Olivera Katarina

Biografija

Olivera Katarina (rođena Petrović) je jugoslovenska i srpska glumica, te pop folk pevačica. Rođena je 5. marta 1940. godine u Beogradu, gde i danas radi.

Veliku popularnost je stekla glumeći u filmu „Sakupljači perja“ koji je osvojio Gran pri žirija na Internacionalnom festivalu u Kanu, nominovan za Zlatnu palmu i Oskara za najbolji strani film. Nakon toga je ostvarila međunarodnu karijeru. Živela u Parizu, Milanu i Rimu. Glumila je u više od 30 filmskih i televizijskih projekata.

Uporedo s glumačkom, gradila je i muzičku karijeru. Snimila je 22 singl albuma i deset ploča. Pevala je na svim velikim binama u Evropi. Održala je čak 72 uzastopna koncerta u pariskoj „Olimpiji“ i dva puta zatvorila Kanski festival. Svojim talentom i lepotom oduševila je i španskog slikara i pisca Salvadora Dalija (Salvador Domingo Felipe Jacinto Dalí i Domènech).

Mnogi je smatraju jednom od najlepših srpskih glumica svih vremena. Bila je u braku sa književnim kritičarem Vukom Vučom, u vezi s direkotorom „Avala filma“ Ratkom Draževićem, a kasnije se udala za  Miladina Šakića, nekadašnjeg predsednika Beograda s kojim ima sina Maneta.

U čast pokojne majke krštenom imenu dodala je ime Katarina, pa je danas najpoznatija kao Olivera Katarina.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Olivera Petrović rođena je 1940. godine u Beogradu. Roditelji su joj se zvali Budimir i Katarina (rođena Jovančić). Petrovići su poreklom iz Hercegovine, dok su se Jovančići bežeći od Turaka sa Kosova i Pomoravlja naselili u Dobanovce, nedaleko od Beograda. Tokom Prvog svetskog rata porodična kuća im je srušena, pa su Oliverin deda Ljubomir i baka Nerandža sagradili novi dom u Dobanovcima. Po dedinoj želji Olivera je krštena u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima, a ime joj je dao kum po svojoj ćerki.

U toku Drugog svetskog rata porodica se često selila. Živeli su u Valjevu i Zemunu, a nakon rata doselili su se u Pop Lukinu ulicu broj 15, nedaleko od Brankovog mosta. Olivera je detinjstvo provodila igrajući se sa vršnjacima pored mosta, na njegovim porušenim zidinama. Tokom zime sankali su se na strmim ulicama u komšiluku.

Godine 1947. upisala je osnovnu školu pored Saborne crkve, te školu baleta kod čuvene ruske balerine Sofije Velikove. Prvu glavnu ulogu dobila je sasvim slučajno. Pripremali su baletsku predstavu „Pepeljuga“, a Olivera je trebala da glumi pahuljicu. Međutim, pošto glavna glumica nije došla na premijeru, ulogu je preuzela upravo ona. Predstava je održana u današnjem Pozorištu „Boško Buha“, a publika je, baš kao i profesorka, bila oduševljena njenom glumom.

Drugu žensku gimnaziju (današnja Peta gimnazija) u ulici Narodnog fronta upisala je 1951. godine. Uporedo sa školovanjem i baletom išla je i na časove klavira. Uprkos brojnim obavezama morala je u kući da bude najkasnije u osam sati uveče, jer je otac Budimir bio veoma strog. U sukob su dolazili i zbog pantalona. Naime, on je branio da ih nosi, a Olivera ih je obožavala. Majka Katarina ju je, zbog mira u kući, dočekivala ispred vrata sa suknjom, a ona bi se presvlačila ispred kako bi ispoštovala očevo pravilo.

Po očevoj želji je 1958. godine upisala Pravni fakultet. Išla je na predavanja, ali nije mogla da zamisli da će do kraja života da radi kao advokat ili sudija. Ipak, početkom  naredne godine, sa nepunih 19 godina otputovala je u Pariz kako bi naučila francuski jezik. Uprkos majčinom strahu, bez preporuke i bilo kog poznanika odlučila je da se zaputi u francusku prestonicu. Upisala je školu francuskog jezika „Alliance Française“, radila je kao dadilja u jednoj porodici te pokušavala da pronađe posao.

