Predrag Miki Manojlović

Biografija

Predrag Miki Manojlović je srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac i reditelj koji je veliku prepoznatljivost stekao igrajući u značajnim ostvarenjima širom Evrope. Rođen je 5. aprila 1950. godine u Nišu. Ima dvoje dece, ćerku Čarnu i sina Ivana.  Živi i radi na relaciji Srbija – Francuska.

Od 1970. godine odigrao je na desetine vrlo značajnih uloga u Ateljeu 212, Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP), Zvezdara Teatru, Bitef-u i drugim pozorištima.

Utelovio je na stotine likova u domaćim i stranim filmskim i televizijskim ostvarenjima, poput „Nešto između“, „Otac na službenom putu“, „Bure Baruta“, „Otpisani“, „Vuk Karadžić“ i drugih.

Član je Udruženja dramskih umetnika Srbije i Evropske filmske akademije, te počasni doktor Univerziteta audio-vizuelnih umetnosti Njujork–Pariz–Skopje. Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije.

Dobitnik je dve Sterijine nagrade, dva Zlatna lovorova vijenca, dve Zlatne arene, nagrada „Gorana Kosanović“, „Milivoje Živanović“, „Zoran Radmilović“, „Pavle Vuisić“, „Car Konstantin“, „Aleksandar Lifka“, „Milton Manaki“ i drugih.

Nosilac je posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.

Miki Manojlović je autor monografije „A ko si ti?“.

Detinjstvo i obrazovanje

Predrag Miki Manojlović je rođen 1950. godine u Nišu. Njegovi roditelji, Ivan i Zorica Manojlović su bili profesionalni glumci. Zato i ne čudi što ih posle završetka srednje škole nije poslušao i upisao PMF, nego je odlučio da upiše studira na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Diplomirao je u klasi profesora Milenka Maričića.

Pozorišna karijera

Predrag Miki Manojlović je tokom studentskih dana počeo da igra u Ateljeu 212. Jednu od najznačajnijih uloga u to periodu dobio je u predstavi „Hamlet u podrumu“.

Ubrzo nakon sticanja diplome postao je prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U ovom teatru je glumio u dramama „Mandragola“, „Ribarske svađe“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Sirano de Beržerak“, „Kaligula“, „Kad su cvetale tikve“, „Ričard Treći“ i drugima. Do 1993. je bio stalni član ansambla nacionalnog pozorišta.

Manojlović je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu glumio u komadima „Dozivanje ptica“, „Hrvatski Faust“, „Molijer“, „Baal“ i mnoge drugima. Sa Bitef teatrom je sarađivao tokom pripremanja i izvođenja predstave „Zločin i kazna“.

Pored toga, igrao je na scenama Zvezdara teatra, Beogradskog dramskog pozorišta, te u teatrima iz Maribora i Londona[1].

Osnovao je „Radionicu integracije“ gde je režirao predstave „Romeo i Julija“, „Dok nas smrt ne rastavi“, „Kos“ i druge[2].

Televizijska i filmska karijera

Miki Manojlović se na televizijskim ekranima prvi put pojavio 1971. godine i to u manjoj ulozi i seriji „Čedomir Ilić“.

Već naredne godine je dobio priliku da svoj talenat pokaže u čak pet televizijskih projekata. Glumio je Cvjetka Popovića u „Sarajevskom atentatu“, Milovana u „Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera“, Milana u „Građanima sela Luga“, te Picopevca u seriji „Majstori“.

Tokom naredne dve godine pojavio se u seriji „Slike bez rama iz dečijih knjiga“, te televizijskom filmu „Jednog lepog, lepog dana“. Tumačio je Stevu Ivanovića u TV drami „Zašto je pucao Alija Alijagić“, kao i Bradonju u filmu „Košava“.

Reditelj Aca Đorđević mu je poverio ulogu Paje Bakšiša u kultnoj televizijskoj seriji „Otpisani“ koja je premijerno emitovana tokom 1974. i 1975. godine.

Sa Milenom Dravić, Radetom Markovićem i drugima je glumio u komičnoj seriji „Život je lep“ koju je Televizija Beograd emitovala od oktobra do decembra 1975. godine.

