Svetlana Bojković

Biografija

Svetlana Bojković je srpska pozorišna, televizijska i filmska glumca, prepoznatljiva po ulogama u predstavama „Madam San-Žen“, „Tri sestre“, „Marija Stujart“, filmovima „Pas koji je voleo vozove“, „Zona Zamfirova“, te serijama „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“ i drugima. Rođena je 14. decembra 1947. godine u Beogradu. Iz braka s pokojnim glumcem Milošem Žutićem ima ćerku Katarinu koja je takođe glumica.

Još pre završetka Akademije postala je član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostala sve do 1984. godine. Od tada do 1993. godine njena matična kuća bilo je Narodno pozorište u Beogradu. Dolaskom Aleksandra Berčeka na mesto upravnika te institucije Svetlana je prešla u status slobodnog umetnika.

Zapažene uloge ostvarila je u predstavama u JDP-u, poput „Pučina“, „Heda Gabler“, „Tri sestre“ i drugima. Na scenama „Ateljea 212“, Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta i drugih igrala je u predstavama „Madam San-Žen“, „Učene žene“, „Noć tribala“, „Audijencija i Vernisaž“, „Lagum“, „Bračna igra“, „Gospođa ministarka“ i drugima.

Prvu televizijsku ulogu ostvarila je 1967. godine u filmu „Jednog dana moj Jamele“. Usledile su mnoge TV drame i serije, uključujući „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Pozorišno blago“ i druge.

Zapaženu ulogu na velikom platnu ostvarila je 1977. godine u filmu „Pas koji je voleo vozove“ za koji je dobila nagradu Zlatna arena na Festivalu u Puli. Igrala je u filmovima „Policajac sa Petlovog brda“, „Bure baruta“, „Zona Zamfirova“ i drugima.

Osvojila je prestižne glumačke nagrade, poput nagrade „Ćuran“, „Joakim Vujić“, „Žanka Stokić“, „Branislav Nušić“, „Dobričinog prstena“, „Zlatnog platana“, te Oktobarske nagrade grada Beograda. U periodu od 1992. do 1996. godine bila je predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije (SDUS).

Poreklo, detinjstvo, mladost i obrazovanje

Svetlana Ceca Bojković je rođena 1947. godine u Zemunu. Odrasla je na Vračaru. Njena majka Vera (rođena Ilić) je bila domaćica, a otac Cvetko oficir i geodeta na Vojno – geografskom institutu u Beogradu. Cvetko Bojković je bio rodom iz Kumanova, a Vera iz Knjaževca. Deda Gradimir Ilić bio je advokat, a Nako Bojković pekar u Kumanovu. Cvetko je završio Kraljevsku vojnu akademiju. Radio je u Srbiji, pa se nakon što je upoznao Veru doselio u Beograd.

U jednom intervjuu priznala je da su roditelji bili dosta strogi i upućeni na nju, s obzirom da je bila jedinica. Znalo se kada se jede, kada se spava ili uči. Svetlana je mnogo godina kasnije kazala da je želela da postane glumica kako bi se oslobodila stega i preciznosti koji su u njihovom domu vladali.

Vrlo rano je počela da svira klavir, pa je uporedo s osnovnom školom pohađala i muzičku školu. Išla je u IV beogradsku gimnaziju, prirodno-matematički smer i Srednju muzičku školu. Jednom prilikom je kazala kako je oduvek bila vrlo aktivna. Odličan đak u obe škole i jedna je do prvih dobitnica Vukove nagrade.

Gluma joj je od detinjstva bila velika ljubav, pošto su je redovno vodili na predstave prvo u Marionetsko pozorištu, zatim u „Pozorištu Boško Buha“. Tek kasnije je počela da gleda ono što gledaju odrasli. Tokom osnovne i srednje škole bila je član dramskih sekcija, pa je još kao gimnazijalka priredila jedan recital s kojim se njena škola takmičila sa ostalim u Beogradu. Pozvala je Predraga Ejdusa u svoj mali ansambl i osvojili su prvu nagradu.

