Mustafa Nadarević

Biografija

Mustafa Nadarević je bio jugoslovenski, bosanskohercegovački  i hrvatski glumac i režiser. Rođen je 2. maja 1943. u Banjaluci. Preminuo je 22. novembra 2020. godine u Zagrebu.

Mlađe generacije ga poznaju kao Izeta Fazlinovića iz serije „Lud, zbunjen, normalan“. Ipak, Nadarević je tokom duge i bogate karijere odigrao mnogo velikih pozorišnih, filmskih i TV uloga. Odigrao je oko 150 pozorišnih uloga, snimio više od 60 filmova, drama i TV serija sa najvećim rediteljima jugoslovenskog filma.

Njegov talenat je mnogo puta nagrađen brojnim priznanjima.

Detinjstvo i obrazovanje

Mustafa Nadarević je rođen 2. maja 1943. godine u Banjaluci gde su se njegovi roditelji upoznali i zavoleli. Priča Mehmeda i Asje Nadarević nije imala srećan početak, jer su se želji da se venčaju oštro protivili njihovi roditelji. Kada su ipak odlučili da se venčaju, Mehmed se nije pojavio. Naime, učinilo mu se da je dan pre Asija na korzu pogledala nekog drugom, pa se zbog silne ljubomore prvi i poslednji put napio i nije otišao na venčanje. Međutim, kako je Asja već bila trudna i kako ljubav uvek pobedi, ipak su se venčali i preselili u Novi Grad (Bosanski Novi).  Glumac je ime dobio po majčinom ocu, Mustafi Memiću koji je umro 1941. godine.

Pet godina kasnije, 1946. godine umro je i Mustafin otac, Mehmed, a njegova majka Asja je sa 22 godine postala udovica i samohrana majka.  Zbog teške materijalne situacije poslala je Mustafu na školovanje u Zagreb, a ona je ostala u Novom Gradu tražeći posao. Osam godina je živeo sa bakom i dedom u Zagrebu gde je završio prvi razred osnovne škole.

Pošto je majka uspela da se zaposli, vratio se u Novi Grad gde je završio osnovnu školu. Njegovi baka i deda su iz Zagreba preselili u Rijeku, pa je i Mustafa Gimnaziju završio u tom gradu. S obzirom da je već u detinjstvu pokazao talenat za glumu, Mustafa je iz Rijeke preselio u Zagreb kako bi završio Akademiju dramskih umjetosti.

Karijera

Svoju prvu ulogu Mustafa Nadarević je dobio već u prvom razredu kada je na školskoj priredbi glumio Crvenkapicu. Učiteljica ga je za tu ulogu izabrala jer je imao dužu kosu i piskutav glas, pa je ličio na devojčicu. Kada je krenuo u riječku Gimnaziju postao je član amaterskog kazališta „Viktor Car Emin“, pa se ljubav prema glumi pretvorila u poziv.  Upisao je Akademiju dramskih umjetnosti u Zagrebu, a za sebe kaže da nikad nije bio među najboljim studentima, uprkos činjenici da je radio s odličnim profesorima. Štaviše, ističe da se uvek izvlačio na talenat bez rada, te da je tek nakon tridesete godine života počeo ozbiljno da radi.

Pozorišnu karijeru je započeo u Zagrebačkom kazalištu mladih, a 1969. godine postao je član Drame Hrvatskog narodnog kazališta u tom gradu.

Najpre je velike uloge dobio u domaćem pozorištu – Bogdan u „Hvarkinji“, Pomet u „Dundi Maroju“, Miletić u „Ostavci“, Leon u „Gospodi Glembajevima“. Njegov talenat ubrzo su prepoznali strani režiseri pa je dobio glavnu ulogu u predstavi „Lorenzacco“. Osim toga glumio je Sirana, Figara i M.P. Marfija u velikim predstavama.

Filmsku karijeru započinje tek početkom osamdesetih godina u sporednim ulogama. U filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice iz 1985. godine istakao se ulogom Zijaha. Zatim su usledili filmovi „Već viđeno“ Gorana Markovića iz 1987. godine, „Glembajevi“ Antuna Vrdoljaka iz 1988. godine, pa „Kuduz“, „Gluvi barut“, „Praznik u Sarajevu“, „Puška za uspavljivanje“, „Ničija zemlja“, „Gori vatra“, „Nafaka“ i mnogi drugi.

Publiku ispred malih ekrana oduševio je ulogom Izeta Fazlinovića u seriji „Lud, zbunjen normalan“ koja se snima i emituje na brojnim regionalnim televizijama od 2007. godine.

Kao reditelj je debitovao 1992. godine sa predstavom „Let iznad kukavičjeg gnezda“, a nakon toga postavio je nekoliko velikih predstava – „Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića, „Zabune“ Alana Ejkborna (Alan Ayckbourn) u Satiričnom kazalištu Kerempuh, „Hasanaginica“ Milana Ogrizovića u Hrvatskom naarodnom kazalištu i Narodnom pozorištu u Sarajevu.

