Merilin Monro (Marilyn Monroe)

Biografija

Merilin Monro je bila američka glumica, pevačica, model i plesačica. Zahvaljujući svojim ulogama i stavovima prema seksualnosti, postala je jedan od najpopularnijih svetskih seks simbola. Iako je njena glumačka karijera trajala samo jednu deceniju, filmovi koje je snimala su zaradili oko 200 miliona dolara do trenutka njene neočekivane smrti i ostavili su neizbrisiv trag u svetskoj kinematografiji.

Detinjstvo

Merilin je rođena kao Norma Jeane Mortenson (Norma Džin Mortenson) 1. juna 1926. godine u Los Anđelesu. Njena majka Gladis Perl Monro (Gladys Pearl Monroe, 1902-1984) se sa petnaest godina udala za Džona Njutna Bejkera (John Newton Baker) koji je bio devet godina stariji od nje. Dobili su dvoje dece: sina Roberta koji je premino u šesnaestoj godini i ćerku Bernis (Berniece). 1921. godine Gledis je podnela zahtev za razvod braka, a Bejker je decu odveo u rodni Kentaki. Merilin je tek sa dvanaest godina saznala da ima polu sestru.

1924. godine Gledis se udala za Martina Edvarda Mortensena (Martin Edward Mortensen), a četiri godine kasnije su se razveli. Identitet pravog Merilinog oca nije poznat, a najčešće je koristila prezime Bejker.

Njeno rano detinjstvo je bilo srećno i stabilno. Pošto je Gledis bila mentalno i finansijski nespremna za dete, ubrzo nakon rođenja ju je smestila kod hranitelja Alberta i Ide Bolender u seoski grad Hotorn. Merilin je viđala svoju majku vikendima i često su išle u bioskop u Los Anđeles.

Iako su Bolenderovi želeli da je usvoje, njena biološka majka se osećala bolje i 1933. godine su počele zajedno da žive u kući koja se nalazila u Holivudu. Nekoliko meseci kasnije, Gledis je imala nervni slom i dijagnostifikovana joj je paranoidna shizofrenija. Ostatak života je provela u bolnicama i retko je bila u kontaktu sa Merilin.

Naredne četiri godine, devojčica je živela u nekoliko hraniteljskih porodica i često je menjala škole. U jednoj od porodica je bila seksualno zlostavljana zbog čega je počela da muca i postala je stidljiva.

U septembru 1935. godine majčina prijateljica Grejs Godard (Grace Goddard) i njen muž Ervin Dok Godart (Erwin Doc Goddart) su je smestili u sirotište u Holivudu. Pošto je za Merilin ovo bilo traumatično iskustvo, 1936. godine Grejs je postala njen staratelj, a 1937. godine ju je odvela iz sirotišta. U Grejsinoj kući je ostala nekoliko meseci jer ju je njen muž Dok zlostavljao.

1938. godine Merilin je počela da živi kod Grejsine tetke Ane Atkinson Lover (Ana Atchinson Lower). Krenula je u osnovnu školu i taman kad se činilo da je pronašla dom, početkom 1941. godine, zbog Aninih zdravstvenih problema, morala je da se vrati kod Grejs. Upisala je srednju školu Van Nuys.

Prvi brak

Početkom 1942. godine Dok je zbog posla morao da se preseli u Zapadnu Virdžiniju. Pošto po zakonu nije imao prava da je odvede van zemlje, Merilin se suočila sa mogućnošću da se vrati u sirotište. Da se to ne bi dogodilo, čim je napunila 16 godina, udala se za pet godina starijeg fabričkog radnika Džejmsa Džima Doertija (James Jim Dougherty).

Merilin je ubrzo napustila školu i postala je domaćica. 1944. godine Džejms je poslat na Pacifik gde je ostao naredne dve godine. Za to vreme, Merilin se preselila kod njegovih roditelja i zaposlila se u fabrici municije.

Modeling i prve filmske uloge

Početkom 1945. godine, Merilin je upoznala fotografa Davida Konovera (David Conover) i počela je da pozira njemu i njegovim prijateljima. Pošto je muž i njegovi roditelji nisu u tome podržali, otišla je iz njihove kuće i potpisala je ugovor sa modnom agencijom „Blue Book“. Povremeno je zbog posla koristila ime Norma Džin, a kovrdžavu kosu je ispravila i ofarbala u plavo kako bi izgledala privlačnije. Uglavnom se pojavljivala u reklamama i muškim časopisima, a vlasnik agencije Emelin Sniveli (Emmeline Snively) ju je smatrao jednim od najambicioznijih i najvrednijih modela. Do početka 1946. godine, pojavila se na 33 naslovne strane.

