Roman Abramovič

Biografija

Roman Abramovič (Роман Аркадьевич Абрамович) je rusko-izraelski milijarder, biznismen, investitor i političar. Između ostalog, većinski je vlasnik kompanije „Millhouse LLC“ koja se bavi investicijama, te vlasnik engleskog Fudbalskog kluba Čelsi. U periodu od 2000. do 2008. godine bio je gubernator Autonomne pokrajine Čukotka. Rođen je 24. oktobra 1966. godine u Saratovu.

Prema magazinu „Forbs“ („Forbes“) njegovo bogatstvo je u 2018. godini procenjeno na 11,5 milijardi dolara. Smatra se najbogatijim čovekom u Izraelu, 11. najbogatijim u Rusiji, te 140. najbogatijim čovekom na svetu. U periodu od 1999. do 2013. godine donirao je oko 2,5 milijardi dolara za izgradnju škola, bolnica i infrastrukturne projekte u pokrajini Čukotka.

Abramovič je predsednik Federacije jevrejskih zajednica Rusije, i ktitor Moskovskog jevrejskog muzeja.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Roman Abramovič je rođen 1966. godine u Saratovu, u porodici jevrejskih doseljenika iz Litvanije. Njegov otac Arkadi – Aron (Аркадий – Арон Нахимович Абрамович) je bio rukovodilac u jednoj građevinskoj firmi. Majka Irina Miхalenko (Ирина Васильевна Михайленко) je bila profesorka muzičke kulture.

Romanov deda Nahim – Nahman (Нахим – Нахман Лейбович) је bio privrednik. Nahim Abramovič je rođen u litvanskom gradu Eržvikas, dok je njegova supruga poreklom iz Jurbaksa. Venčali su se u Taurageu u Litvaniji 1925. godine. U vreme tzv. Junske deportacije Nahim je završio u Sibiru, gde je preminuo 1942. godine.

Irina Mičalenko je umrla kada je Romanu bilo godinu i po dana. Premda neki izvori navode da je preminula usled nestručno obavljenog abortusa, te informacije nisu potvrđene. Njegov otac je poginuo samo dve godine kasnije na jednom gradilištu.

S obzirom na to da je rano ostao bez roditelja, Roman je odrastao sa stričevima. Prvo je živeo u gradu Uhta na severnom delu Rusije sa stricem Lejbom Abramovičem (Лейб Абрамович) koji je bio rukovodilac u tada vodećem šumarskom preduzeću. Važio je za jednog od boljih trgovaca, a njegova porodica je bila veoma cenjena.

Nakon toga Roman je preselio u Moskvu. Živeo je kod strica Abrama Abramoviča (Абраму Абрамович), gde je završio osnovnu školu. Srednju školu je završio 1983. godine, te upisao Šumarski fakultet Industrijskog institua Uhta. Nije se mnogo razlikovao od ostalih studenata, ali je pokazivao dobre organizacijske sposobnosti. Nema informacija da je stekao diplomu inženjera šumarstva.

U njegovoj zvaničnoj biografiji navodi se da je pohađao Moskovsku državnu pravnu akademiju, te da je diplomirao 2001. godine. Ipak, neki mediji tvrde da je već sa šesnaest godina napustio školu i počeo da radi.

Poslovni poduhvati

Nakon odsluženja vojnog roka radio je kao ulični trgovac, a potom kao mehaničar u lokalnoj fabrici. Posle se bavio preprodajom guma, a u međuvremenu je prodavao uvezene gumene patkice. Sa tadašnjom suprugom Olgom (Ольга Юрьевна Лысова ) je 1988. godine osnovao preduzeće za proizvodnju igračka.

Kroz nekoliko godina njegove investicije su se proširile na mnoge druge delatnosti. Ulagao je u razne projekte, od farmi svinja do preduzeća koja se bave naftom.

Početkom 90-ih godina 20. veka osnovao je više od 20 kompanija, koje su se bavile različitim poslovima, od distribucije guma do poslova u obezbeđenju. Među njima su i kompanije koje su se bavile trgovinom, proizvodnjom robe široke potrošnje ili posredovanjem u poslovanju. Na kraju su se mnoge od njih specijalizovale u oblasti nafte i naftnih prerađevina.

