Ivan Jevtović

Biografija

Ivan Jevtović je srpski multimedijalni umetnik, pozorišni i filmski glumac, te muzičar. Rođen je 5. aprila 1972. godine u Beogradu gde i danas živi i radi.

Igrao je u gotovo svim pozorištima u Beogradu i ostvario značajnu pozorišnu karijeru koju je otpočeo još 1995. godine predstavom „Romeo i Julija“. Od predstava izdvajaju se još i „Kraljević Marko“, „Otac na službenom putu“, „U potpalubju“ i mnoge druge.

Kada su u pitanju filmovi, izdvaja se „Nebeska udica“, serija „Urgentni centar“, kao i mnoge druge. Osim u predstavama i filmovima, Jevtović radi i kao vanredni profesor sa mladim glumcima. Takođe, svoj glas posudio je za sinhronizaciju crtanih filmova za decu. Najpopularniji među njima je „Madagaskar“.

Oženjen je i otac jedne Sofije.

Odrastanje i obrazovanje

Ivan Jevtović rođen je 5. aprila 1972. godine u Beogradu. Odrastao je u poznatoj beogradskoj porodici Jevtović. Njegov otac Vladimir Jevtović bio je poznati srpski glumac i ugledni pedagog na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ivan ima starijeg brata Rastka i mlađeg brata Jakova.

Njegov otac radio je sa mnogim poznatim glumcima i na njih prenosio svoje znanje. Neki od tih glumaca su Dragan Bjelogrlić, Vojin Ćetković, Nebojša Glogovac, Dragan Petrović Pele, Milorad Mandić Manda, Nataša Ninković i mnogi drugi.

Odrastao je na Novom Beogradu. Rođen je na Zvezdari, jer je tada bila variola vera, pa je njegovoj majci bilo preporučeno da se porodi na Zvezdari. Odrastanje na Novom Beogradu, pored svog tog betona, kako je rekao, nije mu smetalo. Sve kuće i svi stanovi su bili otvoreni. Ivan je rekao kada je imao tek pet godina da je mogao da ide bilo gde da prespava kod drugara u kraju, a i oni kod njega. Imali su mnogo kreativnih dečijih igara. Jedne godine organizovali su olimpijadu u kraju sa 16 disciplina. U početku su se takmičila deca, a onda su im se pridružili i roditelji.

Roditelji su bili veoma liberalni i dopuštali su Ivanu i njegovoj braći da se kreativno izraze i izgrade svoje ličnosti od malih nogu.

Bavio se brejkdensom i išao na takmičenja. Uplovio je i u svet rokenrol muzike. Još u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi imao je svoje rok bendove. Ljubav prema muzici je pokazao još kao dete, voleo je buku, pa je „svirao“ sa poklopcima od šerpi.

Njegov brat Rastko u osnovnoj školi pokazao je odlične rezultate, osvajao je nagrade na raznim takmičenjima. Kada je Ivan krenuo u školu, imao je osećaj da se isto očekuje i od njega. On je odlučio da ide nekim drugim putem, pa o ocenama nije mnogo vodio računa.

Jedne prilike, kada su im baba i deda došli u posetu i prokomentarisali Ivanove ocene rekli su da imaju neku zemlju na selu i kako bi mogli unuku da kupe traktor, da ne moraju svi biti fakultetski obrazovani. Te reči su Ivana, na neki način, uozbiljile i naterale da se ipak posveti ocenama i školi.

Završio je Prvu beogradsku gimnaziju. Potom je želeo da postane pilot i upiše Višu pilotsku školu u Vršcu. Međutim, oni tada nisu primali nove članove jer je Srbija bila pod sankcijama. Zatim je upisao Saobraćajni fakultet i odslušao jedan semestar. Shvatio je da to nije za njega. Želeo je da ode u inostranstvo i da zaradi nešto novca, jer nije želeo sa 19 godina da bude na teatru svojim roditeljima. Kada im je to rekao, roditelji su mu pomogli da ode u Barselonu kod njihovih prijatelja 1992. godine. Tamo je radio kao tehničar svetla u Dečijem pozorištu. U međuvremenu, širom ne samo Barselone, već cele Katalonije, kada se svetla ugase, vežbao je sam na sceni. Počeo je da recituje Jesenjina, Bukovskog, da priprema monologe. Oduvek je voleo pozorište, jer mu je tu ljubav prema pozorištu preneo otac. Međutim, Ivan je uvek želeo da se traži i traži, da bi na kraju shvatio da je gluma ono što mu pruža baš to što želi – akciju. Tada nije mogao da se vratio odmah u Beograd, jer je bilo ratno stanje i roditelji su se bojali da će ga odmah na aerodromu mobilizovati. Uspeo je da dođe nakon nekog vremena i da ode na prijemni ispit na Fakultet dramskih umetnosti u junu 1992. godine.