Pošto je bio inpresioniran njenim uspehom, Snively joj je sredio ugovor sa agencijom za glumce. Posle neuspešnog razgovora sa producentom korporacije Paramount Pictures, pohvalio ju je Ben Lajon (Ben Layon), direktor kompanije 20th Century Fox. Potpisali su ugovor na šest meseci, a Ben joj je izabrao umetničko ime Merilin Monro. U septembru 1946. godine se razvela od Džejmsa koji se protivio njenoj karijeri.

Pošto u početku nije dobijala uloge, vreme je provodila u studiju gde je učila o filmskoj industriji i posmatrala kako drugi rade. U februaru 1947. godine, njen ugovor je obnovljen i ubrzo joj je dodeljena prva uloga. Igrala je konobaricu u drami „Dangerous Years“ i izgovorila je ukupno devet rečenica. Takođe se pojavila u komediji „Scudda Hoo! Scudda Hay!“ u kojoj je imala još manju ulogu. U avgustu 1947. godine je ostala bez ugovora zbog čega se vratila modelingu.

Pošto je odlučila da po svaku cenu uspe kao glumica, Merilin je išla na časove glume, posećivala je kancelarije producenata i sprijateljila se sa autorom trač rubrika Sidnijem Skolskim (Sidney Skolsky). Njen trud se isplatio i u martu 1948. godine je potpisala ugovor sa kompanijom Columbia Pictures.

Počela je da sarađuje sa učiteljicom glume Natašom Lajts (Natasha Lytess) koja je bila njen mentor do 1955. godine. Glumila je u niskobudžetnom mjuziklu „Ladies of the Chorus“ u kojem je tumačila svoju prvu glavnu ulogu. Tokom snimanja je imala aferu sa učiteljem pevanja Fredom Kargerom. Uprkos ovom angažmanu i kastingu za glavnu ulogu u filmu „Born Yesterday“, ugovor joj nije obnovljen, a „Ladies of the Chorus“ nije doživeo veliki uspeh.

U septembru 1948. godine Merilin je postala štićenica Džonija Hajda (Johny Hyde), potpredsednika agencije za talente William Morris. Iako su započeli vezu, glumica je odbila da se uda za njega.

Nastavila je da se bavi modelingom, a 1949. godine se slikala gola. Naredne godine, Džoni joj je sredio malu ulogu u filmu „Love Happy“ i bila je izabrana da učestvuje na promotivnoj turneju ovog ostvarenja u Njujorku.

Proboj na filmskoj sceni

Merilin se pojavila u šest filmova koji su 1950. godine premijerno prikazani. U kriminalističkoj drami „The Asphalt Jungle“ je bila ljubavnica starijeg kriminalca, a kritičari su je pohvalili rekavši da je postala ozbiljna glumica.

Nakon ovih uspeha, Hajd joj je pomogao da sa kompanijom 20th Century Fox sklopi ugovor na sedam godina. On je ubrzo preminuo od srčanog udara zbog čega je Merilin bila neutešna. Uprkos tuzi, 1951. godina je bila veoma uspešna što se tiče njene karijere. Imala je sporedne uloge u četiri niskobudžetna filma, a kritičari su ocenili da je bila izvrsna i da je jedna od najperspektivnijih „dolazećih“ glumica. Njena popularnost kod publike je takođe rasla i nedeljno je dobijala nekoliko hiljada pisama od svojih obožavalaca. Što se privatnog života tiče, u tom periodu je bila u vezi sa rediteljem Eliom Kazanom (Elia Kazan) i kratko se zabavljala sa nekoliko muškaraca među kojima su reditelj Nikolas Rej (Nicholas Ray) i glumci Jul Briner (Yul Brynner) i Piter Loford (Peter Lowford).

U februaru 1952. godine, Merilin je počela da se zabavlja sa bejzbol igračem Džoom Di Mađom (Joe DiMaggio). Narednog meseca je izbio skandal zbog slika na kojima je bila obnažena. Fox je saznao za njih i doneli su odluku da o tome otvoreno pričaju ističući da je glumica to uradila jer je bila u lošoj materijalnoj situaciji. Zahvaljujući ovoj strategiji, Merilin je zadobila simpatije javnosti, a interesovanje za njene filmove je počelo da raste.

