od tih pisaca bio je i Abe Burrows (Eb Borous) koji se oduševio njegovom komedijom, te je odlučio da ga preporuči Sid Caesaru (Sid Cezar), Peter Lind Hayesu (Piter Lind Hejsu) i Phill Silversu (Fil Silvers). Kao rezultat toga, sa devetnaest godina je dobio poziv da se pridruži Piščevom programu u razvoju, NBC televizijske kuće, nakon čega je dobio posao u Comdey Hour u Los Anđelesu. Ubrzo posle toga, postao je pisac za Herb Shrinera (Herb Šrajner) i emisije poput „The Ed Sullivan Show“, „The Tonight Show“ i „Caesar’s Hour“.

Počeo je da zarađuje preko 1,500 dolara sedmično, radio je sa velikim imenima, te je do 1962. godine napisao preko dvadeset hiljada viceva i stripova. Nastavio je da piše za „Candid Camera“, „Stanley“ i „The Pat Boone Chevy Showroom“. Zahvaljujući velikim projektima, stekao je poštovanje, te su ga njegovi saradnici prozvali „genijalcem za komediju“.

Allen je posle toga počeo pisati kratke priče i crtaće za magazine poput „The New Yorker“. Njegova kolekcija priča uključuje „Getting Even“, „Without Feathers“, „Side Effect“ i „Mare Anarchy“. 2010. godine, objavio je audio verziju njegove knjige, koja se sastojala od 73 dela. Za nju je bio nominovan za Grammy nagradu.

Od 1960. do 1969. godine, Allen je bio stand-up komičar. Iako na početku nije bio toliko zapažen, ubrzo je prevazišao sve popularnije kolege, te je promenio način na koji se komedija izvodila, budući da je ostavio jači uticaj na tu scenu nego svi ostali. Nakon što je započeo saradnju sa menadžerom Jack Rollinsom (Džek Rolins), na njegov nagovor počeo je da izvodi i svoje viceve na pozornici. Svoj debitantski nastup održao je u oktobru 1960. godine, u Blue Angel noćnom klubu na Menhetnu.

Budući da je njegov stil komedije bio potpuno drugačiji od ostalih, publika ga je često ignorisala za vreme njegovih nastupa, te ga nisu smatrali posebno zanimljivim jer se nije bavio svakodnevnim i političkim temama, kao njegove kolege. Zbog toga je Allen stvorio anksioznog, nervoznog intelektualca, kao neku vrstu alter ega, što mu je omogućilo da dobija redovne nastupe i na televiziji i u noćni klubovima.
Doprineo je inovaciji komičnog monologa, a njegovi nastupi su ostavili veliki uticaj na scenu komičara.

Allen se prvi put pojavio u emisiji „The Tonight Show Starring Johnny Carson“, 1. novembra 1963. godine, te je u narednih devet godina često bio gost, od čega je čak 17 puta bio u ulozi voditelja. Naknadno je objavio tri albuma sa nastupima uživo iz noćnih klubova. Prvi se zvao Woody Allen, drugi Volume 2 i poslednji The Third Woody Allen Album.

1965. godine, dobio je svoju televizijsku emisiju u Velikoj Britaniji, po imenu „The Woody Allen Show“. Četiri godine kasnije, bio je voditelj američkog specijala za CBS televiziju, a izvodio je komične nastupe i u tuđim emisijama. Neke od njih su „The Andy Williams Show“ i „The Perry Como Show“.

1971. godine, Allen je po poslednji put bio voditelj svoje emisije, nakon čega je počeo da se bavi pisanjem predstava.

1996. godine, napisao je predstavu „Don’t Drink the Water“, po kojoj je tri godine kasnije snimljen i film. Iste godine kada je izašao i film, Woody je napravio novu predstavu za Brodvej u kojoj je i glumio, a nazvana je „Play It Again, Sam“. Predstava se održala čak 453 nastupa, a pomogla je i u proslavljanju glumice Diane Keaton (Dajen Kiton), koja je kasnije glumila u još pet njegovih projekata.

