Biljana Srbljanović

Biografija

Biljana Srbljanović je spisateljica, dramska autorica i političarka. Rođena je 15. oktobra 1970. godine, u Stokholmu, u Švedskoj. Živi i radi u Beogradu.

Predstavlja jednu od najpoznatijih savremenih dramskih autorica i aktivni je učesnik u političkim temama, gde je poznata po proevropskom stavu, liberalnim shvatanjima i podršci LGBTQ populacije. Danas je zaposlena kao profesorka fakulteta Dramskih umetnosti na  univerzitetu u Beogradu.

Rano detinjstvo

O ranom detinjstvu autorike nije mnogo poznato. Biljana je rođena u Stokholmu, kao ćerka člana jugoslovenske ambasade.

Srbljanović je 2010. godine, tokom govora u akademskom pozorištu u Beču, izjavila kako je njen otac emigrant što je poteglo mnoga pitanja, te izjava naknadno nije potvrđena niti priznata, budući da se to kosi sa zakonima ambasade koju je predstavljao.

Takođe je navela Beograd kao svoje mesto rođenja, što se kasnije pokazalo kao netačna informacija. Autorka i dalje stoji pri svojim izjavama.

Diplomirala je dramsku umetnost 1995. godine na fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu.

Karijera

Srbljanović je započela svoju karijeru nakon uspešnog završetka studija Dramske umetnosti u Beogradu. Prva predstava koju je napisala bila je drama pod imenom „Beogradska trilogija“, prvi put prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Gorana Markovića, u Beogradu 1997. godine.

Prateći nekoliko grupa srpskih emigranata kroz Prag, Sidnej i Los Anđeles, drama govori o raznim problemima dijaspore. Dijalozi su brzi sa malo reči u kratkim scenama, ali svaka izgovorena rečenica ostavlja snažan utisak.

Drama je postigla veliki uspeh, izvođena je i u zemljama kao što su Italija, Nemačka, Austrija, Švicarska, Belgija i Engleska, a u SAD-u je prvi put prikazana 19. aprila 2004. godine u Vašingtonu, pod režijom Roberta Maknamare (umetničkog direktora teatra Scena koji je izveo predstavu).

U tom programu se drama opisuje kao delo jednog od najtalentovanijih mladih pisaca Evrope sa snažnim pogledima na teme rata i emigracije.

U aprilu 1998. godine, napisala je svoju drugu dramu u Beogradu koju je nazvala „Porodične priče“. Predstava je premijerno izvođena u Ateljeu 212.

Osvojila je Sterijinu nagradu za najbolju novu dramu na pozorišnom festivalu u Novom Sadu, a izvođena je i u Nemačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Sloveniji, SAD-u, Francuskoj i mnogim drugim zemljama.  Ova drama umetnice predstavlja njenu najuspešniju dramu, izvedenu u 60 različitih produkcija.

U decembru 1999. godine, Biljana je postala prvi strani pisac koji je dobio nemačku nagradu „Ernst Toler“. „Anselm Veber“ je delo predstavljeno u Habsburškom pozorištu „Detusches Shauspielhaus“, a ubrzo postaje deo redovnog repertoara 25 različitih nemačkih pozorišta u Hamburgu, Minhenu, Berlinu, Štutgartu itd.

Istog meseca autorka je završila dramu “Pad“ koja je prvi put prikazana u Budvi na gradskom pozorišnom festivalu “Budva grad – teatar “ u julu 2000. godine.  Zbog nedostatka interesa javnosti i slabog odaziva, drama je brzo ukinuta iz programa beogradskih pozorišta.

U avgustu 2000. godine mlada umetnica je pozvana na festival u Bisanu, gde je poznati umetnik Žan Klod Beruti predstavio na sceni njeno delo „Pad“, a Evelin Didi Liže delo „Porodične priče“.

Srbljanović se takođe okušala i u glumačkim vodama, pa ju je publika gledala u glavnoj ulozi u srpskom filmu „Zemlja istine, ljubavi i slobode“.

