Fridrih Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche)

Biografija

Fridrih Vilhelm Niče(Friedrich Wilhelm Nietzsche) je nemački klasičar, filozof i kritičar kulture. Jedan je od najuticajnijih savremenih mislilaca. Rođen je 15. oktobra 1844. godine u Rekenu. Preminuo je u Vajmaru 25. avgusta 1900. godine.

Njegovi pokušaji da demaskira motive koji leže u osnovi tradicionalne zapadne religije, morala i filozofije duboko su uticali na generacije teologa, filozofa, psihologa, pesnika, romanopisaca i dramskih pisaca.

Razmišljanje o posledicama trijumfa prosvetiteljskog sekularizma, izraženom u njegovom zapažanju da je „Bog mrtav“, uticalo je na način razmišljanja mnogih najslavnijih evropskih intelektualaca.

Iako je bio vatreni neprijatelj nacionalizma, antisemitizma i politike moći, fašisti su se kasnije pozivali na njegovo ime da bi unapredili upravo ono čega se Niče gnušao.

Detinjstvo, odrastanje i obrazovanje

Ničeov dom je bio uporište luteranske pobožnosti. Njegov deda po ocu je objavio knjige u odbranu protestantizma i postigao crkveni položaj nadzornika, dok je deda po majci bio je seoski sveštenik.

Njegov otac Karl Ludving Niče postavljen je za pastora u Rekenu, po naredbi pruskog kralja Fridriha Vilhema IV, po kome je Fridrih Niče i dobio ime.

Otac je umro 1849. godine, pre Ničeovog petog rođendana, a on je proveo veći deo ranog života u domaćinstvu koje se sastojalo od pet žena – majke Franciske, mlađe sestre Elizabet, bake po majci i dve tetke.

Porodica se 1850. godine preselila u Naumburg na reci Saale, gde je Niče pohađao privatnu školu „Domgimnasium“. Osam godina posle, 1858. je primljen u Pfortu, vodeći nemački protestantski internat.

Akademski se istakao i tamo stekao izvanredno klasično obrazovanje. Diplomirao je 1864. godine, a potom je otišao na Univerzitet u Bonu da studira teologiju i klasičnu filologiju.

Uprkos naporima da se posveti nauci na univerzitetu, dva semestra u Bonu su propala, uglavnom zbog oštrih svađa između njegova dva vodeća profesora klasike, Ota Jana i Fridriha Vilhelma Ričla.

Niče je utočište potražio u muzici, napisavši brojne kompozicije na koje je snažno uticao Robert Šuman, nemački romantičarski kompozitor. 1865. prebacio se na Univerzitet u Lajpcigu, gde se pridružio Ričlu.

Napredovao je pod Ričlovim tutorstvom u Lajpcigu. Postao je jedini student koji je ikada objavio rad u Ričlovom časopisu „Renish Museum“.

Započeo je vojnu službu u oktobru 1867. godine u konjičkoj četi artiljerijskog puka. U martu 1868. godine zadobio je ozbiljnu povredu grudnog koša prilikom pada sa konja. Nastavio je studije u Lajpcigu u oktobru 1868. godine, dok je bio na produženom bolovanju.

Tokom godina u Lajpcigu, Niče je otkrio filozofiju Artura Šopenhauera. Upoznao je velikog operskog kompozitora Ričarda Vagnera i započeo prijateljstvo sa kolegom Ervinom Rodeom.

Bazelske godine (1869–1879)

Kada je 1869. godine u Bazelu upražnjeno mesto profesora klasične filologije, Ričl je Ničea preporučio sa grandioznim pohvalama.

Premda nije završio ni doktorsku tezu ni dodatnu disertaciju potrebnu za nemačku diplomu, Ričl je uveravao Univerzitet u Bazelu da nikada nije video nikoga poput Ničea za 40 godina predavanja i da su njegovi talenti neograničeni.

Niče je 1869. godine na Univerzitetu u Lajpcigu doktorirao bez ispitivanja ili disertacije na osnovu njegovih objavljenih dela, a Univerzitet u Bazelu imenovao ga je profesorom klasične filologije.

U avgustu 1870. godine je, nakon izbijanja francusko-nemačkog rata, služio kao dobrovoljni medicinski pomoćnik. U roku od mesec dana, prilikom prevoza ranjenika u čijoj je pratnji bio, oboleo je od dizenterije i difterije, što mu je trajno narušilo zdravlje.