1981. godine, predstava „The Floating Light Bulb“ je premijerno prikazana na Brodveju, a održana je 65. puta. Iako je dobila pomešane reakcije, opisala je Allenovo detinjstvo, naročito njegovu fascinaciju magičnim trikovima. Pored toga, napisao je nekoliko predstava sačinjenih iz jednog čina. Neke od njih su „Riverside Drive“ i „Old Saybrook“.

2011. godine napisao je „Honeymoon Motel“ kao deo većeg ostvarenja po imenu „Relatively Speking“. Tri godine kasnije na Brodveju je predstavio i „Bullets Over Broadway“ za koju je dobio nominaciju za Tony nagradu, u kategoriji „Najbolja knjiga ili mjuzikl“.

Prvi scenario za neki veći projekat napisao je za film „What’s New, Pussycat?“ 1965. godine. Budući da nije bio zadovoljan konačnim rezultatom, odlučio je da svaki film na kojem bude radio sam i režira. Prvi put se u ulozi režisera ostvario sa filmom „What’s Up, Tiger Lily?“ 1966. godine. Već naredne je glumio Bonda u filmu „Casino Royale“.

1969. godine, Allen je napisao scenarij, režirao i glumio u filmu „Take the Money and Run“, nakon kojeg je potpisao ugovor sa United Artists za režiju nekoliko filmova. Neki od njih su „Bananas“, „Everything You Always Wanted to Know About Sex“, „Sleeper“ i „Love and Death“.

1972. godine je napisao scenariji za filmsku verziju predstave „Play it Again, Sam“, u kojoj je i glumio. Četiri godine kasnije glumio je u komediji po imenu „The Front“.

Posle svih ovih projekata usledila su dva njegova najveća ostvarenja. Bili su to filmovi „Annie Hall“ i „Manhattan“. Za prvi film je dobio četiri Oskara, te je projekat postavio standarde moderne romantične komedije, a odeća koju je Keaton nosila je automatski postala trend u svetu. Film se nalazi na 35. mestu liste „100 najboljih filmova“, Američkog filmskog instituta, kao i na 4. mestu njihove liste „100 najboljih komedija“. „Manhattan“ snimljen 1979. godine, je crno-beli film, snimljen u čast Njujorku. I u ovom filmu glumila je Diane Keaton.

Za vreme osamdesetih godina prošlog veka njegovi filmovi su bili inspirisani evropskim režiserima, naročito Ingmar Bergmanom (Ingmar Bergman) i Frederico Fellinim (Frederiko Felini). Izuzeci nisu ni „Stardust Memories“, „A Midsummer Night’s Sex Comedy“, „Hannah and Her Sisters“, „Radio Days“, „September“ i „Crimes and Misdemanors“.

Allen je napravio i tri filma čija je glavna tematika šou biznis. Tako u „Broadway Danny Rose“ glumi njujorškog poslovnog agenta, u „The Purple Rose of Cairo“ kroz lik Cecilie pokazuje važnost kinematografije za vreme Depresije, a u „Radio Days“, filmu o svom detinjstvu u Bruklinu, pokazuje važnost radija. „The Purple Rose of Cairo“ je magazin „Times“ proglasio jednim od 100 najboljih filmova svih vremena. I sam režiser se slaže da je to jedan od njegova tri najbolja projekta, pod čim smatra da je najbliže prišao njegovoj viziji.

1989. godine, on, Francis Ford Coppola (Frencis Ford Kopola) i Martin Scorsese (Martin Skorsez) su snimili „New York Stories“, antologiju o Njujorku. Allenov deo filma, nazvan „Oedipus Wrecks“ je „The New York Times“ naročito pohvalio.