Primljen je u klasu Gordane Marić. Fakultet je završio kao jedan od najboljih studenata u generaciji jer je bio izuzetno posvećen i predan svom radu. Diplomirao je 1996. godine.

Ivan je rekao da su 90-te bile dobro vreme a studiranje jer je bilo ratno stanje i mogao je u potpunosti da se posveti tome. Studirati bilo koju umetnost je mnogo teže, smatra, od nekih drugih fakulteta jer se student celo vreme tokom studija mora baviti sobom ako želi da postigne nešto više. U jednoj vojničkoj disciplini, kako je rekao, sa jednim obrokom dnevno radio je i izučavao fenomen glume.

Pozorišna i muzička karijera

Profesionalnu glumačku karijeru započeo je kao student 1995. godine. Tada je igrao u predstavi „Romeo i Julija“ koju je režirao Jagoša Marković u pozorištu „Boško Buha“. Bio je veoma zapažen u ovoj prestavi što mu je otvorilo vrata da postane stalni član te pozorišne kuće. Od 1996. do 2011. godine bio je njihov stalni član.

Tokom tih godina neke od predstava koje je igrao u pozorištu „Boško Buha“ su „Carev zatočenik“, „Pepeljuga“, „Oliver Tvist“, „Snežna kraljica“, „Klinje“, „Furka“, „Tri musketira“, „Šargor“, „Mirandolina“ i „Otelo“.

Posle toga prelazi kao stalni član u „Atelje 212“. U ovom pozorištu je nastupao i ranije, a prva značajna uloga mu je bila u predstavi „Virus“. U predstavi „Kraljević Marko“ imao je glavnu ulogu, a zanimljivo je da je za ovu i za predstavu „Virus“ muziku uradila rok grupa „Deca loših muzičara“. Ivan je tu snimio pesme „Ljubav“ i „Kraljević Marko“ kao pevač. Kada je tadašnji pevač beogradske rok grupe napustio „Decu loših muzičara“, Ivan je u aprilu 2006. godine postao član ove grupe. Tu je bio sve do 2015. kada je napustio bend. Uz „Decu loših muzičara“ ostvario je i značajnu muzičku karijeru.

Kada je u pitanju „Atelje 212“ izdvajaju se i uloge u značajnim pozorišnim predstavama „Proslava“, „Kosa“, „Zbogom SFRJ“, „Ratna kuhinja“, „Revizor“, „Otac na službenom putu“, „Zoran Đinđić“, „Biderman i piromani“, „Ožalošćena porodica“.

U Narodnom pozorištu imao je značajne uloge u predstavama „ukroćena goropad“, „Pop korn“ i „“Imitacija života“, dok je u Beogradskom dramskom pozorištu briljirao u predstavama „Marko Kraljević“ i „Čovek je čovek“. Jedna od najlepših predstava koje je odigrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je „U potpalubju“.

U Pozorištu na Terazijama igrao je u predstavama „Brilijantin“ i „Maratonci trče počasni krug“, a u Pozorištu Slavija „Tajna plave ptice“. Sa avangardnom trupom „Torpedo“, čiji je jeda od osnivača, igrao je „Životinjsku farmu“.

Jevtović je i režirao već broj predstava u pozorištima. Zanimljivo je da je radio i sinhronizaciju određenih uloga u crtanim filmovima.

Filmska karijera

U kratkom filmu „Igra pitona“ imao je jednu od svojih prvih filmskih uloga 1993. godine. Do kraja 90-tih igrao je u još nekoliko značajnih filmskih ostvarenja kao što su „Uske staze“, „Mali kućni grafiti“, „Porodično blago“, „Stršljen“, „Nebeska udica“, „proputovanje“, „Gore dole“…

Od ovih filmova, posebno se izdvaja uloga u filmu „Nebeska udica“ koji je postigao veliki uspeh. U filmu „Nebeska udica“ koji je snimljen 1999. godine igrao je lik Turčina, a uz njega na filmu su igrali Nebojša glogovac kao Kaja, Dragan Bjelogrlić kao Toza, Ana Sofrenović kao Tijana, Nikola Kojo kao Zuba, Milena Dravić kao Danka i mnogi drugi uspešni srpski glumci. Ovaj film je ratna drama, a režirao ga je Ljubiša Samardžić. Film prati priču o mladim ljudima tokom sedam dana u maju 1999. godine kada je bombardovan Beograd. Ovaj film je bio jugoslovenski kandidat za Oscara.

Već 2001. igrao je u filmu „Normalni ljudi“. Potom su se tokom 2000-tih nizali filmovi i serije kao što su „Ringeraja“, „Ledina“, „Mješoviti brak“, „Skela“, „Libero“, Crni Gruja i kamen mudrosti“, „Teško je biti fin“, „Ljubav i drugi zločini“, „“Gorki plodovi“, Zauvek mlad“.

U televizijskom seriji „Šešir profesora Koste Vujića“ i „“Put ružama posut“ igrao je 2013. godine. Već sljedeće godine imao je veoma značajnu ulogu doktora Refika Petrovića u seriji „Urgentni centar“.

U srpskoj seriji „Psi laju, vetar nosi“ igrao je 2017. godine. Dve godine kasnije igrao je u još jednoj humorističko-dramskoj srpskoj seriji „Žigosani u reketu“. Od 2021. Godine počeo je rad na snimanju televizijske serije „Aleksandar od Jugoslavije“ u kojem igra Vitoria Orlanda.

Avangardna grupa „Torpedo“

Ivan je jedan je od osnivača avangardne grupe „Torpedo“. Ova grupa u svom radu bavi se istraživanjem novih tendencija u pozorištu. U sastavu ove grupe je i muzička grupa „Vroom“ koja uživo svira na predstavama, što je na neki način, nastavak ivanove muzičke karijere posle „Dece loših muzičara“.

„Životinjska farma“, „Furke“, „Etno cirkus“, „Klinje“ samo su neki od komada koji su nastali u radi avangardne grupe „Torpedo“. Publici je drugačiji pristup i rad u pozorištu bio veoma interesantan.

Nagrade i priznanja

Za svoj dugogodišnji rad u pozorištu i na filmu Jeftović je dobio veliki broj nagrada i priznanja. Već 1996. godine, na samom početku karijere, dobio je nagradu za najboljeg debitanta na filmskim susretima u Nišu. Samo godinu dana posle, na Festivalu pozorišta u Užicama dobio je nagradu za najboljeg glumca.

Na Festivalu komedije u Bijeljini 2005. godine dobio je glavnu nagradu festivala. Godinu posle, još jednu glavnu nagradu osvojio je na festivalu „Nušićevi dani“ u Smederevu.

Na filmskim susretima u Nišu dobio je nagradu „Car Konstantin“ za najbolju mušku ulogu 2002. godine, a na Festivalu komedije u Jagodini dobio je nagradu „Statueta Ćuran“ 2009. godine.

Privatni život

Ivan je oženjen i otac jednog deteta. Njegova supruga zove se Sandra, a kćerka Sofija i sada ima 20 godina (maj 2021.). Ivan i Sandra venčali su se 4. juna 2000. godine.

Ivan često u medijima gostuje, a osim o umetnosti, priča o svakodnevnim političko-društvenim temama. Za sebe kaže da je uvek levičar.

Sa suprugom Sandrom retko se pojavljuje na javnim dešavanjima. Njegova supruga je kostimograf i par uživa u skladnom i mirnom porodičnom životu.

Filmografija

• 1993. „Igra piona“
• 1995. „Uske staze“
• 1996. „Mali kućni grafiti“
• 1996. „Gore dole“
• 1998. „Raskršće“
• 1998. „Porodično blago“
• 1998. „Stršljen“
• 1999. „Nebeska udica“
• 1999. „Proputovanje“
• 2001. „Normali ljudi“
• 2002. „Ringeraja“
• 2003. „Ledina“
• 2003. „M(j)ešoviti brak“
• 2004. „Skela“
• 2005. „Libero“
• 2007. „Crni Gruja i kamen mudrosti“
• 2007. „Teško je biti fin“
• 2008. „Ljubav i drugi zločini“
• 2008. „Gorki plodovi“
• 2009. „Human Zoo“
• 2009. „Zauvijek mlad“
• 2013. „Šešir profesora Koste Vujića“
• 2013. „Put posut ružama“
• 2014. „Urgentni centar“
• 2017. „Psi laju, vetar nosi“
• 2019. „Žigosani u reketu“
• 2021. „Aleksandar od Jugoslavije“