Ljubiša Samardžić

Poslednji put ažurirano: Kategorija: Film, Lj
Foto: Stevan Kragujević / CC BY SA 3.0

Kratke informacije

Ime i prezimeLjubiša Samardžić
Datum rođenja19. novembar 1936.
Mesto rođenjaSkoplje
Datum smrti8. septembar 2017.
Mesto smrtiBeograd
DržavaSrbija
ZanimanjeGlumac

Biografija

Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.

Detinjstvo, početak i odluka

Rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece.

Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.

Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.

Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode.

Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.

Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika.

Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu.

Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi.

Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212.

Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama. Krivci za to bili su filmovi.

Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.

Film

Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege.

U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević.

1967. igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića .

U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata. Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara.

Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine.

U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo. Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.” Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.

Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge.

Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.

Nagrade i priznanja

Ljubiša Samardžić ostvario se u 100 filmskih i televizijskih uloga što potvrđuje da skoro ni jedan jugoslovenski film nije mogao biti zamišljen bez njega. Osvojio je brojne nagrade na Festivalima u Jugoslaviji, Srbiji i šire.

U Veneciji 1967. godine dobio je nagradu Kup Volpi (Copa Volpi) za ulogu u filmu Jutro, redatelja P. Đorđevića. Za isti film 1968. dobija nagradu Ona i on i TV Novosti za najbolji glumački par godine sa Milenom Dravić.

1970. na filmskom festivalu u Nišu dobija Gran pri u filmu „Bitka na Neretvi“ redatelja Veljka Bulajića.

U periodu od 1973. do 1988. dobio je čak šest Zlatnih arena na Pulskom filmskom festivalu za svoja glumačka ostvarenja, gde je postao najnagrađeniji glumac Pulskog festivala.

Za najbolji glumački par dobija priznanje sa Vesnom Čipčić u TV seriji „Vruć vetar“ Aleksandra Đorđevića na filmskim susretima u Nišu. Po izboru čitalaca TV Novosti 1980. potvrdili su priznanje.

Za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988.), nagradu Pavle Vujisić (1995.) i nagradu akademije Ivo Andrića (2005.) – za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji.

Nagradu Milan Žmukić dobija 2016. godine na filmskom festivalu u Herceg Novom za izuzetna doprinos afirmaciji Hercegovačkog festivala.

Filmski par više od 25 godina (Milena i Ljubiša)

Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su bili jedan od najpopularnijih i najpriznatijih filmskih parova bivše Jugoslavije.

Prvi njihov zajednički film bio je „Prekobrojna“ redatelja Branka Bauer. To je bio film koji ih je oboje izbacio u orbitu, te dao im lični pečat.

U filmu slovenačkog redatelja Bostjana Hladnika „Peščani zamak“ igra ulogu koja mu donosi doživotni nadimak „Smoki“. Igrao je ulogu jednog od dvojice drugara na letovanju koji susreću devojku (Milenu Dravić) koja, samo u bikiniju, im se žali da su je opljačkali i odneli njenu odeću.

Odigrali su više od 25 uloga u kojima su glumili muža i ženu, što je jugoslovenski, evropski, čak i svetski rekord.

Od kako su prvi put zajedno igrali u filmu “Prekobrojna” nisu se više razdvajali. Ruka reditelja i scenariste ih je uzastopno spajala.

Zanimljivo je da tokom 20 godina snimanja u više od 25 filmova, kao par, nisu se ni jednom poljubili. Svi su bili svesni da gluma Milene i Ljubiše, kao neposrednog para, ne može da bude promašaj.

Glumili su u kultnim ostvarenjima kao što su „Nije lako sa muškarcima“, „Razvod na određeno vreme“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Policajac sa Petlovog brda“ i druge.

Ljubiša je, u međuvremenu, igrao i sa mnoštvom partnerki od Olge Vujadinović, Vere Čukić, Stanislave Pešić, Špele Rozin, Silve Košćin, Nede Arnerić, Svetlane Bojković, Ljiljane Šljapić do Sanje Vejnović i dr. Igrao je sa snažnim, lepim glumicama ali Milena je ostala neprevaziđena partnerka koja se voli, za koju se žrtvuje ako treba.

Jednom prilikom Samardžić je rekao o svojim kolegama: “Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, posebno dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić”.

“O Mileni se osećam nekako kompetentan da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere” govorio je iskreno i kroz osmeh Ljubiša Samardžić.

Dvoje kolega, kao glumački par zajedno su u životu stasavali, te se menjali i sazrevali iz filma u film, prvo kao momak i devojka, brat i sestra, muž i žena, roditelji, a kad je Samardžić u zrelosti glumačke karijere postao producent i reditelj, Milena je igrala majke i bake njegovih glavnih uloga. Njihovo profesionalno partnerstvo preraslo je i u životno prijateljstvo, a na velikom ekranu imali su hemiju koju će teško itko moći dostići na ovim prostorima a i šire.