1991. godine, snimio je „Shadows and Fog“, crno-beli film posvećen nemačkim ekspresionistima. Naredne godine je stvorio komediju „Muževi i žene“, koja je dobila dve nominacije za Oskara. Posle filma „Manhattan Murder Mystery“ nastavio je da izbacuje filmove lakše tematike. Neki od njih su „Bullets over Broadway“ za koji je dobio nominaciju za Oskara, zatim mjuzikl „Everyone Says I Love You“, „Mighty Aphrodite“ za koji je glavna glumica, Mira Sorvino (Mira Sorvino) dobila Oskara za najbolju glumicu, „Sweet and Lowdown“ koji je nominovan za Oskara, „Deconstructing Harry“ i „Celebrity“.

U ovom periodu je Allen glumio i u filmu „The Sunshine Boys“, te sapunici „Just Shoot Me!“. Dao je glas i za prvi animirani film DreamWorks televizijske kuće, liku Z u filmu „Mravi“.

„Small Time Crooks“ je prvi film koji je Allen snimio za DreamWorks studio, 2000. godine. Film je predstavljao promenu pravca u njegovoj režiji, te je sam Woody počeo da daje više intervjua i približava se publici. Projekat je bio relativno uspešan, ali nakon njega usledila su četiri filma koja su doživela neuspeh. Nazvani su „The Curse of the Jade Scorpion“, „Hollywood Ending“, „Anything Else“ i „Melinda and Melinda“. Svaki od njih je zaradio manje od 4 miliona dolara.

„Match Point“ koji je snimio 2005. godine, bio je jedan od njegovih najuspešnijih filmova te decenije. Film je zaradio više od 23 miliona dolara u Americi, te više od 62 miliona širom sveta. To ga čini njegovim najprodavanijim filmom u poslednjih dvadeset godina. On mu je doneo i prvu nominaciju za Oskara još od 1998. godine, u kategoriji za „Najboljeg pisca- originalni scenario“.

Allen je dobio ponudu da snima i kultni film „Viki Kristina Barselona“ u kojem je glumila njegova nova muza, Scarlett Johansson (Skarlet Džohanson). Za njega je dobio Zlatni globus, a Penelope Cruiz (Penelope Kruz) i Oskara, za „Najbolju sporednu glumicu“. Početkom 2009. godine, izašao je i njegov film „Whatever Works“, koji je napisao još 1970. godine.

2010. godine, Allen je započeo snimanjem filmova „You Will Meet a Tall Dark Stranger“ i „Ponoć u Parizu“. Oba filma su dobili pozitivne kritike, a „Ponoć u Parizu“ doneo mu je i Oskara, te je postao najprodavaniji film, zaradivši preko 151 milion dolara, sa budžetom od samo 17 miliona. Nastavio je da niže uspehe sa filmovima „To Rome with Love“ i „Blue Jasmine“ za koji je dobio novu nominaciju za Oskara, dok je glavna glumica i osvojila jedan.

Woody se 2013. godine našao u ulozi glumca u filmu „Fading Gigolo“, kao i u ulozi režisera za film „Magic in the Moonlight“.  Filmove „Iracionalan čovek“ i „Cafe Society“ finansirala je televizijska kuća Sony Pictures Classics.  U januaru 2015. godine je objavljeno kako će Woody po prvi put režirati TV seriju, na zahtev Amazon Studios. Iako je imao sumnje oko svog umeća, Allen je postigao uspeh, te se čak našao i u ulozi glumca u nekoliko epizoda.

2017. godine počeo je da snima film „Kišni dan u Njujorku“ ali je zbog optužbi povodom seksualnog zlostavljanja pokćerke čitav projekat obustavljen. Zahvaljujući metoo pokretu, to je prva godina u kojoj Allen nije snimio ni jedan film. Dve godine kasnije, Amazon Studios je objavio kako više neće sarađivati sa Allenom na filmovima, te da odustaju od projekta. Ipak, režiser je našao novu izdavačku kuću u Španiji sa kojom trenutno radi na snimanju filma.

Allen je strastveni ljubitelj džez muzike, koja često svira u pozadini njegovih filmova. Počeo je svirati klarinet kao dete, te je za nastupe koristio ime Woody Herman (Vudi Herman). Svakog ponedeljka naveče svira u Carlyle hotelu na Menhetnu sa svojim bendom, nazvanim New Orleans Jazz Band. Dokumentarni film „Wild Man Blues“ prikazuje evropsku turneju Allena i benda 1996. godine, kao i njegov odnos sa Previn. Grupa je objavila albume The Bunk Project, 1993. godine, i Wild Man Blues, 1997. godine. Nastupali su i na Montreal internacionalnom džez festivalu 2008. godine.

Privatni život

Ženio je se tri puta. Prvi put za Harlene Rosen (Harlen Rozen), drugi za Louise Lasser (Luiz Lejzer) i treći put za Soon-Yi Previn, sa kojom je i danas u braku. Bio je u vezi sa glumicom Mia Farrow (Mia Ferou) dvanaest godina, kao i sa Stacy Nelkin (Stejsi Nelkin) i Diane Keaton.

Kada se oženio sa Harlene on je imao 20 godina a ona sedamnaest. Brak im je trajao do 1959. godine. Ona ga je tužila zbog komentara koje je izneo o njenom seksualnom napadu na televiziji. Za to je dobila milion dolara. Sa Lasser se oženio 1966. godine. Razveli su se 1970. Ona se našla u tri njegova filma dok su bili zajedno. Sa Keaton je bio samo godinu dana, iako se ona pojavljivala u njegovim filmovima i nakon prekida odnosa, čak je zamenila i Farrow u nekim ulogama, kada je par počeo iskušavati probleme u vezi. Sa Nelkin je započeo vezu kada je ona imala samo 16 godina.

Sa Farrow je započeo vezu 1980. godine. Ona je glumila u 13 njegovih filmova od 1982. do 1992. godine. Mia je imala troje biološke i četvoro usvojene dece kada su se upoznali. 1984. godine pokušali su dobiti svoje dete, na šta je Allen pristao pod uslovom da ne mora brinuti o detetu, ali im pokušaj nije uspeo. Nakon toga je Farrow usvojila ćerku o kojoj se Allen naknadno počeo skrbiti.

19. decembra 1987. godine, dobili su sina, a Allen je dve godine kasnije usvojio dvoje njene dece, iako par nikada nije živeo u istom stanu.
Oko 1991. godine, Allen i njegova usvojena ćerka Soon-Yi Previn su postali bliski. Godinu dana kasnije, Farrow je našla fotografije na kojim je Previn bila gola u režiserovom stanu. Allen koji je tada imao 57 godina je objasnio svojoj devojci da je imao aferu sa Previn. Kasnije je njihovu vezu opisao kao romansu koja se pretvorila u nešto više. Poricao je da je imao ikakve veze sa njenim odgojem za vreme Pervininog detinjstva. Nakon što im je veza postala javna, Allen i Pervin su se venčali u decembru 1997. godine, te su usvojili dvoje dece.

1992. godine bio je optužen za seksualno zlostavljanje svoje usvojene ćerke Dylan. Allen je oštro poricao ove optužbe, te je od suda tražio da mu daju puno skrbništvo nad njegovim biološkim sinom, kao i dvoje usvojene dece. Iako je dokazano da nije bilo seksualnog zlostavljanja, sud je odbacio njegove zahteve. Priča je ponovno dobila pažnju javnosti 2014. godine, nakon što je Dylan pisala tabloidu o svojim sećanjima povodom događaja.

Najistaknutiji filmovi

• 1965. What’s New Pussycat?
• 1972. Play It Again, Sam
• 1977. Annie Hall
• 1979. Manhattan
• 1985. The Purple Rose of Cairo
• 1995. Mighty Aphrodite
• 1998. Antz
• 2000. Small Time Crooks
• 2005. Match Point
• 2008. Viki, Kristina, Barselona
• 2011. Ponoć u Parizu

Izvori

• https://www.biography.com/people/woody-allen-9181734