Merilin Monro

Biografija

Norma Džin Mortenson (Norma Jeane Mortensen), poznatija kao Merilin Monro (Marilyn Monroe) je bila američka glumica, pevačica i model. Rođena je 1. juna 1926. godine u Los Anđelesu, a preminula 5. avgusta 1962. godine u rodnom gradu.

Glumila je u filmovima „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“, „Princ i plesačica“, „Neki to vole vruće“ i drugima. Nominovana je za nekoliko prestižnih nagrada, a osvojila je Zlatni globus u kategoriji „najbolja glumica u komediji ili mjuziklu“ i „najomiljenija svetska filmska glumica“.

Dobila je svoju zvezdu na holivudskoj Stazi slavnih, te 1999. godine proglašena šestom najvećom ženskom filmskom zvezdom po izboru Američkog filmskog instituta.

Detinjstvo i obrazovanje

Norma Džin Mortenson je rođena 1926. godine u Los Anđelesu. Njena majka Gladis Prl Bejker, (Gladys Pearl Baker), devojački Monro (Monroe), je radila kao montažerka u jednom filmskom studiju u Los Anđelesu. U momentu njenog rođenja, Gladis je bila formalno udata za  Martina Edvarda Mortensona (Martin Edward Mortensen), sa kojim je u braku bila tek nekoliko meseci.

Premda se zvanično ne zna ko je bio njen otac, glumica je upisana kao Norma Džin Mortenson, premda je često koristila prezime Bejker, jer se tako prezivao prvi muž njene majke. Imala je starijeg polubrata Roberta (Robert Baker) i polusestru Bernis (Berniece Baker). Robert je 1933. godine izvršio samoubistvo, a Merilin je tek sa 12 godina saznala da ima polusestru.

Pošto nije imala sredstava da se brine za ćerku Gladis ju je smestila u hraniteljsku porodicu. Živele su sa Albertom (Albert Bolender) i Idom Bolender (Ida bolender) u gradiću Hovtorn. Šest meseci kasnije Gladis se zbog posla morala vratiti u Los Anđeles, te je ćerku posećivala vikendom.

Polovinom 1933. godine Gladis je kupila malu kuću u Holivudu i Merilin je počela da živi sa majkom. Kuću su delili sa Džordžom (George Atkinson) i Mod Etkinson (Maude Atkinson) i njihovom ćerkom Neli (Nellie Atkinson). Međutim, u januaru 1934. godine Gladis je doživela nervni slom i dijagnostikovana joj je paranoidna shizofrenija. Ostatak života je provela u bolnicama.

Merilin se nakon toga mnogo puta selila. Živela je sa Grejs Godar (Grace Godard), majčinom dobrom prijateljicom i sa porodicom Atkinson gde je bila seksualno zlostavljana. Godine 1935. Grejs ju je smestila u dom za nezbrinutu decu, a polovinom 1937. prešla je da živi sa njom i njenim rođacima u Los Anđelesu.

U septembru 1938. godine počela je da živi sa Grejsinom tetkom Anom Lover (Ana Lower). Pohađala je osnovnu školu Emerson (Emerson Junior Hight School) i pisala za školske novine. Kada je Ana preminula ponovo se vratila kod Grejs i upisala Srednju školu Van Najs (Van Nuys High School).

Kada su se Grejs i njena porodica preselili u Zapadnu Virdžiniju Merilin, kao maloletno lice nije mogla da pođe sa njima. Zato se 19. juna 1942. godine udala za pet godina starijeg Džejma Doertija (James Dougherty) kako ne bi morala da se vrati u dom. Sledeće godine su se preselili u Santa Katalinu.

Manekenska karijera i filmski počeci

U aprilu 1944. godine je počela da radi u fabrici za proizvodnju aviona u Van Najsu. Tu je krajem godine upoznala fotografa Dejvida Konovera (David Conovera), koji je primetio njen dar za modeling. U januaru 1945. godine je napustila posao u fabrici i započela manekensku karijeru. Iste godine je ostavila supruga i potpisala ugovor sa modnom agencijom „Blue Book“.

Skratila je kosu i ofarbala se u plavo. Uglavnom je snimala fotografije za muške magazine. Do početka naredne godine pojavila se na čak 33 naslovnice različitih časopisa. To joj je pomoglo da stekne poznanstva u Holivudu, te je odlučila da se okuša u svetu filma.