Tog leta vratila se u Beograd i obratila se glumici Miri Stupici za pomoć kako bi upisala Akademiju za pozorišnu umetnost. Pripremila je japansku pesmu i monolog Lavrensije iz komada španskog pisca Lopea de Vege (Lope Félix de Vega). Njeno izvođenje pesme nije se svidelo komisiji, ali Olivera nije odustala pa je nakon monologa ostavila vrlo dobar utisak na njih. Primljena je na Akademiju u klasu profesorke Ognjenke Milićević. U njenoj grupi bili su i glumci Petar Kralj, Milena Dravić, Stanislav Pešić, Mića Uzelac i drugi.

Glumačka karijera

Već na prvoj godini Akademije dobila je angažman u „Ateljeu 212“. Reč je o predstavi „Kad žena nema“ koja je premijerno izvedena 1960. godine, a u kojoj je igrala sa Borom Todorovićem, Taškom Načićem i drugima. Iste godine glumila je Koštanu u istoimenom komadu Bore Stankovića. Iako bazirana na kvalitetnom tekstu, predstava nije naišla na dobre reakcije kritike i publike. Posebno oštar je bio mladi reditelj Vuk Vučo koji ju je opisao rečima „Milolika, priučena balerina“. To ju je jako pogodilo, jer je to bila predstava koja je trebalo da joj otvori mnoga vrata i prikaže njen glumački senzibiltet u punom sjaju.

Iako je imala nameru da se sukobi s Vučom, igrom sudbine postala je njegova žena. Tri godine kasnije dobila je ulogu u komadu „Masna čorba“ koja je trebalo da bude povratnička predstava Nevenke Urbanove. Pošto je slavna glumica odustala od projekta, Olivera je izgubila angažman, a predstava, uprkos novoj postavi glumaca nikada nije izvedena. Premda je smatrala da je rođena za ulogu Nastasje Filipovne u predstavi „Idiot“ rađenoj po tekstu Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский), ta uloga pripala je Miri Stupici čiji je suprug Bojan Stupica režirao predstavu.

Tokom 1964. i 1965. godine glumila je u filmovima „Dobra kob“, „One i on“, „Put oko sveta“, „Sigurno je sigurno“ i „Ponoćni gost“. Ipak, presudna godina u njenoj karijeri bila je 1966. kada je sa Radetom Markovićem, Petrom Banićevićem i Brankom Zorić snimila ratni film „Vojnik“.

Film je iste godine predstavljen na Međunarodnom festivalu u Kanu, a uprkos tom uspehu Olivera je izgubila posao u pozorištu. Naime, formirana je komisija koja je trebalo da odluči o njenom slučaju, a čiji su članovi bili Divna Đoković, Jovan Milićević i Bora Grigorović. Presudili su da Olivera dobije otkaz jer „niko ne može da radi šta mu se prohte, a da ostane nekažnjen“.

To se ipak nije odrazilo na glumačku karijeru, jer je tokom 1966. godine snimila tri filma – „Roj“, „Kommissar X – Jagd auf Unbekannt“ i „San“.

Drama „Sakupljači perja“ u kome glumi kafansku pevačicu, Oliveri je donela veliku popularnost, baš kao i glavnim glumcima Velimiru Bati Živojinoviću i Bekimu Fehmiju. Film je prikazan na Međunarodnom festivalu u Kanu, te osvojio brojne nagrade i nominacije. „Sakupljači perja“ dobili su Gran pri žirija u Kanu, te nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Bata Živojinović je osvojio nagradu za najbolju mušku ulogu na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, a drama je nominovana za „Zlatnu palmu“, „Oskara“ i „Zlatni globus“.

Nakon projekcije Olivera je stekla svetsku popularnost, pa je snimila i nekoliko filmova na stranim jezicima. 1968. godine glumila je u ljubavnoj drami „Planina gneva“ čiji scenario potpisuje Ante Popovski, a režiju Ljubiša Georgijevski. Iste godine igrala je u filmu „Ima ljubavi, nema ljubavi“, a ponovo se našla na setu s Batom Živojinovićem i Bekimom Fehmijem u ratnom filmu „Uzrok smrti ne pominjati“ Jovana Živanovića, po tekstu pisca Branka B. Radičevića.

