Sonja Savić

Biografija

Sonja Savić je srpska glumica i režiserka koja je bila jedna od najvećih zvezda jugoslovenske kinematografije osamdesetih godina XX veka. Zbog svojih nekonvencionalnih stavova, smatrana je večitom buntovnicom, ikonom jedne generacije i simbolom tihe pobune. Rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku, a preminula je 23. septembra 2008. godine u Beogradu.

Privatni život

Sonja je odrasla u selu Donja Gorevnica. Njena majka Mikaina je bila sudija, a otac Milovan inžinjer. Od malih nogu je mnogo čitala i išla je na časove baleta kod Jelene Katić. Bila je član dramske grupe Radio Beograda kod Bate Miladinovića.

Završila je osnovnu školu „Sveti Sava“ u kojoj je bila đak generacije i krenula je u gimnaziju. Nakon drugog razreda, konkurisala je za upis na Fakultet dramskih umetnosti. Primljena je u klasu profesora Minje Dedića koja je zbog hrabrosti u nastupu nazvana „klasom visokog rizika“. Osim Sonje, nju su činili: Olivera Ježina, Dubravka Živković, Suzana Petričević, Žarko Laušević, Zoran Cvijanović, Branimir Brstina, itd.

1982. godine je diplomirala. Želela je da studira teologiju, ali nije dobila blagoslov od igumana Studenice.

Početkom devedesetih godina je dobila stipendiju od svetskog proizvođača filmova „Warner Bros“-a pa je često odlazila u Njujork. Mogla je da dobije zeleni karton, ali početkom rata se vratila u Beograd.

Glumica se kratko zabavljala sa Srđanom Gojkovićem Giletom, frontmenom Električnog orgazma. On joj je posvetio pesmu „Debela devojka“ jer se plašila da će se ugojiti.

Sonjina najveća ljubav je bio kompozitor i pijanista Vlajko Lalić. Bili su zajedno do 19. avgusta 1989. godine kada se on utopio na jedrenju. Nakon tog tragičnog događaja, glumica je sebe smatrala udovicom.

Njeni bliski prijatelji su bili članovi grupe Ekatarina Velika, Margita Stefanović, Milan Mladenović i Ivica Vdović, koji su preminuli početkom devedesetih godina. Bila je jedan od gostiju u specijalnoj emisiji o ovom bendu i govorila je o njihovom druženju.

Sonjini omiljeni albumi su bili: „Bistriji ili tuplji čovek kad biva“ grupe Šarlo Akrobata i „Niži nego ljudski“ rok benda Supernauti. Njeni hobiji su bili joga i čitanje knjiga, a najviše je volela dela: „Anđeo sa zapadnog prozora“ Gustava Majrinka i „Juda iz Kariota“ Leonida Andrejeva. U jugoslovenskoj kinematografiji je posebno cenila tri glumice: Snežanu Lukić, Božidarku Frajt i Milenu Dravić. Od stranih glumica uzori su joj bili: Merilin Monro i Marlen Ditrih.

U jednom od poslednjih intervjua koji je dala, Sonja je rekla da drogu nije koristila dok je snimala filmove i serije. Nakon pozorišnih predstava su joj smetali glasovi i buka pa se opuštala uz crno pivo. Nije joj uspevalo da kao Pavle Vuisić i Zoran Radmilović maestralno odigra uloge pod uticajem alkohola.

Smatrala je da se trudila da održi urbanu kulturu i da nije dobila adekvatnu novčanu nagradu za svoj rad. Bez ičije pomoći je finansirala svoje umetničke projekte koji nisu nailazili na razumevanje okoline. Iako je izgradila i više nego uspešnu karijeru, bila je malo zastupljena u srpskim medijima koji su uglavnom pisali o njenim finansijskim problemima i sklonosti ka drogi.

23. septembra 2008. godine Sonja je umrla od prevelike doze opijata. Pronađena je u stanu koji je nasledila od roditelja. Dva dana kasnije je sahranjena u Donjoj Gorevnici kod Mrčajevaca. Sahrani je prisustvovalo oko 500 ljudi, a od glumaca je bila samo Dara Rančić kojoj je Sonja držala časove. Kolege su se od nje oprostile 30. septembra u sali Jugoslovenske kinoteke koja je bila puna.

Ubrzo su objavljene vesti u kojima je pisalo da je Sonja u stanu imala samo dušek i mnoštvo špriceva, a njena majka je to negirala rekavši da je živela normalno. Glumičini roditelji su priznali da su je oni izdržavali i da je zbog toga uzimala antidepresive.