Usledio je kratki film „Pohvala svetu“ u režiji Slobodana Šijana, TV drama Mire Trailović „Priča o vojniku“, te film „Idi tamo gde te ne poznaju“. Manojlović je u dramskoj seriji „Morava 76“ igrao Maćka, a u kultnoj seriji „Grlom u jagode“ Mikija Rubirozu.

Utelovio je lik Šake u ratnoj drami „Hajka“ koju je režirao Živojin Pavlović, a iste 1977. godine je glumio Milančeta u seriji „Usijane glave“.

Manje uloge su mu dopale u filmu „Poslednji podvig diverzanta Oblaka“ i TV drami Milenka Maričića „Večera za Milicu“. Bio je jedini junak kratkog filma „Moć govora“ koji je premijerno prikazan 1979. godine na Televiziji Beograd.

Sa Vesnom Malihodžić je 1980. godine snimio kratki film „Kadinjača“ u režiji Stanka Crnobrnje, a sledeće godine je igrao u čak pet projekata.

Glumio je Mikija Rudinskog, glavnog junaka u komediji „Sok od šljiva“. Reditelj Zoran Amar mu je poverio manju ulogu u drami „Piknik u Topoli“, a tumačio je glavnu ulogu u filmu „Samo jednom se ljubi“ u režiji Rajka Grlića.

Uloga Tomislava u ovoj drami mu je donela nagrade u Nišu i Valensiji, a film je uvršten u program Kanskog festivala.

Tumačio je Joška u filmu „Sezona mira u Parizu“, dok je u kultnoj seriji „Sedam sekretara SKOJ-a“ igrao glavnog junaka, Zlatka Šnajdera.

Sa Petrom Božovićem, Petrom Banićevićem, Radetom Šerbedžijom i drugima je 1981. godine snimio ratni film „13. jul“. Iste godine je Televizija Beograd emitovala komični film Aleksandra Đorđevića „Mačor na usijanom limenom krovu“ u kojoj je Manojlović  glumio Petra Ostojića Adžiju.

Srđan Karanović mu je poverio jednu od glavnih uloga u drami „Nešto između“ koja mu je donela nagradu „Zlatna arena“ na Festivalu u Puli 1983. godine. Sledeće godine je Televizija Beograd emitovala istoimenu seriju.

Pojavio se u filmu „U raljama života“ i „Štefica Cvek u raljama života“. Glumio je inspektora Radeta Seljaka u drami „Tajvanska kanasta“, a ulozi Mikija Rubiroza se ponovo vratio 1985. godine u filmu „Jagode u grlu“.

Glavne uloge su mu poverili Emir Kusturica u drami „Otac na službenom putu“ i Rajko Grlić u filmu „Za sreću je potrebno troje“. Oba filma su s godinama stekli kultni status.

Televizijska publika ga je od novembra 1987. do februara 1988. godine gledala u ulozi Vuka Karadžića istoimenoj seriji koju je režirao Đorđe Kadijević. U filmskim adaptacijama romana „Vreme čuda“ i „Seobe“ iz 1989. godine Miki je utelovio likove Nikodima i Arnolda de Sabranta.

Prvi put se u jednom francuskom filmu pojavio 1990. godine. U drami „Un week-end sur deux“ je igrao Adriana.

Usledile su uloge u domaćim ostvarenjima „Mi nismo anđeli“, „Tango Argentino“, „Tito i ja“ i „Broz i ja“. U Francusku se vratio kako bi snimio film „La piste du télégraphe“ koji se u bioskopima pojavio 1994. godine.

Sledeće godine su premijerno prikazani Kusturičino „Podzemlje“ i „Tuđa Amerika“ Gorana Paskaljevića u kojima je Miki Manojlović igrao glavne uloge. „Podzemlje“ je dobilo Zlatnu palmu u Kanu i bilo je srpski kandidat za nagradu Oskar.