Sa 16. godina je počela da glumi u Amaterskom pozorištu „Dadov“, a nakon što je maturirala prijavila se za polaganje prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njeni roditelji su bili očajni jer je s obzirom na ocene mogla da upiše bilo koji drugi fakultet za koji ne bi morala da polaže prijemni.

Za polaganje ju je spremao glumac i njen tadašnji dečko Miloš Žutić. Uspela je da upiše Akademiju u klasi profesora Predraga Bajčetića. S njom u klasi su bili Petar Božović, Ljiljana Lašić i Branko Milićević (Branko Kockica). Kao i većina njenih kolega mnogo je sumnjala u sebe, ipak godinu je završila sa „desetkom“.

Već na drugoj godini fakulteta dobila je prvu pozorišnu ulogu. Reč je o predstavi „Đido“ koju je sa kolegom Petrom Božovićem igrala u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o komadu koji je režirao njihov tadašnji profesor Minja Dedić.

Na trećoj godini fakulteta postala je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) i pridružila se velikim imenima srpskog glumišta. Tu generaciju glumaca zvali su „Bojanove bebe“, po tadašnjem upravniku Bojanu Stupici koji ih je doveo u JDP. Osim nje, te 1968. godine u pozorište su primljeni i Gojko Šantić, Milan Gutović, Tanasije Uzunović, Dušan Đurić, Mirjana Vukojčić, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvetić, Josip Tatić i Branko Cvejić.

Nisu imali iskustva, ali su se kroz svakodnevne probe i predstave „kalili“ za ono što ih čeka. Svetlana je diplomirala 1970. godine.

Pozorišna karijera

Prvu pozorišnu ulogu dobila je 1967. godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o predstavi koju je režirao profesor Minja Dedić. Predstava se zvala „Đido“, a u njoj su igrali svi njeni „klasići“. Petar Božović je glumio Đidu, Svetlana Ljubicu, Ljiljana Lašić Petru, a Đidinog drugara Branko Milićević (Kockica).

Nakon toga ju je Mira Trailović pozvala da glumi u „Ateljeu 212“. Ponudila joj je stalni angažman i platu od 70 000 dinara. Ipak, profesor Brana Đorđević joj je savetovao da sačeka jer je čuo da Bojan Stupica dolazi na mesto upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta i da planira da je pozove da igra tamo. U maju 1968. godine stigao je Bojanov poziv.

U pratnji tadašnjeg dečka Miloša Žutića i profesora Đorđevića otišla je na razgovor sa Stupicom koji joj je ponudio ugovor i platu od 80 000 dinara. Sutradan je potpisala ugovor, te zajedno sa još desetak mladih glumaca postala član JDP. Kasnije je priznala da joj je drago što je tako postupila, jer su se na sceni tog pozorišta igrali klasici koji su joj pomogli da što bolje shvati glumu i da se izgradi kao glumica.

Jedna od prvih predstava koju je odigrala u JDP-u bila je „Zlatna muzika“ u kojoj je glumila sa Rahelom Ferari, te „Mudra glupača“ u režiji Bojana Stupice. Odigrala je brojne predstave pre nego što je 16 godina kasnije odlučila da pređe u Narodno pozorište.

Među prvim predstavama koje je igrala u „novoj kući“ bila je „Madam San-Žen“ u režiji Ljubomira Draškića. Tokom devet godina odigrala je brojne predstave, a 1993. godine je u znak bojkota novog upravnika Aleksandra Berčeka otišla iz Narodnog pozorišta. Od tada ima status slobodnog umetnika.

Svetlana Bojković je u dosadašnjoj karijeri odigrala na stotine velikih uloga na scenama JDP-a, Narodnog pozorišta, „Ateljea 212“, BDP-a, Grad teatra iz Budve, Narodnog pozorišta Republike Srpske i drugih. Igrala je Jovanku u predstavi „Pučina“, naslovnu ulogu u komadu „Heda Gabler“, Mašu u predstavi „Tri sestre“ te Raisu Pavlovnu Gurmišfkaju u „Šumi“.

