Branka Petrić

Biografija

Branka Petrić je jugoslovenska i srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica. Rođena je 17. aprila 1937. godine u Novom Vinodolskom. Po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se doselila u Beograd gde i danas živi i radi. Iz braka sa pokojnim glumcem Bekimom Fehmijuom ima dva sina, Uliksa i Hedona. Uliks Fehmiju je takođe glumac.

Od 1960. godine je stalni član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), ali ništa manje značajne uloge nije odigrala i u drugim pozorištima poput „Ateljea 212“, „Narodnog pozorišta“, „Zvezdara teatra“ i drugih.

Filmska publika je pamti po ulogama u filmovima „Balkanski špijun“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Varljivo leto ’68“, a televizijska po serijama „Otvorena vrata“, „Metla bez drške“, „Neki novi klinci“, „Ono kao ljubav“, „Sinđelići“ i drugima.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Branka Petrić je rođena 1937. godine u hrvatskom gradiću Novi Vinodolski. Njen otac je poreklom iz riječkog naselja Sušak, a majka iz Nove Varoši u Sandžaku.

Očev otac je bio trgovac, vlasnik pilana i šuma u Gorskom Kotaru. Ipak, početkom 30-ih godina 20. veka sve je uložio u probijanje šarganskog tunela. Ubrzo je bankrotirao.

Majčin otac prota Jevstatije Karamatijević je bio solunski borac koji je prešao Albaniju i dobio Albansku spomenicu. Učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu.

U rodnom mestu je osnovao internat „Kneginja Zorka“ u kome su se školovali dečaci iz okolnih sela. Godine 1941. sva majčina porodica se pridružila partizanima.

Glumičina majka Radmila je završila Filozofski fakultet u Beogradu, odsek za ruski i nemački jezik i književnost. Otac je završio ekonomski fakultet u Švajcarskoj.

Živeli su na Šušaku koji je pripadao Austrougarskoj monarhiji. Na samom početku Drugog svetskog rata Italijani su njenog oca osudili na dvadeset godina zatvora, jer je bio antifašista koji je pomagao partizane u Gorskom Kotaru.

On je odveden u Italiju, a Branka, njena majka i sestra su živele u porodičnoj vikendici koju su Italijani pretvorili u bolnicu. Otac je oslobođen 1943. godine, a četiri godine kasnije su se preselili u Beograd.

Branka je krenula u Zemunsku gimnaziju, gde je bila član dramske sekcije. Trenirala je košarku u klubu Lokomotiva i išla na časove modernog baleta.

Profesorka Buba Adamović ju je podsticala da upiše glumu. Poslušala ju je i sa pesmom Mate Balote „Dvi daske“ uspela da prođe na prijemnom ispitu.

Kako je u jednom intervjuu kazala, plan B je bio engleski jezik, a plan C hemija. Ispostavilo se da joj drugi plan nije trebao jer je bez problema upisala Akademiju za pozorište, film i televiziju.

U tadašnjoj klasi profesora Tomislava Tanhofera bili su Marija Milutinović, Danilo Bata Stojković, Katarina Dorić, Zora Hudalesi, Boda Marković i drugi.

Pozorišna karijera

Atelje 212

Branka Petrić je na „daske koje život znače“ prvi put kročila još kao studentkinja, a jednu od prvih uloga odigrala je na sceni „Ateljea 212“. Reč je o predstavi „Jaje“ u režiji Bojana Stupice. Premijerno je izvedena u decembru 1959. godine, a doživela je više od 120 izvođenja.

Sledeće godine je sa Jovišom Vojnovićem, Milutinom Butkovićem, Mijom Aleksićem, Rahelom Ferari i drugima glumila u komediji „Policajci“ koja je se na repertoaru „Ateljea“ zadržala sve do 1968. godine.

U predstavi „Kvadratura kruga“ Bojana Stupice igrala je Tanju, a društvo na sceni su joj pravili Taško Načić, Danilo Bata Stojković, Milutin Butković i drugi.

Usledila je uloga u farsi „Ljubinko i Desanka“ u kojoj je zajedno sa Radetom Markovićem tumačila naslovne uloge. Uloge su utelovili  i Olivera Marković, Dragutin Dobričanin, Ivan Bekjarev i drugi, a igrana je u Podgorici, Cetinju, Novom Sadu, Sarajevu i drugim gradovima širom bivše Jugoslavije.