U leto 1952. godine glumica se pojavila u dve drame koje su imale uspeha. U „Clash by Night“ joj je dodeljena uloga radnice u ribljem restoranu, a u „Don’t Bother to Knock“ je bila mentalno poremećena bebisiterka. Kritičari su bili podeljeni pa su jedni smatrali da Merilin nema iskustva da bi tumačila zahtevne uloge, dok su drugi ocenili da je problem bio u scenariju.

Iste godine su premijerno prikazana još tri filma u kojima je akcenat stavljen na njenu prijatnu spoljašnjost. U „We’re Not Married!“ je glumila kandidatkinju za mis, u „Monkey Business“ je bila glupa sekretarica koja je nesvesna svog seksepila, a u „O. Henry’s Full House“ je tumačila ulogu prostitutke.

Kako je njena karijera napredovala, Merilin je postajala sve teža za saradnju. Često je kasnila ili se nije pojavljivala na snimanjima, zaboravljala je tekstove, bila je zavisna od svojih učitelja glume, i sl. To se dešavalo jer je bila perfekcionista i imala je manjak samopouzdanja. Da bi ublažila anksioznost i hronične nesanice, počela je da uzima barbiturate (sedative), amfetamine (stimulanse) i alkohol što je pogoršalo njene probleme.

Zvezda u usponu

1953. godine Merilin je glumila u tri filma i postala je jedan od najvećih holivudskih seks simbola. U „Niagari“ je bila fatalna žena koja namerava da ubije svog muža. U nekim scenama, glumičino telo je bilo pokriveno samo peškirom što je tadašnja publika smatrala šokantnim. Iako su mnogi ženski klubovi protestovali tvrdeći da je film nemoralan, publika ga je odlično prihvatila i zaradio je 6 miliona dolara. Ubrzo  joj je uručena nagrada „Fastest Rising Star“, a ona je na toj ceremoniji nosila pripijenu zlatnu haljinu ne ostavivši nikoga ravnodušnim.

Drugi film je satirična muzička komedija „Gentlemen Prefer Blondes“ u kojoj je tumačila ulogu glupe plavuše. Prvobitno je ta uloga bila namenjena glumici Beti Grejbl (Betty Grable). Ovaj film je zaradio 5,3 miliona dolara, tj. duplo više nego što su iznosili troškovi proizvodnje.

U septembru 1953. godine Merilin je imala televizijski debi u „Jack Benny Show“ gde je u epizodi „Honolulu trip“ igrala Džekovu ženu iz snova. U novembru je premijerno prikazan film „How to Marry a Millionaire“ u kome je igrala naivnu manekenku koja želi da pronađe bogatog muža. Iako je kritika bila podeljena, ovo ostvarenje je prihodovalo 8 miliona dolara što ga je učinilo najuspešnijim u njenoj dotadašnjoj karijeri. U decembru se slikala za naslovnu stranicu „Playboy“ i zvanično je potvrdila poziciju vodećeg seks simbola.

Konflikti sa 20th Century Fox i brak sa Džoom Di Mađijom

Iako je Merilin postala jedna od najvećih zvezda kompanije 20th Century Fox, njen ugovor se nije promenio od 1950. godine. Zarađivala je manje novca od drugih glumaca slične reputacije i nije mogla da bira projekte i saradnike. Takođe je bila umorna od uloga u komedijama i mjuziklima, a njene pokušaje da nešto promeni, opstruirao je izvršni direktor Zanuk (Zanuck) kome se nije dopadala. Kada je odbila da započne snimanje još jedne muzičke drame „The Girl in Pink Tights“ u kojoj je glavnu ulogu imao Frenk Sinatra, 4. januara 1954. godine studio ju je suspendovao.

14. januara Merilin i Džo Di Mađio su se venčali u San Francisku. Nakon toga su otišli u Japan kombinujući medeni mesec i poslovno putovanje. Glumica je sama otputovala u Koreju gde je pred 60.000 američkih marinaca izvodila pesme iz svojih filmova. U februaru se vratila u Holivud i dobila je nagradu „Most Popular Female Star“. U martu joj je studio ponudio novi ugovor i glavnu ulogu u filmskoj verziji brodvejske predstave „The Seven Year Itch“ za koju su obećali da će joj isplatiti bonus od 100.000 dolara.

Prvo ostvarenje na kome je radila nakon povratka u Fox je bilo „There’s No Business Like Show Business“. Merilin se nimalo nije dopao ovaj mjuzikl, a kritika je njen nastup ocenila vulgarnim.