Međutim, 1992. godine Abramovič je uhapšen zbog sumnje da je ukrao 55 cisterni dizel goriva vrednog 3,8 miliona rublja. Naime, sumnjalo se da je presreo voz koji je išao iz Moskve u Kalinjingrad i prevozio gorivo, te ga je falsifikovanim dokumentom preusmerio u Rigu.

S obzirom da je sarađivao u istrazi, nije se dugo zadržao u zatvoru. Slučaj je zatvoren kada je štetu koja je državi načinjena nadoknadila letonsko-američka filrma „Čikora“ („Chikora“).

Već sledeće godine je upoznao Borisa Berezovskog (Борис Березовски), biznismena i bliskog saradnika Borisa Jeljcina (Борис Ельцин). Prema pojedinim izvorima upravo je on upoznao Abramoviča sa političkim moćnicima, poput Jeljcina, Tatjane Djačenko (Татяна Диаченко), Aleksandra Koržakova (Алекса́ндр Васи́льевич Коржако́в) i drugih.

Abramovič i Berezovski su osnovali ofšor kompaniju „Runicom Ltd“ sa sedištem na Gibraltaru, koja je imala svojih pet poslovnica širom zapadne Evrope. Roman je, zvanično bio direktor poslovnice u Švajcarskoj.

Nakon toga su kupili znatan udeo u naftnoj kompaniji „Sibnjeft“. Svaki od njih je uplatio po 100 miliona američkih dolara, pa su firmu koja je vredela nekoliko milijardi dolara platili tek 200 miliona. Ušli su i u poslove s aluminijumom, a Abramovič je navodno priznao da je platio ogromne sume novca ljudima u Vladi kako bi dobio zaštitu od gangstera.

Tokom 1995. i 1996. godine osnovao je još deset preduzeća koja su se zvala „Mekong“, „Centurion – M“, „Agrofert“, „Multitrans“, „Olimpex“, „Sibereal“, „Forneft“, „Servet“, „Branco“, „Vector-A“, a koja je koristio kako bi poboljšao poslovanje „Sibnjefta“.

„Sibnjeft“ im je do 2000. godine doneo zaradu od oko tri milijarde dolara. Premda je kupljen za nešto više od 200 miliona dolara, procenjuje se da danas (2019.) godine ima 75 puta veću vrednost.

Posle poslova sa naftom, usledili su projekti vezani za aluminijum. Započela je nemilosrdna borba u ovoj unosnoj industrijskoj grani koja je nazvana „aluminijumski rat“. Smatra se da je za to vreme ubijeno nekoliko menadžera, trgovaca i novinara koji su izveštavali o tome.

Magazin „The Times“ je objavio da je istraga koju je vodila televizijska kuća BBC pokazala da su ubistva prestala onog momenta kada je Abramovič pobedio u „alumunijumskom ratu“.

„Sibnjeft“ nastavlja da raste, a Berezovski i Abramović u maju dogovaraju saradnju sa ruskim milijarderom Mihailom Hodorkovskim (Михаи́л Бори́сович Ходорко́вский), koji je kasnije osuđen zbog utaje poreza. Naime, planirano je da „Sibnjeft“ i „Jukos“ čiji je vlasnik Hodorovski, na ruskom tržištu osnuju konglomerat pod nazivom „Juksi“.

Međutim, pokušaj je u dva navrata prošao neslavno. Razlog za to je, zvanično bila „prevelika ambicija ulagača“, dok se iza kulisa krio sukob između vlasti i Hodorovskog, koji je na kraju okončan njegovim hapšenjem.

Otprilike u isto vreme dolazi do razmimoilaženju mišljenja dotadašnjih bliskih partnera Berezovskog i Abramoviča. Ipak, početkom 2000. godine Abramovič i Berezovski, zajedno s aluminijskim magnatom Olegom Deripaskom (Оле́г Влади́мирович Дерипа́ска) osnivaju holding „Rusal“, te tako uvezuju „Sibnjeft“ i „Sibirski aluminijum“, dve veoma moćne kompanije u poslovima nafte i aluminijuma.