Glumila je Markizu de Haro u jugoslovensko-italijanskom filmu „Špijunka bez imena“ („Fräulein Doktor“) iz 1969. godine. Sledeće godine snimila je „Hexen bis aufs Blut gequält“ („Veštica iz đavolje šume“) i „Ann och Eve – de erotiska“. Dve godine kasnije glumila je groficu od Albe, veliku ljubav slikara Franciska Goje (Francisco José de Goya y Luciente) u filmu „Goya – oder Der arge Weg der Erkenntnis“.

Reč je o filmu koji su zajedno radile ruska i nemačka producentska kuća, a čije snimanje u Lenjingradu, Sočiju, Berlinu, Bugarskoj i Dubrovniku je trajalo više od godinu dana. Ostvarenje je dobilo dve međunarodne nagrade, a nemački ministar za kulturu je rekao da će njegov narod pamtiti Gojinu Maju po Oliveri. Film je skoro potpuno bojkotovan u Jugoslaviji, a glumica je u Udruženju filmskih glumaca dobila sliku Miće Popovića.

U periodu od 1973. do 1979. godine snimila je televizijski film „Devičanska svirka“, te filmove „Polenov prah“, „Derviš i smrt“, „Partizani“, „Crveni udar“, „Sedam plus“ „Sedam“ i „Zarudela zora na Moravi“. Godine 1982. glumila je u televizijskim projektima „Jelena Gavanski“ i „Urime, Urime“. Pet godina kasnije odigrala je manju ulogu u seriji „Vuk Karadžić“ i od tada do 2008. godine nije dobila niti jednu televizijsku, filmsku niti pozorišnu ulogu.

Na veliko platno vratila se 2008. godine sa jednom od glavnih uloga u fantastičnoj tragi-komediji „Čalston za Ognjenku“. Ovo ostvarenje se smatra jednim od najskupljim u srpskoj kinematografiji, te najgledanijim filmom 2008. godine.

U maju 2017. godine ponovo se našla na crvenom tepihu Festivala u Kanu. Povodom 50 godina od svetske premijere filma „Sakupljači perja“, jedno od najvećih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije našlo se na programu „Kanski klasici“.

Muzička karijera

Uporedo s glumačkom Olivera je gradila vrlo uspešnu muzičku karijeru. Ponovo, zahvaljujući filmu „Sakupljači perja“ i pojavljivanju na Kanskom festivalu, čuli su je mnogi svetski poznati kompozitori i muzičari.

Prvu singl ploču snimila je 1966. godine. Na njoj su se našle pesme „Nije to ljudi, istina“, „Šošana“, „Ajde da igramo“ i „Ne dam, ne dam“. Već sledeće godine usledila su tri singl albuma. Na prvom su bile pesme „Ja ništa ne znam“, „Bosonoga Sendi“, „Moj ceo svet“ i tema iz filma „Jedan čovek, jedna žena“.

PGP RTB je iste godine izdao EP „Neću tebe“, „Suliram“, „Svu noć je padao sneg“ i „Jer ljubav to je miris belog cveća“. Pesma „Đelem, đelem“ koju je pevala u filmu „Sakupljači perja“ zajedno s pesmama „Rino“, „Trajo, trajo“, „Bida“, „Niška Banja“ i „Čerde Mile“ objavljena je 1967. godine u izdanju producentske kuće „Suprahon“ iz Praga.

Naredne godine objavljene su njene „Balade“ u izdanju PGP-a. Pesmu „Poigraj, poigraj, devojče“ pevala je na jugoslovenskom izboru za pesmu „Evrovizije“ 1969. godine. Te godine snimila je još tri singl albuma, a 1971. još četiri.

EP „Treperi jedno veče“ i „Htela bih da znam“ svetlost dana ugledao je 1972. godine, a naredne godine Olivera je snimila EP za japansko tržište pod nazivom „Wakamono ha kaeranakatta“ i „Koi ha“.