Na sceni Narodnog pozorišta tumačila je naslovnu ulogu u predstavi „Madam San-Žen“, Belize u komadu „Učene žene“, a Kasandru u „Agamemnonu“. U Ateljeu 212 publika je uživala u njenoj interpretaciji Siri fon Esen u predstavi „Noć tribala“, Vere u „Audijenciji i Vernisažu“, Kleopatre Mamajeve u predstavi „Kola mudrosti dvoja ludosti“. Mnogi je pamte kao Filumenu Marturano u istoimenoj predstavi ili kao Elizabetu od Engleske u „Mariji Stujart“.

Igrala je heroine poput Milice Pavlović („Lagum“), Ane Pavlovne („Divlji med“), Džesike („Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa“), Džilijan („Bračna igra“), Rut Štajner („Sabrane priče“), Milene Gavrović („Matica“) i drugih.

Bojkovićeva je glumila i u Grad teatru iz Budve, „Modernoj garaži“, Pozorištancetu Puž, Beogradskom dramskom pozorištu i Narodnom pozorištu RS na čijoj sceni je godinama sa Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem igrala „Gospođu Ministarku“.

Televizijska i filmska karijera

Uporedo s uspešnom pozorišnom karijerom Svetlana Bojković je gradila i karijeru na televiziji i filmu. Publika pred malim ekranima prvi put ju je videla u drami „Jednog dana moj Jamele“ iz 1967. godine. Film je režirao Aleksandar Đorđević, po scenariju Filipa Davida.

Već naredne godine snimila je tri televizijska filma i mini seriju „Prvoklasni haos“ u kojoj igra jednu od glavnih uloga. U filmu Zdravka Šotre „Pod staklenim zvonom“ glumila je rame uz rame s Tonijem Laurenčićem, Svetolikom Nikačevićem i Vasom Pantelićem. Glavne uloge je tumačila i u komediji „Ljubitelji golubova“ te drami „Ledeno ljeto“. Sa Petrom Kraljom, Nedom Spasojević i Milošem Žutićem je iste, 1968. godine igrala u TV drami „Došljaci“ u režiji Mile Stanojević Bajford.

Naredne godine usledila je saradnja s rediteljima Eduardom Galićem u TV filmu „Potop“, Milenkom Maričićem i Nebojšom Komadinom u komedijama „Veličanstveni rogonja“ i „Tri serenade“, Predragom Bajčetićem i Aleksandrom Đorđevićem u dramama „Preko mrtvih“ i „Obična priča“. Sa Mijom Aleksićem snimila je „Krčmu na drumu“, a sa Tonijem Laurenčićem „Jednog dana ljubav“.

Utelovila je Draginju, ćerku Bude Jeremića u TV komediji „Protekcija“, Merimu u Šotrinoj drami „Omer i Merima“, Ljubicu u televizijskoj adaptaciji drame Janka Veselinovića „Đido“, te Anu u kultnoj seriji „Rođaci“.

Sa Danicom Aćimac je 1972. godine igrala u TV filmu „Vežbe iz gađanja“. U serijama „Čedomir Ilić“ i „Kuda idu divlje svinje“ glumila je Višnju Lazarević i Veru. Naslovne junakinje tumačila je u televizijskim filmovima „Afera nedužne Anabele“ i „Kučuk Stana“.

Tokom 1973. godine snimila je filmove „Nesreća“, „Poslednji“ i „Hotel za ptice“, te serije „Veliki pronalazač“, „Naše priredbe“, „Pozorište u kući“. Pojavila se i u zabavnoj emisiji „Obraz uz obraz“ koju su vodili Dragan Nikolić i Milena Dravić.

U televizijskoj adaptaciji komedije „Mister Dolar“ Branislava Nušića koju je režirao Sava Mrmak igrala je predsednikovu ćerku, a u seriji „Dimitrije Tucović“ Dobroslavu Đorđević. Sa tadašnjim suprugom Milošem Žutićem snimila je komediju „Brak, sveska prva“ koju je režirao Božidar Matković.