Režija

U opisu Ljubiše Samardžića glumačku veštinu pratio je i talent u režiji.

Prvi svoj film „Nebeska udica“ snimio je 1999. godine. “Nebeska udica” premijerno je puštana na Berlinskom filmskom festivalu 2000. godine. Film je odmah bio zapažen i našao se među konkurentima za filmsku nagradu Zlatni medved, te je dobio vrlo dobre kritike. To je bio prvi srpski kandidat za Oskara u kategoriji za najbolji strani film van engleskog govornog područja 2000. godine.

„Nebeska udica“ je producirana u njegovoj produkcijskoj kući „Sinema dizajn (Cinema design)“ koju je osnovao sa svojim sinom Draganom (Gaga) Samardžić 1992. u Beogradu.

2000. Ljubiša režira film“Nataša” koji je praktično predvideo događaje 5. oktobra kada je srušen vladajući režim.

Ovaj film nagrađen je u kategoriji za najbolju žensku ulogu (glumica Tijana Kondić) na festivalu u Puli, nagradom za najbolji film proglašen je u Bugarskoj (Albeni), kao i nagradom za umetničko izražavanje na MED filmu 2002. u Rimu.

Film „Nataša“ je bio uvršten u programe na filmskim festivalima širom sveta.

Posebno poglavlje u njegovom životu ima film “Ledina” iz 2003. godine. Iako to nije njegov najbolji film, sigurno je najintimnija drama, koju je Samardžić snimio posle smrti svog sina.
Filmom „Ledina“ zatvorio se simbolično Berlinski filmski festival, a dva dana posle, prikazan kao jedini domaći film na FEST- u.

Ljubiša Samardžić režirao je i dve kostimirane i gledane TV serije: „ Jesen stiže dunjo moja“ i „Miris kiše na Balkanu“ koje su producirane u njegovoj produkcijskoj kući. Nekada bi znao da odigra poneku ulogu, kako bi ostao u svom glumačkom kontinuitetu govorio je Samardžić.

O TV seriji „Jesen stiže dunjo moja“ Samardžić je rekao: „Tragajući za novim temama, krenuli smo niz Tisu, obišli salaše, sela niz reku i otkrili Banat, njegove prašnjave šorove, guske, pse koji danonoćno laju, Rome koji raskalašno sviraju uz vatru i naleteli na priču da su se dva brata blizanca oženila jednom ženom! Žive u harmoniji i imaju devetero dece! Zanimljivih je priča bilo mnogo i od njih smo satkali i tu privlačnu televizijsku storiju. Naravno, spomenuto venčanje pomenuli smo u seriji. Želeli smo da serija najviše miriše na stihove pesnika Mike Antića, rođenog Banaćanina, koji je o ljubavi napisao: ‘…to je ono za čim može da se pati,… čemu možeš srce dati … i gde ti može život stati“.

Osim te serije, veliki uspeh imala je i TV serija „Miris kiše na Balkanu“ koja je bila u užem izboru za Emi (Emmy) nagradu.

Ljubišino poslednje pojavljivanje u javnosti bilo je 30. marta u Domu omladine na otvaranju 64 Martovskog festivala – beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Tu je premijerno pušteno njegovo poslednje ostvarenje “Panta rei”.

Na otvaranje stigao je u pratnji supruge Mire, te iz prvog reda, nasmejano se obratio publici tokom svečanog otvaranja, što je ispraćeno gromoglasnim aplauzom.

Poslednji Film “Panta rei”(srb.„Sve teče“) je biografskog karaktera i, između ostalog, obuhvata čitav niz likova; od njegovog oca rudara do supruge Mire, koja mu je bila velika podrška, oslonac, stub,rame za plakanje do poslednjeg dana. Njegov dokumentarac od skromnog detinjstva u provinciji, kroz intimno svedočanstvo, preko dolaska u Beograd i studija na Akademiji dramskih umetnosti do velike karijere, daje i materijal za portret domaće kinematografije i upečatljivu sliku jednog vremena koje je velikim delom, upornošću i on sam zapisao, pre nego što je otišao u legendu.

Porodica

Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu.

U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života.

Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje.

Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac. Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka.

Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove.

Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i opake bolesti.

Filmografija

Celokupnu filmografiju Ljubiše Samardžića možete pogledati na sledećem linku:

Reference:

Ljubiša Samardžić na društvenim mrežama

IMDBLjubiša @ IMDB

Uslovi kopiranja biografija

Sadržaj ovog članka je vlasništvo sajta www.biografija.org. Preuzimanje teksta je uslovljeno Creative Commons 2.5 licencom. Svako kopiranje i korištenje materijala bez navoda autora i linka ka izvoru smatra se kršenjem autorskih prava i podleže zakonskim sankcijama. Fotografije korištene u biografijama su vlasništvo trećih lica nad kojim portal Biografije poznatih nema autorska prava.

Povezane biografije