Prvi album pod naslovom „Olivera Katarina“ objavila je 1974. godine u izdanju PGP-a. Na singl albumu koji je snimila 1975. godine našle su se njene najpoznatije pesme – „Alaj mi je večeras po volji“, „Kamerav“, „Čep, čep u slavinu“ i „Verka kaluđerka“. Sa pesmom „Sanjam“ je 1976. godine nastupila na Festivalu „Hit parada“, a na festivalu u Opatiji je dve godine kasnije izvela numeru „Nikad ne zaboravi dane naše ljubav“.

U karijeri je objavila 22 singl albuma i deset LP albuma. Gostovala je na brojnim televizijskim stanicama u Evropi. Nastupala u emisiji „Džoni Karson šou“ („The Johnny Carson Show“) u Njujorku, pevala na zatvaranju Kanskog festivala. Italijanska državna televizija RAI joj je dodelila laskavu titulu „najoriginalniji glas Mediterana“.

Direktor čuvene koncertne dvorane „Olimpija“ („L’Olympia“) u Parizu ponudio joj je da zapeva na sceni o kojoj sanjaju mnoge svetske zvezde. Ugovor su potpisali 1968. godine, pa je Olivera s orkestrom Janike Balaša čak 72 puta nastupila pred pariskom publikom. Sa kompozitorom Šarlom Dimonom (Charles Dumont ) otpevala je pesmu „Jedan dan posle kraja sveta“, dok ju je pisac šansona Edit Pjaf (Édith Giovanna Gassion – Édith Piaf) pratio na klaviru. Pevala je predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu i njegovoj supruzi posle dočeka 1975. godine na Brionima.

Tri godine kasnije Tito ju je ponovo pozvao da zabavlja njega i goste na Tari, ali joj je orkestar u poslednji čas otkazao dolazak. U jednom intervjuu pevačica je ispričala kako je bez pratnje počela da peva pesmu „Ti si moje janje“, ali je zbog treme otpevala „Ti si naše janje“. Iz straha šta će predsednik da pomisli potpuno se zbunila, ali je uspela da numeru izvede do kraja i povuče se sa bine.

Godine 1979. je sa Kornelijem Kovačem u Londonu snimila album „Osvetnica“. Na tom albumu našlo se osam pesama, a većinu tekstova potpisuju Bora Đorđević i Duško Trifunović. Duet pesmu „Letnja avantura“ snimila je s engleskim muzičarom Majkom Alukirkeom (Michael de Albuquerqueom). Već sledeće godine izdala je novim album sa sedam narodnih pesama koje je napisao Obren Pjevović. Ova ploča je doživela zlatni tiraž u Jugoslaviji.

Od 1982. do 1984. godine snimila je dva albuma – „Idu momci u vojnike“ i „Retka zverka“. Na prvom se našla muzika sa juga Srbije i jedna rumunska pesma, a na drugom moderni folk motivi. Nakon višegodišnje neželjene pauze, Olivera je 1999. godine objavila dva albuma. PGP RTS je izdao album „Alaj mi je večeras po volji“ – Najlepše pesme, a Izdavačka kuća „Renome“ LP „Romanija“.

Trostruki album sa ciganskim, srpskim narodnim i zabavnim pesmama objavila je 2009. godine pod nazivom „Tajna“. Albumu je prethodio veliki solistički koncert koji je godinu pre održala pred mnogobrojnom publikom u beogradskom Sava centru.

Beogradsku publiku počastila je sa još nekoliko velikih koncerata, a 2017. godine je ponovo zapevala „Đelem, đelem“ na Festivalu u Kanu.

Ostali projekti

Na javnu scenu vratila se 2005. godine kada je sa Marinom Abramović sarađivala na performansu „Balcan Epic“ u Muzeju „Gugenhajm“ u Njujorku. Umetnice su oduševile ne samo američku, nego i publiku iz celog sveta.

Olivera je autor zbirke pesama „Beli badnjaci“ koja se našla u Antologiji pesama o Kosovu. Osim toga, napisala je knjigu memoarske proze pod nazivom „Aristokratsko stopalo“.

Privatni život

Olivera Petrović je rođena 1940. godine u Beogradu. U rodnom gradu je odrasla i školovala se. Sa nepunih 19 godina sama je otišla u Pariz kako bi naučila jezik. U Beograd se vratila šest meseci kasnije i umesto da nastavi školovanje na Pravnom fakultetu upisala Akademiju za pozorište i film.