U septembru je glumila u komediji „The Seven Year Itch“ u kojoj je snimljena jedna od najpoznatijih scena u njenoj karijeri. Na sebi je imala belu plisiranu „Travilla“ haljinu i slučajno je stala iznad ispusta za vazduh koji ju je podigao. Snimanje je trajalo nekoliko sati i privuklo je oko 2.000 posmatrača među kojima je bilo i profesionalnih fotografa. Film je naredne godine doživeo premijeru, a zaradio je 4,5 miliona dolara.

Nakon ovoga, glumičina karijera je napredovala, ali njen brak se završio. Tome je doprinela Di Mađijeva ljubomora i želja da je kontroliše, a pojavile su se i tvrdnje da ju je fizički zlostavljao. Nakon povratka u Holivud, glumica je angažovala poznatog advokata Džerija Gizlera (Jerry Giesler) i u oktobru 1954. godine je objavila da se razvodi.

Krajem godine je napustila Holivud i sa fotografom Miltonom Grinom (Milton Green) je osnovala kompaniju Marilyn Monroe Production (MMP). Izjavila je da je umorna od istih uloga i da je raskinula ugovor sa Foxom pošto joj nije isplaćen obećani bonus. Tada je počela pravna bitka između nje i studija koja je trajala godinu dana.

1955. godine Merilin se preselila u Njujork i počela je da pohađa radionice jednog od najboljih učitelja glume Li Strazberga (Lee Strasberg). Ubrzo se zbližila sa njim i njegovom ženom Paulom i postala im je kao član porodice. Na njihov nagovor se podvrgla psihoanalizi i pokušala je da bolje razume sebe.

Uprkos postupku za razvod, Merilin je nastavila da se viđa sa Di Mađijom, a takođe se zabavljala sa glumcem Marlonom Brandom (Marlon Brando) i dramskim piscem Arturom Milerom (Arthur Miller). U oktobru 1955. godine njena afera sa Milerom je postala ozbiljna. Pošto je on optuživan za komunizam, FBI je glumici otvorio dosije, a čelnici studija su na nju vršili pritisak raskine vezu. Uprkos rizicima, ona to nije uradila.

Priznanja i brak sa Arturom Mileron

Početkom 1956. godine Merilin je sa Foxom sklopila ugovor na sedam godina. U njemu je pisalo da u tom periodu mora da snimi četiri filma, da će joj studio za svaki od njih platiti 100.000 dolara i da će joj dozvoliti da bira projekte i reditelje. Takođe je imala pravo da snimi četiri filma za svoju kompaniju MMP.

29. juna 1956. godine Merilin i Miler su se venčali u Njujorku. Dva dana kasnije su imali jevrejsku svadbu i glumica je prešla u judaizam zbog čega su njeni filmovi zabranjeni u Egiptu.

U avgustu je prikazana drama „Bus Stop“ u kojoj je Merilin tumačila ulogu pevačice u koju se zaljubljuje naivni kauboj. Sama je birala kostime i šminku, a reditelj je bio Džošua Logan (Joshua Logan) koji je u početku sumnjao u Meriline glumačke sposobnosti. Ubrzo je promenio mišljenje o njoj i, zbog sposobnosti da kombinuje komediju i tragediju, uporedio ju je sa Čarlijem Čaplinom. Film je prihodovao 4,25 miliona dolara i dobio je vrlo pozitivne kritike. Merilin je nominovana za najbolju glavnu glumicu i uručena joj je nagrada Zlatni globus (Golden Globe).

U avgustu 1956. godine je počela da radi film „The Prince and the Showgirl“. Glavni glumac, reditelj i koproducent je bio Lorens Olivije (Laurence Olivier) koji se često sukobio sa Merilin i njenom učiteljicom glume Paulom. Glumica je sve više konzumirala drogu, a postoje tvrdnje da je u tom periodu zatrudnela i pobacila. Uprkos poteškoćama, film je završen do kraja godine. Američka publika ga nije dobro prihvatila, dok je u Evropi doživeo veliku popularnost. Merilin je u Italiji osvojila nagradu David di Donatello, u Francuskoj Cristal Star, a u Engleskoj je bila nominovana za nagradu BAFTA.

Sredinom 1957. godine glumica je zatrudnela, ali je pobacila pošto je trudnoća bila vanmaterična. Kratko je bila hospitalizovana jer je uzela veliku dozu barbiturata. U tom periodu, Merilin je prekinula saradnju sa fotografom Grinom sa kim je osnovala MMP. Otkupila je njegov udeo u kompaniji jer je sumnjala da je potkrada.