Krajem 2011. godine, pola veka od glumičinog rođenja, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu je promovisana biografija „Sonja Savić – otvorena stranica“ čije su autorke Milomirka Cica Jovović i Zdenka Tomić. Tom prilikom Sonjina majka je poklonila njenu imovinu galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku sa ciljem da pomogne mladim umetnicima.

U maju 2012. godine završen je dokumentarni film „Sonja“ koji je režirala Dragana Kanjevac.

U martu 2013. godine je održan multimedijalni događaj „Samo svoja: Sonja Savić“ u okviru koga je postavljena izložba glumičinih ličnih predmeta, fotografija i autorskih radova. Iste godine je u čačanskoj galeriji „Risim“ bila izložba pod nazivom „Sonja Savić – devojka iz grada“.

2015. godine je u glumičinoj rodnoj kući rekonstruisana njena spomen-soba.

2016. godine galerija „Nadežda Petrović“ je organizovala program „Sonjin septembar“ u znak sećanja na nju.

Rade Šerbedžija je za Sonju rekao da je jedna od najdivnijih glumica na svetu i da je u potpunosti bila posvećena svojim filmovima koje je volela volela više od svega.

Srpski režiser Miloš Radivojević je izjavio da je bila previše inteligentna da bi bila shvaćena na našoj kulturnoj sceni. Nazvao ju je „najoriginalnijom pojavom u istoriji jugoslovenskog filma“.

Karijera

1977. godine Sonja je ostvarila svoju prvu zapaženu ulogu i to u filmu „Leptirov oblak“.

1978. godine je imala sporednu ulogu u prvom filmu serijala „Lude godine“.

1979. godine Sonja je učestvovala u snimanju serije „Družina Zore Riđokose“ koja se smatra jednom od najboljih dečjih serija.

Usledile su glavne uloge u seriji „Zvezde koje ne tamne“ i u filmu „Četvrtak umesto petka“.

1982. godine Sonji je uručena nagrada „Carica Teodora“ za najbolju žensku ulogu u filmu „Živeti kao sav normalan svet“. Tada je sarađivala sa režiserom Milošem Radivojevićem od koga je mnogo naučila o filmu.

1983. godine je u filmu „Šećerna vodica“ tumačila ulogu Branke Đurić – Dečke za koju je nagrađena „Zlatnom arenom“ na festivalu u Puli i nagradom „Ćele Kule“ na Filmskim susretima u Nišu.

1984. godine se može smatrati jednom od najuspešnijih godina u Sonjinoj karijeri. Pojavila se u šest ostvarenja od kojih su najvažniji: „Balkanski špijun“ i „Una“ koji je rađen po istoimenom romanu Mome Kapora. U „Uni“ je igrala studentkinju koja započinje romansu sa 24 godine starijim profesorom koga je glumio Rade Šerbedžija. Sonja se u ovom filmu obnažila, a najupečatljivija scena je bila ona u kojoj gola jede trešnje i zavodi profesora tokom intervjua. Zbog toga je film proglašen prvim jugoslovenskim mekim pornićem.

1985. godine je igrala kafansku pevačicu u filmu „Život je lep“. Ova uloga joj je donela specijalnu nagradu žirija na festivalu u Veneciji. Pesme je otpevala Sonjina drugarica Bebi Dol.

1987. godine je bila devojka iz grada u spotu Miroslava Ilića za pesmu „Voleo sam devojku iz grada“.

Nakon toga je ostvarila važnije uloge u filmovima: „Braća po materi“, „Majstor i Šampita“, „Kako je propao rokenrol“, itd. Angažmani u ovim ostvarenjima su joj obezbedili status jedne od najvećih zvezda domaćeg filma.

Devedesetih godina Sonja je snimila samo deset ostvarenja. Najzapaženije uloge je imala u filmovima: „Mi nismo anđeli“, „Urnebesna tragedija“ i „Tango je tužna misao koja se pleše“.

1993. godine Sonja je sa slikarom i muzičarem Srđanom Markovićem Điletom i lingvistom Sašom Radićem osnovala rok bend Supernaut koji je u početku bio podrška njenoj alternativnoj pozorišnoj trupi. Radila je emisiju koja se takođe zvala „Supernauti“, a prikazivana je na televiziji Art.