Privatni život

Iako je rođen u Banjaluci, Mustafa Nadarević nije mnogo vremena proveo u tom gradu. Najranije uspomene ga vežu za Novi Grad i Zagreb, a tinejdžerske dane provodio je u Rijeci. Kao dete je ostao bez oca Mehmeda koji je umro od tuberkuloze. Njegova majka Asija, iako mlada udovica, nije se više udavala. Mustafa je bio jedinac, miljenik bake Anice i deda Mustafe.

Zbog siromaštva je rano napustio majku, te otišao u Zagreb da živi s bakom i dedom. S njima je proveo osam godina i kaže da se rado seća tog perioda. Najdraža sećanja veću ga za Štrosmajerov trg gde su živeli, te Trg Republike (danas Trg Bana Jelačića) na kome je, na velikom ekranu gledao crtane filmove i filmske novosti.

Kada se nakon osam godina vratio u Novi Grad (tada Bosanski Novi), bio je glavna atrakcija među dečacima. Dok su druga deca, zbog siromaštva, hodala gola i bosa, on je nosio soknice, sandale, kratke i duge hlače. Zbog toga su ga vršnjaci prozvali „zagrebačka beba“ i „“Mujica-gujica“.

Kako sam kaže, školu nije voleo, a ponekad ga je baka dok su živeli u Rijeci pratila do škole, jer bi bežao s nastave da bi se kupao i sunčao na plaži. Čak je i na fakultetu bio kampanjac. Profesori i starije kolege su ga hvalili zbog izuzetnog talenta, ali, kako je sam priznao, nije bio veoma vredan.

Sve se promenilo kada je sa prvom suprugom Jasnom dobio ćerku Nađu. Uvidevši da se stvari menjaju, mladalačka ludost prerasla je u ozbiljan posao. Kada je Nađa imala osam godina, Mustafa i Jasna su se razveli. Majka i ćerka su odselile u Ameriku, a glumac je nastavio da gradi karijeru u Jugoslaviji. Nađa je završila istoriju i istoriju umetnosti, te postala doktor.

Nakon toga oženio je Snežanu sa kojom ima ćerku Nanu i sina Ašu. Oboje žive i rade u Zagrebu.

Mustafu Nadareviću je ljubav ipak došla nešto kasnije. Treći put se oženio scenografkinjom i kostimografkinjom Slavicom Radović. Živeli su na relaciji Zagreb – Ljubljana, jer je Slavica bila rodom iz Slovenije. Iako je bila mlađa od njega 20 godina, brak je opstao više od petnaest godina. Porodičnu idilu prekinula je prvo Slavičina bolest, a kasnije i prerana smrt. Naime, više od deset godina borila se s rakom dojke. Bolest se nakon terapija ponovo vraćala, da bi 2012. metastazirala na jetru. Umrla je 7. juna 2012. godine.

Iako je uvek nerado govorio o svom privatnom životu, za pokojnu suprugu Slavicu, rekao je da je „vrlo nadareno, hrabro i drago biće“ koje je oplemenilo njegov život.

Regionalni mediji su u januaru 2020. godine objavili da glumac boluje od karcinoma pluća. Premda se osećao bolje, zbog loše epidemiološke situacije uzrokovane novim virusom korona nije često napuštao svoj dom u Zagrebu. U martu je primljen u zagrebačku bolnicu, ali je poslednje mesece života proveo kod kuće.

Preminuo je 22. novembra 2020. godine u svom domu u Zagrebu.

Filmografija:

• 1968. – Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata
• 1970. – Fiškal TV serija
• 1971. – Prosjaci i sinovi TV serija
• 1977. – Nikola Tesla TV serija
• 1978. – Punom parom TV serija
• 1978. – Mačak pod šljemom TV serija
• 1980.-1981. – Velo misto TV serija
• 1981. – Nepokoreni grad TV serija
• 1982. – Kiklop
• 1982. – Miris dunja
• 1982. – Zločin u školi
• 1983. – Lažeš, Melita
• 1984. – Mala pljačka vlaka
• 1984. – U raljama života
• 1984. – Zadarski memento
• 1985. – Horvatov izbor
• 1985. – Ljubavna pisma s predumišljajem
• 1985. – Otac na službenom putu
• 1986. – Večernja zvona
• 1987. – Već viđeno
• 1987. – Zločinci
• 1968. – Ljubezni Blanke Kolak
• 1988. – Klopka
• 1988. – Zaboravljeni
• 1988. – Glembajevi
• 1989. – Kuduz
• 1989. – Povratak Katarine Kožul
• 1990. – Gluvi barut
• 1991. – Praznik u Sarajevu
• 1991. – Priča iz Hrvatske
• 1991. – Đuka Begović
• 1993. – Kontesa Dora
• 1993. – Dok nitko ne gleda
• 1994. – Vukovar se vraća kući
• 1994. – Nausikaja
• 1994. – Gospa
• 1995. – Isprani
• 1997. – Savršeni krug
• 1997. – Puška za uspavljivanje
• 1998. – Transatlantic
• 1999. – Četverored
• 2000. – Je li jasno, prijatelju?
• 2001. – Ničija zemlja
• 2001. – Polagana predaja
• 2001. – Kraljica noći
• 2002. – Novo doba
• 2002. – Prezimiti u Riu
• 2003. – Gori vatra
• 2004. – Kod amidže Idriza
• 2004. – Heimkehr
• 2004. – Duga mračna noć
• 2004. – Družba Isusova
• 2004. – Iluzija
• 2005. – Duga mračna noć
• 2006. – Balkan Inc.
• 2006. – Nafaka
• 2006. – 2007.  Kazalište u kući
• 2007. –  Lud, zbunjen normalan
• 2008. – Ničiji sin
• 2012. – Ljudožder vegetarijanac
• 2012. – Kad svane dan

Nagrade i priznanja:

• Marul
• Orlando
• Zlatni lovor vijenac – tri puta
• Zlatni lovor vijenac za posebni doprinos teatarskoj umjenosti
• Nagrada Dubravko Dujšin
• Nagrada grada Zagreba
• Sterijina nagrada
• Zlatna klapa – tri puta
• Zlatna arena – tri puta
• Grand Prix na filmskom festivalu u Moskvi
• Nagrada Vladimir Nazor 1981.
• Nagrada Zlatni smijeh za najbolju režiju na Danima satire za „PredstavaHamleta u selu Mrduša Donja“ Ive Brešana, 1995.
• Nagrada Mila Dimitrijević za ulogu Vilija Lomana (Willy Loman) u predstavi „Smrt trgovačkog putnika Artura Milera (Arthura Millera) u izvođenju Drame HNK u Zagrebu, 1999.
• Nagrada hrvatskog glumišta za ulogu Vilija Lomana u predstavi „Smrt trgovačkog putnika Artura Milera“ , u režiji Stivena Kenta (Steven Kent) i izvođenju Drame HNK u Zagrebu, 1999.
• Nagrada Mila Dimitrijević za ulogu Nikolaja Petrovića Kirsanova u predstavi Očevi i sinovi Bajana Friela (Brian Friel) prema istoimenom romanu Turgenjeva u izvođenju Drame HNK u Zagrebu, 2002.
• Nagrada Zlatni smijeh na Danima satire za adaptaciju „Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića u vlastitoj režiji i izvođenju Satiričkog kazališta Kerempuh, 2004.
• Nagrada Mila Dimitrijević za ulogu Don Zanea u drami „Glorija“ Ranka Marinkovića u izvođenju Drame HNK u Zagrebu, 2005.
• Nagrada Tito Stroci (Tito Strozzi) za ulogu Hasanage, za režiju i dramski tekst „Hasanaginice“, 2006.
• Nagrada na Festivalu glumca u Vinkovcima za ulogu Hasanage u svojoj režiji „Hasanaginice“ prema Milanu Ogrizoviću, 2007.

Citati:

• „Ne bih ja ništa opširno za novine, živa mi je muka davati intervjue jer posle moram da čitam besmislice koja sam izjavljivao“.
• „Gluma je poslednji korak ka šizofreniji, što je opasan teren na koji ne smem zakoračiti, ali prema tome treba ići da bi se nešto dobro sa ulogom moglo uraditi.“
• „Mislim da su oni (reditelji), ne krajičkom duše, nego dobrim delom sebe želeli da budu glumci.“
• „Umetnost življenja i glume negde su vrlo blizu, s tim da je gluma bolja jer na sceni možeš umirati mnogo puta, a ostati živ. Na žalost, život je netalentovan glumac. Kad nas jednom neko napusti, onda je to zauvek. Ostaje samo umeće preživljavanja. I sećanja.“
• „Sve bih uloge ponovio, išao bih na popravni! Vrlo je teško i pomalo bolesno biti neko drugi, a najteže je vratiti se u svoju svakodnevnicu. Od svega što sam igrao i u pozorištu i na filmu, ostalo mi je u sećanju samo nekoliko dobrih scena. I kada bih danas počinjao iz početka, izabrao bih isti život i istu profesiju. Ništa ne bih menjao ni za milimetar, ni za sekundu,  čovek sam koji je u svemu išao do kraja, i svemu se davao: ili-ili, ništa između. A između je nešto najstrašnije što se može zamisliti.“
• „Pametnom je i komarac muzika“ ( o ratu u bivšoj Jugoslaviji)