Godine 1967. na velikoj sceni „Ateljea 212“ premijerno je izvedena predstava „Razvojni put Bore Šnajdera“ u kojoj su igrali Branko Pleša, Danilo Bata Stojković, Mira Banjac, Branka Petrić i drugi.

Predstava je uz određene glumačke izmene doživela više do stotinu izvođenja. Osvojila je Sterijinu nagradu za tekst, za glumu i kostimografiju, te nagradu Sterijino pozorje.

Sa Draganom Nikolićem, Feđom Stojanovićem, Mirkom Đerićem, Petrom Božovićem i drugima glumila je predstavi „Tom Pejn“ Jovana Ćirilova.

Jedno vreme je igrala u predstavi „Brod plovi za Beograd brzinom od 212 čvorova“ koju je režirala Gorica Popović. Predstava je s prekidima igrana od 1997. do 2014. godine.

Od 2011. do 2014. godine je sa Jelisavetom Sekom Sablić, Feđom Stojanovićem, Branislavom Zeremskim i drugima igrala u predstavi „Trst“ u režiji Alise Stojanović.

JDP

Branka Petrić je od 1960. godine stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta na čijim daskama je igrala Lisjen u predstavi „Buba u uhu“, Blanku u „Rođeni u YU“, Marietu Rival u „Molijer – još jedan život“, Babu Ljudmilu u „Paviljoni“, Gospođu Bergman u „Dozivanje ptica“, Ginu u „Putujućem pozorištu Šopalović“, Matildu u „Rat i mir u kafani Snefl“, Danicu Čvorović u predstavi „Balkanski špijun“, Mariju u „Strancu“ i druge.

Od juna 1971. godine pa sve do smrti Nikole Simića igrala je u komediji „Buba u uhu“ koja je doživela više od 1 500 izvođenja i smatra se najdugovečnijom na ovim prostorima.

U jednom intervjuu glumci su priznali da ovaj komad svoju dugovečnost duguje upravo Nikoli Simiću i glumcima koji su ga „održavali u životu“ i kada su drugi mislili da je nemoguće.

Vlasta Velisavljević je prizao da je dugo igrao u istim cipelama u kojima je prvi put šetao po sceni tokom premijere „Buba u uhu“, te da su glumci donosili svoju odeću kada im je ponestajalo kostima.

Posle smrti Nikole Simića ansambl je izmenjen, ali su Branka Petrić, Vlasta Velisavljević i Rada Đuričin ostali u svojim ulogama.

Sa Slavkom Simićem, Đurđijom Cvetić, Rahelom Ferari i drugima igrala je u predstavi „Samoubica“ u režiji Želimira Oreškovića iz 1972. godine.

U komadu „Rođeni u YU“ koji je režirao Dino Mustafić, a koji je premijerno izveden 2010. godine Branka je igrala sa Markom Baćovićem, Slobodanom Beštićem, Predragom Ejdusom, Mirjanom Karanović, Anitom Mančić i drugima.

Upravo za ulogu u ovom predstavi je osvojila Sterijinu nagradu, a igrali su je na festivalima u Tivtu, Mariboru i Brčkom, te na gostovanjima u Zagrebu, Ljubljani, Pančevu i drugim gradovima.

Tumačila je Luce u predstavi „Ajnštajnovi sinovi“, Violetu u „Drama  o Mirjani i ovima oko nje“, Gospođu Pernel u „Tartifu“, Mariju u „Tako je moralo biti“, Danicu Čvorović u „Balkanskom špijunu“ i druge značajne uloge.

Osim u ova dva pozorišta publika ju je gledala na sceni „Zvezdara teatra“, Narodnog pozorišta, Pozorišta „Boško Buha“ i drugima.

Osvojila je tri godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dve Sterijine nagrade, te nagradu „Veljko Maričić“ na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci.

Branka je u septembru 2020. godine otvorila 65. Sterijino Pozorje u Novom Sadu.

Filmska i televizijska karijera

Prvu manju ulogu na filmu dobila je 1960. godine. Reč je o komediji Žorža Skrigina pod naslovom „Drug predsednik centarfor“. Branka je glumila seljanku, dok su glavne uloge tumačili Mija Aleksić, Pavle Vuisić, Olivera Marković i dugi.

Iste godine pojavila se u televizijskom filmu „Da pogleda kroz ključaonicu“ koju je režirao Slavoljub Stefanović Ravasi. U njemu su, između ostalih igrali Dušan Antonijević, Milutin Butković, Bata Stojković i drugi.