Sa Helenom Bonam Karter (Helena Bonham Carter) je 2006. godine snimio komediju „Shadow Play“ („Portraits chinois“), a sa Katrin Denev (Catherine Deneuve) televizijski film „Court toujours: L’inconnu“.

U mini seriji „Bila jednom jedna zemlja“ emitovanoj tokom 1995. i 1996. godine je igrao sa Mirjanom Joković i Slavkom Štimcem. U francuskom filmu „Artemisia“ koji je svetlo dana ugledao 1997. godine srpski glumac je igrao Agostina Tasija, a u makedonskom filmu „Ciganska magija“ je bio Taip.

Igrao je mesara u istoimenoj drami Aurelija Grimaldija (Aurelio Grimaldi). Iste godine, 1998. godine u domaćim bioskopima su se pojavila tri velika ostvarenja u kojima je Manojlović odigrao vrlo značajne uloge. Bio je Stojan u „Ranama“, Mane u „Buretu baruta“, te matičar u Kusturičinoj komediji „Crna mačka, beli mačor“.

Jednu od tri glavne uloge je utelovio u romantičnoj drami „Emporte-moi“, kratkom filmu „Rien à dire“ i trileru “ Les amants criminels“ koji su premijerno prikazani tokom 1999. godine.

Nastavio je da sarađuje sa francuskim rediteljima i scenaristima. Tako su se u bioskopima tokom 2000. godine pojavila čak tri filma u kojima je odigrao značajne uloge – „Épouse-moi“, „Sans plomb“ i „Voci“.

Glumio je u kriminalističkom trileru „Mortel transfert“, drami „Les marins perdus“ i filmu pod nazivom „Jeu de cons“.

Miloš Radović mu je poverio ulogu doktora Filipa Kostića u svojoj komediji „Mali svet“ koja je svetlo dana ugledala 2003. godine. Iste godine je glumio u makedonskoj drami „Kako los son“ i romantičnoj komediji „Gate to Heaven“ nemačkog reditelja Veita Helmera (Veit Helmer).

Manojlović je tokom 2004. godine snimio dramu „Hurensohn“, kriminalistički triler „Duga ponoć“, francuski film „Ne fais pas ça!“ i biografsku dramu Dalibora Matanića „100 minuta slave“.

U drugom nastavku komedije „Mi nismo anđeli“ utelovio je lik Milana, u komediji „Ze film“ je bio Sergej, dok je u drami „L’enfer“ igrao Antoana.

Priliku da sarađuje s američkim glumcem Džeremijem Ajronsom (Jeremy Irons) je dobio tokom snimanja drame „Mathilde“ koja se u bioskopima pojavila 2006. godine. Sledeće godine je igrao glavnu ulogu u francuskom filmu „La fine del mare“.

Mnogi su ga „zamrzeli“ zbog uloge Koste u napetom trileru „Klopka“ koji je režirao Srdan Golubović, a u kome su glavne junake tumačili Nebojša Glogovac i Nataša Ninković.

Iste godine, domaći bioskopi su postali bogatiji za još dva velika ostvarenja – dramu „Hadersfild“ u kojoj je Miki igrao pesnika, te komediju „Zavet“ u kojoj je bio gazda Bajo.

U prvom delu francuskog akcionog trilera „Largo Winch“ iz 2008. godine Manojlović je tumačio lik Neria Vinča. Ovoj ulozi se ponovo vratio tri godine kasnije. U međuvremenu je glumio Karla u seriji „Na lepom plavom Dunavu“, Azema u filmu „Besa“ i Ljubomira Božovića u seriji „Na terapiji“.

Saradnju sa Rajkom Grlićem je ponovio 2010. godine kada se u bioskopima pojavio film „Neka ostane među nama“ u kojoj je igrao glavnu ulogu. Sa Mirom Furlan je snimio film „Cirkus Columbia“ koji je režirao bosanskohercegovački reditelj Danis Tanović.

Pozajmio je glas za potrebe kratkog animiranog filma „Grobnica za Borisa Davidoviča“ koji je premijeru doživeo 2011. godine. Naredne godine srpski glumac je igrao glavnog junaka u komediji „Como estrellas fugaces“.