Premijera predstave “Supermarket“, njene četvrte drame, održala se u maju 2001. godine na festivalu u Beču, u Austriji. Danas se takođe izvodi u mnogo evropskih zemalja.

Ovaj pozorišni komad, u režiji Tomasa Ostermajera, je melodrama. Prema Biljaninim rečima, to je “sapunska opera“. U delu autorka oštro kritikuje Zapad i neoliberalne zablude postnacionalističke Evrope, sa posebnim osvrtom na potrebu da se autsajder kategoriše kao iracionalni ratni huškač, pogotovo ako dolazi sa Balkana.

Glavni lik je Leo, koji živi u Zapadnoj Evropi i koji predstavlja imigranta koji je željan da stvori novi dom i da se uklopi u društvo u kom se nalazi, međutim koliko god se trudio nikada ne uspeva dostignuti bezbedni i priznati identitet, zahvaljujući predrasudama na koje ni moderna Evropa nije imuna.

Leo odlazi u vremeplov u kom prvih sedam dana proživljava isti dan tj. 4. novembar 1999. godine. Srbljanovićeva amnezijom lika Lea prikazuje ogromnu želju da bude heroj, zbog koje izmišlja sopstvenu biografiju istočnoevropskog disidenta.

„Supermarket“ je komad o očajnoj i komičnoj nameri da se živi u potpunoj iluziji, a delo postaje i deo redovnog repertoara bečkog pozorišta „Burgteatar“.

Kasne 2003. godine, Srbljanović je završila svoj peti pozorišni komad, nazvan „Amerika drugi deo“. U ovom delu umetnica kritikuje “američki san“. Radnja se odvija nakon 11. septembra, tj. terorističkog napada Al Kaide u Njujorku.

Umetnica kroz ovo delo govori kako je u ovom slučaju prva žrtva bila istina, a druga solidarnost koja se izgubila među ljudima. San se, naravno, činio sasvim drugačije, označavao je slobodu.

Na kraju će ipak platiti cenu duboko podeljenog društva kom je zajednička samo želja za profitom. Ovo delo postala je najpopularnija predstava u Srbiji 2003. i 2004. godine.

Šesto delo koje je umetnica napisala je delo pod imenom „Skakavci“, koje osvaja evropsku nagradu za novu pozorišnu umetnost, jednu od najistaknutijih nagrada za dramsko stvaralaštvo u okviru Evrope. Ovo je delo umetnica napisala po narudžbi Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Predstava govori o starim ljudima i njihovim problemima. Prvi put je prikazana 26. aprila 2005. godine na Velikoj sceni JDP-a.

2005.  godine nemački pozorišni magazin „Theater Heute“ (Pozorište danas) proglašava Biljanu za najbolju stranu spisateljicu sezone.

Takođe, ova drama čini umetnicu jedinim savremenim dramaturgom iz Srbije koji je uspeo predstaviti svoju dramu u Zagrebačkom kazalištu mladih, sa premijerom 3. marta 2006. godine.

Poslednja predstava koju je umetnica napisala je “Mali mi je ovaj grob“,  te je premijerno prikazana 2013. godine, i njome privukla veliku medijsku pažnju kao i raznu publiku širom Evrope.

Kao studenkinja na Akademiji, napisala je scenario za 13 epizoda serije “Otvorena vrata“, koja na šaljiv način priča o životu jedne građanske porodice.

Napisala je 11 drama za pozorište i jednu seriju prikazanu na Radio Televiziju Srbije devedesetih godina 20. veka.

Njene drame prevedene su na preko 35 jezika i prihvaćene na scenama oko 160 pozorišta, i u preko 50 zemalja. Pored prethodno pomenutih nagrada, umetnica je osvojila i nagradu “Slobodan Selenić “ („Osvajanje slobode“), a 2007. godine dobila je Statuete Joakim Vujić koja se dodeljuje svake godine 15. februara od strane Knjaževsko – srpskog teatara iz Kragujevca.

