Branislav Milićević (Branko Kockica)

Biografija

Branislav Milićević, poznatiji kao Branko Kockica je srpski pisac i glumac, najpoznatiji po ulozi u dečjoj TV emisiji „Kocka, kocka, kockica“. Osnivač je beogradskog pozorišta za decu „Puž“. Rođen je 3. aprila 1946. godine u Zemunu. U braku je sa rediteljkom Slobodankom Cacom Aleksić.

Glumom se bavi od detinjstva, a u „Ateljeu 212“ je igrao u kultnim mjuziklima „Kosa“ i „Isus Hristos Superstar“, te predstavama „Hamlet u podrumu“, „Okovani Prometej“ i drugima.

Na filmu je debitovao 1968. godine ulogom u ratnoj drami „Uzrok smrti ne pominjati“. Odigrao je još 20-ak uloga na filmu i televiziji, ali mu je najveću popularnost donela dečja emisija „Kocka, kocka, kockica“ koja je emitovana skoro dve decenije.

Godine 1977. je sa suprugom osnovao Pozorište „Puž“ koje je danas jedno od najznačajnijih dečjih pozorišta u Srbiji. „Puž“ je iznedrio brojne predstave za decu i odrasle, ali i plejadu mladih glumaca koji su karijeru započeli upravo na njegovim daskama.

Branko Kockica je snimio desetak albuma dečjih pesama, te objavio dve knjige za odrasle „Mala muška antologija“ i „Prizemljena sreća“.

Karijera

Prve glumačke korake Milićević je napravio u zrenjaninskom pozorištu. Još kao gimnazijalac je bio stalni član ansambla, a nakon završetka Pozorišne akademije ostao je u Beogradu. Bio je član ansambla „Ateljea 212“.

Glumio je u čuvenim predstavama „Okovani Prometej“, Rano jutro“, „Marke, a na to još i Emilija“, „Slatko pravoslavlje“, „Hamlet u podrumu“, „Kaluđerice“, „Kosa“, „Lulu“, „Isus Hristos Superstar“, „Tom Pejn“, „Četvoro“, „Kenedijeva deca – Jedno popodne u bistrou“ i drugima.

Na filmu se prvi put pojavio 1968. godine u ratnom filmu „Uzrok smrti ne pominjati“. Branko je tumačio Petra, dok su glavne uloge pripale Bekimu Fehmiju i Oliveri Katarini.

Iste godine je premijerno prikazan film „Sarajevski atentat“ Fadila Hadžića u kome je Branko igrao ranjenog ilegalca. Ostvario je manju ulogu u TV komediji „Veličanstveni rogonja“ koja je prvi put emitovana 1969. godine na Televiziji Beograd.

U nagrađivanoj drami „Zaseda“ je igrao vođu skojevaca, a pojavio se i u kratkom filmu Ognjenke Milićević „U senci klisure“. Sa Farukom Bergolijem i Milanom Gutovićem je snimio komediju „Naši maniri“ koja je publici premijerno prikazana 1970. godine.

Usledila je manja uloga u ljubavnoj drami Zdravka Randića koja je 1971. godine objavljena pod naslovom „Opklada“.

Sa slavnim režiserima Milošom Formanom, Dušanom Makajevom, Polom Morisijem, Purišom Đorđevićem i drugima sarađivao je tokom snimanja kratkog filma „Nedostaje mi Sonja Heni“ koji opisuje život norveške klizačice i glumice.

Sa Žarkom Mitrovićem, Mirom Stupicom i Mihajlom Mišom Janketićem je 1972. godine snimio dramu „Slava i san“, a sa Slobodanom Aligrudićem, Miodragom Andrićem, Taškom Načićem i drugima komediju „Barijonovo venčanje“.

U serijama „Filip na konju“ i „Šta se može kad se dvoje slože“ Milićević je tumačio Stefana i Branka. Mnogi ga pamte kao Mišu iz ratne drame „Užička republika“ koja je objavljena 1974. godine.

Iste godine je odigrao manje uloge u serijama „Dimitrije Tucović“ i „Život je lep“.

Televizija Beograd je 1974. godine počela s emitovanjem dečje emisije „Kocka, kocka, kockica“ čiji voditelj je bio Branislav Milićević.