U jednom intervjuu priznala je da je jedna od njenih prvih ljubavi bio Milan Muškatirović Gale, jugoslovenski reprezentativac u vaterpolu. Zabavljali su se tokom Oliverinih đačkih dana. Gale ju je pratio iz škole, išli su u bioskop i šetali pored reke. Glumica je nekoliko godina kasnije priznala da je on imao veliki uticaj na njene životne odluke. Naime, pošto se nije slagao s njenom namerom da postane glumica, Muškatinović je podržao odluku njenog oca da upiše pravo.

Kada je Gale otišao u vojsku, Olivera je otputovala u Pariz, a vrativši se iz francuske prestonice, uprkos njegovom negodovanju upisala glumu. Još neko vreme su bili zajedno, ali se zbog njegove ljubomore jaz s vremenom produbljivao.

Nakon premijere predstave „Koštana“ upoznala je mladog pozorišnog kritičara Vuka Vuču. On je napisao oštru kritiku predstave, a način na koji je opisao Oliveru nije se svideo mladoj glumici. Zato se zarekla da će da mu „opali šamar“ prvi put kad ga vidi. Sreli su se u bifeu Narodnog pozorišta i nakon nekoliko sati razgovora pred kolegama ju je pitao da li želi da se uda za njega.

Venčali su se sledećeg dana u 13 sati u opštini i Vuk ju je odveo svojoj kući i upoznao je sa svojim roditeljima. Kada je njen otac saznao šta se desilo pozvao ju je da dođe kući. Olivera je samo s kaputom izletela iz doma svog novog supruga i zaputila se kod roditelja. Kako je jednom prilikom ispričala susret s ocem bio je vrlo neprijatan. Budimir ju je dva puta udario i rekao da je obrukala porodicu i da će da je se odrekne. Za to vreme Vuk ju je tražio po Beogradu. Pronašao ju je ispred pozorišta, dugo su razgovarali i dogovorili se da se potrude da njihov brak opstane.

Ipak, nakon nekog vremena Vučo je počeo sve više da pije, pa su odlučili da se raziđu. Glumica je utehu pronašla u glumi i pesmi.

Dugogodišnje poznanstvo sa direktorom „Avala filma“ Ratkom Draževićem preraslo je u ljubav. Olivera i Ratko su bili sedam godina u vezi. Živeli su u Parizu, Milanu i Rimu. Do većeg nesporazuma došlo je jer je ona želela dete, a Ratko nije, pa je odlučila da se iz Rima vrati u Beograd.

Tada je počela da se druži s Miladinom Šakićem, potpredsednikom  grada Beograda. Međutim, jedan tragičan događaj, potresao je glumicu. Naime, krajem 1968. godine se razbolela njena majka Katarina za koju je bila veoma vezana. Majka ju je zamolila da joj donese u sobu televizor kako bi mogla da prati Novogodišnji program u kome je učestvovala i Olivera. Taj 31. decembar provela je pored majčinog kreveta, a Katarina je preminula 4. januara 1969. godine.

Glumica je bila veoma potresena zbog gubitka majke, a jednom prilikom je priznala da je od velike tuge izgubila glas. Sa bližnjima je komunicirala preko ceduljica na kojima im je pisala šta joj treba. U njenu čast svom krštenom imenu dodala je majčino ime, te karijeru nastavila da gradi kao Olivera Katarina.

U teškim trenucima veliku pomoć i podršku dobijala je od Miladina. Zavoleli su se i venčali 1970. godine u Beogradu, a 1. februara sledeće godine dobili sina Maneta. Ime su mu dali po Miladinovom ocu. Ipak, sreća nije dugo trajala jer je Šakić sedam meseci nakon rođenja sina doživeo težak udes. Pretrpeo je ozbiljne povrede glave. Ležao je nepokretan u bolnici, te nakon nekoliko godina preminuo.