Tumačila je naslovnu ulogu u komediji „Lepeza ledi Vindemir“ i Oliveru u seriji „Otpisani“. Godine 1977. u bioskopima širom bivše Jugoslavije pojavio se treći dugometražni film režisera Gorana Paskaljevića pod naslovom „Pas koji je voleo vozove“ u kome je glavnu ulogu igrala Svetlana Bojković. Reč je o socijalnoj drami u kojoj glumi Miku, devojku koja zbog sitnog šverca završava u zatvoru i time se ruši njen san o odlasku u Pariz. Svetlanina odlična gluma nagrađena je Zlatnom arenom na Filmskom festivalu u Puli.

Iste godine snimila je dugometražni film „Jedan dan“ i televizijsku adaptaciju pripovetke Ive Andrića pod naslovom „Žena na kamenu“. Igrala je i u popularnoj seriji „Nikola Tesla“ koja je emitovana na programu Televizije Zagreb. Sledeće godine glumila je u filmu „Igra za dvoje“, TV dramama „Misao“ i „Pučina“ te serijama „Povratak otpisanih“ i „Sedam plus sedam“.

Tokom prve polovine osamdesetih igrala je u filmovima „Beogradska razglednica 1920“, „Pozorišna veza“, „Crvena kraljica“ i „Neka druga žena“, te televizijskim filmu „Ljetovanje na jugu“ i kratkom filmu „Sunce“. Glumila je u serijama „Svetozar Marković“ i „Priče iz fabrike“. Tumačila je gospođu Y u Šotrinom filmu „X+Y+0“.

Godine 1987. počelo je emitovanje televizijske serije „Bolji život“ po scenariju Siniše i Ljiljane Pavić u kojoj je Bojkovićeva tumačila Emiliju Popadić, a njenog supruga Dragišu Gigu Popadića glumac Marko Nikolić. Serija je za vrlo kratko vreme osvojila srca publike širom bivše države, a Emilija i Giga postali su omiljeni televizijski junaci. Snimljeno je ukupno tri sezone sa preko 80 epizoda. Svetlana i Marko su na Filmskim susretma u Nišu 1987. godine proglašeni za najbolji glumači par po izboru čitalaca „TV Novosti“.

Uloga Emilije donela joj je titulu Jugoslovenka godine. „Boli život“ je emitovan do 1991. godine i bio je poslednja serija emitovana pre raspada SFR Jugoslavije.

Sam početak 90-ih obeležile su uloge Nadežde Petrović i Živane Žanke Stokić u televizijskim filmovima „Valjevska bolnica“ i „Smrt gospođe ministarke“. Igrala je Radmilu u filmu „Policajac sa Petlovog brda“, te istoimenoj seriji koja je emitovana 1993. godine. Iste godine počelo je emitovanje Pavićeve serije „Srećni ljudi“ u kome Svetlana igra glavnu medicinsku sestru Antoniju Miloradović. Snimljene su ukupno dve sezone, a mnogi pripadnici mlađih generacija zapamtili su je upravo po ovoj ulozi.

Tih godine je tumačila naslovne uloge u televizijskim filmovima „Joj, Karmela“ i „Filomena Marturano“, a od 1998. do 2002. godine glumila je Valeriju Gavrilović u Pavićevoj dramskoj seriji „Porodično blago“. Usledile su uloge u serijama „Budi fin“, „Mansadra“, „M(j)ešoviti brak“, „Bela lađa“, „Pozorište u kući“, „Gorki plodovi“ i „Ulica lipa“. Glumila je Jevdu u Šotrinoj „Zoni Zamfirovoj“ i Latinku u „Šejtanovom ratniku“.

Odigrala je epizodne uloge u humorističnim serijama „Ono kao ljubav“ i „Lud zbunjen, normalan“. Sa Sergejom Trifunovićem, Natašom Ninković, Goranom Bogdanom, Lucijom Šerbedžijom i drugima je 2010. godine snimila omnibus dramu „Neke druge priče“. Gostovala je u seriji „Selo gori, a baba se češlja“, te tumačila bolničarku u seriji „Jedne letnje noći“.

Igrala je gospođu Lidiju u seriji „Sinđelići“ čija prva epizoda je premijerno emitovana u septembru 2013. godine na „Prvoj TV“. Tumačila je glumicu Živanu Žanku Stokić u RTS-ovom filmu „Ni kriva ni nevina: Žanka Stokić“.

Od septembra 2017. godine na Prvoj TV emituje se humoristična serija „Mamini sinovi“ u kojoj Svetlana igra Rozaliju Rosu Popović, a njene sinove Andrija Milošević i Nenad Jezdić.

Privatni život

Svetlana Ceca Bojković je rođena 1947. godine u Zemunu. Odrasla je na Vračaru kao jedino dete domaćice Vere i oficira i vojnog geodete Cvetka Bojkovića. Detinjstvo je provodila na Vračaru i u Knjaževcu kod bake i dede s majčine strane. Bila je odličan đak tokom celog školovanja. Jedna je od prvih učenika koji su dobili Vukovu diplomu.

Uprkos očevim i majčinim namerama, nije želela da postane arhitekta, inženjer niti lekarka. Oduvek je želela da bude glumica. Igrala je u školskim predstavama i bila stalni član dramskih sekcija. Ipak, prelomni trenutak desio se kada je sa 16 godina prvi put ušla u Amatersko pozorište „Dadov“. Tu se rodila ljubav, ne samo prema glumi, nego i prema mladom glumcu Milošu Žutiću.

Iako je bio stalni član Narodnog pozorišta Žutić je povremeno dolazio u „Dadov“ na probe i predstave. Ubrzo su se i zaljubili. Pripremao ju je i za polaganje prijemnog ispita na Akademiji, a po povratku iz vojske je od Cvetka zaprosio Svetlanu. S obzirom da je otac bio očajan zbog njenog izbora zanimanja, još ga je više šokiralo to što želi i da se uda za glumca.

Uprkos negodovanju roditelja Svetlana i Miloš su se venčali. 24. oktobra 1972. godine dobili su ćerku Katarinu. U jednom od svojih kasnijih intervjua glumica je kazala da je Miloš bio njen „duhovni vođa“, vaspitač i podrška, te da je njenu pozorišnu etiku i pristup poslu upravo artikulisao on.

Ipak, 1983. godine, dok je još formalno bila u braku sa Žutićem, Svetlana se zaljubila u reditelja Ljubomira Mucija Draškića. Iako su se upoznali mnogo godina ranije u „Dadovu“, te godine između njih je planula ljubav. Razvela se od Miloša koji je kasnije oženio glumicu Ognjanku Ognjanović s kojom je dobio sina Đorđa. Uprkos razvodu ostali su u vrlo dobrim odnosima, a glumica je nekoliko puta izjavila da će ga zauvek voleti i poštovati kao čoveka i umetnika.

Svetlana i Muci su se venčali 1990. godine. Reditelj je bio deset godina stariji od nje, a glumica kaže da je uprkos jakom gardu, bio nežan, mek i duhovit čovek koji je stalno pričao viceve kako bi prikrio svoju osećajnost. U 67. godini doživeo je srčani udar usled koga je preminuo. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.

Glumica se dugo oporavljala od njegovog odlaska, prvenstveno zato što je u njegovom matičnom pozorištu „Ateljeu 212“ često igrala predstave.

Ipak, nekoliko godina kasnije upoznala je diplomatu Slavka Kruljevića za koga se udala 2011. godine. S obzirom da je on dobio posao ambasadora Srbije u Finskoj par se 2012. godine preselio u tu nordijsku zemlju. U jednom intervjuu Svetlana je kazala da joj je život u Finskoj prijao, mnogo je čitala i učila jezik. Sa suprugom se angažovala da pomogne mali Helsinški festival srpskog filma koji je organizovalo Srpsko-finsko društvo.

Za Slavka glumica kaže da dobro oseća umetnost i da je veliki esteta, te da ne bi mogli biti zajedno da to nije tako.

Očevim i majčinim stopama krenula je i Svetlanina i Miloševa ćerka Katarina. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a od 1998. godine je stalni član „Ateljea 212“. Glumila je u filmovima „Nebeska udica“, „Vizantijski plavo“, „Srpskom filmu“ i drugima. Osvojila je i nekoliko velikih filmskih nagrada poput Nagrade Carica Teodora, Sterijine nagrade „Ćurana“ i drugih.