Nadimak Branko Kockica upravo potiče iz tog vremena. Za godinu dana „Kockica“ je postala jedna od najpopularnijih emisija za decu u Jugoslaviji, a taj status je zadržala i narednih dvadeset godina.

Milićević je potom odigrao manje uloge u TV filmovima „Sinovi“ i „Velebitske saonice ili tri švalera i jedna devojka“, dok je u nastavku „Užičke republike“ ponovo utelovio Mišu.

Tumačio je nadzornika zatvora u drami „Čovek koji je bombardovao Beograd“, te unuka Džonija u TV filmu „Kako upokojiti vampira“.

Druga Spasojevića je tumačio u komedijama „Masmediologija na Balkanu“ i „Balkanska perestrojka“. Sa Minjom Subotom i Rašom Popovićem je 2004. godine snimio dečju emisiju „Deca misle na nas“.

Pozorištance „Puž“

Branko Kockica i njegova supruga Caca Aleksić su 1977. godine osnovali „Putno pozorištance Puž“, a prvu predstavu pod naslovom „Brankov urnebes“ su premijerno prikazali u Zenici.

Od 1988. godine pozorište se nalazi u Ulici Božidara Adžije br. 21, a na ovoj lokaciji su prvi put odigrali predstavu „Otkačena balerina“.

Branko i Caca su zajedno sa svojim saradnicima osmislili više od 40 predstava za decu i odrasle, poput „Gusarijade“, „Crvenkape“, „Džinovske torte“, „Nevaljale princeze“, „Čarobnog nosa“, „Gospodara pesme“, „Ivice i Marice“, „Uspavane lepotice“, „Laze mamine maze“, „Šašavog kviza, „Snežane i sedam patuljaka“ i drugih.

Kako neretko ističu, Caca i Branko pozorište nisu osnovali kako bi zaradili novac, nego kako bi deci pružili radost koju osećaju tokom gledanja predstava.

Branko se oduvek trudio da u svoje predstave unese edukativne sadržaje kako bi deca, ali i odrasli naučili nešto novo.

U „Pužu“ su stasavale mnoge generacije mladih glumaca koji su danas postali velike glumačke zvezde. Oni i dalje sarađuju sa Pozorištancetom, a o tome koliko je jak njihov entuzijazam svedoči činjenica da se dnevno odigraju i po dve-tri predstave.

Na primer, „Brankov urnebes“ je preko 40 godina na repertoaru „Puža“.

Učenje, gluma, pesma i brodogradnja

Pre nego što je postao „Branko Kockica“, Branislav Milićević je glumio u predstavama „Ateljea 212“, te snimao „ozbiljne filmove“.

Ipak, prekretnica se desila 1974. godine kada je prvi put obukao kostim Branka Kockice po kome je prepoznatljiv i danas.

Kako je u jednom intervjuu kazao, premda je imao angažman u „Ateljeu“ želeo je da osnuje svoje pozorište. Ta želja mu se ostvarila 1977. godine, a Branko i Caca su nastavili da žive svoj san.

Ipak, ono što je važno napomenuti, jeste da je Branko od Kockice zadržao jednu osobinu, a to je da u razgovorima sa decom i radeći predstave za decu u njih unese edukativnu notu.

Cilj mu je, kaže, da deca i odrasli nauče nešto novo. O svom pristupu raznim temama, glumac se neretko konsultuje sa stručnjacima iz oblasti pedagogije i dečje psihologije. Zato ne čudi što su njegove predstave u Pozorištancetu uvek aktuelne.

Nisu samo reči njegovo sredstvo izražavanja. Branko svira nekoliko instrumenata, a snimio je i desetak albuma dečjih pesama. Na njima su se našle pesme iz emisije „Kocka, kocka, kockica“, kao i pesme koje je stvarao za potrebe predstava u „Pužu“.

Osim glume i pesme, Milićević je zaljubljenik u vodu. Naime, još kao dečak je sa roditeljima boravio na jadranskom primorju i sanjao kako će da napravi svoj brod. I u tome je uspeo, te danas u svom portfoliju ima jednu jedrilicu i četiri katamarana.

Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji bio je nezavisni kandidat na lokalnim izborima u beogradskoj opštini Vračar za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Uprkos popularnosti, nije osvojio mandat.

Objavio je i dve knjige „Mala muška antologija“ i „Prizemljena sreća“.

Privatni život

Branislav Milićević je rođen 1946. godine u Zemunu. Njegov otac je bio glumac, a majka profesorka nemačkog jezika.

Zbog očevog posla je živeo u Pančevu, Novom Sadu i Zrenjaninu, gde je prvi put počeo da glumi u pozorištu. Po završetku srednje škole upisao je Pozorišnu akademiju u Beogradu.

U Zrenjaninu je upoznao mladu rediteljku Slobodanku Cacu Aleksić. Počeli su da se zabavljaju 1964. godine. Kada je Branko upisao Akademiju Caca je iz Zrenjanina preselila u Beograd. Venčali su se 1969. godine.

Ljubav prema pozivu preneli su i na privatni život. U braku su više od 50 godina, a njihova avantura zvana „Puž“ živi više od četiri decenije.

Osim ljubavi prema poslu veže ih i ljubav prema deci i životinjama. Udomili su vranu Sivka i psa Lakija koji su postali deo njihove porodice.

Premda su im mnogi savetovali da počnu da rade predstave za odrasle, Branko i Caca su ostali verni sebi i deci.

Politička karijera

Na beogradskim izborima 2018. godine bio je kandidat Srpske napredne stranke (SNS) za odbornika u Skupštini grada. Uspeo je da izbori mandat odbornika, a podržao je i Aleksandra Vučića na Predsedničkim izborima koji su u Srbiji održani 2017. godine.

Filmografija

Filmovi i serije

• 1968. Uzrok smrti ne pominjati
• 1968. Sarajevski atentat
• 1969. Kosa
• 1969. Veličanstveni rogonja
• 1969. Zaseda
• 1969. U senci klisure
• 1970. Naši maniri
• 1971. Opklada
• 1971. Nedostaje mi Sonja Heni
• 1971. Barijonovo venčanje
• 1972. Slava i san
• 1973. Filip na konju
• 1973. Šta se može kad se dvoje slože
• 1974. Užička republika
• 1974. Dimitrije Tucović (TV serija)
• 1975. Život je lep
• 1975. Sinovi
• 1975. Velebitske saonice ili tri švalera i jedna devojka
• 1976. Užička republika
• 1976. Čovek koji je bombardovao Beograd
• 1976. Kuhinja
• 1977. Kako upokojiti vampira
• 1978. Sedam plus sedam
• 1989. Masmediologija na Balkanu
• 1990. Balkanska perestrojka
• 2004. Deca misle na nas

Predstave: „Okovani Prometej“, „Hamlet u podrumu“, „Rano jutro“, „Slatko pravoslavlje“, „Kosa“, „Isus Hrist Superstar“, „Kaluđerice“, „Lulu“, „U svetu postoji jedno carstvo“, „Tajna super blaga“, „Gospodar pesme“, „Čarobni nos“, „Džinovska torta“, „U laži su kratke noge“, „Klovn Sima“, „Brankov urnebes“, „Gusarijada“, „Zlatna ribica“, „Raspevani jubilej“ i mnoge druge.

Diskografija

Albumi

• 1977. Kocka… kocka… kockica
• 1980. Putno Pozorištance „Puž“
• 1982. Kockica
• 1983. Disko kockica
• 1987. Joj, što vredi dobar drug!
• 1988. Kockica peva Šoleta
• 1992. Trubine kerefeke

Kompilacije

• 1985. Sanjalica Maca
• 1999. Sve naj, naj
• 2008. Vozovi od čokolade

Knjige

• 2008. Mala muška antologija
• 2009. Prizemljena sreća

Nagrade i priznanja:

• 1972. Zlatni lovor-venac za prisno i senzibilno tumačenje dileme mladih ljudi u stvarnom svetu sa festivala MES u Sarajevu (za ulogu u predstavi „Hamlet u podrumu“)
• 2012. Povelja Zmajevih dečjih igara za izuzetan doprinos stvaralaštvu za decu i „bezgraničnu odanost svetu detinjstva i najplemenitijim ljudskim težnjama“