Olivera je ostala sama sa šesnaestogodišnjim sinom. Pošto nije dobijala priliku da glumi odlučila je da bolji život potraži u Americi. Živela je u srpskom centru u Vinzoru, a Mane se školovao u Njujorku i radio u kafiću. Nakon što je završio slikarsku akademiju preselio se u Španiju. Mane je danas poznati slikar i živi u Americi, a Olivera živi u Beogradu. Premda kaže da je imala još mnogo udvarača, nakon Miladinove smrti više se nikada nije udala.

Filmografija

Filmovi

• 1964. Dobra kob
• 1964. One i on
• 1964. Put oko sveta
• 1965. Sigurno je sigurno
• 1965. Ponoćni gost
• 1966. Ponedjeljak ili utorak
• 1966. Vojnik
• 1966. Roj
• 1966. Kommissar X – Jagd auf Unbekannt
• 1966. San
• 1967. Skupljači perja
• 1968. Planina gneva
• 1968. Ima ljubavi, nema ljubavi
• 1968. Uzrok smrti ne pominjati
• 1969. Špijunka bez imena
• 1970. Hexen bis aufs Blut gequält
• 1970. Ann och Eve – de erotiska
• 1971. Ein Großer graublauer Vogel
• 1971. Goja
• 1973. Devičanska svirka
• 1974. Polenov prah
• 1974. Derviš i smrt
• 1974. Partizani
• 1974. Partizani
• 1974. Crveni udar
• 1978. Sedam plus sedam
• 1979. Zarudela zora na Moravi
• 2008. Čarlston za Ognjenku

Televizija

• 1964. Belo u belom
• 1964. One i on
• 1965. Akcija inspektora Rukavine
• 1974. Partizani
• 1978. Sedam plus sedam
• 1979. Zarudela zora na Moravi
• 1982. Jelena Gavanski
• 1982. Urime, Urime
• 1987. Vuk Karadžić

Diskografija

Singl albumi

• 1966. Nije to, ljudi, istina; Šošana; Ajde da igramo; Ne dam, ne dam
• 1967. Ja ništa ne znam; Bosonoga Sendi (Marioneta); Moj je ceo svet (Uno Tranquillo); Tema iz filma „Jedan čovek, jedna žena“
• 1967. Neću tebe (Doksa to teo); Suliram; Svu noć je padao sneg; Jer ljubav to je miris belog cveća
• 1967. Đelem, đelem; Rino; Trajo, trajo; Bida; Niška Banja; Čerde Mile
• 1968. Balade
• 1969. Poigraj, poigraj, devojče
• 1969. Himna čoveku
• 1969. Šu, šu; Tula; Baš sam srećna ja (La felicidad); Eri (Irene Erini)
• 1969. Ža, ža; Lidu, lidu; Verka kaluđerka; Kaljina, maljina
• 1971. To je naše more, to su naše gore…
• 1971. Vatra; Ljubav
• 1971. Budi moj; Imam nešto da ti dam
• 1971. Tam deka ima; Dimitrijo
• 1972. Treperi jedno veče; Htela bih da znam
• 1973. Wakamono ha kaeranakatta; Koi ha
• 1973. Alba; Plovi lađa Dunavom
• 1974. Ne dodiruj moje lice; Ne reci nikom
• 1974. Pričaj mi o ljubavi; Pada noć
• 1975. Alaj mi je večeras po volji; Kamerav; Čep, čep u slavinu; Verka kaluđerka
• 1975. Žena; Sada i nikada više
• 1976. Sanjam; Bilo je tako lepo sve
• 1977. Crvena jabuka; Sijerinska banja
• 1978. Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi; Slatke male laži

LP Albumi

• 1974. Olivera Katarina
• 1974. Alaj mi je večeras po volji
• 1976. O. K. (U ime ljubavi)
• 1977. Ciganske pesme
• 1979. Osvetnica
• 1980. Zarudela zora na Moravi
• 1982. Idu momci u vojnike
• 1984. Retka zverka
• 1999. Alaj mi je večeras po volji – Najlepše pesme
• 1999. Romanija/Pleme moje…
• 2009. Tajna (trostruki album sa zabavnim, ciganskim i srpskim narodnim pesmama)

Izvori:

• http://prvaoliverakatarina.blogspot.com/p/biografija.html
• https://sh.wikipedia.org/wiki/Olivera_Katarina