Glumica se takođe bavila alternativnom umetnošću u oblasti filma i muzike. Režirala je filmove: „Prvi srpski tehno vodvilj“ (1996.), „Plej“ (1997.) i „Supernaut – Beograd andergraund“ (1997.) koji je bio posvećen beogradskim intelektualcima koji su izbegli.

1998. godine je učestvovala u dokumentarnom filmu Maje Vajs „Put bratstva i jedinstva“.

2001. godine, nakon duže pauze, je imala jednu od glavnih uloga u slovenskom filmu „Hleb i mleko“ koji je u Veneciji nagrađen „Zlatnim lavom“. Takođe je osvojila nagradu za najbolju epizodnu ulogu na festivalu slovenačkog filma u Portorožu. Tada je bila popularnija u Sloveniji nego u Srbiji i zahvaljujući angažmanima u ovoj zemlji je uspela da preživi prethodnu deceniju.

2003. godine je režirala film „Šarlo te gleda“ koji je prikazan pet godina kasnije. Posvećen je Ivici Vdoviću, članu benda Šarlo akrobata, i muzičaru Vlajku Laliću. U njemu se takođe govori o ljudima iz turbo folka kao što su Saša Popović i Marina Tucaković.

Glumica je takođe gostovala u emisiji „Balkanskom ulicom“ u kojoj je, između ostalog,  govorila o tome zašto ju je Srbija zaboravila.

2005. godine je imala glavnu žensku ulogu u filmu „Od groba do groba“. Na godišnjem filmskom festivalu u Sloveniji je proglašena za glumicu godine.

Reditelj Milutin Petrović je snimio film o Sonji čiji je naziv „Jug-jugoistok“ u kome je ona tumačila glavnu ulogu.

Iste godine glumica je sa svojim video radovima učestvovala na izložbi muzeja „Savremene umetnosti“.

2006. godine se oprobala kao voditeljka u emisiji „Sanjarenje sa Sonjom Savić“ koja se prikazivala na televiziji Avala, ali je ubrzo ukinuta jer čelnici ove kuće nisu bili zadovoljni načinom na koji ju je vodila.

Iste godine je prikazan film „Čekajući God A“ koji je glumica režirala. U njega je uložila 1000 evra koji su joj isplaćeni kao honorar za glavnu ulogu. Film je trebao da učestvuje na festivalu INAT u Puli, ali glumica nije imala novca da ga prebaci na DVD.

2007. godine Sonja je odbila ulogu u filmu „Dva“ reditelja Puriše Đorđevića jer joj se nije dopao scenario. Umesto nje angažovana je Branka Pujić.

2008. godine je odigrala svoju poslednju ulogu u seriji „Vratiće se rode“.

Filmografija

• 1972. „Volim te, Aksanije“;
• 1977. „Leptirov oblak“ – Lila;
• 1977. „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ – Drugarica iz diskoteke;
• 1978. „Lude godine“ – Lidija;
• 1979. „Družina Zore riđokose“ – Zlata;
• 1980. „Zvezde koje ne tamne“ – Sonja;
• 1981. „Lagani povratak“;
• 1982. „Živeti kao sav normalan svet“ – Nataša;
• 1982. „Kože“ – Safija;
• 1982. „Četvrtak umesto petka“ – Devojka;
• 1982. „Verenica“;
• 1983. „Nešto između“ – Tvigica;
• 1983. „Šećerna vodica“ – Branka Đurić Dečka;
• 1983. „Karlovački doživljaji 1889“ – Milica;
• 1984. „Divlja patka“ – Hedviga;
• 1984. „Davitelj protiv davitelja“ – Sofija;
• 1984. „Kamiondžije opet voze“ – Anđelija;
• 1984. „Balkanski špijun“ – Sonja Čvorović;
• 1984. „Una“ – Una;
• 1984. „Uvek sa vama“ – Debela devojka;
• 1984. „Formula 1“;
• 1984. „U srcu moje plavuše“ – Sobarica;
• 1985. „Zadatak“ – Marija;
• 1985. „Gospođica Julija“ – Julija;
• 1985. „Život je lep“ – Pevačica;
• 1986. „Noć punog meseca“ – Sonja;
•  1986. „Crna Marija“ – Anja;
•  1986. „Majstor i Šampita“ – Sofija Marković „Šampita“;
• 1986. „Sekula i njegove žene“ – Spasenija;
• 1987. „Osuđeni“ – Sudijina kći;
• 1987. „I to se zove sreća“;
• 1987. „Telefonomanija“ – Dragana;
• 1988. „Čavka“ – Učiteljica;
• 1988. „Braća po materi“ – Strina Anica;
• 1988. „Tamna strana Sunca“ – Alenova devojka;
• 1989. „Masmediologija na Balkanu“ – Slavka;
• 1989. „Kako je propao rokenrol“ – Bojana;
• 1990. „Balkanska perestrojka“ – Slavka;
• 1991. „Ključevi arkane“ – Hostesa;
• 1992. „Mi nismo anđeli“ – Marta;
• 1992. „Uvod u drugi život“ – Tatjana;
• 1992. „Život i literatura – Danilo Kiš“;
• 1994. „Ni na nebu, ni na zemlji“ – Crvenokosa;
• 1995. „Otvorena vrata“ – Zanosna plavuša;
• 1996. „Ivan“ – Evina prijateljica;
• 1996. „Urnebesna tragedija“ – Violeta;
• 1997. „Tango je tužna misao koja se pleše“ – Veronika;
• 2000. „Senke uspomena“ – Blagajnica u bioskopu;
• 2001. „Hleb i mleko“ – Sonja;
• 2001. „Virtualna stvarnost“ – Nina;
• 2003. „Dunav“ – Tamara;
• 2004. „Desperado tonik“ – Fatalna žena;
• 2004. „Žurka“ – Đina;
• 2005. „Jug jugoistok“;
• 2005. „Od groba, do groba“ – Ida;
• 2008. „Princ od papira“ – Eva;
• 2008. „Vratiće se rode“ – Darinka;
• 2009. „Zabranjena ljubav“ – Upravnica mrtvačnice.