U bugarskom filmu „Sadilishteto“ je glumio kapetana, a u makedonskoj istorijskoj drami „Do balčaka“ Bogdana. Kao Žika Kurjak se pojavio u 12 epizoda serije „Čizmaši“, a potom je igrao Zagu u Kusturičinom filmu „Na mlečnom putu“.

Manojlović je 2017. godine glumio u francuskoj romantičnoj komediji „Cherchez la femme“, a igrao je i tetka u drami „Sam samcat“ koju je režirao Bobo Jelčić. U međuvremenu ga je televizijska publika gledala u ulozi doktora Lazara Šćepanovića u seriji „Urgentni centar“.

Saradnju sa Veitom Helmerom je obnovio tokom snimanja komedije „The Bra“ koja se u bioskopima pojavila 2018. godine.

Nasledio je Dragana Bjelogrlića u ulozi Dragoslava Cara u popularnoj seriji „Južni vetar“ koja je premijerno emitovana od 2020. godine. Istu ulogu je tumačio i u filmu „Južni vetar: Ubrzanje“ iz 2022. godine.

U romantičnoj komediji „Bilo jednom u Srbiji“ igrao je gazdu Mitu, a 2022. godine su se u bioskopima pojavili trileri „Trag divljači“ i „Stric“ u kojima Miki Manojlović, između ostalih, tumači glavne uloge.

Privatni život

Predrag Miki Manojlović je rođen 1950. godine u Nišu. Kako je jednom prilikom rekao, uprkos tome što su mu roditelji bili glumci, odrastao je u siromaštvu.

Glumac je od početka 70-ih godina 20. veka prisutan na domaćoj javnoj sceni, ali se o njegovom privatnom životu vrlo malo zna. Retko daje intervjue, a i kada se na taj potez odluči, uglavnom govori o projektima na kojima radi.

Bio je u braku sa koncert-majstorom Iskrom Uzelac sa kojom  ima ćerku Čarnu. Brak je, prema pisanju medija, završen burnim razvodom[3].

Nakon toga je tokom rada na predstavi „Zločin i kazna“ upoznao 20 godina mlađu glumicu Tamaru Vučković. Venčali su se 1992. godine i dobili sina Ivana. Tamara je direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Manojlović je jednom prilikom kazao da, kada je upoznao Tamaru nije mogao ni da sanja da će ona postati njegova žena i da će mu roditi sina. Glumac je istakao da mu je supruga najveća podrška u životu[4].