U julu 1958. godine se vratila u Holivud i počela je da radi na komediji „Some Like It Hot“. Iako joj se uloga nije dopala, prihvatila ju je jer su joj obećali da će dobiti 10% od prihoda filma. Tokom snimanja, glumica je često tražila da se ponavljaju scene i zaboravljala je svoj tekst. Film je premijerno prikazan u martu 1959. godine i doživeo je veliki komercijalni uspeh. Merilin je ponovo dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu.

Pad u karijeri i lične poteškoće

Krajem 1959. godine je igrala u muzičkoj komediji „Let’s Make Love“. Pošto je Merilin često odsustvovala sa seta, snimanje je odloženo. Tada je započela aferu sa glumcem Ivom Montanom (Ives Montand) koja je korišćena u reklamnoj kampanji ovog filma koji ipak nije zabeležilo veliki uspeh. Američki književnik Truman Kapote (Truman Capote) je lobirao da Merilin dobije ulogu u romantičnoj komediji „Breakfast at Tiffany’s“ koja je na kraju dodeljena Odri Hepbern (Audrey Hepburn).

Poslednji film koji je Merilin završila je „The Misfits“. Tumačila je ulogu razvedene žene koja se sprijateljila sa tri starija kauboja. Četvorogodišnji brak sa Milerom je završen pa je ubrzo počela da se zabavlja sa fotografom Ingeom Moratom (Inge Morath). Njeno zdravstveno stanje je bivalo sve gore, kao i zavisnost od narkotika. U avgustu 1960. godine je provela nedelju dana na odvikavanju od droge u bolnici u Los Anđelesu.

Tokom prve polovine 1961. godine, Merilin je rešavala svoje zdravstvene probleme. Operisala je endometriozu, imala je holecistektomiju i provela je četiri nedelje u bolnici gde se takođe lečila od depresije. Pomogao joj je bivši muž Džo Di Mađio sa kim je ostala u prijateljskim odnosima.

1961. godine glumica se preselila u Kaliforniju, a početkom naredne godine je kupila kuću u Los Anđelesu. Nekoliko meseci se se viđala sa Frenkom Sinatrom.

1962. godine joj je dodeljena nagrada World Film Favorite i počela je da radi na komediji „Something’s Got To Give“. Nekoliko dana ranije, Merilin je dobila sinusitis, ali nije poslušala savet da odloži snimanje filma. Iako su doktori potvrdili da je u lošem stanju, ljudi iz studija su vršili pritisak na nju tvrdeći da se pretvara.

19. maja Merilin je u dvorani Madison Square Garden u Njujorku pevala pesmu „Happy birthday“ predsedniku Džonu F. Kenediju (John F. Kennedy). Za tu priliku je obukla usku bež haljinu prekrivenu kristalima zbog čega je izgledala kao da je gola. Nakon toga su počela nagađanja o njenoj navodnoj vezi sa predsednikom, a zatim i sa njegovim bratom Robertom.

U jednoj od scena filma „Something’s Got To Give“, glumica je plivala gola u bazenu. Predstavnici štampe su prisustvovali ovom događaju, a slike su objavljene u časopisu Life. Pošto je Merilin zbog bolesti sve češće izostajala, Fox ju je otpustio i tražio je 750.000 dolara odštete. Krivili su je zbog toga što film nije snimljen i širili su negativan publicitet o njoj.

Studio je ubrzo zažalio zbog ove odluke i ponovo su počeli da pregovaraju sa glumicom. Da bi popravila svoj imidž, Merilin se slikala za Vog („Vogue“) i dala je nekoliko intervjua za časopise.

Smrt

U noći 5. avgusta 1962. godine glumičina kućna pomoćnica nije mogla da uđe u njenu sobu zbog čega je pozvala psihijatra Ralfa Grinsona (Ralph Greenson) koji ju je lečio. Doktor je ubrzo stigao i pronašao je Merilin mrtvu.

Procenjeno je da je preminula između 20:30 i 22:30. Toksikološki izveštaj je potvrdio da je uzrok smrti bilo akutno trovanje barbituratima. U krvi je imala 8 mg hloral hidrata i 4,5 mg pentobarbitala, a u jetri 13 mg pentobarbitala. Pored njenog kreveta su pronađene prazne bočice u kojima se se nalazili ovi lekovi. Pošto su njeni lekari potvrdili da je bila sklona depresiji i da je naglo menjala raspoloženje, islednik je utvrdio da je reč o samoubistvu.