Bitni su za spomenuti dnevnici koje je Biljana Srbljanović pisala tokom prve tri nedelje NATO bombardovanja Jugoslavije. Ti dnevnici, tj. tekstovi su objavljeni u 17. broju nemačkom nedeljniku „Špigl“ 1999. godine, a u Italiji ih je objavila izdavačka kuća „Baldini & Kastoldi“. Dnevnike je objavio i britanski „Gardijan“.

U tim tekstovima prikazala je besmisao rata, a pisala je i o lažnom patriotizmu na prostorima bivše Jugoslavije, kao i o tragediji srpskog naroda, za koju krivi Slobodana Miloševića. Takođe, autorka smatra da Milošević nije jedini krivac, nego i da je narod sam kriv jer nije bio svestan svoje nesvesnosti.

Dramski rad Biljane Srbljanović karakteriše politička angažovanost i beskompromisni prvoevropski stav kao i oštro kritikovanje savremenog društva.

Iako je na početku njena pažnja bila fokusirana na kritike Slobodana Miloševića tj. zemlje Srbije u tom periodu, ona se nije ograničila na kritikovanje samo svoje zemlje.

„Biljanina oštrica je uvek okrenuta ka okruženju u kom se nalazi“, rekla je austrijska kritičarka Kornelije Nidemajer.

Dela Biljane Srbljanović nastaju iz doživljaja i sopstvenog iskustva iz okruženja u kom se nalazi. Dok je živela i boravila u Srbiji, primećivala je sve probleme koje nosi srpsko društvo pa je tako i oštro kritikovala sve loše pojave ili one ukorenjene. Međutim, nakon odlaska u SAD umetnica primećuje mnogo problema u svetu uopšte.

Njene drame govore i o intimnim problemima savremenog čoveka, kao što su porodični i međugeneracijski odnosi, problemi i sukobi.

Političnost njenih drama se upravo bazira na ovom problemu koji je sada već ukorenjen u društvo. Takođe se dotiče i nekih metafizičkih problema i pitanja kao što su starenje i usamljenost, a poseban naglasak stavlja na smrt.

Smatra da je dramska književnost takođe književnost i jako je zanimljiv njen pristup delima. Ona veruje da je potrebno razbijanje jedinstva mesta i jedinstva vremena kako bi gledaoc umesto hronološki uverljivog pozorišta, mogao na pozorištu ugledati sebe, svoje lične probleme i strahove i poistovetiti se sa okruženjem i događajem. Naravno, uz uverljiv prikaz svega navedenog.

Srbljanović je svoje iskustvo borbe sa novim virusom korona koji je u proleće 2020. godine zahvatio čitav svet pretočila u komad pod nazivom „Intimnost“.

Predstava koja govori o životu u toku svetske pandemije premijerno je izvedena na Dubrovačkim letnjim igrama 2020. godine i to u režiji Andreja Nosova. Glavne uloge poverene su glumcima Leonu Lučevu i Jeleni Graovac.

Privatni život

Udala je se za Gabrijela Kelera, bivšeg ambasadora Republike Francuske u Beogradu. Razveli su se 2014. godine.

Srbljanović je u srodstvu sa Radovanom Karadžićem, ratnim političkim vođom Srba, osuđenim na 40 godina zatvora u sudu, u Hagu.

Protiv nje je 2012. godine podnesena krivična prijava zbog kupovine kokaina od dvadesetsedmogodisnjeg Miloša Šoneta Stanojčića. Prema navodima policije, kokain je kupila u dve prilike i u obe ih platila 60 evra, međutim, nakon dogovora sa tužilaštvom o donaciji 200 hiljada dinara u humanitarni fond, nije krivično gonjena.

Reditelj Emir Kusturica  je u martu 2001. godine podneo tužbu protiv Srbljanović jer ga je nazvala „nemoralnim profiterom Miloševića“. Takođe je tvrdila da je Kusturičin film „Podzemlje“ potpuno finansirala RTS, koju je držao Milošević.

U decembru 2003. godine je sud u Beogradu presudio u korist Emira Kusturice zbog nedovoljno dokaza o finansiranju njegovog filma.