Filmografija

Filmovi i serije

1971. Čedomir Ilić

1971. – 1974. TV teatar

1972. Građani sela Luga

1972. Majstori

1972. Sarajevski atentat

1973. Slike bez rama – iz dečjijih knjiga

1974. Zašto je pucao Alija ALijagić

1974. Otpisani

1974. Košava

1974. – 1975. Otpisani

1975. Jednog lepog, lepog dana

1975. Neven

1975. Život je lep

1975. Sinovi

1975. Nagrada godine

1976. Grlom u jagode

1976. Idi tamo gdje te ne poznaju

1976. Priča o vojniku

1976. Pohvala svetu

1977. Morava 26

1977. Hajka

1977. Taksist

1978. Usijane glave

1978. Posljednji podvig diverzanta Oblaka

1979. Rigoleto, rigoleto

1979. Večera za Milicu

1979. Moć govora

1979. Noćas se moje čelo žari

1980. Kadinjača

1981. Sezona mira u Parizu

1981. Sedam sekretara SKOJ-a

1981. Sok od šljiva

1981. Piknik u Topoli

1982. 13. jul

1982. Nešto između

1982. Mačor na usijanom limenom krovu

1983. Marija, gde si…?

1984. Nešto između (serija)

1984. Štefica Čvek u raljama života

1985. Otac na službenom putu

1985. Tajvanska kanasta

1985. Jagode u grlu

1985. Za sreću je potrebno troje

1985. To nije moj život, to je samo privremeno

1987. Race for the Bomb

1987. – 1988. Vuk Karadžić

1989. Seobe (Migrations)

1989. Vreme čuda

1990. Un week-end sur deux

1990. Baal

1992. Tango Argentino

1992. Tito i ja

1992. Mi nismo anđeli

1993. Broz i ja

1994. La piste du télégraphe

1995. Podzemlje

1995. Tuđa Amerika

1996. Portraits chinois

1996. Court toujours: L’inconnu

1996. Bila jednom jedna zemlja

1997. Artemisia

1997. Ciganska magija

1998. Il macellaio

1998. Rane

1998. Crna mačka, beli mačor

1998. Bure baruta

1999. Emporte-moi

1999. Rien à dire

1999. Les amants criminels

2000. Épouse-moi

2000. Sans plomb

2000. Voci

2001. Mortel transfert

2001. Jeu de cons

2003. Lost Seamen

2003. Mali svet

2003. Kako los son

2003. Gate to Heaven

2004. Hurensohn

2004. Duga ponoć

2004.Bela crkva

2004. Ne fais pas ça!

2004. 100 minuta slave

2005. Mi nismo anđeli 2

2005. Ze film

2005. L’enfer

2006. Mathilde

2007. Klopka

2007. La fine del mare

2007. Irina Palm

2007. U početku beše reč

2007. Hadersfild

2007. Zavet

2008. Na lepom plavom Dunavu

2008. Svetat e golyam i spasenie debne otvsyakade

2008.  I demoni di San Pietroburgo

2008. The Heir Apparent: Largo Winch

2009. Na lepom plavom Dunavu

2009. Besa (film)

2009. Na terapiji

2010. Neka ostane među nama

2010. Cirkus Columbia

2011. Largo Winch II

2011. Grob Borisa Davidoviča

2012. Como estrellas fugaces

2014. Sadilishteto

2014. Do balčak

2014. – 2019. Urgentni centar

2015. – 2016. Čizmaši

2016. Na mlečnom putu

2017. Cherchez la femme

2018. Na mlečnom putu (seerija)

2018. Sam samcat

2018. The Bra

2020. Prílis osobní známost

2020. – 2023. Južni vetar (serija)

2021. Južni vetar: Ubrzanje

2022. Bilo jednom u Srbiji

2022. Stric

2022. Bilo jednom u Srbiji (serija)

2022. Trag divljači

Predstave

„Kaligula“, „Mandragola“, „Ribarske svađe“, „Kad su cvetale tikve“, „Sirano de Baeržerak“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Ričar Treći“, „Hrvatski Faust“, „Dozivanje ptica“, „Baal“, „Molijer, još jedan život“, „Zločin i kazna“ i mnoge druge.

Nagrade i priznanja

1983. „Zlatna arena“ za glavnu mušku ulogu na festivalu u Puli 1983. godine (film „Nešto između“)

1985. „Zlatna arena“ za glavnu mušku ulogu na festivalu u Puli 1985. godine (film „Otac na službenom putu“)

2004. Nagrada „Pavle Vuisić“ koja se dodeljuje glumcu za životno delo

2012. Nagrada Milivoje Živanović za ulogu Milana u predstavi „Kumovi“

2012. Dobričin prsten

Specijalna Zlatna Kamera 300 na Međunarodnom festivalu filmske kamere „Braća Manaki“

2016. Nagrada „Stefan Prvovenčani”

2016. Nagrada za životno delo festivala u Nansiju

2017. Francuski Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza

2021. Nagrada Istočna zvezda 32. Filmskog festivala u Trstu

2021. Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena

2022. Beogradski pobednik, za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, dodeljena u okviru 50. izdanja FEST-a

2023. Nagrada „Zlatni studio” za glumca godine u Hrvatskoj

Reference

[1] https://www.udus.org.rs/miki-manojlovic.php

[2] https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/4701618/metamorfoze-predrag-miki-manojlovic.html

[3] https://www.pulsonline.rs/puls-poznatih/glumac-miki-manojlovic-imao-je-buran-zivot-dva-puta-se-zenio-a-evo-kako-izgleda/sjdxf8z

[4] https://www.nportal.rs/vest/33830/stars/poznati/predrag-miki-manojlovic-supruga-tamara-vuckovic