U avgustu 1946. godine potpisala je ugovor sa filmskim studiom „20th Century – Fox“, te promenila ime u Merilin Monro. Sledećeg meseca se i zvanično razvela od Doertija jer nije podržao njenu odluku da postane glumica.

Tokom narednih nekoliko meseci nije dobijala priliku da glumi, pa je upisala časove glume, pevanja i plesa kako bi imala veće šanse da dobije ulogu. Dobila je manju ulogu u filmu „Dangerous Years“. Sledeće godine je glumila u flmu „Scudda Hoo! Scudda Hay!“, te pohađala časove glume u „Actors’ Laboratory Theatre-u“, studiju koji se bavio obučavanjem mladih glumaca.

Ipak, studio joj u avgustu 1947. godine nije produžio ugovor te se vratila modelingu. Igrala je u mjuziklu „Dame iz hora“ u produkciji „Columbia Pictures“, te išla na kasting za glavnu ulogu u filmu „Born Yesterday“, ali nije uspela da je dobije.

Nakon što joj ni filmski studio „Columbia Pictures“ nije produžio ugovor, Merilin je upoznala Džonija Hajda (Johny Hyde), jednog od najboljih holivudskih agenata koji joj je obezbedio ulogu u filmu „Love Happy“, što je napravilo veliki zaokret u glumačkoj karijeri.

Glumačka karijera

Tokom 1950. godine glumila je u filmovima „A Ticket to Tomahawk“, „Right Cross“ i „The Fireball“. Ostvarila je manje uloge u filmovima „All About Eve“ i „The Asphalt Jungle“. Hajd je uspeo da nagovori čelnike filmskog studija „21th Century Fox“ da joj daju sedmogodišnji ugovor, ali je nekolko dana kasnije preminuo od posledica srčanog udara, što je mladu glumicu mnogo pogodilo.

Monro je sledeće godine snimila dramu „Home Town Story“ i tri veoma uspešne komedije „As Young as You Feel“, „Love Nest“ i „Let`s Make It Legal“. Kritičari su veoma dobro ocenili njenu glumu, a popularnost joj je porasla i među gledaocima.

Uprkos činjenici da su mnogi osudili gole fotografije koje je snimila nekoliko godina ranije, Merilin Monro se našla na listi najtraženijih glumica svog vremena. Igrala je filmovima „Clash by Night“, „Don`t Bother to Knock“ i „We`re Not Married!“. Ozbiljnijim ulogama je pokazala da je mnogo više od seks simbola svoga vremena i da zaslužuje pohvale koje dobija.

Pa ipak u komediji „Monkey Business“ u kojoj je glumila sa Kerijom Grantom (Cary Grant), Merilin tumači privlačnu, ali glupu i detinjastu sekretaricu, dok u filmu „Full House“ igra prostitutku. Shvativši da titula „seks simbola“ može da joj omogući da igra ono što želi, sve češće je novinarima davala povoda da pišu „sočne“ tračeve o njenom privatnom životu.

Mnogi režiseri i filmski radnici su tvrdili da je Monro bila vrlo „teška za saradnju“. Često je kasnila na snimanja, nije pamtila tekstove i neretko je ponavljala iste scene mnogo puta kako bi se uverila da je odglumila najbolje što može. To se moglo pravdati urođenim perfekcionizmom, niskim samopouzdanjem, ali i strahom od javnog nastupa.

Kako bi se izborila s anksioznošću i hroničnom nesanicom počela je da koristi lekove za smirenje i amfetamine u kombinaciji s alkoholom. Tokom narednih godina to je izazvalo zavisnost, sa kojom se borila do kraja života.

Studio „Foks“ joj je 1952. godine konačno dodelio glavnu ulogu u filmu „Don`t Bother to Knock“. Reč je o filmu B-produkcije u kome je igrala dadilju koja napada decu. Premda je njena gluma podelila kritičare, ova uloga se smatra jednom od najboljih u njenoj karijeri.

Posle uloge neuravnotežene žene koja planira da ubije muža u drami „Niagara“ iz 1953. godine, snimila je uspešne filmove „Gentlemen Prefer Blondes“ i „How to Marry a Millionaire“. Iste godine Hju Hefner (Hugh Hefner) je u prvom broju „Plejboja“ („Playboy“) objavio njene gole fotografije, što je pomoglo njenom imidžu „seks simbola“ 50-ih godina 20. veka.