Pozorište

Iako su mnogi smatrali da će postati velika zvezda beogradske scene, Sonja je nastupala samo u Beogradskom dramskom pozorištu u kome je igrala u predstavi „Zločin i kazna“. Više puta je odbila ponude Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Od 1981. godine je u alternativnom pozorištu. Bila je suosnivač nezavisnih scena Pivara „Nova Osećajnost“ i POGON Doma omladine. Nastupala je u sledećim predstavama: „Tajne venčane fotografije“, „Magbet“, „Levoruka žena“, „Ona će doći ili faza jedne ljubavi“, „Ubistvo u Ktedrali“, itd. Bila je koautor multimedijalne muzičke drame „Ne“ i jedna od glavnih glumica.

2016. godine je predstavljena predstava „Slučaj Bares“, a jedan od autora teksta je bila Sonja Savić.

Citati

– „Izgleda da je samoća cena moje slobode.“
– „Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja…“
– „Bez ideala, bez vrednosti i uverenja, života nema. Ko ukine Boga, umire od inflacije.“
– „Ja i jesam konzervativna i opsednuta pitanjem šta je istina i da li je istina jedna, a ono u šta sam, uprkos dilemi, sigurna jeste da je ona u ljudima.“
– „Ja sam životni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tačaka. Danas je nacizam u modi što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.“
– „Neuroza je uzrok nemoći da budemo plemeniti u sredini u kojoj živimo. Biće tako dok ne nađemo jezik i način ophođenja, dok ne razrešimo bolest, sami sebe izlečimo, dok ne pronađemo sopstveni sistem da komuniciramo sa ljudima. To je moje osećanje stvarnosti. Tako se rađaju načini ponašanja. Zato volim rokenrol. S’ hiljadu ljudi biti intiman javno.“
– „Izbaciti sve te grčeve iz tela znači osvestiti sve to što te je bolelo. Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu. Znaš onog klinca što je došao u manastir i vikao: „Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude!“ A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela…“
– „Nekada sam htela i da se udam, da budem konzervativna, da imam decu, nisam jurila frajere, a proglasili su da imam sidu, da se drogiram. Bože oprosti, sačuvaj i sakloni! Možda sam u drugoj polovini života postala to što su želeli! Možda…“
– „Roditeljima sam rekla: „Skinuću se gola na filmu!“ Pogledali su me belo i pitali: „U čemu je razlika između javno piti vodu i skinuti se go?“ Kao, jednako je glupo. Pri tom, nosila sam radničke košulje, nisam se šminkala i ljudi me nisu povezivali s mojim likovima iz filmova. Videvši me kako zaista izgledam, često su mi pripisivali da sam propala. Kad su posle „Une“ videli kako izgledam, kažu: „Pa ti dođeš k’o sestra!“ Nijednog momenta nisam želela da budem beogradska snob-riba. Samo sam pokušala da predstavim ono sto sam videla oko sebe, što je jednako lepo koliko je i degenerisano.“