U ratnom filmu Radenka Ostojića pod naslovom „Saša“ Branka je igrala komšinicu, a muzičkoj komediji Save Mrmka „Zvižduk u osam“ novinarku.

S Oliverom Marković, Ljubom Tadićem, Bojanom Stupicom i drugima je 1962. godine igrala u ljubavnoj drami „Sibirska ledi Magbet“ u režiji Andžeja Vajde.

Drama „Izdajnik“ iz 1964. godine ponovo ju je na filmskom platnu spojila sa kolegom Batom Stojkovićem, dok je sledeće godine sa Bekimom i Milenom Dravić glumila u filmu Vojislava Kokana Rakonjca pod naslovom „Klakson“.

Iste godine premijerno je prikazan triler „Mrtvima ulaz zabranjen“ u režiji Vladimira Carina i Svetislava Štetina, u kome je Branka ponovo glumila sa Mijom Aleksićem i Rahelom Ferari.

Sa Miroslavom Mikom Aleksićem, Duškom Stevanovićem i Batom Stojkovićem je 1966. godine snimila TV dramu „Partija šaha s ocem“.

Tokom naredne godine snimila je tri televizijska i jedan dugometražni film. U komediji „Ljubav na plajvaz“ koju je režirao Nebojša Komadina glumila je sa Slobodanom Aligrudićem, Taškom Našićem, Draganom Nikolićem i drugima.

Komadina je režirao i dramu „Mušica“ koja ju je ponovo na sceni spojila sa Aligrudićem, Našićem i Stojkovićem.

U TV komediji „Šest ljubavi Lucije Živojinović“ iz 1968. godine glumila je sa Zoranom Radmilovićem, Ivom Jakšićem i Slavkom Jerinić.

Iste godine snimila je kratki film „Ona voli“ i TV dramu „Naši sinovi“. Igrala je epizodnu ulogu u seriji „Rađanje jednog naroda“ i Nadu u filmu Dragoslava Ilića „Veliki dan“.

U drami Zdravka Šotre pod naslovom „Tragedija na splavu“ na sceni se pojavila sa Verom Čukić, Draganom Nikolićem, Mihajlom Batom Paskaljevićem i drugima.

Tokom 1971. godine snimila je tri filma od kojih je najpoznatiji „Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji“. Reč je o drami Bahurdina Čengića u kojoj su glavne uloge tumačili Branka, Bata Stojković, Dragan Nikolić i Milena Dravić.

Igrala je u televizijskim i filmskim adaptacijama predstava „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Afera nedužne Anabele“, „Samoubica“ i „Buba u uhu“ koje su premijerno prikazane na Televiziji Beograd.

Sa Mirom Banjac i Ivanom Bekjarevom je 1972. godine igrala u Mrmkovoj komediji „Ne gazite muškatle“, a s Ivicom Vidovićem i Evom Ras u komedi Vanča Kljakovića „Kužiš stari moj“.

U televizijskoj adaptaciji komedije „Mister Dolar“ srpskog književnika Branislava Nušića koju je 1974. godine režirao Sava Mrmak Branka je igrala sporednu ulogu.

Sledeće godine glumila je u drami „Crni petak“ koju je režirao Zdravko Šotra po scenariju Aleksandra Popovića. Pojavila se i u dve epizode kultne serije „Đavolje merdevine“ koja je emitovana na programu Televizije Beograd.

Usledile su TV drame „Vuci i ovce“ i „Ljubav u jedanaestoj“ te serija „Jedini dan“ u kojoj je glumila sa Mirom Banjac, Radom Đuričin i drugima.

Prve dve godine osamdesetih obeležio je film „Interesi“ Dimitrija Jovanovića i Ravasijeva serija „Na rubu pameti“ nastala po istoimenom romanu Miroslava Krleže. Godine 1982. je snimila dva kratka filma i TV dramu „Direktan prenos“.

Tumačila je Roksu u filmu „Savamala“ koju je režirao Žika Mitrović. Glavna uloga poverena je Ljubiši Samardžiću. Sa Svetlanom Bojković je 1983. godine snimila filmove „Poslednje sovuljage i prvi petli“ i „Sumrak“.

U TV filmu „Čaj u pet“ igrala je komšinicu, a u filmu „Varljivo leto `68“ i istoimenoj seriji Leposavu. Sledeće godine odigrala je manju ulogu u seriji „Ne tako davno“.