Usledili su filmski blokbasteri „River to No Retur“, „There’s No Business Like Show Business“ i „The Seven Year Itch“ nakon kojih je raskinula ugovor sa filmskim studiom „Foks“ i preselila se u Njujork kako bi studirala glumu.

U međuvremenu je „The Seven Years Itch“ postao jedan od najuspešnijih filmova u 1955. godini, te su je čelnici u „Foksu“ nagovorili da se vrati u Holivud. Potpisala je novi ugovor koji je podrazumevao da može da glumi i u projektima drugih filmskih kuća.

Igrala je salonsku pevačicu Šeri u drami „Bus Stop“, te je insistirala na tome da ne bude savršeno našminkana i glamurozna kako su ljudi od nje navikli. Kritičari su pohvalili i film i glavnu glumicu, a Monro je prvi put nominovana za nagradu Zlatni globus.

Sa fotografom Miltonom Grinom (Milton Green) je 1957. godine osnovala produkcijsku kuću pod nazivom „Marilyn Monroe Production“. Prvi i poslednji film u izdanju ovog filmskog studija je bio „The Prince and the Showgirl“ u kome je igrala rame uz rame sa britanskom filmskom zvezdom Lorensom Olivijeom (Laurence Kerr Olivier), koji je takođe režirao film.

Ova uloga joj je donela nominaciju za nagradu BAFTA, te nagradu „David di Donatello“, italijanski pandan čuvenom Oskaru.

Tokom 1959. godine u bioskopima širom sveta se pojavila komedija Bilija Vajldera (Billy Wilder) „Some Like It Hot“ u kojoj Monro deli scenu sa Tonijem Keritsom (Tony Curtis) i Džekom Lemonom (Jack Lemmon). Za vrlo kratko vreme film je postao blokbaster, a Merilin je osvojila Zlatni globus u kategoriji „najbolja glumica u mjuziklu ili komediji“. „Neki to vole vruće“ se smata jednim od najboljih filmova svih vremena.

Krajem iste godine je sa Ivom Montanom snimila film „Let`s make love“, koji će ostati upamćen po pesmi „My heart belongs to daddy“ Kola Portera (Cole Albert Porter).

Sa Klarkom Gejblom i Montgomerijem Kliftom (Montgomery Clift) je snimla „The Mistifis“, koji je ujedno poslednji film na kome je čuveni glumac radio pre nego što je preminuo 1960. godine.

Vratila se na snimanje komedije „Something`s To Give“ koja zbog problema na setu nikad nije završena. Film se pokazao kao potpuni i preskupi debakl studija „Foks“. Merilin je u maju 1962. godine otpevala čuvenu pesmu „Happy birthday“ tadašnjem američkom predsedniku Džonu Kenediju (John F Kennedy). Snimci televizijske rođendanske proslave su obišli svet, upravo zbog njene seksipilne čestitke.

Čelnici „Foksa“ su odlučili da je otpuste nakon što su veliku količinu sredstava izdvojili za snimanje filma „Kleopatra“ sa Elizabet Tejlor (Elizabeth Rosemond Taylor) u glavnoj ulozi. Međutim, na insistiranje Dina Martina (Dean Martin), Monro je vraćena u studio.

Usledili su novi veliki projekti sa Frenkom Sinatrom (Frank Sinatra) i Džonom Kelijem (John Kelly), te biografski film o Džin Harlou (Jean Harlow). Osim toga, Merilin je dogovorila snimanje filmova „What a Way to Go!!, „Kiss Me, Stupid“ i „A Tree Grows in Brooklyn“ sa Dinom Martinom u glavnoj ulozi.

Međutim, kada je 5. avgusta 1962. godine spremačica došla u Merilin dom u Brentvudu u Los Anđelesu, pronašla ju je mrtvu. Zvanično je objavljeno da je uzrok smrti bila prevelika doza lekova za spavanje, ali je odlazak seks simbola 50-ih ostao nerazjašnjen.

Postojale su sumnje da su za njenu smrt bili odgovorni Robert (Robert Kennedy) i Džon Kenedi, a Norman Hodžes (Norman Hodges) je navodno tvrdio da ju je on ubio po naređenju CIA-je.

Merilin je sahranjena 8. avgusta 1962. godine na groblju Vest Vilidž Memorial Park u Los Anđelesu.

Privatni život

Detinjstvo i mladost slavne glumice obeležile su brojne tragedije zbog kojih je godinama živela sa različitim porodicama, da bi se malo posle 16. rođendana udala za komšijinog sina Džejmsa Doertija, kako ne bi završila u domu za nezbrinute osobe.

Doerti je u ranijim izjavama tvrdio da su se voleli, ali da su se razišli jer joj je slava „udarila u glavu“. Osim toga, tvrdio je da je upravo on zaslužan za njen uspeh u Holivudu. Ipak, na vest o njenoj preranoj smrti je odgovorio sa tri reči „Žao mi je“ i nije se pojavio na sahrani.

Sa čuvenim američkim igračem bejzbola Džoom Di Mađiom (Joe DiMaggio) venčala se 14. januara 1954. godine u San Francisku. Tokom medenog meseca posetili su Japan, a Merilin je održala četiri koncerta za američke vojnike u Koreji.

Samo 247 dana nakon venčanja zatražila je razvod zbog psihičkog nasilja koje je trpela. Kako su njihovi savremenici zapisali, Di Mađiju je posebno zasmetala kultna scena iz filma „Sedam godina vernosti“ u kojoj joj vetar diže haljinu.

U februaru 1961. godine dok je boravila u psihijatrijskoj bolnici, nazvala je Di Mađija da joj pomogne da napusti kliniku, jer sama nije mogla da se odjavi. Nakon toga su proveli neko vreme zajedno na Floridi, što je probudilo sumnje da su se ponovo venčali.

Upravo je slavni sportista organizovao sahranu i narednih 20 godina na njen grob slao crvene ruže tri puta nedeljno. Nikad nije govorio o Merilin u javnosti, a ne može se sa sigurnošću reći da li se nakon njene smrti ponovo oženio.

Dok je bila u braku sa Di Mađijom, na jednoj zabavi je upoznala kolegu Marlona Branda (Marlon Brando). Nekoliko nedelja kasnije viđeni su u Holivud Ruzvelu, te su počeli tajno da se zabavljaju. Prema beleškama iz njenog dnevnika, godinama su bili u tajnoj vezi.

U međuvremenu je u Njujorku upoznala dramaturga Artura Milera (Arthur Miller). Venčali su se 29. juna 1956. godine, ali je ovo venčanje ostalo skriveno od javnosti. Zbog Milera je prešla na judaizam, a po povratku sa snimanja filma „The Prince and the Showgirl“, njen partner Lorens Olivije je otkrio da je glumica trudna. Ipak, vanmaterična trudnoća se završila abortusom.

Miiler joj je navodno za Dan zaljubljenih poklonio scenario za film „Neprilagođene“ čije snimanje je počelo 1960. godine. Međutim, razveli su se 24. januara 1961. godine u Meksiku.

Po kuloarima je kružila priča da je Merilin Monro bila u vezi sa braćom Robertom i Džonom Kenedijem. Njena drugarica Džin Karmen (Jeanne Carmen) je kasnije tvrdila da je bila u vezi s obojicom, a da je volela samo Roberta. Osim toga, Karmen je izjavila da veruje da je barem jedan od Kenedijevih odgovoran za njenu smrt.

Nekoliko godina kasnije detektivi su potvrdili da je njena kuća bila prisluškivana, te da je moguće da su FBI, CIA ili čak mafija bili odgovorni za njenu smrt.

Filmografija

• 1947. Dangerous Years
• 1948. Scudda Hoo! Scudda Hay!
• 1948. Ladies of the Chorus
• 1949. Love Happy
• 1950. A Ticket to Tomahawk
• 1950. The Asphalt Jungle
• 1950. All About Eve
• 1950. The Fireball
• 1951. Right Cross
• 1951. Home Town Story
• 1951. As Young as You Feel
• 1951. Love Nest
• 1951. Let’s Make It Legal
• 1952. Clash by Night
• 1952. We’re Not Married!
• 1952. Don’t Bother to Knock
• 1952. Monkey Business
• 1952. O. Henry’s Full House
• 1953. Niagara
• 1953. Gentlemen Prefer Blondes
• 1953. How to Marry a Millionaire
• 1954. River of No Return
• 1954. There’s No Business Like Show Business
• 1955. The Seven Year Itch
• 1956. Bus Stop
• 1957. The Prince and the Showgirl
• 1959. Some Like It Hot
• 1960. Let’s Make Love
• 1961. The Misfits
• 1962 – nedovršeno. Something’s Got to Give (1962–unfinished)­