Umetnica je u julu 2007. godine na svom blogu komentarisala jednog košarkaša, gde je napisala da je to “istetovirani idiot“ jer je imao tetovažu Draže Mihailovića na svojoj ruci.

Politika

Biljana Srbljanović se 2007. godine pridružila Liberalnoj demokratskoj stranci (LDP), sa dodatnom ulogom kao član veća političke partije. Tako je ušla u politiku, kao studentkinja drame na FDU.

Tada je počela da piše, na početku dramske kritike, a kasnije već i političke tekstove. Pisala je za kragujevački časopis „Pogledi“, na nagovor svoje tadašnje prijateljice Isidore Bjelice.

Kako je vreme odmicalo, Srbljanović je radikalno promenila političke stavove. Bila je kandatkinja za gradonačelnicu Beograda na Lokalnim izborima 2008. godine, a od tada se udaljila od stranke.

Srbljanović je decenijama bila izražena figura u sferi srpske javnosti. U kasnim osamdesetim i ranim devedesetim, tokom njenih studentskih dana, umetnica je bila bliska prijateljica sa Isidorom Bjelicom i pisala je za časopis „Pogledi“.

Posle toga, pogledi na politiku se potpuno menjaju, te odlaze krajnje levo, i polovinom devedesetih počinje strastveno da kontrira Slobodanu Miloševiću, kao i čitavoj desnoj strani političkog spektruma.

Kao jedna od gošći emisije Olje Bećković „Utisak nedelje“ na Televiziji „Studio B“, 1997. godine umetnica je ulašla u raspravu sa bivšim kolegom iz magazina „Pogledi“ oko problema američke vlade, u čemu se vidi radikalna promena u njenim političkim stavovima.

Bivša je članica političkog saveta Liberalne demokratske partije i poznata je po stavovima koji su uvek bili liberalni i koji su pružali podršku LGBTQ populaciji.

Biljana je 2010. godine otvorila Twitter nalog na kome je komentarisala dešavanja na političkoj sceni Srbije. Tokom kasnog leta 2011. godine, umetnica je počela ulazi u veće rasprave sa članovima Demokratske stranke, a posebno Jelenom Trivan.

Zaslužna je i za deklaraciju projekta „Jezici i nacionalizam“. Deklaracija je protiv političkog odvajanja od četiri srpsko-hrvatske varijacije koje vode do serije negativnih pojava, socijalnih, kulturnih i političkih problema.

Čak i posle 5. oktobra 2000. godine u Srbiji, nastavlja da bude vokalna u protivljenju “neodgovornosti u visokom društvu Srbije“, kako ona izjavljuje.

Izjavila je da se svakodnevno susrećemo sa srpskim nasilnim nacionalizmom i govorila o kulturi nasilja u Srbiji, što je svakodnevnica.

Biljana Srbljanović jedna je od neupečatljivijih ličnosti našeg područja. Umetnica otvorenog uma, puna mašte, sa borbenim žarom u sebi koji se bori za korenitu promenu ljudi i sistema koji je okružuje.

S oštrim, a opet realnim pristupom trenutnom stanju u zemlji, kritikuje društvo u kom se nalazi, kako svoje tako i bilo koje u kom vidi probleme.

Njeno političko delovanje je značajno za narod, kao i za mnoge pojedince kojima je stala u odbranu. Takođe, velika je vrednost umetnice i u zalaganju za prava LGBTQ populacije, u okruženju i vremenu kada to nije tako lako javno podržati.

Drame

• 1997. Beogradska trilogija
• 1998. Porodične priče
• 2000. Pad
• 2001. Supermarket
• 2003. Amerika, drugi dio
• 2005. Skakavci
• 2007. Barbelo, o psima i deci
• 2011. Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)
• 2013. Mali mi je ovaj grob
• 2016. Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici
• 2018. Vrat od stakla
• 2020. Intimnost

Filmovi u kojim se pojavljuje

• 1999. Kazna
• 2000. Zemlja istine
• 2002. Lisice
• 2004. Pad u raj