Filmografija

Filmovi i serije

1967. Jednog dana moj Jamele

1968. Prvoklasni haos

1968. Pod staklenim zvonom

1968. Ljubitelj golubova

1968. Ledeno ljeto

1968. Došljaci

1969. Potop

1969. Veličanstveni rogonja

1969. Tri serenade

1969. Preko mrtvih

1969. Obična priča

1969. Krčma na glavnom drumu

1969. Jednog dana ljubav

1970. Protekcija

1970. Omer i Merima

1970. Đido

1970. Rođaci

1971. Vežbe iz gađanja

1971. Čedomir Ilić

1971. Kuda idu divlje svinje

1972. Selo bez seljaka

1972. Sami bez anđela

1972. Afera nedužne

1972. Amfitrion 38

1972. Čučuk Stana

1972. Izdanci iz opaljenog grma

1973. Nesreća

1973. Poslednji

1973. Hotel za ptice

1973. Veliki pronalazač

1973. Naše priredbe

1973. Obraz uz obraz

1973. Pozorište u kući 2

1974. Mister Dolar

1974. Zakletva

1974. Brak, sveska prva

1974. Dimitrije Tucović

1975. Lepeza ledi Vindemir

1975. Otpisani

1975. Dragi, budi mi nepoznat

1976. Aranđelov udes

1976. Izgubljena sreća

1976. Čast mi je pozvati vas

1977. Pas koji je voleo vozove

1977. Jedan dan

1977. Žena na kamenu

1977. Nikola Tesla

1978. Misao

1978. Sedam plus sedam

1978. Pučina

1978. Igra u dvoje

1978. Povratak otpisanih

1980. Beogradska razglednica 1920

1980. Ljetovanje na jugu

1980. Pozorišna veza

1980. Sunce

1981. Crvena kraljica

1981. Neka druga žena

1981. Svetozar Marković

1982. Tri sestre

1983. Sumrak

1983. Poslednje sovuljage i prvi petli

1983. Halo taksi

1985. X+Y=0

1985. Priče iz fabrike

1986. Frka

1986. Neozbiljni Branislav Nušić

1987-1988. Bolji život

1989. Bolji život

1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove

1990. Valjevska bolnica

1990. Ljubav je hleb sa devet kora

1991. Smrt gospođe Ministarke

1991. Konak

1990-1991. Bolji život 2

1992. Policajac sa Petlovog brda

1993. Policajac sa Petlovog brda

1993-1994. Srećni ljudi

1994. Vukovar, jedna priča

1994. Policajac sa Petlovog brda

1994. Novogodišnja priča

1996. Joj, Karmela

1996. Filomena Marturano

1995-1996. Srećni ljudi 2

1997. Ptice koje ne polete

1998. Kod lude ptice

1998. Bure baruta

1998. Lagum

1998-2001. Porodično blago

1999. Proputovanje

2001. Budi fin

2001-2002. Porodično blago 2

2002. Zona Zamfirova

2003-2009. Mansarda

2003. M(j)ešoviti brak

2006. Šejtanov ratnik

2006-2007. Bela lađa

2007. Pozorište u kući

2008. Bela lađa 2

2008. Gorki plodovi

2007-2015. Ulica lipa

2010. Ono kao ljubav

2010. Lud, zbunjen, normalan

2010. Neke druge priče

2011. Selo gori, a baba se češlja

2011. Mali ljubavni bog

2015-2016. Sinđelići

2015. Jedne letnje noći

2017. Ni kriva ni nevina:Žanka Stokić

2017. Mamini sinovi

Predstave

„Pučina“, „Heda Galber“, „Tri sestre“, „Šuma“, „Madam San-Žen“, „Audencija i Vernisaž“, „Učene žene“, „Agamemnon“,  „Noć tribala“, „Kola mudrosti dvoja ludosti“, „Filumena Marturano“, „Marija Stjuart“, „Lagum“, „Divlji med“, „Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa“, „Bračna igra“, „Sabrane priče“, „Bli“, „Matica“, „Jegorov put“, „Moderna Garaža“, „Legija časti“, „Ivica i Marica“, „X+Y=0“, „Ričard III“, „Gospođa ministarka“ i druge.