U Bazel se vratio u oktobru da bi nastavio sa predanim radom profesora klasične filologije, ali već 1871. godine loše zdravlje ga je nateralo da potraži manje naporan posao, te se prijavio za upražnjenu katedru filozofije i predložio Rodea za svog naslednika.

Tokom tih ranih bazelskih godina Ničeovo ambivalentno prijateljstvo sa Vagnerom je sazrelo i on je koristio svaku priliku da poseti Ričarda i njegovu suprugu Kozimu.

Vagner je Ničea cenio kao sjajnog profesorskog pripovedača, ali Vagnerovo sve veće iskorišćavanje hrišćanskih motiva, kao u „Parsifalu“ (1882), zajedno sa njegovim šovinizmom i antisemitizmom, Niče više nije mogao da toleriše, pa je 1878. prekinuto njihovo prijateljstvo.

Prva knjiga koju je Niče napisao je. „Rođenje tragedije iz duha muzike“ iz 1872. godine. Završnih 10 odeljaka knjige su rapsodija o ponovnom rađanju tragedije iz duha Vagnerove muzike. U početku pozdravljen „kamenom tišinom“, postao je predmet žestokih kontroverzi onih koji su ga smatrali konvencionalnim delom klasične nauke.

Niče je 1877. godine podigao kuću sa sestrom i prijateljom Peterom Gastom, a 1878. godine pojavili su se njegovi aforizmi „Ljudski, suviše ljudski“.

Budući da mu se zdravstveno stanje stalno pogoršavalo, 14. juna 1879. godine je podneo ostavku na profesorskoj katedri i otišao u penziju.

Decenija Ničeove izolacije, ali i kreativnosti (1879–1889)

Osim knjiga koje je Niče napisao između 1879. i 1889. godine, nije imao nikakve druge interese. Ozbiljno bolestan, poluslep, u nemilosrdnim bolovima, živeo je u pansionima u Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji, a kontakte sa ljudima sveo je na minimum.

Ničeovo priznato književno i filozofsko remek-delo u biblijsko-narativnoj formi,„Tako je govorio Zaratustra“ objavljeno je između 1883. i 1885. godine u četiri dela, od kojih je poslednje odštamšao o svom trošku.

Kao i kod većine njegovih dela, tome se nije posvećivalo mnogo pažnje. Pokušaji da svoju filozofiju izloži u neposrednijoj prozi, u publikacijama „S one strane dobra i zla“ koja je objavljena 1886. i1887. „O genealogiji morala“ takođe su ostali bez uspeha u privlačenju ciljane publike.

Smrt i zloupotreba

Niče se srušio na ulici u Torinu u januara 1889. godine, potpuno izgubivši kontrolu nad svojim mentalnim sposobnostima. Bizarne, ali sadržajne beleške koje je poslao neposredno nakon posrnuća, doveli su u Italiju njegovog prijatelja Franka Overbeka, hrišćanskog teologa, koji je Ničea vratio u Bazel.

Poslednjih 11 godina života je proveo u totalnom mentalnom mraku, prvo u Bazelu, a zatim u Naumburgu pod majčinom negom i nakon njene smrti 1897. godine, u Vajmaru gde je o njemu brinula njegova sestra. Umro je 1900. u Vajmaru kod svoje sestre.

Njegov slom dugo se pripisivao netipičnoj opštoj paralizi izazvanoj uspavanim tercijarnim sifilisom. Kasnije dijagnoze su uključivale degeneraciju cerebralnih krvnih sudova i retro-orbitalni meningiom, tumor moždanih ovojnica iza desnog oka.

Za povezanost Ničeovog imena s Adolfom Hitlerom i fašizmom, kriva je njegova sestra Elizabet, koja je zloupotrebila njegove rukopise. Udala se za vodećeg šovinistu i antisemita, Bernharda Forstera, a nakon njegovog samoubistva 1889. godine marljivo je radila na preobražaju Ničeovih dela po Forsterovoj ideologiji.

Elizabet je održavala nemilosrdnu kontrolu nad Ničeovim književnim delima i vođena pohlepom, prepravljala je i izdavala zbirke. Jednako važno za navesti jeste i to da njena ljubav prema Hitlerovom liku i delu, povezala Ničeovo ime s imenom ovog diktatora.

Ničeova zrela filozofija

U svojim zrelim spisima Niče je bio zaokupljen poreklom i funkcijom vrednosti o ljudskom životu. Zbog toga ga je posebno zanimala analiza knjiga i procena osnovnih kulturnih vrednosti zapadne filozofije, religije i morala, koje je okarakterisao kao izraze isposničkog ideala.

Isposnički ideal rađa se kada patnja postane krajnja vrednost. Prema Ničeu, judeo- hrišćanska tradicija je, na primer, patnju učinila podnošljivom tumačeći je kao Božju nameru i kao povod za spasenje.

Hrišćanstvo je, prema tome, svoj trijumf dugovalo laskavoj doktrini lične besmrtnosti, odnosno uobraženosti da život i smrt svakog pojedinca imaju kosmički značaj.

Slično tome, tradicionalna filozofija izrazila je asketski ideal kada je privilegovala dušu nad telom, um nad čulima, dužnost nad željom, stvarnost nad izgledom, bezvremensku nad vremenskim. Dok je hrišćanstvo obećavalo spasenje grešniku koji se pokaje, filozofija je polagala nadu u spasenje, mada sekularno.

Ničeova kritika tradicionalnog morala usredsređena je na tipologiju morala „gospodara“ i „roba“. Ispitujući etimologiju nemačkih reči gut („dobro“), schlecht („loše“) i bose („zlo“), Niče je tvrdio da je razlika između dobrog i lošeg prvobitno bila opisna, odnosno nemoralna referenca za one koji su bili privilegovani, gospodari, za razliku od onih koji su bili niži, robovi.

Kontrast dobro i zlo nastao je kada su se robovi osvetili pretvarajući moć gospodarenja u poroke. Ponos je postao greh. Presudno za trijumf ropskog morala bilo je njegovo tvrđenje da je jedini istinski moral.

To insistiranje na apsolutnosti podjednako je važno kako za filozofiju, tako i za religijsku etiku. Iako je Niče dao istorijsku genealogiju morala gospodara i roba, on je tvrdio da je to bila istorijska tipologija osobina prisutnih u svima.

„Nihilizam“

„Nihilizam“ je Ničeov termin korišten za opisivanje devalvacije najviših vrednosti potkrepljenih asketskim idealom. Period u kome je živeo smatrao je dobom pasivnog nihilizma, odnosno dobom koje još nije bilo svesno da su se religijski i filozofski apsoluti rastvorili u nastanku pozitivizma iz 19. veka.

Krahom metafizičkih i teoloških osnova i sankcija za tradicionalni moral, ostao bi samo sveprisutan osećaj besciljnosti i besmisla. A trijumf besmisla je trijumf nihilizma: „Bog je mrtav“.

Niče je, međutim, smatrao da većina ljudi ne može da prihvati pomračenje asketskog ideala i suštinsku besmislenost postojanja, već će tražiti zamenu apsolutnih vrednosti da bi život dobio na značaju.

Smatrao je da je novonastajući nacionalizam njegovog doba predstavljao jednog tako zloslutnog surogat boga, u koga bi nacionalna država bila uložena sa transcendentnom vrednošću i svrhom.

I kao što je apsolutnost doktrine našla izraz u filozofiji i religiji, apsolutnost će se misionarskim žarom vezati za nacionalnu državu. Rat suparnika i osvajanje zemlje odvijalo bi se pod zastavama univerzalnog bratstva, demokratije i socijalizma.

Osim kritika religije, filozofije i morala, razvio je i originalne teze koje su izazvale pažnju, posebno perspektivizam, volju za moći, večito ponavljanje i nadčoveka. Perspektivizam je koncept koji smatra da je znanje uvek perspektivno, da nema besprekorne percepcije.

Perspektivizam takođe poriče mogućnost sveobuhvatne perspektive, koja bi mogla da sadrži sve ostale i, prema tome, učini stvarnost dostupnom onakvom kakva je sama po sebi.

Ničeov perspektivizam se ponekad pogrešno poistovećivao sa relativizmom i skepticizmom. Bez obzira na to, postavlja se pitanje kako razumeti Ničeove lične teze, na primer, da su dominantne vrednosti zajedničkog nasleđa preuzete asketskim idealom.

Da li je ta teza apsolutno tačna ili je nastala iz određene perspektive? Takođe se može postaviti pitanje da li se perspektivizam može tvrditi dosledno bez sukoba sa sobom?

Niče je svoj život često poistovećivao sa „voljom za moć“, to jest sa instinktom za rast i trajnost. Taj koncept pruža još jedan način tumačenja asketskog ideala, jer je Ničeova tvrdnja „da svim vrhovnim vrednostima čovečanstva nedostaje ta volja – da vrednosti koje su simptomi propadanja,nihilističke vrednosti, gospodare pod najsvetijim imenima“.

Održavajuće vrednosti zapadne civilizacije sublimirani su proizvodi dekadencije u tome što isposnički ideal odobrava postojanje kao bol i patnju.

Niče je temeljno kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku.

Ničeov uticaj

Niče je jednom napisao da su neki muškarci rođeni posthumno, a to se u njegovom slučaju pokazalo tačnim. Istorija filozofije, teologije i psihologije od početka 20. veka nerazumljiva je bez njega. Egzistencijalizam i dekonstrukcija, pokret u filozofiji i književnoj kritici, duguju mu mnogo.

Teolozi Paul Tilih i Lev Šestov priznali su svoj dug, kao i teolog „Bog je mrtav“ Tomas J.J. Altizer; Martin Buber, najveći mislilac judaizma 20. veka, ubrajao je Ničea u tri najvažnija uticaja u svom životu i prvi deo Zaratustre preveo na poljski.

Psiholozi Alfred Adler i Karl Jung bili su pod dubokim uticajem, kao i Sigmund Frojd, koji je za Ničea rekao da je imao prodornije razumevanje sebe od bilo kog čoveka koji je ikada živeo ili je ikada mogao da živi.

Romantičari poput Toma Mana, Hermana Hesea, Andrea Malrauka, Andrea Gidea bili su nadahnuti njime i pisali o njemu, kao i pesnici i dramski pisci Džordž Bernard Šav i mnogi drugi.

Veliki uticaj Ničea nije samo zbog njegove originalnosti, već i zbog činjenice da je bio jedan od najsjajnijih proznih pisaca na nemačkom jeziku.

Privatni život

Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put ga je odbila. Jedna od teorija krivi Salomin pogled na seksualni odnos kao na nešto što je zabranjeno.

Ničeov učenjak Joahim Keler tvrdio je da je Niče bio homoseksualac. Neki tvrde da je Niče zaradio sifilis u muškoj javnoj kući u Đenovi. Sigmund Frojd je podržao tu teoriju, a kao izvor je naveo Ota Binsvangera.

Najpoznatiji citati

• „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“
• „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“
• „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“
• „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono
• što je najbolje u nama.“
• „Umetnost bez ljubavi je ništa.“
• „Nesrećni brakovi nastaju, ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“
• „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“
• „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“
• „Naše mane su naš najbolji učitelj.“
• „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“
• „U mržnji je strah.“
• „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“
• „Egoizam je srž plemenite osobe.“
• „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“
• „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“
• „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“
• „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“
• „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“
• „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“
• „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noć i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“
• „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“
• „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“
• „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“
• „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“
• „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“
• „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“
• „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“
• „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore ovozemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“
• „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“

Bibliografija

• 1872.„Rođenje tragedije“(„Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik“)
• 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)
• 1874. O koristi i šteti istorije za život („Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben“)
• 1874.„Šopenhauer kao učitelj“(„Schopenhauer als Erzieher“)
• 1876.„Rihard Vagner u Bajrojtu“(Richard Wagner in Bayreuth)
• 1878.„Ljudski, suviše ljudski“(Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister)
• 1881.„Zora“(Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile)
• 1882.„Vesela nauka“(Die fröhliche Wissenschaft)
• 1885.„Tako je govorio Zaratustra“, „“Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen)
• 1886. „S one strane Dobra i Zla“ (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)
• 1887.„Genealogija morala“(Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)
• 1888.„Slučaj Vagner“(Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)
• 1888.„Sumrak idola“(Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)
• 1888.„Antihrist“, „Prokleto hrišćanstvo“ (Der Antichrist, Fluch auf das Christentum)
• 1888.„Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste“ (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)
• 1888.„Niče kontra Vagner“(Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)
• „Volja za moć“, posmrtno