Uskoro je Abramovič postao suvlasnik „Krasnjojarski hidro-elektro zavoda“, automobilskog holdinga „RusProm Auto“, te kompanije „Irkutskenergo“. Posle toga je od Berezovskog kupio preko 40 odsto akcija televizijske kuće „ORT“, a početkom 2001. godine postaje vlasnik 26 odsto deonica ruske avio-kompanije „Aeroflot“.

Tokom naredne tri godine prodao je većinu akcija u gore navedenim preduzećima. Osim toga, prodao je „Gaspromu“ 73 odsto akcija „Sibnjefta“ i to po ceni od 13 milijardi dolara. Daleko od toga da se Abramovič zasitio novih investicija. Naprotiv, 2006. godine je kupio najveću fabriku gvožđa „Evraz Group, a dve godine kasnije i deonice „Hajlend golda“, rudarskog britanskog preduzeća koje posluje u Rusiji.

Odlaskom Borisa Jeljcina i dolaskom Vladimira Putina (Влади́мир Влади́мирович Пу́тин) na vlast, mnogi Abramovičevi saradnici su se našli u neprilici. Mihail Hodokovski je optužen za niz krivičnih dela, dok je Berezovski, protiv koga je pokrenuto nekoliko krivičnih postupaka, dobio politički azil u Velikoj Britaniji.

Državno tužilaštvo je 2003. godine zatražilo nezavisnu reviziju poslovanja „Sibnjefta“ od 1995. do 2003. godine. Utvrđene su nepravilnosti prilikom uplate poreza u periodu od 2000. do 2001. godine i „Sibnjeftu“ je naloženo da plati milijardu dolara kazne. Ipak, kazna je preinačena u korist „Sibnjefta, što se u nekim krugovima okarakterisalo kao pružena ruka pomirenja između Abramovičevih preduzetnika i Putinove vladajuće elite.

Da njegova interesovanja nisu samo nafta i aluminijum pokazao je 2015. godine kada je sa biznismenom O.D. Kobom (Oded David Kobo) osnovao kompaniju „PIR Equities“ koja se bavi proizvodnjom aplikacija za razmenu muzike. Među ostalim partnerima ovog velikog projekta su i poznate muzičke zvezde Dejvid Geta (David Guetta), Niki Minaž (Nicki Minaj) Beni Anderson (Benny Andersson) i drugi.

Abramovič je jedan od partnera izraelskog start-apa „BrainQ“. Reč je o kompaniji koja se bavi razvojem medicinskih aparata visoke tehnologije, koja služi za brže lečenje neuroloških oboljenja i poremećaja, poput moždanog udara, povrede kičme ili mozga.

Osim toga, on je jedan od vlasnika izraelske kompanije „StoreDot“ koju je osnovao Doron Majersdorf (Doron Myersdorf). „StoreDot“ proizvodi litijumske baterije koje se pune mnogo brže nego konvencionalne baterije.

Fudbal kao strast ili unosna investicija?

Da je Roman Abramovič veliki ljubitelj „najvažnije sporedne stvari na svetu“ pokazao je 2003. godine kada je za 60 miliona funti kupio engleski premijerligaški klub Čelsi. Bila je to najveća investicija u istoriji engleskog fudbala, a mnogima i potpuno nelogična jer se Čelsi tada nalazio na ivici ponora. Ostrvski mediji su se uglavnom raspitivali ko je kupio jedan od omiljenih engleskih klubova, dok su ga ruski optuživali da rasipa domaći kapital na tuđi sport.

Od preuzimanja kluba do 2019. godine Čelsi je osvojio čak 14 važnih titula. Osvojili su Ligu šampiona, Ligu Evropa, pet puta proglašeni šampionom Premijer lige, te četiri put podigli pehar FA Kupa i tri puta Liga Kupa. Čelsi je postao drugi najtrofejniji engleski klub u Engleskoj.