U filmskoj adaptaciji istoimene predstave Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ ovog puta nije glumila Danicu Čvorović nego novinarku koja je ludo zaljubljena u Petra Jakovljevića (Bora Todorović).

Kako je u jednom intervjuu ispričala, Kovačević je izabrao Miru Banjac za parnerku Bate Stojkovića u filmskoj verziji komada, a za Branku je izmislio drugu ulogu kako bi joj se odužio za uspeh koji je predstava postigla s njom u jednoj od glavnih uloga.

Branka je glumila Milenu u popularnoj seriji Vojislava Milaševića „Priče iz fabrike“ koja je premijerno prikazana 1986. na programu Televizije Sarajevo. U televizijskoj verziji predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ Branka je tumačila Ginu.

U omladinskoj seriji „Soba 405“ u kojoj su glavne uloge tumačili Boris Milivojević, Vasil Hadžimanov i Bojana Maljević igrala je Brusićku. Usledile su uloge u komediji „Svet“ i humorističnoj seriji „Dome slatki dome“.

Tokom devedesetih godina 20. veka glumila je u serijama „Agencija Kikom“, Metla bez drške“ i „Otvorena vrata“, te filmovima „Pod žrvnjem“ i „Đeneral Milan Nedić“.

Igrala je sekretaricu Grozdu u seriji „Neki novi klinci“ koju je režirao Mladen Matićević po scenariju Spomenke Kovač.

Sledeće godine je igrala u serijama „Šarene laže“ i „Smešne i druge priče“, te filmu „Skela“. Glumila je gospođu Zorku Jovanović u seriji „Neki čudni ljudi“.

Mlađe generacije je pamte po ulozi bake Radmile u humorističnoj seriji „Ono kao ljubav“. Reč je o seriji Gorčina Stojanovića u kojoj su glavne uloge tumačili Nikola Kojo, Ljubomir Bandović, Sergej Trifunović, Nataša Marković, Bojana Stefanović i Sonja Kolačarić, a koja je emitovana tokom 2009. i 2010. godine na programu Radio Televizije Srbije (RTS).

Sa Minjom Stevović, Goranom Sultanovićem, Srđanom Jovanovićem i Jelenom Rakočević igrala je u humorističnoj seriji „Može i drugačije“ koje je premijerno emitovana na RTS-u. U humorističnoj seriji „Sinđelići“ tumačila je punicu Sretena Vidovića (Voja Brajović).

Od 2014. do 2020. godine Branka Petrić je utelovila čak tri uloge u seriji „Urgentni centar“. Igrala je Kseniju Mešterović, gospođu Zamurović i Olgu Ristić.

U seriji „Pet“ koja je premijerno emitovana tokom 2018. godine tumačila je Stanu, dok je u filmu Ane Marije Rosi „Ajvar“ igrala Nadu.

Privatni život

Branka Petrić je rođena 1937. godine u Novom Vinodolskom. Od kraja 40-ih godina prošlog veka živi i radi u Beogradu.

Pohađala je Zemunsku gimnaziju, igrala košarku i išla na časove baleta. Na drugoj godini Akademije upoznala je Bekima Fehmijua.

Kako je u jednom intervjuu priznala, on je nju prvu zapazio. Pa ipak, bio je distanciran i nije davao do znanja da mu se neka devojka sviđa, iako se on mnogima dopadao.

Mnogo vremena su provodili zajedno na časovima plesa, gde su učili da igraju valcer, tango i druge klasične i moderne plesove. Na tim vežbama često su igrali u paru.

Posle proba za predstavu „Jaje“ koju su igrali u „Ateljeu 212“ pitao ju je da mu bude devojka. Ona je pristala i ta ljubav trajala je sve do njegove smrt.

Branka je u jednoj ispovesti priznala da su živeli lepo i da su jedno drugo podržavali bez trunke zavisti i sujete. Kasnije je saznala i za njegove „izlete“ sa drugim ženama, ali s obzirom da su bili mnogo vremena bili razdvojeni smatrala je besmislenim da o tome raspravljaju kada su zajedno.

Iz tog braka rodila su se i dva sina – Uliks i Hedon.