8. avgusta Merilin je sahranjena na groblju Westwood Village Memorial Park u Los Anđelesu. Ceremoniji su prisustvovali samo najbliži saradnici. Sahranu su organizovali Džo Di Mađijo i glumičin menadžer Inez Melson. Stotine posmatrača i obožavalaca su se okupili u ulicama oko groblja.

U narednim decenijama je predstavljeno nekoliko teorija zavere o glumičinoj smrti od kojih su neke uključivale ubistvo. Merilin je i dan-danas nepresušan izvor inspiracije mnogim umetnicima koji njen život i delo čuvaju od zaborava i čine je besmrtnom.

Filmografija

• 1947. „Opasne igre“ („Dangerous Years“) – Ivi;
• 1948. „Scudda Hoo! Scudda Hay!“ – Beti;
• 1948. „Dame iz hora“ („Ladies of the Chorus „) – Pegi Martin;
• 1949. „Ljubavna sreća“ („Love Happy“) – klijent;
• 1950. „Karta za Tomahavk“ („A Ticket to Tomahawk „) – Klara;
• 1950. „Džungla na asfaltu“ („The Asphalt Jungle“) – Anđela Finli;
• 1950. „Vatrena lopta“ („The Fireball „) – Poli;
• 1950. „Sve o Evi“ („All About Eve“) – Gospođica Klaudija Kazvel;
• 1950. „Desni kroše“ („Right Cross“) – Daski;
• 1951. „Priča iz predgrađa“ („Home Town Story“) – Ajris Martin;
• 1951. „As Young as You Feel“ – Herijet;
• 1951. „Ljubavno gnezdo“ („Love Nest“) – Roberta Stivens;
• 1951. „Let’s Make It Legal“ – Džojs Manering;
• 1952. „Sukob u noći“ („Clash by Night“) – Pegi;
• 1952. „Nismo venčani!“ („We’re Not Married!“) – Anabel Noris;
• 1952. „Ne moraš da kucaš“ („Don’t Bother to Knock“) – Nel Forbs;
• 1952. „Majmunska posla“ („Monkey Business“) – Lois Lorel;
• 1952. „O. Henry’s Full House“ – Prolaznica;
• 1953. „Nijagara“ („Niagara“) – Rouz Lumis;
• 1953. „Muškarci više vole plavuše“ („Gentlemen Prefer Blondes“) – Lorelaj Li;
• 1953. „Kako se udati za milionera“ („How to Marry a Millionaire“) – Loko Dempsi;
• 1954. „Reka bez povratka“ („River of No Return“) – Kej Veston;
• 1954. „Nema posla kao što je šou biznis“ („There’s No Business Like Show Business“) – Viktorija Hofman;
• 1955. „Sedam godina vernosti“ („The Seven Year Itch“) – Devojka;
• 1956. „Autobuska stanica“ („Bus Stop“) – Šeri;
• 1957. „Princ i igračica“ („The Prince and the Showgirl“) – Esli Marina;
• 1959. „Neki to vole vruće“ („Some Like It Hot“) – Šugar Kejn Kovalčik;
• 1960. „Hajde da se volimo“ („Let’s Make Love“) – Amanda Del;
• 1961. „Neprilagođeni“ („The Misfits“) – Roslin Taber;
• 1962. „Nešto se mora dati“ („Something’s Got To Give“) – Elen Vagstaf Arden.

Citati

• „Holivud je mesto gde će vam platiti hiljadu dolara za poljubac i pedeset centi za dušu. Znam, jer sam dovoljno puta odbila prvu ponudu i još uvek se držim druge.“
• „Karijera je prekrasna, ali ne možete se sklupčati uz nju u hladnim noćima.“
• „Da sam poštovala sva pravila, nikada nigde ne bih stigla.“
• „Bolje je da vas zamrze zbog onoga što jeste, nego da vas vole zbog onoga što niste.“
• „Ljudi su imali lošu naviku. Gledali su u mene, a ja sam bila kao neka vrsta ogledala umesto osobe. Zapravo, nisu videli mene, videli su svoje nepristojne misli, a onda bi se prali nazivajući mene nepristojnom.“
• „Svi bismo trebali da počnemo da živimo pre nego što postanemo previše stari. Strah je glup. Takođe i kajanje.“