Ipak, taj period je obeležen čestim menjanjem trenera. Pravilo je da onaj stručnjak koji ne uspe da postigne rezultate u određenom roku, biva momentalno smenjen.

Godinu dana nakon kupovine Čelsija Abramovič je kupio Fudbalski klub CSKA iz Moskve. U martu 2004. godine „Sibnjeft“ je potpisao trogodišnji ugovor o sponzorstvu sa moskovskim šampionom vredan 58 miliona dolara. Pošto po pravilima UEFA-e dva kluba ne mogu da budu u vlasništvu istog čoveka, njegov zastupnik je zvanično bio advokat Aleksandar Garese (Alexander Garese).

Ugovor o sponzorstvo s moskovskim klubom našao se pod lupom javnosti, jer su čelni ljudi UEFA-e tvrdili da je Abramovič u sukobu interesa. Uprkos tome, ruski magazin „Pro Sport“ ga je u junu 2004. godine proglasio „najuticajnijim čovekom u ruskom fudbalu“.

Već u maju sledeće godine CSKA je osvojio Kup UEFA, te postao prvi ruski klub koji je podigao pehar velikog evropskog fudbalskog takmičenja. Međutim, par meseci kasnije Abramovič je prodao svoj udeo u „Sibnjeftu“ kompaniji „Gasprom“, pa je sponzorski ugovor sa CSKA raskinut, jer je ova firma generalni sponzor Fudbalskog kluba Zenit iz Sankt Petersburga.

Da je Abramovič jedan od uticajnijih ljudi u Rusiji pokazuje i činjenica da je 2006. godine doveo Gusa Hidinka (Guus Hiddink) na klupu ruske fudbalske reprezentacije. Dve godine kasnije Rusija je zaigrala u polufinalu Evropskog prvenstva koje je održano u Austriji i Švajcarskoj.

Roman Abramovič je osnovao Nacionalnu fudbalsku akademiju u Rusiji, koja već nekoliko godina u svojim kampovima organizuje razne projekte za mlade fudbalere. Između ostalog, bavi se izgradnjom novih i popravkom postojećih sportskih ustanova, te omogućava mladim ljudima da posete kampove fudbalskih klubova u Engleskoj, Holandiji i Španiji.

Politička karijera

Poslovni uspeh i moć pratila su i brojna poznanstva sa ruskim političkim vrhom. Naime, Abramovič se toliko zbližio s Jeljcinom da mu je ovaj ustupio stan u Kremlju, u kome inače žive samo ruski zvaničnici.

Njegov javni politički angažman započeo je 1999. godine kada je izabran za poslanika u ruskoj Dumi i to kao predstavnik Čukotke. Zanimljivo je da je Abramovič na izborima u decembru osvojio čak 90 odsto glasova. Sledeće godine je izabran za gubernatora Čukotke. Za vreme svog mandata donirao je nekoliko milijardi dolara za izgradnju škola, bolnica i infrastrukture, te poboljšanje životnog standarda ove udaljene pokrajine.

U julu 2008. godine tadašnji predsednik Rusije Dmitri Medvedev (Дмитрий Медведев) je prihvatio Abramovičevu ostavku na mesto gubernatora Čukotke, te objavio da to ne znači da će ulaganje u ovu oblast prestati.

Humanitarni projekti

Sudeći po pisanju svetskih medija Abramovič je donirao više novca u humanitarne svrhe od svih živućih Rusa. U periodu od 2009. do 2013. godine donirao je više od 2,5 milijarde američkih dolara za izgradnju škola, bolnica i infrastrukture u Čukotki.

Pored toga, kompanija „EVR“ koja je u njegovom većinskom vlasništvu je u periodu od 2010. do 2012. godine donirala više od 164 miliona dolara za socijalne projekte. U isto vreme, Abramovič je lično poklonio 310 miliona dolara u iste svrhe.

Procenjuje se da je njegova humanitarna organizacija „Полюс Надежды“ do sada skupila više od 1,5 milijardi funti za projekte namenjene stanovništvu Čukotke.

Bogatstvo

Američki magazin „Forbs“ je u martu 2016. godine objavio da je procenjeno bogatstvo Romana Abramoviča oko 7,6 milijardi dolara, što ga čini 151. najbogatijim čovekom na svetu. Pre velike ekonomske krize koja je 2008. godine zahvatila čitav svet, smatran je drugim najbogatijim čovekom u Velikoj Britaniji. Časopis „The Times“ je tokom 2009. godine objavio da je za vreme krize Abramovič izgubio skoro 3 milijarde funti.

Prema „Forbsu“ Roman Abramovič od 2018. godine „vredi“ 11,7 milijardi američkih dolara, te je trenutno 140. najbogatiji čovek na planeti. Pored nekretnina koje poseduje širom sveta, Abramovič je poznat kao veliki ljubitelj jahti i drugih luksuznih brodova. U svojoj kolekciji ima nekoliko plovila, a osim toga, poseduje vlastiti avion i helikopter. Prema pisanju pojedinih svetskih medija, na njegovim imanjima nalaze se i manje podmornice.

Neretko je u svojim vilama dočekivao najmoćnije ljude iz sveta biznisa, politike, sporta i muzike, a zabavljale su ih muzičke zvezde poput Bijonse (Beyoncé Giselle Knowles), Princa (Prince Rogers Nelson), Gven Stefani (Gwen Renée Stefani), Red Hot Čili Pepersa (Red Hot Chilli Peppers) i Robija Vilijamsa (Robert Peter Williams).

Privatni život

Ruski biznismen se ženio se tri puta. U decembru 1987. godine venčao se s Olgom Jurevnom Lisovom, ali su se razveli tri godine kasnije. U oktobru 1991. godine je oženio stjuardesu Irinu Maldinu (Ирина Вячеславовна Маландинаa). Dobili su troje dece, ćerke Arinu (Арина), Sofiju (Софья) i Anu (Анна), te sinove Iliju (Илья) i Akadija (Аркадий).

Prva vest o njihovom razvodu pojavila se 15. oktobra 2006. godine, kada su mediji objavili da je Irina angažovala dvojicu najboljih britanskih advokata kako bi pokrenula brakorazvodni postupak. Mediji su javili da se Abramovič viđa sa tada dvadesetpetogodišnjom Darjom Žukovom (Дарья Жукова), ćerkom ruskog oligarha Aleksandra Žukova (Александр Борисович Жуков). Irina i Roman su se razveli u martu 2007. godine, a bivšoj supruzi je pripalo 300 miliona američkih dolara.

Sledeće godine je u tajnosti oženio Darju, a nakon toga su dobili sina Arona Aleksandra (Аарон Александр) i ćerku Liju Lu (Лея Абрамович). U avgustu 2017. godine objavili su da se razvode.

Godinu dana ranije švajcarske vlasti su odbile njegov zahtev za izgradnju vile nedaleko od skijališta Varbijer. Švajcarska federalna policija je objavila da postoje sumnje da se „Abramovič bavio kriminalnim radnjama poput pranja novca, te da je svoje bogatstvo stekao ilegalnim putem“. Uprkos njegovom pokušaju da spreči da ove informacije izađu u javnost, švajcarski mediji su objavili saopštenje policije. On je oštro demantovao sve navode.

Pošto je Velika Britanija nekoliko puta odložila izdavanje vize Romanu Abramoviču zbog navodne povezanosti sa trovanjem Sergeja (Сергей Викторович Скрипаль) i Julije Škripalj (Юлия Скрипа́ль), on je u maju 2018. godine postao izraelski državljanin. S obzirom da je jevrejskog porekla Izrael mu je bez problema izdao dokumente, pa sada može i bez vize da ulazi i izlazi iz Britanije kada to poželi.

Abramovič je dobitnik nekoliko značajnih ordena i priznanja u Rusiji, te predsednik Federacije jevrejskih zajednica Rusije i ktitor Moskovskog jevrejskog muzeja.