Branka je jednom prilikom ispričala kako su raspad Jugoslavije, mržnja i nacionalizam postepeno razarali dušu njenog supruga. Sve više se povlačio u sebe, a poslednjih nekoliko godina nije ni izlazio iz stana u beogradskom naselju Zvezdara, gde su živeli sa mlađim sinom Hedonom.

Bekim je 15. juna 2010. godine izvršio samoubistvo. Njegovo telo je kremirano, a pepeo prosut u reku Bistricu u Prizrenu gde je odrastao.

Njihov sin Uliks je krenuo stopama svojih roditelja. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Jedno vreme je živeo u Americi, a prepoznatljiv je po ulogama u filmovima „Crni bombarder“, „Bulevar revolucije“, „Vizantijsko plavo“, „Ustanička ulica“, te seriji „Ubice mog oca“.

Filmografija

Filmovi i serije

• 1960. Drug predsednik centarfor
• 1960. Dva pogleda kroz ključaonicu
• 1962. Saša
• 1962. Zvižduk u osam
• 1963. Sibirska ledi Magbet
• 1964. Izdajnik
• 1965. Klakson
• 1965. Mrtvima ulaz zabranjen
• 1966. Partija šaha s ocem
• 1967. Ljubav na plajvaz
• 1967. Mušica
• 1967. Tvrđava siledžija
• 1967. Šest ljubavi Lucije Živojinović
• 1968. Ona voli
• 1968. Naši sinovi
• 1969. Tragedija na splavu
• 1969. Rađanje radnog naroda
• 1969. Veliki dan
• 1971. Kapetan iz Kepenika
• 1971. Ulazi slobodan čovek
• 1971. Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji
• 1972. Razvojni put Bore Šnajdera
• 1972. Afera nedužne Anabele
• 1972. Smeh sa scene: Jugoslovensko dramsko pozorište
• 1972. Samoubica
• 1972. Buba u uhu
• 1972. Ne gazite muškatle
• 1973. Kužiš stari moj
• 1973. Pismo
• 1974. Mister Dolar
• 1975. Crni petak
• 1975. Velebitske saonice ili tri švalera i jedna devojka
• 1975. Đavolje merdevine
• 1976. Vuci i ovce
• 1978. Ljubav u jedanaestoj
• 1978. Jedini dan
• 1980. Interesi
• 1981. Na rubu pameti
• 1982. Savamala
• 1982. Putovanje
• 1982. Verenica
• 1982. Direktan prenos
• 1983. Sumrak
• 1983. Poslednje sovuljage i prvi petli
• 1984. Čaj u pet
• 1984. Varljivo leto ’68
• 1984. Varljivo leto ’68 (serija)
• 1984. Ne tako davno
• 1984. Balkanski špijun
• 1985. Priče iz fabrike
• 1986. Putujuće pozorište Šopalović
• 1987. Soba 405
• 1988. Poput lista
• 1989. Osmi dan u nedelji
• 1989. Svet
• 1989.  Dome slatki dome
• 1990. Pod žrvnjem
• 1990. Agencija Kikom
• 1990. Metla bez drške
• 1995. Otvorena vrata
• 1999. Đeneral Milan Nedić
• 2003. Neki novi klinci
• 2004. Skela
• 2004. Smešne i druge priče
• 2004. Šarene laže
• 2009. Neki čudni ljudi
• 2009-2010. Ono kao ljubav
• 2010. Može i drugačije
• 2013. O bubicama i herojima
• 2016. Sinđelići
• 2018. Pet
• 2019. Ajvar
• 2014-2020. Urgentni centar

Predstave: „Buba u uhu“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Balkanski špijun“, „Skakavci“, „Rođeni u YU“, „Paviljoni“, „Buđenje proleća“, „Rat i mir u kafani Snefi“, „Sumrak“, „Stranac“, „Velika auto trka“, „Vuci i ovce“, „Budilnik“, „Ajnštajnovi snovi“, „Tako je moralo biti“, „Drama o Mirjani i ovima oko nje“, „Molijer“, Tartif“, „Nora! Šta se dogodilo nakon što je Nora izgubila muža ili stubovi društava“, „Tango“, „Trst“, „Terasa“, „Leni“, „Tri sestre“, „Naši sinovi“, „Lari Tompson ili tragedija jedne mladosti“, „Malajsko ludilo“ i druge.

Nagrade i priznanja

• 1985. Sterijna nagrada
• 1990. Statueta Ćuran
• 2011. Sterijna nagrada
• 2011. Nagrada „Veljko Maričić“

Tri godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta